Američki filmski politički triler iz 1976. godine „Svi predsednikovi ljudi“, koji je režirao Alan J. Pakula, opisuje tajno prisluškivanje u štabovima političkih protivnika i temelji se na istoimenoj knjizi iz 1974. godine koju su napisali Karl Bernptajn i Bob Vudvord, dva novinara koja su razotkrila aferu Votergejt za „Vašington post“.
Kod nas u Srbiji, korišćenje tajnih službi u obračunu sa političkim protivnicima ne izaziva skandale, nekako se čak to podrazumeva. Zbog toga je u Srbiji bitno na čelu bezbednosnih službi imati ljude od poverenja, bez obzira na njihove kompetencije. Predsednik Vučić je napravio šahovsku rokadu svojih ljudi od poverenja, Aleksandra Vulina i Bratislava Gašića na pozicijama direktora BIA i ministra unutrašnjih poslova, što ne iznenađuje.
Lista Vučićevih ljudi je poduža i uočljivo je da se formira na osnovu pravila opisanih u konceptu „Genghis Khan School of Management“. Izučavanjem principa i postupaka Džingis-kana, jednog od najuspešnijih lidera u istoriji, moderna menadžment teorija je definisala osnovna pravila kojih se pridržavao veliki kan stvarajući svoju imperiju. Očigledno je da se ovi principi i postupci primenjuju u Vučićevoj Srbiji.
A koji su principi i postupci Džingis-kana?
- Lojalnost pre svega – Najbliži saradnici mogu postati samo oni koji su bezuslovno lojalni, a njihove kompetencije i kvaliteti i nisu toliko bitni. Lojalnost je obostrana, pa se lojalnim saradnicima sve toleriše.
Vučićevi najbliži saradnici su mu apsolutno lojalni, ali je teško zamisliti da bi ga bilo koji od njih mogao zameniti i ugroziti njegovu lidersku poziciju. Probajte zamisliti Marka Đurića ili Anu Brnabić kako izlaze Vučiću na megdan i bore sa sa njim za lidersku poziciju u stranci, i samim tim u državi. Dalje, a u skladu sa ovim principom, Vučić štiti svoje lojalne saradnike: Gašića, „kompletne idiote“ ko god oni bili, Simonovića, Babića, Jutku i slične. Iz ovoga se može zaključiti i kako će se završiti sve sadašnje i buduće afere.
- Koristiti znanje – Stručnost je veoma važna, ali je treba platiti i takvi saradnici ne mogu biti u užem krugu da ne bi mogli ugroziti lidersku poziciju.
Postoje brojni primeri stranih konsultanata (neki sa lošim referencama kao npr. Toni Bler), ali su ovde interesantniji saradnici koji su zbog stručnosti bili deo sistema, pa zamenjeni. Nabrojimo samo ministre: Vujović, Verbić i Radulović.
- Dopusti podređenima da zadrže svoja politička i religijska uverenja dok god su ti lojalni.
Vučić svojim lojalnim koalicionim partnerima (SVM, LDP, SPO, LSV i sandžačke partije) dozvoljava da javno zastupaju svoje političke ideje, iako su one nekad u suprotnosti sa njegovim uverenjima.
- Budi bez kompromisa prema protivnicima – nelojalnima.
Vučićeva retorika prema političkim protivnicima sadrži kvalifikacije poput: šljam, društveni talog, izdajnik i slično. Tu često surovu retoriku, preuzimaju mediji koji su pod kontrolom vlasti i pojedini glasnovornici koji se onda na dnevnom nivou obračunavaju sa neistomišljenicima. Slučajevi fizičkih napada na neistomišljenike postoje, mada je utisak da su to ipak samo ekscesi.
- Meritokratija – kvantifikovati kada god je to moguće.
Preteranim korišćenjem statistika, pokazatelja i brojeva Vučić pokazuje da u potpunosti sledi koncept „Genghis Khan School of Management“. Insistiranje na različitim podacima ponekad nema drugog smisla osim prikazivanja „kompetentonsti“ svojim sledbenicima. Sa druge strane, iritirajuće je svakodnevno slušati o uspesima ekonomskog tigra, a živeti u današnjoj Srbiji.
- „Božanska podrška“ – delovati uz uverenje da postoji „viši“ cilj.
„Viši cilj“ Vučičevog režima je opstanak na vlasti Aleksandra Vučića, jer samo on može da obezbedi: mir, stabilnost, ekonomski napredak i odbranu teritorija „srpskog sveta“. U cilju ispunjenja ovih kontradiktornih ciljeva biraju se, po potrebi, različiti pokrovitelji i saveznici.
- Asketizam i skromnost – biti umeren i požrtvovan pre svega.
Vučić preteruje u isticanju svoje umerenosti, skromnosti, radnih navika, odricanja od svega i svačega. To deluje usiljeno, izveštačeno i samohvalisavo. Usput, često mu se desi da se ne uživi u ulogu u potpunosti, pa mu se potkrade: „Prvi put u istoriji…“ – što baš ne deluje skromno.
Prema prikazanoj primeni principa, izvesno je da Aleksandar Vučić primenjuje liderski priručnik „Genghis Khan School of Management“. Kod primene je veoma važna mera stvari, odnosno moguće je da se jave greške usled preterivanja i kontradikcija. Razlika je u tome što je nepismeni Temujin (Džingis kan) do ovih principa došao spontano, kroz praksu, balansirajući u zamišljenom trouglu između korupcije i paranoje, borbe za vlast i stalnih društveno-istorijskih promena koje su uticale na njegove planove. Videćemo kako će se srpski Džingis snaći u predstojećim društveno-istorijskim promenama.
Autor je redovni profesor na Departmanu za industrijsko inženjerstvo i menadžment novosadskog Fakulteta tehničkih nauka, gde predaje na predmetima Finansijska tržišta, Korporativne finansije, Novac i bankarstvo i Algoritamska trgovina
