Kultura sećanja – Peti oktobar, 14 godina kasnije

Povratak gubitnika revolucije 1

foto: željko safar

1. 10. 2014. / 12.57

Povratak gubitnika revolucije

Peti oktobar je posle neprimerenih glorifikacija ostao u raljama nipodaštavanja, obezvređivanja i ismevanja svih onih koji su do tog datuma negirali ono za šta se sada zalažu, ali i onih koji su dugo verovali da je Srbija počela da živi od tog datuma

U što boljem razumevanju onoga što se događalo pre 14 godina, 5. oktobra, valjalo bi podsetiti da je samo godinu i kusur pre toga, Srbija bila 78 dana pod tepihom bombi NATO-a. Tadašnja SR Jugoslavija bila je pod sankcijama, a njenog predsednika Slobodana Miloševića je međunarodna zajednica konačno otpisala kao sagovornika na bilo koju temu, te su bili spremni za nekog novog. Mirko Marjanović je u Srbiji trošio svoj drugi mandat na čelu Vlade narodnog jedinstva, koju je činila koalicija SPS-a, SRS-a i JUL-a.

Povratak gubitnika revolucije 2
SEĆANJE NA PAD: Isped Skupštine, 5. oktobar 2000.foto: vreme

Ali se i tada, kao i danas, vazda pretilo nekakvim vanrednim izborima. Tomislav Nikolić, tadašnji potpredsednik savezne vlade i drugi čovek radikala, izjavio je za "Kanal 9" dvadesetak dana pre početka bombardovanja: "Zašto bi SRS sedeo u jednoj vlasti koja će raspisivati izbore uvek kad to opozicija zatraži? Da nije mladih ljudi koji će taj poziv možda prihvatiti i da nije loša ekonomska i socijalna situacija u zemlji, čovek bi mogao da se smeje zahtevima opozicije."

UBIJANJE MEDIJA I NOVINARA: Iz tog je perioda za današnjeg čitaoca važno ne ispustiti još jedan detalj. Naime, negde baš ovako u jesen 1998. godine, Marjanovićeva je vlada usvojila onaj zakon o javnom informisanju, koji je potpisao tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić. Zahvaljujući tom zakonu ugašeni su "Dnevni telegraf", Evropljanin" i "Naša Borba", mediji u Srbiji su bili osuđeni na nestajanje jer nisu mogli da plate drakonske kazne. Ubijen je Slavko Ćuruvija, nekoliko novinara je osuđeno na zatvorske kazne, a mnogima su odlasci na informativne razgovore bili deo redovnih dnevnih aktivnosti.

Otprilike pola godine posle završetka bombardovanja, negde u decembru 1999. dogodio se, međutim, jedan važan diplomatski put iz Beograda u Berlin. Održan je sastanak ministara spoljnih poslova SAD i EU sa liderima opozicije Srbije. Uzgred, sastanku je prisustvovao i Milo Đukanović koji je tada već bio stasao za tet-a-tet sa Medlin Olbrajt.

KARLOBAG, MOSKVA, BERLIN: Ukratko, zapadni su moćnici za nove sagovornike izabrali predstavnike demokratskih snaga SRJ, kako su tada krstili opoziciju tadašnjem Miloševićevom režimu, a konferencija u Berlinu je bila neka vrsta "promocije saradnje", kako je to tada slikovito kazao Žarko Korać, koji je bio tamo. Tadašnji predsednik DS-a Zoran Đinđić je bio uveren da su u Berlinu ostavili "dobar utisak", da će se uključiti u "strategiju zapadnog sveta prema regionu", da će "pokušati da uklone tragove prethodne politike kažnjavanja, mada je to vrlo teško". Dogovorili su i neposrednu pomoć za socijalno ugrožene, izbeglice sa Kosova, nezavisne medije i pravljenje "stručne infrastrukture u Srbiji za promenu vlasti".

"Da sam na njihovom mestu ja bih se odmah ubio", rekao je pred odlazak lidera opozicije u Berlin, Aleksandar Vučić, ministar informisanja, na kruševačkoj TV Plus (sajt www.izjave.net). Trinaest godina kasnije, kao potpredsednik srpske vlade, napisao je ovako: "Mi Srbi, polazim prvo od sebe, a potom i od onih mnogo važnijih od mene, koji nisu imali pravo na tu i takvu grešku, nismo shvatali politički značaj Evropske ekonomske zajednice, kasnije Unije. Mi smo, valjda, jedini koji su prespavali pad Berlinskog zida, ili uopšte nisu razumeli političke i ekonomske procese koji su se valjali Evropom i svetom. Živeli smo u prošlosti, uživajući, lakomisleno, u našem herojskom otporu svakoj ideji koja bi dolazila iz sveta očekujući da neradom, podrškom s Marsa, ili neke druge planete, obezbedimo granice koje smo želeli, imamo plate kakve imaju oni koji rade dvostruko više od nas. Razume se, to nije moglo da prođe." ("Danas"9. maj 2013,)

Neobično dragocena za razumevanje prilika pre izbora 24. septembra i, potom, 5. oktobra, izjava je tadašnjeg šefa beogradskih socijalista, današnjeg šefa diplomatije i vicepremijera Ivice Dačića, koji je februara 2000. odgovarao na pitanje novinara da li više voli "audi" ili "ladu". I odgovor je bio ingeniozan: "Pitanje vožnje automobila je pitanje bezbednosti auta. Poređenje Nemačke i Rusije je istorijski neukusno. Uostalom, ako nađete jednog Srbina kome je draža Nemačka od Rusije, ja ću vam kupiti auto." Dva meseca kasnije, aprila 2000, na još jednoj konferenciji za novinare objašnjavao je da Srbija u stvari nije pod sankcijama: "Mi veoma često nasedamo na jedan trik a to je da prema Jugoslaviji postoje nekakve sankcije. Prema Jugoslaviji zvanično nikakve sankcije međunarodnih multilateralnih organizacija ne postoje. Postoje mere onih koji su nas i bombardovali, dakle jedne regionalne organizacije EU, čija je politička nadgradnja zapadnoevropski savez, odnosno NATO pakt koji je instrument politike američke administracije."

Povratak gubitnika revolucije 3
VREMEPLOV: Ivica Dačić,…foto: draško gagović

O DŽENTLMENIMA I RUKOLJUBU: Novi srpski partneri Zapada, demokratske snage SRJ, nisu mogle da nagovore njegove najmoćnije predstavnike da Srbiji ukinu te sankcije, koje po Dačićevom uverenju nisu ni postojale. No, taj je "berlinski dogovor", kako to već kod nas biva, ocenjivan kao "istorijski". Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je Vuk Drašković poljubio ruku Medlin Olbrajt pred kamerama. Sa Havijerom Solanom, bivšim generalnim sekretarom NATO-a, demokratska opozicija se nije slikala, da se ne bi brukali kod kuće i to je, kako je pisala ondašnja štampa, najveći ustupak koji su ostvarili u Berlinu i za koji se izborio baš Drašković. Ipak, nisu imali mnogo vajde od toga, Miloševićeva medijska mašinerija ih je svakako nazivala izdajnicima, izrodima i stranim plaćenicima.

Drašković se pravdao da taj rukoljub nema veze s politikom i da se on samo ponašao kao "srpski džentlmen". Vučić, tadašnji gensek radikala i ministar informisanja u Marjanovićevoj vladi, govorio je ovako: "Danas nam mnogi s podsmehom kažu – gde su vam danas Karlobag, Ogulin, Karlovac i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ljube im ruke, oni hoće da kažu – gde ste vi danas, radikali, u tim srpskim mestima? Kao da nikada Srbi nisu držali ni Karlovac, kao da i na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da i danas nema preko 20 odsto Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta! Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas srpske radikale da ubede da to nije srpsko! Da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko – a to jesu i taj Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje." (Otadžbinski kongres SRS, 23. januar 2000, YouTube, kurziv, prim.ant.)

Povratak gubitnika revolucije 4
…Aleksandar Vučić,…

RUŽIČASTOCRNI PATRIOTIZAM: I Željko Mitrović, vlasnik TV Pinka i ondašnji kandidat za poslanika na listi SPS-JUL na izborima 24. septembra 2000, u kampanji je govorio ovako: "Opozicija je otuđena od naroda i posvađana oko toga ko će prvi, ko drugi a ko treći da poljubi ruku onoj hulji Medlin Olbrajt." ("Večernje novosti", 15. 9. 2000)

A pričao je i ovo: "Ovi izbori su referendum na kome postoje samo dve opcije: izbor između onih koji su lavovski branili zemlju i onih koje to nije zanimalo, koji su se šetali po Briselu, Vašingtonu, Budimpešti. Biraćemo između onih koji su lavovski gradili i obnavljali zemlju i onih koji su ismevali tu obnovu."

