VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1991. >

SVET I MI - Velika prilika znatna konfuzija

Naše vladajuće poimanje „suvereniteta monetarnog, fiskalnog i svih ostalih ovlašćenja državne sile u odnosu na svoje podanike, građane i poduzetnike, pripada sasvim drugoj evropskoj epohi

Faksimil celog teksta objavljenog u listu VREME BR. 1. 29. OKTOBAR 1991. možete videti u FOTO GALERIJI .

Negde 30-tih godina, u neobeleženom grobu nekog od ostrva ogromnog sovjetskog zatvorskog arhipelaga, bez traga je iščezao i Nikolaj Dimitrijevič Kondratijev, ruski ekonomist, koji je u ovoj nauci ostavio trag otkrićem da se globalna privreda kreće u veoma dugim ciklusima (45—60 godina), vremenski otprilike popola podeljenim na razdoblja poleta i razdoblja kontrakcije.

U gulag ga je oteralo, veruje se, proricanje da kapitalizam neće skončati u "velikoj depresiji" toga vremena, već će, obrnuto, iz nje izići ne samo živ i zdrav već i bodriji.

Od preloma u globalnom privrednom rastu, koji su postali vidljivi ranih 70-ih godina, međutim, umnožavaju se ekonomisti ali i bankari, istoričari, finansijeri, berzanski savetnici i eksperti za menadžment, koji ne samo što ne misle o zlosrećnom sibirskom zatvoreniku kao o šarlatanu već, polazeći od njegovih nalaza, nastoje da razjasne šta je snašlo i šta najverovatnije čeka globalnu privredu. Već je 1976. Volt Rostov (Walt Rostow) s teksaškog univerziteta, ekonomski istoričar i razvojni teoretičar, alarmirao publiku esejem objavljenim u glasilu najvažnije ulice kapitalističkog sveta („Ščepao nas je Kondratijev", Volstrit Žurnal, juni 1976). Od tad se, naravno, ponajviše "gata" pod kojim će se uslovima i kad ciklus opet obrnuti uvis.

Taj je trenutak stigao, kaže pre neki dan Đani de Mikelis, (Gianni de Michelis) italijanski ministar spoljnih poslova, izražavajući ubeđenje da je globalna ekonomija već izišla iz B-faze i zakoračila u A-fazu „Kondratijevljevog ciklusa". Mala je senzacija da šefovi diplomatija uopšte razmišljaju u tako teško uhvatljivim kategorijama, makar bila reč i o vanserijskoj ličnosti kakva je, bez sumnje, italijanski ministar. U nas je izjava prošla neopaženo...

Ne bi trebalo tako da prođe. Najpre, Italijani očigledno prednjače u nastojanjima da Jugoslovene uvedu u Evropu. Ta

nastojanja nisu baš novost, ali su sve življi tok dobijala nakon što je 1981. u Otavi, na samitu kluba sedam najbogatijih zemalja, tadašnji italijanski premijer Đovani Spadolini (Giovanni Spadolini) tad novom američkom predsedniku (Ronald Reagan) izrazio zabrinutosti što se Jugoslavija sve obilnije zadužuje na Zapadu, a izgleda da se osposobljava za veći izvoz samo na Istok. Italijan je od američkog sagovornika čuo savet da se ovaj jugoslovenski recept za katastrofu pokuša preduprediti tako što će zemlji s italijanske strane biti otvorena vrata slično kako ih Bon drži otvorenim za ondašnju DDR. Toliko se vrata, naravno, nisu mogla otvoriti, ali su se, po svemu što smo otad gledali, Italijani ponajviše trudili da se što više odškrinu. I to ne samo državnici.

Fabrikant takvog kalibra kao što je Đovani Anjeli (Giovanni Agnelli). vlasnik "Fijata", nedavno bez oklevanja kaže da

je na evropskom istoku kao poželjan teren za investiranje Jugoslavija "svakako najmanji rizik". A pre neko veče, u Veroni, italijanski premijer Đulijano Andreoti (Guliano Andreootti) govori o svojoj želji da Jugoslaviju što pre vidi kao "superpridruženog" člana Evropske zajednice. Razjašnjavanje smisla opisane kratke izjave šefa italijanske diplomatije pomaže da se bolje razume kako "radi um" tih najvažnijih jugoslovenskih "žiranata" na kontinentu, zašto ovi ljudi za Jugoslaviju rade ono što rade. Mogu se razvejati bar one lude paranoje oko granica, teritorija itd. i. s nešto sreće, možda čak oponašati ono kako racionalni ljudi racionalno sude o svojim nacionalnim interesima.

Svet ili palanka

Ako je italijanski ministar u pravu, što ne mora bili baš kalendarski već kao ocena najverovatnijeg trenda, Jugosloveni su

doista na jednoj od onih raskrsnica kad se odluke o interesima ne mogu doneti ako se na situaciju i opcije zemlje ne pogleda s globalnih stanovišta.

Zemlja koja u svetskom poretku drži položaj onog što je prinuđen da prima uslove, a ne da ih nameće, uvek je u takvoj situaciji, znala to ili ne, jer, kako to s pravom kaže Robert Mundel, s njujorškog univerziteta Kolumbija, jedan od duhovnih otaca ekonomske škole mišljenja na kojoj su bogate zemlje u 80-tim godinama najzad našle izlaz iz stagflacije, stanja istovremenog prisustva inflacije i odsustva rasta, "postoji samo jedan zatvoren ekonomski sistem - svetski".

No, takva zemlja ima sve razloge da naročito dobro otvori oči u trenucima obrta razvojnih ciklusa, jer odluke koje donese ili ne donese u takvim trenucima istorije veoma dugo proizvode zemlji korisne ili štetne posledice. Pod prethodnim uslovom, naravno, da su "elite" zemlje uopšte u stanju da razaberu šta se dešava u spoljnom. svetskom okruženju.

Jugoslovenski deficit tu izgleda najveći. Susedni Mađari — sudeći po radovima Ivana Berendija i drugih — bar su se osposobili da razumeju kad ih je šta i zašto snalazilo u prošlosti. Ne pada im na pamet da raspaljuju strasti ponavljanjem optužnice protiv međuratnih režima kad jasno vide da je u tom razdoblju njihova zemlja bila samo jedna od serije žrtava ondašnje B-faze "Kondratijevljevog ciklusa".

Intelektualno i emotivno zaostajanje možda bi se u jugoslovenskom, po svoj prilici još težem slučaju, moglo meriti traženjem odgovora na pitanje nije li na sudbinu zlosrećne stare Jugoslavije neuporedivo presudnije uticala činjenica da se indeks svetskih agrarnih i sirovinskih cena sa 100 u 1922 23. već 1926 27. srozao na samo 24, nego što je tu sudbinu opredeljivala činjenica da na Dedinju stanuje jedan kralj. Dok su neki američki analitičari nabrojali čak 43 "revolucije" po svetu kao gotovo direktan proizvod razornih dejstava "velike depresije" — gnev izbezumljenog stanovništva zbog položaja nastalog delovanjem planetarnih sila okreće se svojim upravljačima, kakvi god bili — u ovdašnjim mitologijama sve su nedaće plod zlih namera najbližih sapatnika, podlih namera o kojima svako zna sve.

Dijagnozu ovde nije teško postavili. Intelektualno i emotivno ovaj je teren možda najbliže atmosferi što je preovladavala u Vajmarskoj republici kad su legije političara, novinara, istoričara (naročito istoričara) ubeđivale sunarodnike da za nemačke nedaće nije odgovoran kontinuirani avanturizam svemoćne vojne kaste, već izdaje i zavere.

Razmak od te do savremene epohe možda se može najlakše izmeriti upoređivanjem kako su onda poražene države objašnjavale narodu dejstvo reparacija koje su nametnule pobedničke sile. Dok je Adolf Hitler mobilisao svoje rulje na nemačkim reparacijama, današnji Finci uče svoju decu da je zemlja, pored nedaća od nametanja tih reparacija, imala od njih koristi utoliko što su im sovjetski susedi, nakon što su mašine, brodove, papir itd. prestali dobijati besplatno, "postali trajni, dobri i zadovoljni kupci tih finskih proizvoda". A reparacije nametnute Finskoj 1945. bile su kao relativna veličina, kao udeo u društvenom proizvodu zemlje, čak četiri puta veće od nametnutih Nemačkoj posle 1918.

Batina s jednim krajem

Jugosloveni nisu imali sreću s krupnim odlukama donošenim u vremenu posleratnih obrta unutar ..Kondratijevljevog ciklusa". Statistički, na papiru, moglo bi izgledati da nije bilo ničeg lošeg u strategijskim odlukama, uređenju itd. uspostavljenom u Jugoslaviji na startu A-faze tog ciklusa, na početku razdoblja globalnog poleta u drugom delu 4<)-tih. No. to bi tako bilo da razvoj ostvaren u dugom razdoblju da početka 70-tih nije tako brutalno „raskrinkan" u B-fazi tog ciklusa, u kontrakciji koja je počela da postaje vidljiva ranih 70-tih godina.

Odluke koje je tad donosilo jugoslovensko vođstvo i dalje svemoćno ali sad već u svojoj senilnoj fazi. bile su bez izuzetka. katastrofalne, gotovo doslovno suprotne onima kakve je tražio taj kritični svetskoistorijski trenutak. Tako. pre neki dan. recimo, nemački finansijer kaže kao da je reč o nečemu notornom: „Pa. naravno. Jugoslavija propada sve od ranih 70-tih godina."

S "Kondratijevljevom" kontrakcijom 1970. izgleda da stvari doista idu onako kako ih vidi Peter Druker (Peter Drucker) "guru" svetske menadžerske klase, koji nalazi da je sličnija dugoj kontrakciji 1873-1895. kad su neke zemlje nazadovale. a druge i dalje napredovale, mada sporije (medu prvima Velika Britanija i Francuska. medu drugima Nemačka i Sjedinjene Američke Države). I sad su bogate zemlje našle formulu da nekako funkcionišu i čak obnavljaju rast dok je serija zemalja sa velikih svetskih prostora ekonomski ..nokautirana" odjednom (latinskoamerički kontinent, ceo evropski Istok. SSSR), mada je to svaka od njih saznala ili priznala u različitim vremenima.

Naravno da je to i slučaj Jugoslavije koja. po pre neki dan objavljenim nalazima Svetske banke, u deceniji 80-tih nije uopšte povećala proizvodnju, dok joj je broj stanovnika rastao godišnje za 0.7 odsto: ekonomski recept za igru s manje nego nultim ishodom u kojoj se sve više ljudi sve ogorčenije bori za udele u jednom istom društvenom produktu. Objašnjenje što bogatije zemlje, kao i uspešne dalekoistočne zemlje i neke s evropskih ivica, nastavljaju s rastom i u ovom razdoblju po

svoj prilici leži u iznenađujućem, po mnogo čemu "perverznom" ponašanju vodeće zemlje u svetskom poretku, koja se odlučila da ulogu najvećeg kreditora zameni ulogom najvećeg dužnika: samo su američki deficiti, posledica skoka državnog zaduživanja sa 1000 na čak 3000 milijardi dolara, po svoj prilici sprečili potapanje svetske privrede u depresiju u stilu 30-ih, nakon što je u finansijskim krahovima s početka 80-ih izgubila znatan deo svoje dotadašnje uvozne tražnje.

Uspešne su zemlje imale kome da eksportuju svoju robu i probleme. A, kako je to još 1980. (časopis „Foreign Policy", juni 1990) analizirao i prognozirao Imanuel Valerštajn (Imannuel Valerstein), zemlje iz tri središta "jezgra" globalne privrede u toku kontrakcije moraju rešiti dva "zadatka": prvo, koja će se uspešnije i bezbolnije osloboditi grana bez budućnosti i, drugo, koja će steći unosan primat u bici za nove tehnologije na koje će se oslanjati budući ciklus poleta, najverovatnije 90-ih godina.

Pošto su se ta tri središta ekonomski manje-više izjednačila, postaju u tome rivali umesto da budu saveznici, što su i bili dok je unutar trougla trajalo "sustizanje", odnosno zatvaranje jaza. Time će postojeći vojni i politički savezi kakvi su uspostavljeni 40-ih godina biti izloženi snažnom pritisku, posebno će se evropski Istok i SSSR predomisliti probajući da se "vrati na planetu" sa koje je davno pobegao. Citirani američki ekonomski istoričar je gotovo u tančine pogodio kakvu će to "ideološku konfuziju" proizvesti i po celom evropskom Istoku i po velikim prostorima "trećeg sveta".

Od onoga što probaju da učine novi istočnoevropski lideri ništa manje nije senzacionalno ono što čini "peronistički" predsednik u Argentini, ili meksički predsednik koji bi svoju zemlju što je moguće pre priključio severnoameričkom zajedničkom tržištu nakon decenija u toku kojih je plitki Rio Grande za južne američke susede izgledao širok kao more. To je ta "ideološka konfuzija" proricana u citiranom eseju publikovanom još 1980.

Partner ili samac

Kroz tu konfuziju, međutim, nazire se ulog, a on je ogroman. Posredi je bitka koja će se zemlja i koja područja sveta brže preurediti tako da, pod najpovoljnijim uslovima za sebe, postanu što zanimljiviji partner za sada već sređeno "jezgro" globalne privrede. Jer. i geografija je — bar je uvek bila — jedna od komponenti u stvaranju uslova za obnavljanje faze poleta unutar "Kondratijevljevog ciklusa".

Volt Rostov podseća na to kakvu su ulogu u tome u nekadašnjim krizama imala „otkrića" teritorija kao što su američki zapad ili Ukrajina. Bilo bi neverovatno da se ova logika ciklusa toliko izmenila da će bogato ..jezgro" globalne privrede biti dovoljno samo sebi. kako je to manje-više bilo od početaka kontrakcije ranih 70-ih godina gotovo sve do danas. „Izlečeni" kapitalizam tražiće brzo nove partnere s kojima se isplati raditi, da bi unovčio tehnologije stvorene u dugoj kontrakciji, kako bi donosile prinos nove investicije u međuvremenu izvršene (u zemljama OECD. „klubu" koji učlanjuje 24 bogate zemlje, nivo investicija je danas za dve trećine iznad onih sa starta 80-tih) itd. A bolji će partneri bili oni koji svoje zemlje urede kao teren poželjan za ulaganje, za ulaganja domaćih građana ili stranaca, svejedno.

Italijanski ministar bi. dakle, mogao biti u pravu, „datum" početka novog ciklusa — otprilike četvrt veka uspona — mogao bi biti blizu. Taj se „datum", naravno, mora staviti pod navodnike jer obrti ciklusa nisu isto što i objave početaka ili svršetaka ratova, već se "utvrđuju" tako što ekonomska istorija uzme slom neke berze (bečke berze 1873. godine, na primer) ili takav neki dramatični događaj kao simbol kad su stvari odjednom pošle nagore ili nabolje.

Imajući ovo u vidu, mogu se bolje razumeti inspiracije jugoslovenskih "žiranata" u Evropi. Oni Jugoslovenima zapravo kažu da su im potrebni, da mogu od njih imati koristi. To je u odnosu na zlosrećnu istoriju obe Jugoslavije veoma velika novost. Predratno okruženje, naravno, bilo je nemilosrdno surovo, pa se zemlja pre rata probala spasavati leteći u klirinški zagrljaj nemačkog Rajha, jedine zemlje predratnog sveta koja je kroz vojni i "građevinski" kejnzijanizam nešto postigla s ekonomijom.

Posleratna Jugoslavija nepotrebno je letela u klirinške i druge zagrljaje SSSR-u i evropskom Istoku, ali je tako cedila novčanu pomoć s druge strane sveta (imperije su uvek i iz političkih razloga subvencionirale svoju klijentelu ili zemlje za koje su imale druge interese sem ekonomskih) s veoma problematičnim koristima. Problematičnim zato što inspiracija tog stranog novca nije bila da se stizanjem u Jugoslaviju načini više novca.

Prvi put sada, otkad postoji, Jugoslavija izgleda zanimljiva strancima sa stanovišta njihovih ekonomskih interesa (pravde radi, valja pomenuti da je ranih 70-ih godina, kako to pokazuju slučajevi kompanija Dow Chemical. General Motors i druge, više velikih transnacionalnih kompanija počelo ispoljavati pravo zanimanje i za Jugoslaviju u okviru okretanja pogleda ka evropskim ivicama, ali su, kako znamo, tim velikim fabrikantima vrata zalupljena pred nosom dok su se široko otvorila za inostrane bankare i "petrodolare").

Ograničeno trajanje šanse

Frapantna je razlika između te glavne činjenice i veličine uloga za Jugoslaviju, s jedne strane, i banalnog, gotovo petparačkog tretiranja jugoslovenskog "ulaska u Evropu", s druge strane, unutar jugoslovenskih "elita". Opisana konfuzija i veličina prilike mogu nekim delom objasniti razmere uznemirenosti na jugoslovenskoj sceni. No, u nekim aspektima to je postalo ne samo zaprepašćujuće već i veoma zabrinjavajuće: hoće li još jedan veliki voz proći pored ove zemlje na njenu veliku štetu, a da to gotovo niko ne primeti.

Dovoljno je reći da vladajuće poimanje "suvereniteta", monetarnog, fiskalnog i svih mogućih ostalih ovlašćenja državne sile u odnosu na svoje podanike, građane i poduzetnike, pripada sasvim drugoj evropskoj epohi. Svejedno da li se fantazira o "suverenitetu" koji bi imao budući jugoslovenski centar, ili onom koji bi ga htele eventualne buduće samostalne države na ovom prostoru.

U Evropi u kojoj briselski komesar za konkurenciju može italijanskoj državi zabraniti čak da s tričavih 10 miliona dolara godišnje pomaže svoje proizvođače špageta, nema mesta količinama moći nad podanicima o kojima fantaziraju jugoslovenske elite, sem, možda, na jugoistočnoj obali Jadrana. Sve će one, posebno ili zajedno, imati manje moći od današnje: počev od

prava da hapse koga žele, do prava da štampaju loš novac. Ne treba valjda ni reći šta bi ovom prostoru stvarni „razvod" vremenski i drukčije doneo: muka je kad se pri razvodu deli imovina imućnih, a inače pristojnih partnera, još je veća muka kad i takvi partneri imaju da podele samo dugove, a jednostavno je nezamislivo mrcvarenje koje bi proizveo pokušaj da se podele dugovi u nečemu što je i doslovno harem. To bi, ekonomski uzev, ostao latinoamerikanizovani prostor u najlošijem smislu tog pojma, prostor koji ostaje takav — kako to i vidimo — kad je, kao u slučaju kontinenta tog imena, izdeljen na veoma mnogo veoma suverenih država.

Tema je za sebe, ali su bez sumnje u pravu oni brojni umni stranci koji nalaze da je, ekonomski uzev, jugoslovenski prostor u preuređivanju na željeni način, osetno ispred ostalih područja evropskog Istoka. Ako ništa drugo, Jugosloveni su već prošli put, koji po jednom zlobnom ali veoma lucidnom opisu "od Karla Marksa ne vodi ka Adamu Smitu već ka Huanu Peronu". Najbolje je zato bez oklevanja uhvatiti te strance za reč i prihvatiti (ponuđeno) pridruženi) članstvo, čak "super pridruženo".

Vera nekih među tim umnim strancima da se dugi ciklus najzad obrnuo uvis, veoma je važna, čak i ako nisu u pravu, ako se prerano raduju. Jer, stepen velikodušnosti bogatijih zemalja prema zlosrećnijim susedima u najvećoj je mogućoj meri zavisan od toga kako njima stvari idu, odnosno kako to oni vide. Španija je pregovarala čak sedam godina o takvom statusu, ali je to bilo vreme opisivano kao stanje "evroskleroze" ili "evropesimizma". Sad je na delu "evroeuforija" i Jugoslavija bi mogla imati istorijsku sreću da taj posao sklopi brže i pod još boljim uslovima za sebe nego što je to postigla Španija. Ako, treba li uopšte pitati, danas ne bi jugoslovensku situaciju menjao za špansku?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Jugoslavija po nalazima Svetske banke, u deceniji 80-tih nije uopšte povećala proizvodnju, dok joj je broj stanovnika rastao godišnje za 0,7 odsto: ekonomski recept za igru s manje nego nultim ishodom u kojoj se sve više ljudi sve ogorčenije bori za udele u jednom istom društvenom produktu

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net