Intervju

Zoran Đinđić, srpski premijer:Nisam najmoćniji čovek u Srbiji

"Moć je uvek podela privilegija i novca. U jednom demokratskom društvu, relativno kontrolisanom, sa jako mnogo učesnika prilično je teško deliti privilegije. Nema šanse da vi sada u Srbiji bilo koji kanal novca skrenete na drugu stranu i usmerite nekome ko vam je onda u obavezi, ili da zadržite za sebe. Niko ozbiljan valjda ne razmišlja o tome da ću ja da naredim policiji da uhapsi nekoga kako bih demonstrirao svoju moć"

Zoran Đinđić, srpski premijer:Nisam najmoćniji čovek u Srbiji 1

Srpski premijer Zoran Đinđić nedavno je u intervjuu nemačkom "Špiglu" oštro kritikovao Zapad i briselsku birokratiju koja se, po njemu, ne pretrže preterano da Beogradu isporuči obećanu pomoć. Nazivajući donatorsku pomoć "farsom", Đinđić je ujedno upozorio zapadne partnere kako bi njegova vlada mogla da padne zbog nemogućnosti da ljudima ponudi bolji život. A onda bi, tvrdio je prilično dramatično srpski premijer u "Špiglu", taj isti Zapad mogao da dođe u situaciju da prvu ratu pomoći šalje vladi nekog radikalskog vođe. Đinđić se još požalio i na "skeptičan stav" predsednika SRJ Vojislava Koštunice prema Zapadu i "njegovo stalno upozoravanje da obećane pare neće stići".

Reakcije na ovaj intervju bile su prilično različite. Neki su ga ovde pročitali i kao Đinđićevu poruku Zapadu da on u Srbiji "nema alternativu" i da im je neuporedivo bolje da snažnije zaigraju na njega dok ne bude kasno. A kasno bi, ukoliko izostane finansijska pomoć, moglo da bude već u septembru ako po Srbiji krenu socijalni nemiri. Prvobitno, kada je Vlada podnosila izveštaj o prvih sto dana rada, septembar je bio pominjan kao mesec kada privreda počinje da radi, kada se otvaraju prva radna mesta, kada se oseća dolazak stranog kapitala, učinak prvih investicija. Razgovor za "Vreme" sa Zoranom Đinđićem zato i počinje pitanjem – ne pomera li se to rok najavljenih promena u privredi za još nekoliko meseci, ili čak na neodređeno vreme?

"Upravo sam dobio izveštaj da smo u junu imali sto odsto punjenje budžeta, što znači da to prilično dobro ide", kaže Đinđić. "Ali u julu moramo da platimo pšenicu i remonte elektrana, što čisti sve viškove iz budžeta i odnosi sedam-osam milijardi dinara. Ranije pšenica nikada nije otkupljivana iz realnih izvora, uvek je za tu svrhu štampan novac što je vodilo ka inflaciji i monetarnoj nestabilnosti. U julu i avgustu imaćemo, dakle, budžetsku krizu zbog ovih izdataka i to je uvek tako u toku leta. Sve to ne znači da su moje ranije projekcije o oživljavanju ekonomije korigovane. Postoji, međutim, jedan element u oblasti makroekonomije koji pomalo zabrinjava, a to je svetska ekonomska recesija i opasnost da ona psihološki deluje na zemlje koje su se obavezale da nam daju određene donacije. Moje obraćanje u ‘Špiglu’ bilo je zapravo obraćanje njihovom javnom mnjenju, ne našem. Taj intervju je trebalo da mobiliše javno mnjenje tih zemalja da izvrši pritisak na svoje vlade da ostanu pri tajmingu koji su utvrdili. U Nemačkoj su dogodine izbori, u Francuskoj slede predsednički izbori, obe zemlje imaju problem sa nezaposlenima i državnim dugovima i postoji opasnost da kažu – dobro, hajde da malo usporimo, tranzicija u Srbiji će ionako trajati bar deset godina. To bi za nas bilo veoma loše.