Povratak gubitnika revolucije 5
…i Željko Mitrovićfoto: zoran sinko

Ivica Dačić je o DOS-u tada govorio: "Oni (opozicija) su i stvoreni i pomagani isključivo zato da opravdaju NATO agresiju, da nije NATO kriv što nas je bombardovao, nego da smo mi krivi zbog toga, da kažu da su Srbi krivi za raspad prethodne Jugoslavije, da su Srbi krivi za navodne zločine nad narodima bivše Jugoslavije." ("Politika", 5. 9. 2000)

Crveno-crna koalicija je kampanju fokusirala na potenciranje svoje patriotske orijentacije i kao najveći legat svoje vladavine isticala suprotstavljanje NATO-u. I to je jedan od razloga što ni danas nema političkog konsenzusa o tome šta je bilo bombardovanje 1999: humanitarna intervencija preduzeta da se od Miloševićevih trupa spasavaju Albanci na Kosovu, ili smišljena akcija kako bi se Kosovo odvojilo od Srbije. Tomislav Nikolić je odbio intervju za "Frans pres" pred izbore 2000, rekavši: "Ne razgovaram sa agresorom. Ako hoću da prenesem svoje mišljenje francuskoj javnosti, naći ću načina da to uradim."

Koliko je DOS, međutim, duboko ušao u predizbornu kampanju s pričom o "Zapadu koji šalje milijarde" najbolje ilustruje izjava Milana St. Protića, tadašnjeg kopredsednika Nove Srbije: "I ovoga puta u Briselu je demonstrirana iskrena spremnost Zapada da obilno finansijski, u milijardama dolara, pomogne privredni oporavak Srbije posle demokratskih promena." ("Glas javnosti", 4. 7. 2000)

A Vojislav Koštunica, kandidat za predsednika SRJ, na pitanja o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, odgovarao je: "Ukoliko budem izabran za predsednika SRJ, neću dozvoliti izručenje Slobodana Miloševića Tribunalu u Hagu. Haški sud čini sebe nelegitimnim, jer je sve više politička, nego što je pravna institucija. Više je američki tribunal, nego što je međunarodni sud." ("Glas javnosti", 5. 9. 2000) Samo pet dana posle 5. oktobra, kao predsednik SRJ, rekao je: "Naš cilj je da Jugoslavija postane članica EU."

OBEĆANJA FUNKCIJE I ŠERON STOUN: Fabulozna je i izjava Borisa Tadića pred septembarske izbore 2000. o funkcijama posle pobede, šta sanja i čemu se nada: "Ne zanimaju me funkcije, nisam iz tog filma, ali kada bi mi neku ponudila Šeron Stoun, oberučke bih je prihvatio." ("Glas javnosti", 12. 9. 2000)

Valjda ni do dana današnjeg, posle bezmalo deceniju i po, nema konsenzusa o tome šta se dogodilo 5. oktobra. Revolucija, puč ili promena vlasti s ukusom puča? Vesna Pešić je, ima tome već nekoliko godina, o jednoj od godišnjica spomenula kako je Vojislav Koštunica primio Slobodana Miloševića u posetu kao predsednika najveće opozicione stranke iz čega se, kako ona reče, videlo da je Koštunica 5. oktobar doživeo pre svega kao promenu vlasti: "Znači, bili su izbori, na tim izborima je pobedio on i neke druge stranke, ali to nikako ne isključuje, budući da je on demokrata, da na sledećim izborima može da se vrati Milošević i njegova stranka. (…) Drugo shvatanje je da je to bio puč. Ima argumenata i za takvu interpretaciju zato što su delovi Miloševićevog sistema vlasti, a naročito vojne službe i Državna bezbednost zajedno sa JSO, stupili u kontakt i pre 24. septembra sa predstavnicima koalicije DOS. Oni su garantovali da neće pucati na narod. Zbog tog dogovora neki smatraju da se radi o puču. (…) O tome mogu i lično da svedočim. Kada sam tog 5. oktobra izašla na demonstracije, u Pionirskom parku sam videla vodene topove i svu tu ogromnu mašineriju. Ja sam ih pitala – šta je vama, nije moguće da ćete to da koristite protiv nas. Rekli su mi – gospođo Pešić, nemojte ništa da se uzbuđujete, nećemo mi ništa raditi. Znači, otvoreno su mi rekli da ništa protiv nas neće preduzimati."

