VREME | BR. 45 | 2. SEPTEMBAR 1991. >

INTERVJU – Milovan Đilas

Ima li boljeg sugovornika od Milovana Đilasa, ako je reč o krahu komunizma?

Onoga trenutka kada je u Moskvi slomljen puč i kada je Boris Jeljcin rekao da je Mihaila Gorbačova. a pre svega demokratske procese u Sovjetskom Savezu, u stvari pokušala da zaustavi Komunistička partija, te kada je tek spaseni generalni sekretar te partije najavio njeno raspuštanje, čini se daje definitivno slavljena tačka na takozvanu epohu komunizma koja je u velikoj meri obeležila dvadeseti vek.

Faksimil možete videti u FOTOGALARIJI

Ako je komunizam doista na kraju, o njegovoj istoriji i uzrocima propasti možda je najbolje porazgovarati sa Milovanom Đilasom. jednim od retkih ljudi medu savremenicima koji je večeravao sa Staljinom, bio skoro dve decenije neposredno uz Tita. a potom u sukobu sa komunističkim režimom robijao kao najpoznatiji svetski disident, a i danas je veoma aktivan u svetskoj javnosti.

Gospodine Đilas, Vaš život vezan je za komunističku ideju — u mladosti ste se za nju borili, u zrelosti je ogorčeno osporavali. Da li ste i kada, ako jeste, pomislili da ćete doživeti čak krah centrale komunizma, ako se to dogodilo ovih dana u Moskvi?

MILOVAN ĐILAS: Od sredine pedesetih godina bio sam potpuno ubeđen da komunizam mora da se izmeni, bilo unutrašnjim raspadom, bilo velikim vojnim sudarom. Više sam verovao u ono prvo. Nisam mislio da ću toliko dugo živeti da bih to doživeo.

Tada sam očekivao da će se promene dogoditi u Jugoslaviji i ranije, promene ka nekakvom demokratskom društvu. Tu sam se, razume se, prevario, jer mislio sam, uprkos tome što je nacionalizam uvek bio jak kod nas, da neće prevladati ni u jednom trenutku. Naravno, nisam očekivao da će u Sovjetskom Savezu, u Istočnoj Evropi, sve to da se najednom srolja, da tako kažem — da se raspadne, takoreći u jednoj godini, u SSSR u dve-tri godine.

Mada je kriza počela mnogo ranije, možda još sa Hruščovom, propast je ispočetka išla sasvim sporo.

Da počnemo sa tim prvim ozbiljnim simptomima definitivne krize. Kad su se pojavili i zašto?

Sigurno je da je prva velika vidna kriza nastala kao posledica sukoba Staljina sa Jugoslavijom 1948. godine. Kad sam prošle godine sa jednom grupom jugoslovenskih intelektualaca u Moskvi učestvovao u diskusiji o počecima krize, i mi i domaći stručnjaci smo se složili u tome da je 1948. godine, u sukobu između Jugoslavije i SSSR, počeo raspad svetskog komunizma.

Tada je počelo ono što se zove "nacionalnim komunizmom". Ja mislim da se taj fenomen rađao odranije. Zapravo, taj "nacionalni komunizam" počeo je u Sovjetskom Savezu, mnogo pre sukoba sa Jugoslavijom. Pošto je to velika zemlja i pošto je Staljin imperijalna tiranska figura, taj nacionalni komunizam nije mogao biti drukčiji nego — sovjetski imperijalizam.

On je počeo potčinjavanjem Kominterni svih komunističkih partija u svetu, a, preko nje, sovjetskoj državi. Tu već počinje kriza komunizma u izvornom smislu, pa se nastavlja poznatim čistkama tridesetih godina Moglo bi se ići još dalje u prošlost, pa i u samom osnivanju Kominterne možete naći elemente za krizu komunizma. Naime, u onim Lenjinovim uslovima koje neka partija treba da ispuni da bi mogla biti članica Kominterne propisuje se ono što nije odgovaralo mnogim zemljama - na primer, propisuje se forma sovjetske vlasti, što znači ukidanje parlamentarizma.

Time je zapravo, dala tvrda ideološka osnova koja nije mogla da odgovara zemljama sa različitim uslovima. Niko od komunista tada nije bio svestan toga. Imperijalna ambicija krije se čak u imenu Sovjetskog Saveza, koji je zamišljen kao svetska zajednica u koju može da uđe bilo koja država ili nacija, pa je zbog toga izbačeno i ime Rusije.

Objasnite tu svetsku ambiciju?

Komunizam je svetska ideja, prva ideja koja je obuhvatila ceo svet. To nije uspelo nijednoj religiji, ni hrišćanstvu.

Naravno, to pokazuje značaj komunizma i njegovu silinu. Ali, ako ideju uzmete kao

nerealnu, neki čak kažu plitku, što ja ne mislim, onda se postavlja pitanje — da se našalim — kakav je to ljudski rod kad je prihvatio tu ideju.

Jeljcin je u svom sada već čuvenom govoru u danu pokušaja puča rekao da vlast hoće da preuzme snage koje će vratiti logore, noćna hapšenja. Zašto, zapravo, taj povratak nije bio moguć?

Promenila se svest. Došlo bi do masovne pobune. Pučisti bi mogli da drže samo banalnu vojnu diktaturu, koja ne bi mogla dugo da se održi. Najviše što bi mogli da urade jeste da pohapse mnogo ljudi. Onda bi krenule spoljne kampanje i unutrašnji otpor intelektualaca. Bili bi prinuđeni da ublažuju represiju, nekome da sude, pa potom da ga oslobađaju, pa bi se cela stvar uskoro skljokala.

Vojska je u komunizmu uvek naoružani odred Partije, a NKVD je odabrana naoružana garda Partije. To je slučaj i kod nas. Kod nas se u vojsci najduže zadržao komunizam.

Osnovno jezgro krize u Jugoslaviji je u Armiji, jer je ona dugo ostala komunistička.

Dakle, dolazimo na neizbežne paralele između sovjetske i jugoslavenske situacije. Nedavno ste izjavili da je kod nas politički teže razrešiti krizu nego u Sovjetskom Savezu. Na šta ste mislili?

Mislio sam na to da smo mi već u međunacionalnom ratu koji nema izgleda da se skoro reši, a ima izgleda da se raširi na druge delove Jugoslavije.

Da lije takav rat moguć i u Sovjetskom Savezu?

Mislim da tamo između Rusije i drugih republika takvoga rata neće biti. Veliki problem će da predstavlja ruska manjina u drugim republikama. Ne problem u smislu hoće li se te druge republike odvajati ili ne, nego problem koji će se verovatno pojaviti u vezi sa sudbinom Rusa u republikama, koje nisu lepše od naših republika i koje će verovatno počeli da ih pritiskuju, diskriminišu, izgone. To može u Rusiji da izazove nacionalizam, koji sada nije suviše jak. Za Jeljcina se ne može reći da je ruski nacionalist. Ali, pritisak na Ruse u neruskim republikama može da ga gure u tom pravcu.

Čujemo do je Jeljcin već postavio pitanje granica, verovatno ciljajući na Ukrajinu?

Mislim da je to učinio s pravom. Ti Rusi nisu krivi što su se tamo naseljavali za vreme Staljina i boljševizma. Kao što kod nas sada za granice govore - to su avnojevske granice, to su komunisti postavljali pijući kafu itd. Granice su granice. Dabome da su bile administrativne, ali su i one u značaju evoluirale vremenom. Onoliko koliko su republike sricale autonomiju i nekakvu samostalnost, sigurno je i da su međurepubličke granice postajale tvrde. Činjenica da su nešto uradili komunisti samo kod ortodoksnih komunista dokazuje da je loše: zar masovno školovanje treba ukinuti jer su ga razvili komunisti?

Drugo, u Jugoslaviji nije moguće uspostaviti granice a da nijedan narod ne bude

oštećen, na neki način podređen drugome. I, razume se, bez obzira na posleratne granice, niko nije bio nacionalno podređen, jer je vladajući sistem bio centralistički. Danas su se stvari promenile republike su postale države, pa su i granice postale državne.

Jugoslavija, kao nezavisna država, bila je uistinu nezavisna jer je balansirala između velikih država, a kako će sad neki otcepijeni delovi da balansiraju kad im samo otcepljenje zavisi od spoljnih igara?

Govorili s te o JNA kao o još značajnom skladištu komunističkih koncepcija kod nas. Znači li to da je i vojni faktor kod nas u krizi?

Ne bih baš tako rekao. Komunizam je tu sasvim konfuzan. Jasnija je tendencija da JNA postane srpska armija. To je nekako objektivno, jer je svi drugi napuštaju, pa ona nema drugi put. Biće to slučaj i u Sovjetskom Savezu, vojska će ostati Rusiji.

Znači, ostaje vladavina na osnovu poznate "potrebe za neprijateljem".

