Kultura sećanja – NATO bombardovanje Srbije (1999–2009) VIII

25. 3. 2009. / 13.54

Žrtve – kolateralna šteta

Kada je građanima Srbije obznanio da su iz borbe s NATO-om izašli kao pobednici, Slobodan Milošević rekao je da su tokom bombardovanja poginula 462 pripadnika Vojske Jugoslavije i 114 pripadnika MUP-a. Civilne žrtve tom prilikom nije ni pomenuo. Njihov broj ni do danas nije tačno utvrđen, ali se procenjuje da je od marta do juna 1999. stradalo između 1500 i 2000 ljudi. Treći deo dokumentarca Bombardovanje, snimljenog u produkciji RTS-a i "Vreme filma", emitovan 24, 25. i 26. marta, bavi se civilnim žrtvama rata, odnosno pojedinim epizodama stradanja onih koji su se sticajem okolnosti našli na meti najjače vojne sile na svetu. Izbor tih epizoda nije bio određen brojem žrtava ili stepenom uništenja, već njihovom simboličkom dimenzijom. "Vreme" objavljuje delove razgovora sa svedocima i žrtvama pojedinih događaja koji su prikazani u filmu

RALJA: "NIJE JOJ SE DALO"

Žrtve – kolateralna šteta 1

Pred kraj NATO bombardovanja, u želji da se malo sklone od konstantnih napada na Beograd, Branka i Vladimir Pavlović su se sa decom, petogodišnjom Dijanom i osmogodišnjim Stefanom, zaputili u porodičnu kuću u Ralji, na Avali.

Iste noći 26. maja 1999, NATO je sa četiri projektila gađao vojni magacin nadomak Ralje. Jedan od projektila promašio je svoj cilj za 500 metara i pogodio kuću Pavlovića, kao i kuću Dragutina Ivanovića. I njegova ćerka Biljana Momčilović istog je dana došla iz Beograda sa svojim sinom Nikolom.

Žrtve – kolateralna šteta 2

U tom napadu poginuli su Biljana, baš kao i Vladimir, Dajana i Stefan Pavlović.

"Prvo smo izvadili moju ženu. Ona je bila zatrpana do ramena, a između nogu joj je bio lonac od pedeset litara. Unuka Nikolu komšija je odveo do ambulante, a onda sam, posle desetak minuta, na kauču ugledao ruke moje pokojne ćerke", priseća se Dragutin Ivanović. "Bila je skroz zatrpana i na čelu je imala rupu od nečega. Unuka je spasio ormar pun posteljine. Da je samo legla pokraj njega, pokraj deteta, bila bi živa. Ali, nije joj se dalo."

Svega nekoliko metara dalje, odigravala se drama u kući Pavlovića. "Vlada je zapomagao i pitao gde su mu deca. Bio je go i poluspržen", kaže komšija Milan Sutara. "Njegova supruga i deca ostali su pod ruševinama. Njoj je šut bio u ustima, a jedna noga skroz podvijena. Izvadili smo joj taj šut iz usta, a zatim traktorom vukli grede, da bismo ih izvukli. Decu smo našli zgrčenu na jednom ležaju, oboje su bili mrtvi. Vlada je kasnije umro u bolnici."

GRDELIČKA KLISURA: "TAJAC I NIŠTA VIŠE"

Pošto mu je sin bio u vojsci u Leskovcu, Smederevčanin Mikajlo Vuković krenuo je 12. aprila da ga obiđe. Putovao je međunarodnim vozom 393, na liniji Beograd–Skoplje.

Žrtve – kolateralna šteta 3

Na mostu u Grdeličkoj klisuri, NATO projektil pogodio je drugi vagon tog voza. Mikajlo, kao i drugi putnici, u sledećih pola sata borio se za život.

Iako mu je tokom tog događaja teško povređeno levo oko i iako je ostao invalid, Mikajlo se seća da je bio sam u kupeu, da je bio kišovit, prohladan dan i da je "Morava nadošla". Posle eksplozije, te idilične slike više nije bilo: "Ja sam lebdeo u vagonu. Nisam mogao da zatvorim oko, a mislio sam da će oči da mi izbije onaj pritisak. U glavi sam se pozdravljao s porodicom, prolazile su mi slike, ali rekao sam sebi: ‘Šta je, tu je.’ Čuo se vrisak dece i žene, ali kratko. Jecaji, vapaji, možda pet, deset sekundi. Posle toga, tajac i ništa više. Našao sam se na nogama, pipam se po stomaku, ali ništa. Ceo sam", priča Vuković. "Pođem na vrata, ali ne može da se izađe. A bio sam sav krvav po licu, ne vidim dobro na levo oko. Video sam vatru po hodniku i to me je uplašilo. Mogu tu da izgorim ili da se nekako spasim. Mislio sam, samo napolje po svaku cenu. I to kroz prozor. Naglavačke. Izašao sam na desnu stranu vagona, a tamo nikoga nema. Poljana, oranica, blato. A ja ne smem prugu da pređem."

Drugovi od srednje škole, mašinovođe Boban Kostić i Goran Mikić bili su zajedno i u Grdeličkoj klisuri. Mikić se priseća da su se, kad je lokomotiva bila na kraju mosta, čuli eksplozija i prasak: "Lokomotiva odskače od šina, ja kočim mahinalno. Ne znamo šta je, jer se nije čula nikakva raketa."

Tek što je Boban Kostić izašao iz lokomotive, voz je napadnut drugi put: "Raketu sam video celu, kompletnu. Bila je od mene udaljena možda dvadesetak metara. Mene je bukvalno preletela i udarila u drumski most." Tokom tog udara, Kostić je teže ranjen, a posledice oseća i danas. Međutim, i on i Mikić, baš kao i Mikajlo Vuković, sećaju se pre svega tišine: "To je, verujte, kao film. Ljudi izlaze, svi su posečeni od gelera, od stakla, uplašeni. Ali, oni su izlazili bez ijedne reči. Batrgali su se ošamućeni, ali nikakav poziv u pomoć, baš ništa."

Dok je tog 12. aprila pristizala pomoć povređenima, usledio je i treći napad – ovoga puta projektil je opet pogodio železnički most. "Između druge i treće rakete prošlo je možda pet minuta. Taj neko ko je gađao mogao je da vidi da je u pitanju putnički voz, imali su tehniku da to vide", objašnjava Mikić.

Komanda NATO-a objasnila je kasnije da se voz prebrzo našao na mostu, a general Vesli Klark je, pokazujući pravac kretanja projektila, konstatovao kako je reč o "nesrećnom slučaju".

Na te tvrdnje mašinovođa Goran Mikić odgovara da se voz kretao propisanom brzinom od 65 kilometara na sat.

Kojom god brzinom da je išao, u vozu 393 tog dana poginulo je 12, ranjeno 16, a nestalo troje ljudi. Petoro putnika nije identifikovano, a tačan broj žrtava do danas nije utvrđen.

NOVINARI SVEDOCI: "KAO POMPEJA"

Iako je do 1999. izveštavao s različitih ratišta, novinar Aleksandar Vasović priseća se da je scena koju je zatekao u Surdulici 27. aprila bila donekle nalik samo onome što je video u Iraku. Tog dana, naime, do temelja su srušene dve porodične kuće, a u podrumu jedne od njih poginulo je 11 ljudi. "Kuća je bila velika, trospratna, s tri ploče, s podrumom i garažom. Bomba je prošla kroz sve tri ploče i imam utisak da je eksplodirala među tim ljudima, u podrumu. Tih 11 ljudi bili su bukvalno razneseni u komade." Vasović još opisuje da je na mestu druge pogođene kuće ostala samo "rupa duboka par metara koja se polako puni vodom" i da je ceo komšiluk bio unakažen. "Posle toga, otišli smo u lokalnu bolnicu i tada nam je mrtvozornik rekao: ‘Kuku, ljudi, šta da radim? Imam sedam nogu viška’", kaže Vasović. Inače, na arhivskim snimcima iz tog doba, pored razorenih građevina, vide se i providne najlon kese s ostacima stradalih ljudi.

Slične scene zabeležene su i posle 14. aprila i 13. maja, kada su NATO projektili u Metohiji pogodili izbegličke kolone kosovskih Albanaca. Stradalo je 109 staraca, žena i dece.

Novinar Aleksandar Vasović seća se da su u jednom od tih konvoja bili traktori s obližnje farme: "Video sam na jednom traktoru ostatke ljudi koji su bili utopljeni u metal. Kao ostaci onih ljudi iz Pompeje."

NIŠ: "NEĆEŠ VALJDA NA MENE?"

Nišlija Božidar Pantić odlučio je da 7. maja 1999. popravi automobil. Sin Ljubisav tek što je izašao iz kuće. Nekoliko minuta nakon toga, Božidar će postati svedok užasa.

Žrtve – kolateralna šteta 4

"Podignem pogled i vidim da bomba s padobranom ide pravo na mene. I ja joj kažem: ‘Ajoj, majko moja, pa nećeš valjda na mene?’ Samo što sam legao na zemlju i pokrio glavu rukama, čula se strašna eksplozija. Izađem da vidim gde mi je sin, a tamo opšti haos. Mrtvi gde god hoćeš. Automobili izbušeni. Drveće polomljeno. Prozori – nema, krovovi – nema", priseća se deset godina posle. "Pošao sam prema pijaci. Ležao je tu dečko koji je prodavao rakiju. Ispred broja 35 ležala je žena koja je bila na pijaci. Preko puta je, ispred prodavnice jaja, ležao njen muž. Ispred kafane Tri fenjera konobarica Goca. Čula je eksploziju, izašla iz radoznalosti, bomba je pala ispred kafane i ubila je. U Šumatovačkoj ulici, trudnica, ubijena na mestu. Bilo je još tu ranjenih, mrtvih. Ja sam okretao te ljude. Ja sam tražio sina", kaže Božidar Pantić. Čudesnim spletom okolnosti, sin Ljubisav ostao je nepovređen. Za razliku od njega, 18 ljudi koji su se zatekli u Šumatovačkoj ulici u centru Niša teško je ranjeno, a trinaestoro je poginulo.

Alit Makić bio je jedan od onih koji tog dana nisu imali sreće, ali koji i danas smatra da je sreća zapravo u tome što je živ. "Bio sam ispred moje kapije i čuo sam kao rafal mitraljeza. Geleri su me pogodili u levu nogu koja mi je amputirana, u desnu koja je ostala, i u plućno krilo koje je bilo maltene sasvim uništeno. Ništa me nije bolelo, ali pri samom pogotku kao da mi je sve utrnulo. Čak nisam bio svestan da sam pogođen i gore, u grudi", priseća se Alit.

Mesto na kojem je povređen Alit i na kojem je Božidar tragao za svojim sinom, jedno je od najprometnijih u Nišu i nalazi se neposredno pored niške pijace. Napad je izvršen kasetnim bombama, koje su do tog dana korišćene samo za vojne ciljeve.

MILICA RAKIĆ: "IZGUBILI SMO JE"

Žrtve – kolateralna šteta 5

Od kada je počelo bombardovanje, trogodišnja Milica Rakić iz Batajnice plašila se da sama ide u kupatilo. "Tada sam je pitala: ‘Hoćeš li mama da ide s tobom?’, a ona kaže da će sama. Samo što sam je stavila na nošu, čula se eksplozija", priča Dušica Rakić, koja je 17. aprila 1999, upravo u toj eksploziji, izgubila ćerku. Javnosti verovatno najpoznatija žrtva NATO bombardovanja stradala je od fragmenata projektila koji je eksplodirao u vazduhu.

"Geleri su bili svuda po stanu i kupatilu, čak su i ulazna vrata od stana bila probijena. Milica je bila krvava i kada sam je podigao, moje prve reči bile su ‘Izgubili smo je’", seća se Žarko Rakić, Miličin otac. Ipak, Milica je u tom trenutku još bila živa. "Nisu hteli ništa da nam kažu. Zvala sam dežurne bolnice i rekli su nam samo da gledamo televiziju. I tu je išao titl da je poginula. Tako smo saznali. Nisu hteli da nam kažu", kaže Dušica Rakić.

Ona se priseća da je pogibiju sestre jako teško podneo i sin Aleksa, u to vreme desetogodišnjak, zbog kojeg su ponekad morali da kriju suze. "Nađeš u kući neku njenu šnalicu ili nešto, dovoljno ti je da zaplačeš, a ja sam zbog njega morala da ćutim."

Uprkos tragediji, Aleksa je posle godinu dana dobio sestru Anđelu.

Anđela u aprilu slavi deveti rođendan i tokom čitavog razgovora s Dušicom i Žarkom Rakićem mirno sedi i sluša.

Život, valjda, ide dalje.

Iz istog broja

Portret savremenika – Angela Merkel

Kolova devojčica

Andrej Ivanji

Na licu mesta – Kuršumlija

Hleb naš nasušni

Momir Turudić

Vreme uspeha

Bizins

Momir Turudić

Policija i građani – Smrt Đorđa Zarića

Interventna tragedija

Miloš Vasić

Sanader u Beogradu

Koliko košta šlajfna prevoda

Vera Didanović

Slučaj Infostan

Velika pljačka Beograđana

Tatjana Tagirov

Osobe sa invaliditetom

Priče o neprimetnim životima

Marija Vidić

Tribina "Vreme izazova"

Srbija i kriza – Ima li predaha od loših vesti

Marija Vidić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu