"Soška, brate, ladna!" Tako oduvek glasi dobra vest među munđosima, "međunarodnim umetnicima". "Hladan" pasoš je siguran i daje novi identitet za prelaženje granica. Države se trude da otežaju takve poslove, ali kriminalci prate trendove. Ali, kad se država udruži u posao, pasoš postaje zaista pravi
Ovih dana otkrilo se da je ratni zločinac i krvolok Milan Lukić iz Višegrada u Argentinu ušao sa pasošem izvesnog Gorana Đukanovića iz okoline Sremske Mitrovice, koji je pasoš dotični g. Đukanović prijavio kao izgubljen 2003. godine.
Bez ikakve predrasude prema g. Đukanoviću ovaj se slučaj može analizirati kao tipski. Naime, postoji nekoliko načina da se državne granice prelaze sa lažnim pasošima; ovaj Lukićev slučaj vodi nas na prvi način i njegove varijacije.
Prva varijacija: važeći pasoš ukrade se od vlasnika i (uz pomoć veštog falsifikatora, kakvih ima i zna se za njih) zameni se fotografija pravog vlasnika slikom novog. Nekada davno u ličnim dokumentima postojala je, uz fotografiju nosioca i rubrika „lični opis“ (visina, stas, boja kose i očiju, osobeni znaci), ali ta je rubrika bila vremenom „prevaziđena“, što se danas javlja kao velika greška koju treba ispraviti novim biometrijskim čipom u dokumentima. Ovakav, kradeni i „urađeni“ (nova slika na iste podatke) pasoš ima ograničeno trajanje, jer će ga vlasnik odjaviti, a ta odjava ulazi u kompjuterski sistem pogranične policije zemlje koja je pasoš izdala; ili ostalih pograničnih policija – ako imaju rutinsku saradnju, u šta nismo sigurni. Naime, u avgustu prošle godine Ričard Noubl, generalni sekretar Interpola još jednom je apelovao na sve države članice da ažurno prijavljuju brojeve nestalih i sumnjivih pasoša, ilustrujući tu potrebu ubedljivim primerom Milorada Lukovića, poznatog i kao Legija: taj begunac koristio je više raznih pasoša; da su podaci Interpola bili uredno ažurirani iz SRJ i Hrvatske, ali i nekih drugih zemalja, Legija bi bio lakše lociran i pronađen. Ali, o tome docnije.
Druga, češća i opasnija varijacija: dogovorna prodaja pasoša. Dođu dobri ljudi i ponude vam izvesnu sumu za vaš važeći pasoš; ako imate, recimo, važeću šengensku vizu u njemu – još bolje. Uslov je da nestanak pasoša vlasnik ne prijavi u narednih mesec, dva, tri ili godinu, dve, tri – kako se dogovorimo; današnji pasoši važe deset godina, ne zaboravite. Vlasnik je tu u relativno udobnom položaju – s obzirom na pare za koje je pasoš prodao: uvek policiji može da kaže kako nije dugo išao u inostranstvo, pak tako nije ni primetio da je pasoš izgubio ili da mu je nestao, iz auta, na primer, u poslednjih godinu-dve… Ko će o svemu da misli? Takav pasoš dragocen je upravo iz opisanog razloga: u svakoj proveri taj pasoš je važeći i na to ime; tek detaljna provera (fotografije nosioca) može da razotkrije prevaru, ali – detaljne provere su retke. Čak i u tom slučaju vlasnik, tj. prodavac pasoša relativno je bezbedan: kad policija dođe da ga pita, on otkrije da pasoša nema i jako se iznenadi… Verovatnoća da će policija otkriti celu šemu zanemarljivo je mala i prihvatljiva u odnosu na zaradu.
Danas se falsifikovanje celog pasoša jednostavno ne isplati: ko će da štampa celu knjižicu za te pare? Štamparska tehnika sve je bolja, kao i načini provere štampe. Mnogo je lakše menjati fotografiju na postojećem pasošu, ako su ostali lični podaci uverljivi (starost nosioca, pre svega). Osim toga, izmišljeno ime, JMBG, adresa itd. nosioca nose opasnost pri površnoj prvoj proveri; uvek je bolje imati dokumenta (pasoš, vozačku i saobraćajnu dozvolu, ličnu kartu) na ime postojećeg lica. To su otkrili nemački teroristi iz Frakcije crvene armije (RAF) još početkom sedamdesetih godina prošlog veka: uvek su falsifikovali papire za sebe i za svoja vozila na ime postojećih lica, jer je tada već uvedena kompjuterska evidencija građana, vozača i vozila. Više nema „ukucavanja“ izmišljenih serijskih brojeva motora i šasije vozila, na primer: prva provera ukazaće na podvalu. Treba „ukucati“ serijski broj postojećeg vozila iste marke i tipa, registrovanog na ime postojećeg vlasnika… Isto je i sa pasošima: dati serijski i registarski broj pasoša moraju da odgovaraju datom licu; fotografija je faktor rizika, ali, ponavljamo, slika se retko proverava; a kad dotle dođe, onda je ionako sve propalo, jer se javio i te kako važan razlog za detaljnu proveru…
Tu polako dolazimo do uloge države i njenih organa. I tu imamo dve varijacije.
Postoje, naime, pasoši koji su nesporni, dakle „pravi“, ali ipak falsifikovani, mada će proći svaku proveru – dok skandal ne pukne, to jest. To su pasoši koje izdaju državni organi i činovnici protivno zakonu, a putem korupcije. To bi bila prva varijacija. Dva najpoznatija slučaja iz prakse bivših jugoslovenskih republika skorijeg su datuma: konzulati Bosne i Hercegovine u Evropi (ali i šire!) prodavali su za hiljadu-dve maraka pravi pasoš sa vašom slikom i bilo kojim imenom sve do duboko u postdejtonsko doba; konzulat u Beču bio je poznat po tome. Takav pasoš bio je nuđen vašem izveštaču 1994. za hiljadu maraka; takve pasoše imao je čuveni Čeda Mihajlović (alias Igor Baruh) 1995, kad ga je digla Državna bezbednost u Beogradu. Jedan pasoš izdala mu je ambasada BiH u Beču u septembru 1993, na ime Emir Gujić iz Mostara (br. BH 486 237); drugi mu je izdao SUP Sarajevo u aprilu 1994, na ime Esad Ramadanović iz Sarajeva (BH 100 952). Drugi i mnogo poznatiji slučaj je onaj Milorada Ulemeka Legije: policija je posle 12. marta 2003. pronašla hrvatski pasoš sa njegovom slikom, ali na ime „Vlade Vukomanovića“. Pasoš je ukazivao na više putovanja u Švajcarsku i druge zemlje, ali i na poreklo: iz notornog Generalnog konzulata Republike Hrvatske u Mostaru, gde je generalni konzul Ćiro Grubišić (i dalje na slobodi!) prodao preko 900 pravih hrvatskih pasoša raznim licima na razna imena, a bez mnogo pitanja. Kad je Legija 14. marta 2003. zbrisao u ceo svet, taj pasoš je po serijskom broju već bio provaljen i – naravno – nebezbedan; zato ga je i ostavio. Zato je imao jedan drugi hrvatski pasoš koji mu je sredio jedan prijatelj i ortak iz Siska, ali to je već jedna druga priča.
Na kraju dolazimo i do najopasnije verzije: autentičnih pasoša koje država izdaje na lažna imena, a sve u „interesu nacionalne bezbednosti“. Da se odmah razumemo: to rade sve države otkad postoje obaveštajni agenti i pasoši. Ti pasoši su pod strogom kontrolom od štamparije do nosioca, po serijskim brojevima; neke države izdaju ih na dato ime tako što ostavljaju kratak rok do isteka važenja. U principu i u dobro organizovanim državama takav pasoš vraća se Službi po obavljenom zadatku; tako je nekada bilo i kod nas, dok se znalo reda.
Prvi znak da sve ide u božju mater pojavio se u martu mesecu 1990, a u kontekstu izvesnog ubistva u kafiću Nana na Senjaku: tada je svoju bezbednosno interesantnu glavu izgubio izvesni Andrija Lakonić, a od ruke izvesnog Veska Vukotića, mada je za to ubistvo bio optužen, pa oslobođen, izvesni Darko Ašanin (koji je poginuo u atentatu u junu 1998). Tokom istrage gradski SUP Beograda pronašao je u Lakonićevom stanu nekoliko pasoša: svi su bili autentični, sa istom slikom, ali sa različitim imenima… Posle se po gradu pričalo da je Lakonić ubijen „po potrebi Službe“, čiji je „saradnik“ bio, ali je od droge počeo mnogo da laje… Kao kolateralne žrtve pali su Boža Spasić (današnji „ekspert“ za sve) iz Državne bezbednosti SUP-a, ali i Miroslav Gojković i Miroslav Bižić, inspektori iz GSUP-a Beograd: otpušteni su (Bižić će kasnije stradati u atentatu).
Da agenti i saradnici Državne i drugih službi bezbednosti imaju na raspolaganju razne pasoše sa svojom slikom i svim mogućim imenima – znalo se oduvek. Slučaj u Nani samo je prvi put izneo tu činjenicu u javnost i to samo zato jer je reč bila o sukobu MUP-a Srbije i saveznog SUP-a oko kontrole nad saradničkim vezama (to je bilo vreme raskida saveznih i Miloševićevih republičkih službi). U dobro uređenim državama „operativne“ pasoše dobijaju agenti službi, ali na određeno vreme, dok ne obave zadatak. U loše ili nikako uređenim državama, kakva je naša, ti pasoši imaju običaj da se nekako zadrže u rukama nosilaca, da se nekako posle nađu u pogrešnim rukama ili da budu dati ljudima koji nikako ne treba da ih imaju.
Da se vratimo na slučaj Milana Lukića: policija bi sada morala da istraži neke stvari. Pre svega da rasvetli kada je i kako pasoš Gorana Đukanovića nestao: da li je bio izgubljen ili ukraden i kada; kada je nestanak prijavljen i objavljen u „Službenom listu“; kako se taj pasoš našao u posedu Milana Lukića, ko mu ga je nabavio, ko je stavio u njega Lukićevu sliku, ko ga je Lukiću i kako dostavio?
Optužnica za zločin u Zvorniku
(Slika: Selo Kula kod Zvornika)
Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu prošlog je petka podiglo optužnicu protiv sedam osoba optuženih za ratni zločin u Zvorniku 1992. godine, ubojstvo najmanje 19 civila i protjerivanje, odnosno prisilno preseljenje 1822 civila muslimanske nacionalnosti iz Zvornika.
Kako je saopćeno iz Tužilaštva, za prisilno preseljenje stanovništva od početka maja do polovine jula 1992. godine iz sela Kozluk i Skočić u Republiku Mađarsku optuženi su tadašnji predsjednik općine Zvornik Branko Grujić i tadašnji komandant Štaba Teritorijalne obrane u Zvorniku Branko Popović.
Optužnicom su obuhvaćeni i, kako se navodi, „monstruozni zločini prilikom kojih je ubijeno najmanje 19 civila muslimanske nacionalnosti“ u Domu kulture u Čelopeku, na poljoprivrednom dobru Ekonomija i u mjestu zvanom Ciglana, na području općine Zvornik. Za te zločine su, osim Grujića i Popovića, optuženi pripadnici jedinice Žute ose, koja se nalazila u sastavu Teritorijalne obrane Zvornika: Duško Vučković, Dragan Slavković, Ivan Korać, Siniša Filipović i Dragutin Dragićević.
Svi optuženi nalaze se u pritvoru. Petorica su uhapšena u februaru ove godine, ratni predsjednik Zvornika Branko Grujić predao se pravosudnim organima u Srbiji 1. juna ove godine, dok je Dragutin Dragićević u pritvoru od početka juna 2002. godine, na osnovu još nepravomoćne presude kojom je osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina u Sjeverinu.
Predmet „Zvornik“ prvi je predmet kojega je u junu prošle godine Haški tribunal, u fazi istrage, ustupio nekom pravosuđu u regiji.
O podizanju optužnice, kako se navodi, pismeno je obaviještena i glavna haška tužiteljica Karla del Ponte.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ratko Mladić nije rođen kao nacionalni mit već su njegov oreol planski zidali politički centri, televizije i novine. I to od početka ratova pa do danas, piše „Vreme“ u novom broju
Kako je individualna krivica Ratka Mladića pretvorena u navodnu odbranu čitavog naroda i zašto Srbija još ne želi da se oslobodi tog tereta. Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio
Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju. Ratko Mladić je dovoljno delio region i Srbe za života. Vreme je da i te podele dočekaju pokop koji bi, za razliku od njegovog, zasluživao sve državne počasti
Pojedine političke partije i državne kompanije preuzele su nadležnosti i poslove diplomatskih i konzularnih predstavništava. To potvrđuju primjeri iz Banjaluke koji kazuju da je krenula mobilizacija građana sa dvojnim državljanstvom da se pridobiju za glasanje na izborima u Srbiji koji još uvijek nisu raspisani
Studenti su praćeni, prisluškivani, snimani, radilo se ne tome da “budu izbušeni” – primenjivana je policijsko-vojna taktika za obračun sa “nevidljivim protivnikom”. Režim je primenio taktiku uhođenja, praćenja, zastrašivanja i javnog blaćenja u želji da od Srbije, u političkom smislu, napravi sprženu zemlju. Ono što sada Vučić radi ne ostavlja mogućnost da poverujemo da bi, ako se desi promena, on i njegovi lojalisti mogli sutra da se uključe u politički život Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