Naravno, to je potreba za unutarnjom kohezijom. Da se ne dozvoli ništa što bi pokolebalo unutrašnju čvrstinu komunističke partije, što bi narušilo koheziju vodstva.

Nemaju komunisti potrebu za neprijateljem, oni bi rado mimo vladali bez neprijatelja, ah im pojava neprijatelja "zbija redove". Neprijatelj ih inspiriše.

Podsećam na to da je Branko Horvat pisao o toj "potrebi za neprijateljem ". Jer, kako iz njegovog delovanja objasniti to što se obećanja ne ispunjavaju, što se ekonomski i drugi planovi ne ostvaruju?

Da, u tom smislu ova opaska je tačna: ako neprijatelja nema u partiji, mora ga biti u narodu, ako ga nema u narodu, onda je negde u spoljnjem svetu. Zbog toga je komunizam zatvoreni sistem, tu mu je snaga, ali i slabost. On je. u stvari, "svet za sebe".

Otkud ogroman značaj vođa u komunističkom pokretu?

Ne može postojati tako zatvorena ideološka organizacija, tvrda, disciplinovana — bez vođe. Kult nastaje postepeno. Na način koji se ipak ne može nazvati organizovanim. Bolje da kažem, da su u različitim zemljama različiti slučajevi. Na primer, kod nas je kult Tita nastao prvo u narodu. Partija ga j,. naravno, odmah prihvatila, još u vreme rata. Kad partijski funkcioneri osete da to koristi organizaciji, njima samima kod naroda, ali i kod vođe, znači Tita, kult se podstiče.

Na kraju krajeva, kakva je to organizacija koja nije religiozna, a sliči religioznoj sekti, ako nema vodu? Možete li da zamislite islam, bez Muhameda? Hrišćanstvo se tu razlikuje, jer nije istovremeno i vera i politika. Negde jeste, ali u celini ipak nije. Sam Hrist nije spajao veru i politiku: dajte caru carevo, a Bogu — božje.

Međutim, ne neguju komunisti samo kult vrhovnog vode; u Sovjetskom Savezu isticane su i slike članova Politbiroa, kao nekih apostola.

To je doista iz hrišćanske ikonografije. Komunizam ima koren u hrišćanstvu. Uzmite samo, da kažem uzgred, Lenjinov mauzolej, Lenjinov čivot, da ga tako nazovem — to je povezano sa pravoslavljem.

Znate, kult vođe širi se u kult vođstva. On se fiksira u stroge forme, pa u politbirou imate raspored imena i slika u zavisnosti od blizine vođi. Primećivao sam, posle rata, kako se neki grabe za mesto na tribinama što bliže Titu. A suština je, u krajnjoj liniji, u komadu vlasti koje neko ima.

Kako ste se lično osećali kad ste bili u Titovom vrhu, kako ste znali da ste—kako sam čitao — "četvrti čovek"?

Ta Četvrta oznaka u osnovi je tačna. U nekim pitanjima sam bio i broj dva. u nekim drugim broj tri. U celini uzev, bio sam broj četiri. Svoje mesto u vrhu osećate tako što znate u čemu od koga zavisite, odnosno s kim morate oko čega da se konsultujete i ko u krajnjoj liniji odlučuje. Kasnije se takva situacija prihvati, pa organizacija počne tako da vas tretira. Bez obzira na to što vi to opravdavate ili ne opravdavate u svakoj prilici.

Kad dođete u posetu. na primer. nekom republičkom rukovodstvu, vi tamo odmah postajete prvi, doduše uz neku normalnu pažnju koju morate pokazivati i prema ostalim drugovima. To je period vlasti.

Šire uzev, u jugoslovenskoj komunističkoj partiji najviše demokratije je bilo u ilegalno vreme, pa i ratno. Tada je postojalo ono revolucionarno bratstvo. Razume se, vrh je o svemu odlučivao, ali su svi bili do te mere okrenuti vrhu, da su mogli da kažu sve šta misle, pošto je vrh znao da će oni sprovoditi ono što sam odluči.

Uz to, postojala je bliskost, uprkos hijerarhiji odlučivanja. Znate, ne ide svako u ilegalu da ga policija proganja i tuče, to su onda bile "privilegije". U partiju su dolazili samo oni što su već bili raščistili sa državom, porodicom, religijom... koji su se posvetili ideji, borbi i teoriji. Zato su bili na ceni oni koji su se razumeli u ideologiju.