"VREME": Jesu li do vas došle neke strane reakcije na tu kritiku Zapada? Ovde je bilo primedbi da ste malo nediplomatski precenili sebe, ljuteći se na one koje ionako morate da molite za pomoć.

Zoran Đinđić, srpski premijer:Nisam najmoćniji čovek u Srbiji 2

ĐINĐIĆ: Ne, ja sam to procenio, čak se i dogovorio sa nekim našim prijateljima u tim vladama koji su mi savetovali da izaberem tako dramatičan ton. Namera je bila da se dramatizuje pitanje finansijske podrške Srbiji. Generalno da se dramatizuje i da svi koji učestvuju u tome shvate da imamo insajderske informacije, da znamo šta radi njihova administracija. Da imamo dovoljan broj prijatelja koji nam kažu kako je koja zemlja glasala na zatvorenim sastancima i da postanu svesni toga da moraju i da urade ono što pričaju javno, jer ćemo se u protivnom obratiti njihovom javnom mnjenju i reći – jedno pričaju drugo rade. Smatram da će sve to imati pozitivan efekat utoliko što će ono što je obećano, zaista u tom iznosu i tempu i da stigne do Srbije.

Taj intervju je tumačen na različite načine. Bilo je onih koji su pomislilipropade reforma, jer nema para. Bilo je i razmišljanja kako Đinđić sada manevriše jer vidi da su očekivanja od strane pomoći isuviše velika i želi da ih takvim izjavama malo ohladi.

To su sekundarni efekti. Nisam znao da će takav efekat biti postignut ovde, ali sam znao da će odjeka biti na Zapadu. Novine koje su to objavile su jedne od najuticajnih u Evropi. Dve su inače poruke koje moramo da shvatimo. Pre svega da donatorska pomoć nije keš koji neko donese u kesi i onda mi to nosimo u Kragujevac, Bor, Šabac i delimo radnicima za plate, već je taj novac vezan za projekte koji počinju da se ostvaruju u infrastrukturi, saobraćaju, elektroprivredi… Tako da ljudi moraju da spuste svoja očekivanja, pogotovo ako se nadaju da će štrajkovima da ucene Vladu da im da te pare za plate. Takva nada je vrlo pogrešna. Nije štrajk vrsta posla koji treba da bude naplaćivan i to se neće dogoditi. Takođe je važno da ljudi koji rade u saveznom i republičkom spoljnopolitičkom servisu moraju da shvate kako sve to još nije vrabac u ruci. Nego da je to jedna svakodnevna bitka sa briselskom birokratijom i birokratijom tih zemalja. Meni je Bodo Hombah, na primer, ispričao da je Portoriko posle zemljotresa pre nekoliko godina dobio od Evropske komisije odobrenu pomoć od milijardu eura. Do danas nijedan euro nije otišao tamo. Ta pomoć je odobrena, ona figurira negde i stići će jednoga dana, ali četiri godine je prošlo. U Portoriku nemaju strukture za pravljenje pritiska, niko ne zove telefonom, niko ne lobira i taj novac fiktivno leži negde na nekom ranžirnom koloseku, a zapravo se koristi za druge potrebe. Moramo da se prilagodimo strukturi EU-a koja je veoma troma, vavilonska, i moje upozorenje i našim ministrima je – zovi svakog dana i pitaj šta je sa parama. Nema veze što oni kažu u redu je – pitaj da li su te pare danas za milimetar bliže nama.

Sigurno ste posle svog intervjua "Špiglu" čuli i komentar koji glasi otprilike ovakošta sada Đinđić hoće, računao je da će isporučivanjem Miloševića Hagu postati miljenik Zapada, ali nije računao da takav potez nema neku dugoročnu vrednost?

