Intervju – Dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS)

Žrtvovanje struke zarad političkog alibija 2

foto: dragan mujan / nova.rs

Žrtvovanje struke zarad političkog alibija

"Beograd jeste žarište, ali je situacija dramatičnija u nekim drugim delovima zemlje. Verujem da je struktura urađenih testova značajno u korist Beograda, jer dok držite Beograd mirnim, cela Srbija je mirna"

Veliki karantin u Beogradu (zabrana kretanja od petka posle podne do ponedeljka ujutro) počinje možda već ovog vikenda i neće biti dozvoljeno okupljanje više od pet ljudi na javnom mestu, ali će penzioneri, majke sa decom i kuce moći da se šetaju u propisani čas. Beograd je trenutno glavno žarište infekcije kovidom-19, kao što tvrde zvaničnici navodeći da je 80 odsto zaraženih u glavnom gradu Srbije. Infekcija je ušla u državne institucije, privatne kompanije, ponovo je aktiviran rad od kuće gde god je to izvodljivo. Takva vest je zaista alarmantna, smatra dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, jer Beograd sa više od dva miliona stanovnika i velikim brojem građana sa privremenim boravištem, a iz svih krajeva Srbije, predstavlja epidemiološku bombu čiju bi eksploziju bilo zaista teško staviti pod kontrolu.

"Međutim, ono što ne znamo, pa samim tim nismo u mogućnosti da ovaj podatak potvrdimo, jeste kakva je distribucija urađenih testova širom teritorije Srbije i kakva je struktura testiranih. Naime, informacije koje nam pristižu govore da se po gradovima Srbije značajno manje testira nego u Beogradu. Po manjim mestima da ne govorimo. U prilog tome: katastrofalna situacija koja je trenutno u Zlatiborskom okrugu. Činjenica je da jug Srbije (Leskovac i Vranje) konstantno predstavlja žarište, a kako se tamo radi, dovoljno govori da kada je kolega epidemiolog Slađan Stanković iz Vranja izašao u javnost sa podatkom da tokom jednog dana niko nije hteo da preuzme briseve iz Vranja u rad, to je bio poslednji dan kada je ovaj kolega sa integritetom izveštavao javnost Srbije. Odgovor na ovo pitanje bi najverovatnije trebalo da glasi – da Beograd jeste žarište i da zbog navedenih činjenica koje su specifične za Beograd treba biti posebno oprezan, ali da je trenutna situacija dramatičnija u nekim drugim delovima zemlje. Verujem da je struktura urađenih testova značajno u korist Beograda, jer dok držite Beograd mirnim, cela Srbija je mirna", kaže Panić.

"VREME": Kakvo je stanje na terenu, po kovid bolnicama?

RADE PANIĆ: Poslednje informacije koje se objavljuju govore da su postojeći kapaciteti popunjeni. Ta vest nam govori da odgovorni nisu pravili dobru projekciju broja obolelih, kao i da organizacija posla, iako su meseci protivepidemijske borbe za nama, nije na zadovoljavajućem nivou. Ministarstvu je očigledno bilo preče angažovanje u predizbornoj kampanji. Pitanje broja zdravstvenih radnika je aktuelno decenijama unazad. Naš broj je inače za 15 odsto manji od zakonski predviđenog. Odgovornost za to snosi ministarstvo i dva "državna" sindikata – Sindikati zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti I UGS Nezavisnost za zdravstvo. Već to predstavlja ogroman problem, a tek onda dolazimo do posledica koje je donela epidemija. Koji je stvarni broj inficiranih i obolelih zdravstvenih radnika, nije moguće saznati, ako neko uopšte vodi evidenciju, a morali bi. U ovom trenutku i u budućnosti, najbitniji resurs o kome se najviše mora voditi računa jesu zdravstveni radnici. Da ponovim, hiljade respiratora ne znače ništa ako nema ko njima da rukuje. Neodgovorno ponašanje ministra pred epidemiju (zakonom propisana obaveza da po hitnom postupku izvrši popunu i nabavku svih potrebnih materijalnih sredstava) i odluka odgovornih u Kriznom štabu da se skriva informacija da nema zaštitne opreme na početku, a i tokom trajanja epidemije, dovela je do – sigurni smo – neočekivano velikog procenta oboljevanja zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i u ne malom broju onesposobljavanja čitavih službi i odeljenja (nemogućnost organizovanja posla u kontinuitetu zbog malog broja izvršilaca). Na kraju, ali ne manje bitno jeste praksa da se na prve linije borbe šalju isti zdravstveni radnici. U izuzetno otežanim uslovima rada dolazi do velikog iscrpljivanja, fizičkog i psihičkog, a samim tim i osipanja ovog elitnog kadra. Možemo diskutovati da li u zdravstvu Srbije postoje građani prvog, drugog i trećeg reda. Činjenica koju znamo govori da je do sada preminulo 18 lekara od početka epidemije, od čega 15 iz aktivne službe, sa radnog mesta. Slava im.

Da li su testovi problem, s obzirom na to da se osobe sa simptomima sličnim kovidu šalju u samoizolaciju?

Sindikat lekara i farmaceuta a i mnogi, drugi stalno upućuju na problem nedovoljnog broja testova. Još uvek nismo uspeli da dobijemo podatke čime u smislu testova raspolaže Srbija. Čuli smo da imamo 260000 testova do 200000. Na postavljeno pitanje o strukturi testova, odgovora nema. Da objasnim. Osnovna podela je na brze (serološke) testove i PCR (bris) testove. Prvi su klinički nebitni, dok su drugi ti na koje se oslanjamo. Trenutni protokol kaže da se pacijenti primaju u zdravstvene ustanove sa urađenim brzim testom. Ovaj test može dati lažno pozitivne, kao i lažno negativne rezultate i to u visokom procentu. Služi za brzu orijentaciju kod prijema hitnih slučajeva. Postojeći protokol donosi probleme jer se ispostavilo – bilo je očekivano za one koji promišljaju – da se često dešava da pacijent sa negativnim nalazom na brzom testu, naknadno testiran PCR-om, biva potvrđen kao pozitivan. U međuvremenu je taj pacijent boravio u bolnici, nekada na više odeljenja, a tretiran kao negativan predstavljao izvor infekcije za osoblje, a i druge pacijente. Posebna je problematika kada je lažno pozitivan brzi test, pa se zdrav pacijent nalazi u okruženju obolelih. PCR testovi, iako u 30 odsto slučajeva daju lažno negativne rezultate, predstavljaju klinički značajnu orijentaciju. Iz svega što se dešava može se zaključiti da testova nema dovoljno. Mnogi pacijenti sa kliničkim znacima bolesti se ne testiraju, već vraćaju na kućno lečenje i samoizolaciju. Testiranja kontakata skoro da nema. I najveći problem, po mom mišljenju, nedovoljno ili skoro nepostojeće plansko i po epidemiološkim kriterijumima testiranje zdravstvenih radnika. Na kraju, reče dr Kon da ima 260000 testova "na stanju". Isto kao što je bilo zaštitne opreme u magacinima! U magacinima i na stanju nam ne znače, potrebni su nam na terenu, u ambulantama domova zdravlja i na bolničkim odeljenjima.

Da li znamo koliko je zaraženih posle fudbalskih hepeninga i predizbornih aktivnosti? Postoji li evidencija ljudi koji su učestvovali u tim događajima?

Mislim da nije bila namera odgovornih da se zna ko se inficirao na navedenim događajima. Apsolutno te podatke nemamo. Za razliku od toga, dešava se ubrzani rast broja novoobolelih širom zemlje. Govorim o pacijentima sa prepoznatljivom kliničkom slikom, koji su u malom procentu testirani, samim tim nisu u evidenciji pozitivnih. Polemika koja se ovih dana vodi u Srbiji između nezavisnih i stručnjaka koje je vlast odabrala da je predstavljaju neupitno govori u prilog ovoj tvrdnji. Nesporno je da su ovi događaji predstavljali "inkubatore" infekcije. Opasnije od samog zaražavanja učešćem na događajima jeste psihološki utisak koji su ostavili u javnosti Srbije. Efekat tog uticaja je ono što vlasti predstavljaju kao neodgovorno ponašanje građana, a ja bih insistirao na opuštenom ponašanju građana. U prenesenom značenju, ne radi dete šta mu kažete, već dete radi ono što vidi da roditelj radi.

Da li je moguće da stručni deo Kriznog štaba nema pojma o stvarnoj evidenciji umrlih ili se boje da to istražuju?

Nije moguće. Ovde, iako to ne bi trebalo da je situacija, moramo odvojiti struku koja je politički angažovana od struke koja je u Kriznom štabu prisutna kao alibi i struku koja je tu na osnovu trenutnih pozicija u zdravstvenom sistemu. Predstavnik prve grupe je prof. dr Darija Kisić Tepavčević, koja je sigurno upoznata sa svim podacima i nosi time najveću odgovornost. Drugu grupu bi predstavljali dr Kon i prof. dr Srđa Janković, koji su evidentno nedovoljno upućeni u podatke sa terena. Treću grupu bi najbolje predstavljao prof. dr Stevanović kao direktor Infektivne klinike, sigurno preopterećen radom sa pacijentima da bi se bavio statistikama i planiranjem daljih protivepidemijskih mera. Pored navedenih kolega koji čine struku u Kriznom štabu iako niko ne zna po kojim kriterijumima je struka birana u po zakonu sporno telo kakav je Krizni štab (videti analizu Zaključka KŠ o upućivanju zdravstvenih radnika u ispomoć na sajtu SLFS), a posebno nije moguće naći osnov da to radi predsednik Republike, najviše smetaju disonantni tonovi koje KŠ upućuje građanima Srbije. Postoji izraženi diskontinuitet izjava svih članova KŠ koji su se medijski obraćali gledajući sled njihovih izjava pojedinačno. Potom evidentna su neslaganja kada uporedimo vremenski bliske izjave različitih članova. I na kraju, šlag na torti predstavljaju medijske vratolomije i rekao bih, medicinski gledano, dezinformacije koje je pravio i iznosio prof. dr Nestorović. Sve ukupno gledano, struka u KŠ nije uradila ono što je morala u smislu medicinske nauke i psihologije mase – da prvo usaglasi stavove, a potom da te usaglašene stavove iznose u istoj formi svi članovi KŠ. Jedino tako se moglo steći i zadržati poverenje svih građana Srbije u KŠ. I tu je krucijalni problem koji imamo u vezi sa KŠ. Plašim se da je neko u vlasti imao nameru da se to desi. Mislim na nepoverenje koje je sve izraženije što se tiče struke u KŠ.

Inače, kompetentnost ili stručnost kolega koji se nalaze u KŠ smatram apsolutno neupitnom (ako izuzmemo dr Karličić-Stašević, koja jeste javno nastupala, ali nisam siguran da je član KŠ). Sasvim je druga stvar nemogućnost stavljanja znanja u funkciju validnih i efikasnih odluka o protivepidemijskim merama usled nedostatka pravih i celokupnih informacija o stanju na terenu. Kada se tome dodaju politički pritisci i stav nekih kolega da ponašanje i izjave predsednika i ostalih političara nisu za kritiku, onda se stiče utisak nekompetentnosti. Tvrdio bih da je struka u Kriznom štabu smišljeno ostavljena bez adekvatnih informacija i ciljano žrtvovana kao alibi zarad političkih ciljeva vlastodržaca u Srbiji.

Iz istog broja

Lični stav

Prilika za promene

Fransin Pikap

Intervju – Željko Jovanović

Ti ćeš biti neko

Sonja Ćirić

Odnos prema antifašističkim spomenicima

Stidiš li se, komšija

Davor Lukač

Intervju – Ivan Čolović

Politički pikovi epidemije

Ivana Milanović Hrašovec

Šabac

Preveslavanje izbora

Nenad Kulačin

Plodovi gneva – Korona apokalipsa u Srbiji

Zlo se sprema, dobro biti neće

Jovana Gligorijević

Plodovi gneva – Neredi u Beogradu

Noć pendreka i razbijenih glava

Jovana Gligorijević

Naprednjaci i drugovi

Vlada u ogledalu klanova, afera i njegove milosti

Nikola Tomić

Sunovrat turizma

Tmina na kraju tunela

Radmilo Marković

Ekonomija u kriznom stanju

Ćup je prazan

Bogdan Petrović

Slučaj Jovanjica

Politička pozadina prljavih znački

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu