Francuzi imaju pet republika i ide im sasvim dobro, a Petooktobarska republika – nazovimo je tako – bila je prva republika u istoriji Srbije.
U devetnaestom veku najpre kneževina, potom kraljevina, u dvadesetom veku komunistička diktatura, potom nacionalisitčka diktatura, najzad populistička diktatura, Srbija je samo u tih dvanaest godina posle 5. oktobra 2000. godine bila slobodna zemlja u kojoj su živeli slobodni građani. Smenjivost vlasti nijedan politički činilac nije doveo u pitanje, podela vlasti je funkcionisala, krhke republikanske ustanove lagano su se učvršćivale, sloboda medija bila je na vrlo visokoj ravni (na previsokoj, ako se sme primetiti, s obzirom na krhkost republikanskih ustanova), stepen nasilja u društvu dramatično je smanjen, država je, u ne malom broju slučajeva, postajala partner građanima, a Srbija je, kao demokratska republika, dobila priliku da slobodno odlučuje o samoj sebi.
Jedva da je potrebno reći kako je ta i takva republika bila krhka, daleko od starih i oprobanih modela – na primer francuskog – koji su se gradili i učvršćivali decenijama, ali to nije bilo neočekivano. Ako jedna državna zajednica nikada u svojoj istoriji nije bila u prilici da okuša život republike, život u republici (dakle život u slobodi), ako je decenijama životarila pod diktatorskim čizmama, uzimajući u obzir čak i to da je komunistička diktatura imala izvestan modernistički potencijal, ako je, najzad, neposredno pre uspostavljanja prve srpske republike prošla najmračniji period u svojoj istoriji ispunjen razaranjem susednih zemalja, neopisivim zločinima nad drugim etničkim zajednicama, zloupotrebom ljudi istog etničkog korena, državnim terorom unutar granica, ako se, dakle, sve to uzme u obzir – a ne može se ne uzeti – onda je zaista bilo nezrelo očekivati da se srpska republika, iznikla ni iz čega i bez i jednog jedinog dana iskustva kao slobodna zemlja, pridruži zemljama u kojima se ljudi rađaju slobodni i slobodni umiru. Republika, naime, ima svoje običaje i svoje rutine koji u Srbiji nisu stigli da se učvrste.
Hajzenbeg je lepo primetio da je kvantna mehanika dečja igra u odnosu na uspostavljanje organizovane ljudske zajednice, a među svim političkim formama republika je, kao poredak slobodnih ljudi, nesumnjivo najkomplikovanija. Na prvi pogled ona je, u svom demokratskom obliku, i najkrhkija. Ali ako uspe da preživi dovoljno dugo, demokratska se republika može odbraniti od raznih napasti (Amerika se, eto, odbranila od Trampa, a Vajmarska republika, ranjiva i krhka, nije od Hitlera). Kao što firentinska republika Pjera Soderinija, koja je trajala tačno koliko i petooktobarska, nije odolela Medičijima, tako ni petooktobarska republika nije odolela povratku starog režima. Republikanske ustanove su srušene ili uzurpirane, zakonodavna, izvršna i sudska vlast u rukama su jednog čoveka, javna scena je razorena, nasilje raste svakim danom, država, ako je uopšte ima, jedva funkcioniše, a većina građana zombifikovana je i pretvorena u podanike.
Prvi put su u petooktobarskoj republici Srbi bili u prilici da sami odlučuju, slobodno, o svojoj sudbini, o svojoj prošlosti, o svojoj sadašnjosti i budućnosti. Ali sloboda nije umela da peva onako kako sužnji su pevali o njoj, jer sloboda – ovo se ne može reći nežnije – ne peva, nego zahteva građane koji su spremni da preuzmu odgovornost za svoje živote, umesto da kao podanici, zabalavljenih usta i ukočenih pogleda, čekaju šta će vođa odlučiti umesto njih.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