To je potpuno nerazumevanje stvari. Izručenje Miloševića je bila cena za našu neaktivnost po tom pitanju u prethodnih šest meseci. Mi time ne dobijamo nikakvu nagradu, samo sprečavamo sankcije. Da smo u februaru ili martu rešili zakonom problem saradnje sa Tribunalom, da je u zemlji u maju ili junu počelo neko suđenje po pitanju ratnih zločina, Milošević ne bi danas bio u Hagu. Postojao je neki prećutni konsenzus da je on pojedinac koji je za nas važan i ne bi bilo nikakvih uslovljavanja u tom smislu. Pošto smo zakasnili, došli smo u situaciju da je naš kredibilitet bio generalno doveden u pitanje. Nije to bila nikakva trgovina "Milošević za pare", nego "Milošević za kredibilitet". Da nismo u junu imali krizu sa saveznom vladom oko pitanja zakona o saradnji sa Hagom, Donatorska konferencija bi takođe uspela. Ali pošto smo imali tu krizu, da nije bilo ovog poteza, Donatorska konferencija bi propala i na tome bi se pokazalo da smo zemlja koja ne zaslužuje poverenje. To bio bio kraj ne reformi, već slike Srbije stvorene u svetu posle 5. oktobra. Gubitak bi bio takav da nijedna pojedinačna sudbina to ne zaslužuje. Da sam na Miloševićevom mestu, lično bih rekao – idem u Hag ako je toliko toga na kocki. Nisam kriv, nema veze, znaće se da sam to uradio za svoju zemlju. I niko sada ne kaže zašto Milošević nema tri čiste da preuzme tako nešto na sebe iako je bio predsednik te države, nego svi kažu zašto je Đinđić to uradio. Ako su sudbina nacije i lična sudbina na tasu, prirodno je da taj čija je lična sudbina u pitanju preuzme na sebe teret u ime nacije. Nije valjda da nacija treba da objašnjava zašto je ona važnija nego pojedinac.

Strahujete li zaista da bi u septembru umesto privrede mogle da ožive ulice, da izbiju socijalni nemiri?

Može se desiti da i pored poboljšanja realne ekonomske dinamike ljudi pomisle kako se pritiskom sa ulice može da izdejstvuje nešto više. Tim pre što više nije rizično demonstrirati. Sve drugo je teže. Teže je u svojoj firmi organizovati nešto i boriti se za poboljšanje upravljanja firmom, lakše je tražiti od Vlade nešto. Realno se može desiti da se otkači ta socijalna kočnica i da ljudi kažu – hajde malo da probamo, ništa ne košta. To bi bilo veoma loše jer bi generalni imidž naše zemlje u poslovnom smislu jako opao. Niko neće da investira tamo gde postoje radikalni sindikati i gde radnici mogu da ospore svačija prava i imovinu. Ceo svet je potencijalno tržište novca i ako neko može da investira u Poljsku, Kinu ili Liban, zašto bi investirao ovde ako postoje takvi problemi. Što se tiče realne ekonomske dinamike, ona neće biti toliko jaka da bi ljudi bili zadovoljni. Ako sve i ide po planu, plate naravno neće brzo doći na željeni nivo. Može se očekivati nekih deset odsto povećanja. U odnosu na opšte beznađe, deset odsto povećanja životnog standarda nije mnogo primetno.

Kritikujući Zapad za sporost u slanju pomoći vi ste pokušali i da ih uplašite pričom kako bi socijalisti i radikali mogli da se stave na čelo tog socijalnog bunta. Mislite li ozbiljno da neko ko, po svim istraživanjima, ima manje od deset odsto narodne podrške, zaista može da se stavi na čelo socijalnog bunta?

Više sam mislio na ideju nacionalsocijalizma. Ne na konkretne nosioce toga. Ovi postojeći socijalisti i radikali više nikada neće doći u priliku da rade ono što su radili poslednjih deset godina. Ali, u siromašnim zemljama ideje nacionalnog inata u odnosu na bogati svet, kao i ideja socijalnog radikalizma u odnosu na bogatstvo drugih, uvek su prilično žive. Na tu demagogiju je lako zapaliti narod.

Ovde već ima mnogo ljudi koji kažusve je isto samo njega nema.

To je jedan nihilizam. Kako je isto, ako su te pre godinu dana hapsili kada si nosio majicu, kad su te mlatili pendrecima, kad su te šutirali i kada su mogli da te ujutro nađu mrtvog kraj kontejnera. To je nihilizam koji razjeda moral društva. Pre godinu dana je i na pegli bilo priča o teroristima, neprijateljima, zaverama, danas možeš da biraš šta ćeš da slušaš i gledaš. Da li je to isto. Postoji jedna dimenzija intelektualnog nihilizma koji je kao trag kočenja ostao iza Miloševićevog vremena, što postepeno truje našu zemlju i ubija u ljudima volju da vide ono što je pozitivno.

Vaši ministri su prošle nedelje bili u Zastavi i utisak je da su bili pomalo nepripremljeni za ono što ih je tamo čekalo. Posle toga se učinilo da se vaša vlada kreće po terenu na kome je neuporedivo više mina i živog blata nego što se naslutiti na osnovu umirujućih osmeha koje ste do sada širili?

Imam mapu svih kritičnih tačaka u Srbiji i to nije minsko polje već tepih. Ne može da se napravi nijedan korak a da se ne naiđe na nešto što je trulo. Što se Kragujevca tiče, to je po meni bio više problem policije. Koncepcijski, ministarska ekipa nije bila nepripremljena. Oni se već šest meseci bave Zastavom i imali su na tu temu niz sastanaka. Skandal je napravila grupa kriminalaca koji nemaju veze sa Zastavom, koji su tamo nekada radili. Njihov je motiv bio da se napravi politička kriza, pa da se ide na nove izbore, s nadom da će mrtvac da oživi. Vratiće se Milošević i Šešelj ponovo. To je policija morala da zna. Svaki susret sa socijalno ugroženim radnicima jeste bezbednosni rizik u svakoj zemlji. Rekao sam ministru Mihajloviću da napravi ozbiljnu analizu i vidi da li je njegova služba u stanju da radnicima, poslodavcima i ministrima obezbedi normalnu situaciju za razgovor o teškim pitanjima. Ili će oni biti taoci ekstremnih malih grupa gde svakih pet bitangi može da dođe i prebije ministra i da posle tri dana novine budu pune priča kako su to sindikalisti.

Do sada ste nekoliko puta odbijali zahteve o ozbiljnoj rekonstrukciji srpske vlade. Iz DSSa su upravo poručili da kozmetičke promene Vlade ne dolaze u obzir jer ona, po njihovom mišljenju, nije u stanju da se nosi sa nasleđem prošlosti.

Ova kritika je čista demagogija. Nisam u ovih šest meseci nijednog trenutka dobio nijedan zakonski ili bilo kakav predlog izvan Vlade. Nisam dobio, osim dva tri pojedinačna slučaja koja su ispala netačna, nijednu konkretnu kritiku. Bila je kritika na Batića da je izručio Stakića. Nije imao veze sa tim.

Ovoga puta pominju se, međutim, i ponašanja ljudi iz vlade koja su na ivici korupcionaškog i kriminalnog.

Danas smo o tome raspravljali na kolegijumu Vlade. Zaključili smo da ako neko zna za korupciju a ne prijavi je, takođe čini krivično delo. Ako oni znaju za bilo šta što je zloupotreba položaja, dužni su da to odmah prijave nadležnim organima, a ne da se služe nekim pitijskim jezikom – ima nekih, ne znamo kojih, reći ćemo jednoga dana. To spada u arsenal blagog trovanja političke scene. U nedostatku ideja i inicijativa pribegava se tvrdnjama kako nešto nije dovoljno dobro, brzo, radikalno.

Koliko daleko ste spremni da idete u rekonstrukciji Vlade?