IZNEVERENI UGOVOR: Vesna Pešić, međutim, nikada nije želela da prihvati interpretaciju po kojoj su građani na ulicama Beograda tu bili samo dekor: "Ne možete da negirate nečiju hrabrost samo zato što znate da su vojska i policija rešile da ne pucaju. Građani koji su izašli na ulice jesu stvarali tu revoluciju, imali su ogromna očekivanja i vi ne možete da negirate percepciju stvaranja revolucije. Zar je odlazak takvog diktatora mali događaj? Svaka revolucija počinje tako što se prvo zbaci kralj ili diktator. 5.oktobar je bio i revolucija." (Peščanik, 1. oktobar 2010)

Nažalost, izneverena su očekivanja tih građana, obećanja koja je DOS dao nikad nisu ispunjena. Potpisao je DOS i tzv. ugovor s narodom u deset tačaka, i ništa. A evo šta su obećavali: "Kao kandidati za narodne poslanike želimo da celoj javnosti damo na znanje da, kada budemo izabrani u Skupštinu, nameravamo da ukinemo funkcionerske privilegije, prekinemo dosadašnji maćehinski odnos vlasti prema građanima i iz korena promenimo sadašnju neuspešnu državnu politiku. Građanima Srbije se na izborima pruža šansa da izmene sastav skupštine i vlade i spreče njihovo dalje neodgovorno, nezakonito i bahato raspolaganje narodnim novcem. Imamo priliku da zamenimo dosadašnje korumpirane političare pravim narodnim predstavnicima. Država ne sme više da bude zaštitnik neradnika i kriminalaca i paravan za lično bogaćenje državnih i partijskih funkcionera."

Pet godina posle revolucije, Vesna Pešić, tada predsednica frakcije Građanskog saveza Srbije "11. decembar", lider LSV-a Nenad Čanak i predsednik DHSS-a Vladan Batić, osnovali su pokret "5. oktobar" jer nisu ispunjena suštinska obećanja data građanima. Sociološkinja Pešić je tada govorila: "Ono što mi danas gledamo jeste da se sve više uspostavlja kontinuitet sa starim režimom, što ide i do razmera restauracije."

Ivica Dačić je, međutim, još 1. novembra 2000, mnogo pre Vladana Batića, Vesne Pešić i Nenada Čanka, o novoj vlasti u Srbiji rekao ovako: "Meni je drago što se ovo desilo, jer se pokazalo da su oni koji su seli na vlast čak i gori nego što smo mi bili dok smo bili vlast."

Kakofonija mišljenja o Petom oktobru dovela je do toga da se taj datum uvek piše brojem, a ne slovima, čak i onda kada bi slova bila prikladnija, valjda i zbog toga da bi se izbeglo veliko slovo a time i neka vrsta nelagode da mu se pripisuje nešto što mu realno ne pripada. Peti oktobar je posle neprimerenih glorifikacija ostao u raljama nipodaštavanja, obezvređivanja i ismevanja svih onih koji su do tog datuma negirali ono za šta se sada zalažu, ali i onih koji su dugo verovali da je Srbija počela da živi od tog datuma. Jedan ministar iz DOS-ove vlasti, takoreći "prvoborac", sada prijateljima priznaje u neverici: "Ala smo se bili naložili da možemo nešto da promenimo!"

Iz istog broja

Intervju – Goran Draganić

Ukidanje po svaku cenu

R.V

Parada ponosa 2014.

Klinička slika države

Jovana Gligorijević

Analiza

Trideset pet sekundi drame

Radoslav Ćebić

Ko je Andrej Vučić

U senci velikog brata

Slobodan Georgijev

Parada, policija i posledice

Slučaj Braće Vučić

Miloš Vasić

Intervju – Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu i dobitnica nagrade »Osvajanje slobode«

Utisak skandala i sramote

Tamara Skrozza

Lik i delo

Nikola Selaković

Dragoslav Grujić

Paraliza sudstva u Srbiji

Država bez advokata

Tatjana Tagirov

Nemačka – Novi zakon o azilu

Pravi i lažni azilanti

Nemanja Rujević

TV manijak

Buna na dahije, gejeve i B92

Dragan Ilić

Kriminal

Kruševac, kalašnjikov i kokain

Stevan Dojčinović

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu