U redu, znam: Aleksandar Vulin nikada nije učinio ništa čime bi se kvalifikovao da bilo šta što kaže treba da shvatimo ozbiljno.
Ali, znam i ovo: Aleksandar Vulin je jedan od ključnih ljudi ove vlasti. Kao i svih prethodnih vlasti koje su bile najgore za Srbiju. Biće da to ipak nije slučajnost. Tolika količina sistematskog štetočinstva nikome ne može da se omakne.
Razume se, kako pre tako i sada, on nikada nije bio neko i nešto zato što je bilo ko za njega glasao: čak ni ovako sluđeno biračko telo nije baš toliko obespamećeno da biste tu našli više od jednog autobusa, ne baš popunjenog, onih koji bi pri punoj svesti i prisebnosti zaokružili njegovo ime. Njegova politička moć je, dakle, „delegirana“, a znamo i od koga. U redu, a znamo li zašto? Pa, valjda zato što neke stvari može da izgovara i da čini samo neko poput Aleksandra Vulina. Drugi i bar malo drugačiji bi u nekom trenutku posustali.
Pomažu li nam onda sva ta saznanja da se bolje suočimo s njegovim mudrovanjem o tome kako „Srbiji nije mesto u Evropskoj uniji“? Da je Vulin privatno lice, što je i bivao u svim periodima u kojima je Srbija nastojala da liči na normalnu zemlju, nikoga ne bi bilo briga. Ali, kako već rekosmo, on je jedan od prvih ljudi ovog poretka, što govori mnogo više o poretku nego o njemu. Pa, da vidimo onda šta nam to i pojedinačni i zbirni Vulin poručuje.
Kaže nam Vulin i to da nije da mi nećemo u EU (on baš izgara od želje, možeš misliti), nego EU neće nas. Jer, kad bi nas htela, ne bi nam ispostavljala „sumanute ucene“. Poput, recimo, te da konačno na održiv i sa stvarnošću usklađen način definišemo svoje granice, da prestanemo da miniramo susednu državu (BiH) i da uvedemo sankcije brutalnom kremaljskom agresoru, kako je učinila doslovno cela Evropa, ne samo EU.
Zaključivši iz toga da nas EU zapravo „ne želi“, kolektivni Vulin nam ostaje dužan produbljenije obrazloženje – šta onda EU želi?
Postoji, doduše, deo EU strukture koji impersonalizuje tzv. zamor od proširenja, i koji želi da ceo tzv. zapadni Balkan (Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Albaniju, Kosovo) drži zamrznute u predsoblju na nedefinisano dug rok, po mogućnosti zauvek.
Nije to, međutim, ono o čemu Vulin govori. On govori o tome da neka njegova privatna EU, kakvu ne vidi niko drugi, baš Srbiju i jedino Srbiju ne želi u svojim redovima. A kako smo mi fini, ne bismo da se namećemo i da se trpamo tamo gde nismo poželjni…
Postoji li takva EU? Ne. Šta onda postoji? Vulinovska Srbija, ona koja ne želi Evropsku uniju jer ne želi sve ono što ona podrazumeva kao standard i kao skup vrednosti. I svaki joj je razlog dobar da od takve EU digne ruke, prethodno ih za svaki slučaj opravši od štetnih posledica vlastite odluke.
Ako obrnemo pun krug, opet dolazimo do istog: nije Vulin bitan i nije bitno ništa što kaže. Međutim, ako to što kaže, kaže sa pozicije (politički neizborene, tj. ciljano poklonjene) moći, onda je to bitna poruka – ne njegova, naravno – koja glasi: ovo što ovaj tu govori bitno je zbog svega što iza njega stoji. A ako dobro pogledate šta je sve to iza njega, smrznućete se do kostiju. I tako će to biti sve dok neko ne uključi kalorifer.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