Ako postoje jasne alternative, i koncepcijske i personalne, i ako ocenimo da je to bolje, vrlo sam otvoren za sve to. Ali govorim da koncepcijskih razlika do sada nije bilo. Ako govorimo o personalnim, voleo bih da bilo ko od novinara koji se stručno bavi oblastima koje Vlada pokriva, navede neka bolja rešenja. Možda bi se u dva tri slučaja i moglo naći neko malo bolji. Ali nema personalnih alternativa istaknutih tako da se kaže – logično bi bilo da taj i taj bude ministar za finansije, ekonomiju ili nešto treće. Ako nema jasnih koncepcijskih i personalnih alternativa, onda priča o rekonstrukciji postaje prazna demagogija.

Ako između ta dva stava, da je neophodna temeljna rekonstrukcija Vlade i onog da je to demagogija, ne dođe do približavanja, da li je izlaz jedino u novim izborima.

Ne verujem, jer i u DSS-u kažu da će oni da prihvate detaljnu analizu kao merodavnu. Sledeći korak koji planiram je da sva ministarstva naprave detaljan izveštaj o svom radu, da sve stranke DOS-a naprave svoje primedbe na rad Vlade, da se to sastavi i da onda svaki ministar dobije dva sata sa DOS-om i odgovara na te primedbe. Ako neko ima načelne primedbe i kaže – ja bih da promenim petoricu, ali neću da kažem koga i šta – to bi bilo neozbiljno. Istovremeno, jasno je da obrazložene primedbe ako imaju jedan nivo, neminovno vode ka personalnim promenama.

U intervjuima često upozoravate kako u Srbiji ne bi smelo ponovo da dođe do borbe za vlast jer bi to značilo i kraj reformi. Vama istovremeno često prigovaraju da tako nešto govorite pošto ste prethodno instalirali svoje ljude oko svih centara moći.

Moje je pitanje – a šta je moć u Srbiji. Moć je uvek podela privilegija i novca. U jednom demokratskom društvu, relativno kontrolisanom, sa jako mnogo učesnika prilično je teško deliti privilegije. DOS do te mere kontroliše kadrovsku politiku da ne možete da postavite ni nastavnika u nekoj školi u Leskovcu, a da to ne ide na kadrovsku komisiju DOS-a. Lično, nisam nikoga postavio ni u jedno preduzeće, ni u jednu instituciju. Imao sam samo jedan predlog, a to je direktor Fonda za zdravstvo. Druga mogućnost za moć je novac. U Srbiji je to danas jako kontrolisano. Nema šanse da vi sada u Srbiji bilo koji kanal novca skrenete na drugu stranu i usmerite nekome ko vam je onda u obavezi, ili da zadržite za sebe. I treće, moć je potencijal da koristite silu. Niko ozbiljan valjda ne razmišlja o tome da ću ja da naredim policiji da uhapsi nekoga kako bih demonstrirao svoju moć. U Srbiji zapravo nema moći, to je jedna prazna priča ljudi koji šire maglu i kažu – Đinđić je najmoćniji čovek u Srbiji, on upravlja svim i svačim. Ne upravljam ni preduzećima, ni bankama, niti ministarstvima. Đelić, Obren Joksimović, Gašo Knežević, Dušan Mihajlović, Batić – svi su oni autonomni u poslu koji obavljaju i nema nikakvih intervencija s moje strane. Moja jedina moć je koordinacija svega toga.

Kako će izgledati razgovori o budućnosti savezne države. Koliko je Srbija još u stanju da čeka?