Ipak, i pokret, a kasnije i poredak, razvio se iz kruga ilegalnih profesionalaca i ilegalnih organizacija. I država je otuda imala temelj na nekakvom tajnom društvu, pa socijalistička država ima nešto zavereničko.

To ide u prilog oceni da je i unutar masovnih komunističkih partija —eto, sovjetska je pre nekoliko godinu imala oko 20 miliona članova, jugoslovenska blizu 2 miliona — postojala nekakva tajna unutrašnja partija koja je držala sve konce.

Jeste, u njima uvek ostaje tvrdo jezgro, partija u partiji — koja se oslanja na poluge tajne policije i armijskog vrha.

|Da se ponovo vratimo na povode našeg razgovora. Šta je omelo, na primer. tvrdo jezgro sovjetske komunističke partije da povrati kontrolu u Sovjetskom Savezu?

Ta tvrda jezgra u svim komunističkim partijama, a najzad i u Moskvi, izgubila su kontrolu zato što je ideologija vremenom slabila. Beskrajno duge frakcijske borbe, koje su gušene i terorom, na kraju su i komunističko jezgro učinile nesigurnim, svele ga na puku vlast. Jezgra više nisu imala niti intelektualnu, kreativnu moć, niti su bila u stanju da sprovedu teror, pa nisu mogla da sačuvaju autoritet ni u samoj partiji.

Staljin je bio ne samo apsolutni vladalac nego istovremeno i žrec, vrhovni sveštenik.

On je presuđivao u ideologiji. Međutim, razotkrivanjem njegovih zlodela ćela njegova ideologija, kao sveto delo, pada. Takav vod ne pojavljuje se više. jer i ne može da se pojavi — njegova gledanja najednom su podvrgnuta totalnom kriticizmu. Sve zbog podozrenja da svaki novi vođ nije slučajno neki novi Staljin.

Hruščov je morao da kritikuje Staljina da bi razbio prostaljinističku grupu u vrhu komunističke partije koja mu je bila konkurent za vlast. Morao je da menja liniju da bi menjao situaciju u državi. On nije bio čovek bez koncepcija, ako već nije imao neku veliku koncepciju — i nije bio bez patriotizma. Želeo je da Sovjetski Savez stigne i prestigne Ameriku — što je još Lenjinova i Staljinova parola.

Smatram veoma značajnom ideju, koju sam prvi put čuo od mađarskog publiciste Fejkea, a o kojoj sam nekoliko puta pisao — da između nacizma i komunizma postoji velika razlika: u komunizmu se program ne poklapa sa praksom, dok nacizam strogo sprovodi svoje ideje. Komunizam se nikad

ne odriče humanizma, demokratizma, ima apsolutni idealni cilj sreće, besklasnog društva, jednakosti ljudi, ukidanja ratova itd. Praktični potezi, naročito pri dolasku na vlast, ne uljuljkuju se sa ovim idejama. S druge strane, kad nacisti kažu da Jevreje treba eliminisati, oni Čim dođu na vlast, to i učine. Kad su rekli da Slovene treba pretvoriti u robove, oni su i to činili. Zato u nacizmu i nje bilo disidentstva. A u komunizmu, raskol između programa i akcije stalna rada frakcije, disidente — što ni Staljin nije uspeo do kraja da uguši.

Zato, iz nacizma nema izlaza, on mora da bude uništen. Iz komunizma, doduše uz velike muke i žrtve, kao što vidite — ima izlaza. Istina, izlaz je da se on raspadne.

Tu je ono delikatno pitanje da li je komunizam oboren ili se raspao.

Zapadni sistem svakako nije idealan, ali to je bolji sistem od ovog komunističkog, istočnog. Ti sistemi su bili konfrontirani, naravno ne samo ideološki več i vojno. Konkurencija dva sistema imala je veliku ulogu u propadanju komunizma. Ipak, komunizam se raspao iznutra. Sam iz sebe se raspao. Komunizam se menjao raspadajući se.

Ono što se u komunizmu nazivalo reformama, promenama, sve do perestrojke, u stvari je bilo raspadanje. Pogledajte, nijedna reforma nije uspela! Ni perestrojka!

Da porazgovaramo o poslednjim reformistima. Mnogi još govore da je Gorbačov realističniji od Jeljcina, da Jeljcin suviše reskira, suviše žuri.

Ne osećam se sigurnim kad treba da govorim o vrlo konkretnim sovjetskim prilikama danas. Trebalo bi veoma mnogo znati o odnosima snaga u sovjetskom društvu, stanju u armiji, policiji, u republikama. Mnogo što bi se moralo precizno znati, politika uvek — neizvesnost.

Jeljcinova koncepcija da se sistem mora potpuno izmeniti, da ne upotrebim grub izraz — eliminisati, jer preokret ide pretežno mirnim putem, jeste ispravna. Suprotno stanovište, ono Gorbačovljevo, osnovna je greška ovog veoma talentovanog političara sa plemenitim pobudama. Gorbačov je, naime, verovao da se sistem može popraviti, reformisati. U stvari, on je mislio da se sačuvaju njegovi osnovni elementi — takozvana socijalistička svojina, koja je, smatram, birokratska svojina, zatim makar labava federacija kao državna forma i komunistička partija, makar organizovana u vrstu socijaldemokratije, da ne bi bila više tako kruta. To se pokazalo kao iluzija, a ja sam o tome pisao još na početku Gorbačovljeve perestrojke. Reč je o sistemu koji ne može da se popravi.

To je zatvoreni, samodovoljni sistem, kome trebaju samo nova osvajanja da bi mogao dalje da se održava. Sovjetski Savez se od ideološke imperije u vreme Lenjina. za Staljinove vladavine pretvorio u ideološko-vojnu imperiju. Kad ekspanzija stane, sistem, zbog zatvorenosti, ne može da izađe iz krize, iz sebe.

Nismo govorili o nacionalnim problemima. Kako objašnjavate taj paradoks da su se još na počecima ruske socijaldemokratije svi njeni vodeći ljudi veoma bavili nacionalnim pitanjima, da je Oktobarska revolucija institucionalizovala pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja i mnoge druge institute nacionalne ravnopravnosti —a da sedam decenija potom u Sovjetskom Savezu niko nije nacionalno zadovoljan?

Koliko ja poznajem istoriju Sovjetskog Saveza, postoje razni periodi nacionalnih odnosa. Pod sovjetskim sistemom neke nacije su, u stvari, tek formirane, stvoreni su uslovi za njihovo formiranje. To su bili nerazvijeni narodi. Najgore su prošli oni narodi koji su bili nacionalno razvijeniji, čak razvijeniji od ruskog naroda. To su narodi Ukrajine, Gruzije, baltičkih zemalja.

Staljin je rusifikovao svoju birokratiju iz praktičnih razloga, da bi se oslonio na najbrojniju naciju i da bi i tako učvrstio svoju vlast. On sam, naravno, nije bio ruski nacionalist, ali je podupirao ruski nacionalizam na sebi svojstven vulgaran način, onoliko koliko mu je trebalo i kada mu je trebalo. Tako je, uzgred, postupao i sa Pravoslavnom crkvom.

Znači, da se ne može, kako kažete, za sve nacije reči da su bile prikraćene i tla su nezadovoljene. Međutim, nacije su živi organizmi koji se razvijaju, imaju svoje

pretenzije i istorijsko pamćenje. Današnje nezadovoljstvo verovatno je dobrim delom posledica Brežnjevljeve politike, koji je govorio o "sovjetskom narodu", što je čista besmislica. Naravno, bila je reč o novom talasu rusifikacije cele zemlje. On uvodi ruski jezik u sve osnovne škole, pa, na primer, Belorusija nije imala nikakve škole na beloruskom jeziku: dotle je to otišlo. U Ukrajini su sve više škole bile na ruskom jeziku. Kad god je trebalo učvršćivati vlast, rusifikacija je jačala, a ruska kultura je trebalo da bude objedinjavajući faktor, viša forma integracije.

Uopšte uzev, uprkos tom što je komunistička revolucija od ruske imperije stvorila federaciju, politički gledano, u njoj je bilo više centralizma nego u carsko vreme. Slično kao kod nas u Jugoslaviji posle rata, mada su naše republike ipak od starta imale veća

prava od ruskih republika, posebno u odnosu na ekonomska pitanja.

Kasnije je to u Jugoslaviji na nacionalnom polju dobilo i političku dimenziju, naročito sa Savkom Dabčević i Tripalom u Hrvatskoj. Sa liberalnim pokretom u Srbiji, na čelu sa Nikezićem i Latinkom Perović, republike su ojačale. Liberalni pokret u Srbiji nije bio nacionalistički, ali Tito to mnogo ne razlikuje, za njega je to neka vrsta srpskog nacionalizma. Sa stanovišta vlasti, to njemu i nije bitno, a tako gledano, on je u pravu. Drugo je pitanje da li su njegovi tadašnji potezi bili dobri.

Proces jačanja republika ipak se odvijao i u Sovjetskom Savezu, gde je nacionalni faktor značajan ali nije jedini.

Šta je napokon boljševički doprinos nacionalnim teorijama?"'

Staljin je u poznatoj brošuri о nacionalnom pitanju, onoj koju je Lenjin još čitao, za razliku od austro-marksista. isticao punu nacionalnu

afirmaciju do prava na otcepljenje. Austro- marksisti su najdalje išli do administrativno-kulturne autonomije, to je odgovaralo njihovoj imperiji.

Boljševici, naravno, nisu sproveli svoje teorijske ideje, ali su u odnosu na nacije napravili manji greh nego kad su težili besklasnom društvu.

Vi ste. g. Đilas. možda prvi iz boljševičkih vrhova progovorili o velikom licemerju komunističke politike. Kad preskočimo teorijsku analizu, može se govoriti o nekoj vrsti drskosti komunističkih šefova da jedno govore a drugo rade — da privilegova na kasta govori o jednakosti?

Već sam govorio o razlici između ideje i prakse. Komunisti ostvaruju onu "praksu" koju mogu, koja odgovara njihovoj prirodi. U komunizmu je, sem vlasti, sve drugo sporedno. Ta se apsolutna vlast motiviše dalekim ciljem.

Mi smo mogli u Jugoslaviji sedamdesetih, i šezdesetih godina, da slušamo od ovdašnjih teoretičara da će oni dati demokratiju kad se svest ljudi razvije. Nazvao sam to "dozirana demokratija", jer će oni da ustanove merilo svesti, da tu svest ocene. Druga postavka je bila: kad dostignemo određeni stepen ekonomskog razvitka, a kako da ga dostigneš bez demokratije.

Komunizam je utopija, to svi već vidimo. Ali, reć je o utopiji specifične vrste, drugačijoj od klasičnih evropskih utopija. Komunizam je pragmatična utopija. On jeste utopija po cilju, a po praksi nije: on je vrlo realističan pokret. U Rusiji 1917. godine, posle Februarske revolucije, najrealističniji političar je Lenjin. U Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji najrealističniji političar je Tito. Svi ostali koji se bore za vlast - lutaju.

Otkuda ta realističnost u politici — dok komunizam ne zapadne u dekadenciju, a istovremena utopičnost ciljeva? Realističnost potiče od Marksa. čija je metodologija potpuno konkurentna, mišljenju sociologa njegovog vremena ako ne i superiornija. On je proveo decenije u Britanskom muzeju (biblioteci) da skupi gradu za tezu da je socijalizam sa naučne tačke gledišta moguć i, naravno, da analizira sva zla kapitalizma. Cilj je utopijski već po tome što je savršeno društvo praktično nemoguće. Komunizam bi bio moguć kad bi ljudi bili bezgrešni, a bezgrešni mogu biti samo roboti.

Na kraju—možda zvuči paradoksalno — osećate li neku vrstu nostalgije za komunizmom. sada kada odlazi?

Ne, nemam nikakve nostalgije. Smatram da je dobro što komunizam propada. Verovao sam da će propasti. Ne bih se borio protiv njega da to nisam verovao. Postupno sam dolazio do kritičkih saznanja o njemu. Način na koji propada, kod nas kroz nacionalističke konflikte i građanski rat, ne mogu reći da me oduševljava. Po političkoj orijentaciji sam Jugosloven, kao Srbin iz Crne Gore. Moje su ideje kosmopolitske, ali ne bez nacionalnog korena. Pisac mora da ima koren u jeziku. Sve što je za Jugoslaviju, u liberalnom i demokratskom duhu, za mene je prihvatljivo; sve što je protiv toga, ne mogu da prihvatim. Poštenije je sačekali smrt, koja nije daleko.

Vređani ste na razne načine, i to godinama. Ipak ste na kraju pobedili. Osećate li pobedničko likovanje jer Vam je vreme dalo za pravo?

Ne osećam takvo zadovoljstvo, osećam unutarnji mir. Teže mi je bilo da se odvojim od drugova s kojima sam bio zajedno u najsurovijim vremenima, nego da se odvojim od komunističke ideje. Ali, i od ideje nije bilo lako. Ne osećam nikakvu grižnju, ni grižnju što sam bio komunista. U mom vremenu nije bilo boljih. ■


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

VREME  | BR. 45 | 2. SEPTEMBAR 1991.<br><br>

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net