Vrlo kratko. Srbija nije u stanju da čeka po mom mišljenju do januara, februara, to pitanje mora da bude rešeno. Moja je ideja bila da rok bude do prvog januara. Dobro je da se u Crnoj Gori organizuje referendum i da se narod konačno izjasni šta hoće. Srbija može da se uklopi u bilo koju opciju koju izabere stanovništvo Crne Gore, ali to mora da bude brzo jer je to otvorena tema koja nas koči. Bolje je bilo kakvo rešenje, nego produžavanje sadašnje agonije. To jeste realna agonija koju plaćaju građani Srbije. Plaćaju je i bukvalno, jer plaćaju dve vlade, i što je ta druga vlada skuplja četiri puta po čoveku nego ova vlada, a da pri tom za Srbiju ne obavlja gotovo nikakav posao. Ona je nekakav čardak ni na nebu, ni na zemlji. Čardak u koji ulažemo više nego u svoju vlastitu kuću koja je na zemlji.

Koliko budućnost te savezne države zavisi i od stava međunarodne zajednice. Profesor Žarko Puhovski tvrdi da su danas američki ambasadori u ovom delu svetu postali komesari kao što su nekada bili ruski. On pominje američkog ambasadora u SRJ, gospodina Montgomerija za koga kaže da je svojevremeno u Bugarskoj pomogao da socijalisti odu sa vlasti, da je zatim u Hrvatskoj pomogao pobedu socijaldemokratije, i da bi sutra mogao možda da ubedi i Đukanovića da se ne osamostaljuje.

Ograničene su mogućnosti takvog uticaja. Oni do izvesnog stepena imaju uticaj kao zemlja koja je na svetskom nivou važna i za čiju se podršku vredi potruditi. To je tako u svakoj životnoj situaciji. Ako imate nekoga ko je vrlo uticajan, onda se nećete kačiti s njim bez potrebe, nego ćete pokušati da osvojite njegove simpatije. Ali to ima svoje limite. U slučaju Mila Đukanovića, to je očigledno. Oni su njemu davno sugerisali da se dogovori sa Beogradom, što je on ignorisao. Sugerisali su mu i da izađe na septembarske izbore prošle godine, što je on takođe odbio. I opet je ostao njihov partner, i opet kada američki kongres dodeljuje pare, dodeljuje ih nesrazmerno i Crnoj Gori.

Jesu li Amerikanci igrali komesarsku ulogu prilikom isporučivanja Miloševića Hagu?

Nisu ni znali. Oni su samo uslovili svoje učešće na Donatorskoj konferenciji našim prihvatanjem obaveze da ćemo sarađivati, ali u smislu da će neko da bude poslat u Hag. Tražili su vrlo jasno preuzimanje obaveze u tom smislu – konkretnu saradnju sa Hagom do kraja juna. To je bilo sve. I da Ustavni sud nije osporio Uredbu, verovatno bi se i sada otezalo sa izručenjem, pozivalo na pravne lekove, tražilo izuzimanje sudija. Ustavni sud je zatvorio praktično čitav taj put. Tog trenutka krenula je dinamika koju niko u svetu nije očekivao. Iz Vašingtona su zvali da pitaju kakve su to dezinformacije oko Miloševića, a mi smo im rekli da je on već u Hagu.

Kako će po vama ubuduće izgledati saradnja sa Hagom. Vi ste u jednom trenutku tvrdili kako oni sada imaju dosta posla oko Miloševića i kako Beograd ne mora više da žuri. Zvaničnici ovog Suda, međutim, uporno ponavljajudaj odmah, daj sve koji su na listi.

Ne znam da li odmah, u kratkom vremenskom roku. Imamo ukupno 15 ljudi na listi za Hag. Imamo i dva strateška cilja. Prvi je da se čitava lista tu završi i drugi je da deo toga preuzmu naši sudovi, ako je to moguće i ako se sud u Hagu saglasi. To će morati da učine sve zemlje u regionu. Sledeći su Albanci sa Kosova koji će morati da se suoče s tim da će neki od njihovih lidera stići na optuženičku klupu. To je neka realnost i nije moguće da se svi ovi ratovi završe, a da posle toga ne sledi taj neprijatni deo. Mi u DOS-u imamo neko vreme, ne predugo, da razradimo koncepciju saradnje sa Hagom. Možemo da im kažemo kako to što imaju Miloševića znači da imaju 50 odsto onoga što su tražili. Ne bi bilo dobro da iz Haga sada natežu luk toliko da nas primoraju da kažemo da tako više nećemo da sarađujemo. Sud sada ima neuporedivo manju međunarodnu podršku za dalji pritisak na nas nego u vreme kada je Milošević bio ovde. Dve trećine zemalja na svetu smatra da je naš posao sa Hagom završen. Naravno, ne želimo sa Tribunalom da ulazimo u bilo kakve sukobe, ali ne želimo ni da Srbija bude neka samousluga u koju neko uđe i kaže – dajte mi jednog odavde, jednog odande. Slanjem Miloševića u Hag doveli smo sebe u situaciju da ravnopravno učestvujemo u kreiranju koncepcije saradnje.

Pošto ste Miloševića na Vidovdan poslali u Hag, deo sveštenstva je reagovao tako što vam je poručio da ste se "ispisali iz istorije". Vi ste ubrzo posle toga otišli do Patrijaršije i dogovorili se oko uvođenja veronauke u škole. Je li to bilo građenje "crkve pokajnice"?

Otišao sam na poziv patrijarha. Taj sastanak je bio ranije zakazan i tema je bila veronauka. O uvođenju veronauke u škole se na nivou ekspertskih grupa raspravlja već mesecima. Jednog trenutka je nastao zastoj pa me je partrijarh pozvao s molbom da se taj posao ubrza jer su oni sa svoje strane učinili sve što je bilo neophodno. Što se mene tiče, Ustavni sud je izabrao da Milošević ode u Hag na Vidovdan. Da oni nisu tog dana osporili uredbu, ni mi ne bismo tog dana doneli našu odluku. Da smo doneli odluku, a sve to učinili na neki drugi dan, imali bismo pred zatvorom kampere, čuvare zatvora, bar 500 ljudi koji bi tamo čučali i bili svetsko čudo. I kao sa hapšenjem Miloševića, to bi bio dokaz nesposobnosti ove države da vodi svoju politiku. Upravo oni koji podržavaju Miloševića odlučili su da se to desi baš tog dana i na takav način. Što se mene lično tiče, Milošević je i danas mogao da bude u Centralnom zatvoru, a mi bismo sa Hagom imali normalan odnos. Neki drugi ljudi bi bili u Hagu i to bi išlo nekim normalnim tokom. Ako govorimo o crkvi, zalažem se da ona dobije svoje mesto u društvu. Nemam nikakav kompleks kada je u pitanju vera. Najuspešnije države na svetu duboko su religiozne. Amerika je uspela da se očuva pod teškim okolnostima dva veka uz religioznost u svakodnevnom životu, i ako mi neko kaže da to nije demokratski neka pogleda šta se radi u crkvama u SAD u nedelju, za praznike, kada porodice idu u crkve. Ne vidim ništa loše u tome da moje dete u školi ima veronauku. Moja deca rado idu u crkvu, ne zato što ih ja usmeravam. To što me je jedan vladika "ispisao iz istorije" ne shvatam ozbiljno. U dugogodišnjoj izolaciji crkve od društva pomalo su i pojedinci iz crkve izgubili osećaj za realnost. Nisam ja poslao u Hag Miloševićevu glavu. On je otišao u hotel u Hagu. On nije Karađorđe koji je podigao srpski narod na ustanak za slobodu već čovek koji je upropastio živote miliona ljudi. Tumačiti to kao da je on žrtvovan i da je nekom sultanu poslata njegova glava potpuno je pogrešno. Bio je u zatvoru ovde, sada je u zatvoru tamo. Razlika za njega je samo to što je ovde bio u zatvoru nižeg standarda. Možda taj vladika misli da je Miloševića trebalo pustiti iz zatvora i amnestirati za zločine. Za mene je to usamljeno mišljenje u crkvi i ja zbog svoje odluke nisam imao problema sa ostalim vladikama.

Ekstraprofit

Utisak je da posao oko oporezivanja ekstraprofita ide veoma haotično. Prvo neko napravi spisak onih koji bi trebalo da plate porez, onda neko napravi spot, pa nam na kraju novobogataši tvrde kako smo preživeli sve ove godine zahvaljujući njima. Sve se radi nekako od oka, pa koga uhvate

Nažalost, od toga je opet nepotrebno napravljen spektakl. Moja projekcija je bila da se jednom kampanjom izgura taj zakon i da kasnije profesionalci obave posao i da se o tome više ne priča. Da se na kraju kaže – skupljeno je po zakonu toliko, oporezovani su svi oni koji su stekli dobit. Ovako je sada od svega napravljena komedija. Tu se pojavljuje guverner Narodne banke koji onako mehanički izlista spisak svih preduzeća koja su dobila novac iz primarne emisije. Od tih preduzeća dve trećine su koristile novac da kupe socijalni mir, što je bilo legalno u tom trenutku. Iz službi Vlade Srbije nijedna konfuzna i kontroverzna izjava o tome nije stigla već smo nastojali da se na tom zakonu odgovorno radi. Ne da se on sprovodi kao hajka nego kao naplata dela ekstraprofita. Cilj nije novi komunistički pokret koji juri svakoga ko ima zlatan sat. Cilj je novac koji će se skupiti, a ne kampanja koja će se voditi. Izglasavanjem zakona uloga javnosti u toj temi je završena i treba da ustupi mesto kontroli sprovođenja zakona.


Škoda-Zastava

U Škodi po zaposlenom radniku proizvedu sto automobila godišnje. To znači da bi Zastavi ako planira da proizvodi 400.000 automobila, što nikada nije, bilo potrebno 4000 radnika. Svaki prodat Škodin automobil donosi firmi profit od 2,5 odsto. Češka je u tranziciji otišla mnogo dalje od nas, Škoda ima iza sebe jaku stranu kompaniju (Folksvagen) koja je tamo uložila pare, znaju se norme, produktivnost, cene, zarade. I hajde da vidimo gde je tu Zastava. Njih 18.000 htelo bi da radi u proizvodnji automobila, što znači da bi trebalo proizvesti 1,8 miliona automobila godišnje. Ko će to da kupi, sa kojom tehnologijom? Rekao sam ministru Vlahoviću kada je došao i pitao šta da radimo – ili će u Zastavi prihvatiti koncept vlade, ili će biti svi deoničari. Znači, fabrika postaje vlasništvo 18 hiljada ljudi, svako će dobiti svoje deonice i neka rade s tim šta hoće. Neka ih prodaju, neka naprave Rols-Rojs, ali neka ne dolaze pred vladu. Oni će za nas biti privatna firma čiji vlasnici mogu da rade šta žele. Ali nećemo se vraćati u virtuelnu realnost Titovog i Miloševićevog sistema, da uzimamo kredite i gomilamo dugove za naredne generacije. A radnicima dajemo plate da sede i čitaju novine ili okopavaju svoje baštice. To ne može. To vreme je prošlo.

Iz istog broja

Iz ličnog ugla – prilog za ustavnu rekonstrukciju države

Zašto i kako do novog ustava Srbije

dr Zoran R. Tomić

Povodom intervjua sa Bogdanom Bogdanovićem

Socijalistički Beč

Velimir Ćurgus Kazimir

Kosovo

Beograd – Priština via Brisel

Milan Milošević

Ekonomske (ne)jednačine

Sizifovska ambicija

Dimitrije Boarov

Plave kragne u raljama socijalnog dijaloga

Klasna borba za članstvo

Zoran Majdin

Kragujevac - program za Zastavu

Ministri pod sedištem

Dragan Todorović

Otvoreno pismo Božidaru Đeliću, ministru finansija u Vladi Srbije,

Dragoljub Žarković, direktor nedeljnika "Vreme"

Lik i delo

Katarina (Karađorđević)

Aleksandar Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu