Intervju – Zoran Živković

Zoran Đinđić nema političkog naslednika 2

fotografije: m. milenković

Zoran Đinđić nema političkog naslednika

"Ja sam izabran za predsednika Vlade dva dana nakon Zoranove sahrane; to je, naravno, mesto broj jedan po moći u Srbiji. Čedomir Jovanović je postao potpredsednik, ali ne i drugi čovek Vlade. Boris Tadić je dobio Ministarstvo odbrane sa kontrolisanim mandatom... Miodrag Kostić je kao tajkun ili bogataš imao i dalje svoju moć, a Dragoljub Marković se nalazio u silaznoj fazi pošto njegov posao nikad nije bio takav da ga može pretvoriti u imperiju. Vladimir Beba Popović zaista nije bio važan u to vreme. Međutim, on se trudio da na svaki način stvori utisak kako je mnogo moćan"

Piše: Filip Švarm

Sahrana Zorana Đinđića zapamćena je po dvije slike. Na jednoj ogroman broj ljudi na ulicama Beograda izražava duboko i iskreno žaljenje za ubijenim predsjednikom Vlade Srbije; na drugoj – šestorica muškaraca stoji na posljednjoj straži pored odra u Hramu Svetog Save. Nitko od njih više nije u Demokratskoj stranci niti zajedno u nekoj drugoj partiji ili organizaciji. I ne samo to: oni koji su bili i ostali politički aktivni, danas su na prilično suprotstavljenim pozicijama. O svom viđenju Đinđićeve politike, razlazu i kasnijem djelovanu ovih, kako ih je javnost nazvala, "nosača kovčega", te poređenju prvog demokratski izabranog i aktuelnog premijera Srbije, za "Vreme" govori Zoran Živković. On sam je bio jedan od pomenute šestorice i, potom, predsjednik vlade i vršilac dužnosti predsjednika Demokratske stranke.

"O političkoj zaostavštini Zorana Đinđića postavlja se pitanje od dana njegovog ubistva. Dužina tog perioda svedoči o Zoranovoj veličini i uticaju na politički život u Srbiji. To nas, zapravo, vodi ka drugom pitanju: šta bi bilo da nije ubijen?", kaže Živković "Sigurno je da bi Demokratska stranka izgubila izbore 2004. – tu cenu plaća svaka dobra reformska vlada. Reforme i popularnost se međusobno isključuju i mi smo toga bili svesni. O tome šta nas čeka u predizbornoj 2003, razgovarao sam sa Zoranom krajem decembra 2002. Reč je bila o tri teme. Prva i najlakša: mirno razdruživanje državne zajednice sa Crnom Gorom pošto ne može da opstane federalna zajednica u kojoj je jedna članica sedamnaest puta veća od druge. Druga i mnogo teža tema bila je pitanje Kosova: tražili smo način da aktiviramo sve velike učesnike na međunarodnoj sceni kako bi se našlo rešenje koje bi išlo ka veoma velikoj autonomiji Srba tamo gde su bili u većini i velikoj zaštiti Srba južno od Ibra, uz potpuno očuvanje srpskog kulturnog nasleđa i ekonomskih interesa; imali smo svest da će u nekom periodu od deset-petnaest godina Kosovo steći nezavisnost. I, treći veliki cilj bila je borba protiv kriminala – spremali smo akciju koja je praktički bila "Sablja", ali se ne bi tako zvala.

"VREME": Kako je Đinđić procjenjivao da će Demokratska stranka proći na izborima?

ZORAN ŽIVKOVIĆ: Pred ubistvo, Zoran je imao nekih sedam-osam odsto podrške birača… Računali smo da uz dobru kampanju možemo osvojiti dvadeset, dvadeset pet odsto. U svakom slučaju, spremali smo se da budemo najjača opoziciona stranka: iskustva iz vlasti gde smo do tančina upoznali mehanizme države omogućavala su nam veoma efikasno političko delovanje… Nije nam bilo važno ko će formirati vladu; znali smo da neće trajati duže od dve-tri godine jer konkurenti nisu znali niti hteli da rade na način koji bi im omogućio duži opstanak. Verovali smo da ćemo se vratiti na vlast i nastaviti gde smo stali.

Kakvi su odnosi u to vrijeme u samoj stranci?

Nema dileme – Zoran je bio dominanti predsednik. Međutim, svako je mogao da kaže šta je želeo, nije bilo strahovlade… Stranka je bila liderska samo u smislu da se znalo ko najviše radi i najviše vuče. Prvi je bio Đinđić, pa onda redom mi ostali, po nomenklaturi. Ja sam bio drugi čovek stranke; iz redova potpredsednika dva puta sam biran za zamenika predsednika na Zoranov predlog.

U posljednjoj počasnoj straži pored odra Zorana Đinđića stojite vi, Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović, Miodrag Kostić i Dragoljub Marković. Ta fotografija sa sahrane nazvana je u javnosti "nosači kovčega". Kako je došlo do izbora vas šestorice?

Tadić i Jovanović bili su potpredsednici DS-a, a ja zamenik predsednika stranke. To je, dakle, logično. Kostić je do petog oktobra 2000. bio direktor stranke i Đinđićev prijatelj. Marković – takođe prijatelj. Otkud tu Beba Popović? Verovatno zato što je on bio scenarista sahrane. Naravno, postojao je državni odbor koji se time bavio, ali je Beba Popović napravio konačni mizanscen. Tačno je da je on kao izvršilac – nikako prijatelj – bio blizak sa Zoranom Đinđićem još iz vremena kampanje "Pošteno"; tačno je i da se nakon povratka iz Brazila, gde je Đinđić bio na predsedničkoj inauguraciji Lule da Silve, nešto među njima desilo… Zoran mi je samo rekao za Bebu Popovića i Čedu Jovanovića da su nešto preterali; imao je običaj da kaže da "ih je povuklo gradivo", to jest da su preozbiljno shvatili svoju ulogu, i znam da ih je prvo odsekao od informacija sa oznakom "tajno". Nikad me nije zanimalo da li je Beba otišao sam ili ga je Zoran oterao – u svakom slučaju, nije ga bilo jedno vreme. Ja sa Bebom Popovićem nikad nisam bio u dobrim odnosima, niti sam mogao da razumem zašto je on tu. Rekao sam to Zoranu više puta, kao što sam mu govorio i za neke druge ljude. To je bio njegov izbor i šta ja da radim…

Da li ste vas šestorica bili najmoćniji ljudi u Srbiji u to vrijeme?

Ja sam izabran za predsednika Vlade dva dana nakon Zoranove sahrane; to je, naravno, mjesto broj jedan po moći u Srbiji. Čeda Jovanović je postao potpredsednik, ali ne i drugi čovek Vlade – ušao je, po uticaju, možda u prvih pet ministara. Tadić je dobio Ministarstvo odbrane sa kontrolisanim mandatom… Hoću da kažem da nije mogao da postavi u ministarstvo celokupnu svoju garnituru; to, naravno, jeste moćna pozicija, ali je manja od potpredsednika Vlade. Kostić je kao tajkun ili bogataš imao i dalje svoju moć, a Dragoljub Marković se nalazio u silaznoj fazi pošto njegov posao nikad nije bio takav da ga može pretvoriti u imperiju.

A Vladimir Beba Popović?

Kada je došao, izjavio je da hoće da pomogne ako nešto treba. Dušan Mihajlović je odmah rekao: "Treba. Ja u policiji nemam nikoga ko može da se bavi PR-om." To je tada zaista bilo važno zbog "Sablje". Složili smo se svi da ostane do kraja ove policijske akcije. Kada je "Sablja" okončana, pitao sam Bebu Popovića kada misli da ide. Odgovorio mi je kako su neki u Vladi za to da ostane. Rekao sam mu da mi ne treba takav šef Biroa za komunikacije i da očekujem da ode, a pošto nikako nije odlazio, zaoštrio sam početkom jula. Dosta je bilo. Ne sećam se više da li je smenjen jednoglasnom odlukom Vlade ili je sam podneo ostavku. U svakom slučaju, to je bilo na sednici Vlade 3. jula 2003. da bi on posle pričao kako je to moj poklon američkom ambasadoru Vilijamu Montgomeriju za njihov Dan nezavisnosti 4. jula.

Beba Popović zaista nije bio važan u to vreme. Međutim, on se trudio da na svaki način stvori utisak kako je mnogo moćan. Evo kako je to izgledalo. Zove me, na primer, u deset sati naveče i kaže: "Video sam Gordanu Sušu i svašta sam joj rekao" – zbog nečega. I onda počne revija njegovih najsočnijih izraza. Ja mu kažem: "I sad si mi pomogao time što si izvređao Gocu Sušu bez ikakvog povoda? Otkud ti je to palo na pamet?" On nešto procedi, a ja posle provedem tri sata na telefonu u razgovoru sa Sušom. Prođe zatim pet dana, Beba Popović me opet zove: "Zvao sam Manju Vukotića iz ‘Novosti’ i rekao mu…" Je li tako? Sazovem ja na kraju sve glavne i odgovorne urednike u veliku salu Vlade. Kažem: "Vanredno stanje je vanredno stanje. To su posebni uslovi. Ali to ne znači da imate komesara. Ako vas zove Beba Popović i dere se, spustite mu slušalicu. Ako vi zovete njega, pitajte se zbog čega. On nije portparol Vlade, on nije portparol MUP-a – izjave o toku akcije ‘Sablja’ daju nadležni organi…"

Čekajte malo. Tokom vanrednog stanja Vladimir Beba Popović je svakodnevno držao brifinge za medije u Vladi. Tu su dolazili i glavni urednici i novinari.

Slažem se. To ih je on zvao.

Ali na tim brifinzima su pored njega sjedili i ministri iz vaše vlade. Na primjer, Žarko Korać, Branislav Lečić

Ponekad i Dragan Milovanović, Čedomir Jovanović… Dobro, to je ta ekipa oko Bebe Popovića pošto im je on bio – ne znam – guru… Ali šta sme, a šta ne sme da se objavi, bilo je regulisano zakonom za vreme vanrednog stanja. Jednostavno, nismo mogli da istrčimo s nečim što može da ugrozi istragu.

Ni vi niste dugo ostali na čelu Demokratske stranke

Zamera mi se što nisam raspisao izbore nakon akcije "Sablja"… Čuvam istraživanje iz Instituta društvenih nauka u kome se kaže da smo imali sedamdeset odsto podrške birača. To je tačno – ali za akciju "Sablja", ne za izbore. Prema istom istraživanju, Demokratska stranka je sama imala trideset odsto podrške, a u koaliciji – trideset jedan odsto. Dakle, u oba slučaja nedovoljno za vlast. Ono što je moja greška i za to sam samo ja kriv jeste što nisam – iako su mnogi zahtevali – sazvao izbornu skupštinu Demokratske stranke. Tu bi se rešilo ko je novi predsednik, a stranka bi stekla stabilnost. Mislio sam da je za izbornu skupštinu prerano – Zoran je tek sahranjen, a mi se delimo… Verovao sam da zbog gubitka Đinđića, ozbiljnosti situacije, započetih procesa nema potrebe za formalnim prestrojavanjem – i pogrešio. Dok sam se kao premijer bavio najtežim poslovima, Tadić se izmakao. Pored toga, narod voli vojsku, pa kada ste ministar odbrane uvek imate odmah petnaest odsto rejtinga makar bili i Bratislav Gašić… Hoću da kažem da su se, čim je završeno vanredno stanje, sva politička oruđa okrenula prema nama. Tu su poražene snage Petog oktobra, pa Labus i Dinkić hoće da prave stranku, unutar DOS-a mangupi prave cirkus, unutar DS-a također… Recimo Tadić. Traje tako akcija hapšenja Veselina Šljivančanina. Na sastanku vojske i policije se dogovorimo da dajemo smirujuće izjave: kontrolišemo situaciju, on neće da se ubije, neće da pobegne… I šta se posle dogodi? Tadić ode na neku televiziju, pitaju ga šta se dešava sa Šljivančaninom. Kaže: "Nisam upoznat sa detaljima." A izašao sa sastanka sa mnom gde je upoznat sa detaljima detalja. Dakle, Tadić je već pravio neku svoju izlaznu strategiju. Kad je stranka izgubila nespornog lidera, a nije prošla kroz formalni izbor novog predsednika, ja kao vršilac dužnosti nisam imao pun kapacitet. Pored toga, sav pritisak javnosti i svi negativni poeni išli su na moj račun i, takođe, na račun Čede Jovanovića zbog njegovih političkih egzibicija.

Kako je Boris Tadić umjesto vas postao nosilac liste Demokratske stranke na vanrednim izborima 2003?

Zbog izdaje nekih stranaka DOS-a ostali smo bez većine u Skupštini. Moja ideja je bila da na izbore iziđemo kao Demokratska stranka – Zoran Đinđić. Međutim, prihvatio sam kritike da se igramo sa idolopoklonstvom i da bi to bilo preterano. Predsedništvo je, uz jedan glas protiv, izabralo mene za nosioca liste; Tadić je bio uzdržan. A onda, kada sam na dva-tri dana otišao na neki put, sve se promenilo: kao, javljaju se opštinski odbori sa idejom da to bude Tadić. Na onom sastanku Predsedništva gde je bio uzdržan, rekao je da misli da bi ipak trebalo da ja vodim stranku; onaj ko ga je tada najžešće napadao, postao je tri dana kasnije glavni Tadićev promoter. Rekao sam – u redu. Tačno je da je on popularniji od mene, ali to nije dobro jer će se voditi sasvim druga politika Demokratske stranke. Nisam video razlog da nešto izigravam u smislu presuđeno je, ja sam nosilac liste… Povukao sam se na Glavnom odboru i predložio da Tadić bude nosilac liste jer je, po istraživanjima, imao bolji rejting. Iskoristio sam i priliku da kažem po stoti put da ne smeju da se menjaju magistralni pravac stranke i njeni ciljevi. Zastupao sam kontinuitet sa politikom Zorana Đinđića, a na dugoj strani je bila politika samodopadnosti i pokušaja da se bude popularan koju je vodio Boris Tadić.

Od vas šestorice pored odra, na političko djelo Zorana Đinđića najviše ste se pozivali Popović, Jovanović i vi

Beba Popović nije štitio delovanje Zorana Đinđića ni kada je Zoran Đinđić bio živ. Kao šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije, Beba Popović je katastrofalno radio i najgori PR svih vlada od Petog oktobra do danas imala je vlada Zorana Đinđića. Zapravo, to je bila kontinuirana negativna kampanja. Beba Popović je solo igrač za svoj groš i taj će da služi bilo koga ako od toga ima bilo kakve koristi. To radi i dan-danas na najprljaviji način svojim kanalima kao što su E-novine i kroz ostalo đubre i kanalizaciju nečega što se teško može nazvati novinarstvom. Tu je i taj njegov institut sa dvojicom pismenih ljudi koji ne radi ništa nego troši budžetske pare da bi balkanski autokrata ispao još lepši. Sadašnji posao Bebe Popovića nije da ubedi građane u ispravnost Vladine politike; Beba Popović je angažovan da natera Srbe da vole Vučića. On ne samo što hoće da bude najmoćniji i najpametniji, on hoće da ga volimo.

Zoran Đinđić je Čedomiru Jovanoviću bio istinski idol. Generacijska razlika omogućila je i da se u političkom smislu stvori taj odnos otac–sin. Zoran je Čedu izvukao iz trećeg reda nekog studentskog amfiteatra i stvorio mu karijeru, učestvovao u njegovoj daljnjoj edukaciji – političkoj i životnoj. Naravno, Čeda Jovanović je imao i neke druge fascinacije… Da li je iskreno branio Zorana Đinđića i njegovo delo? Jeste, potpuno iskreno. Ali, i sa željom da sebe prikaže kao prvorođenog i jedinog političkog naslednika Zorana Đinđića. To naravno nije bio. Čeda Jovanović jeste talentovan za politiku, ali je taj talenat onda, kao i danas, trošio u pogrešnom smeru. Takođe, pravio je veću galamu nego što su bili rezultati bilo kakve politike u kojoj je učestvovao.

Ja, takođe, nisam nikakav naslednik Zorana Đinđića. Samo sam čovek koji ima maksimalno poštovanje prema njemu. Imao sam i tu sreću da dugo budem njegov prvi politički saradnik i u formalnom smislu. Mi nismo bili prijatelji koji zajedno idu na pecanje, možda smo se porodično sreli svega četiri-pet puta. Ali u radnom smislu, bili smo u svakodnevnoj komunikaciji… Ne mislim da bilo ko može da se poredi sa Zoranom Đinđićem. Moja najveća nesreća je bila ta što je on ubijen. Ima li išta gore nego da dođete posle Zorana Đinđića da radite posao koji je on radio? Nema tu nikakvog poređenja, gubim na svakom planu. Njegovo delo je i Peti oktobar i ono pre i ono posle. Dešavalo se da nije imao rešenje za pojedine probleme, ali nije izmišljao neku glupost pa je proglašavao za genijalan plan; dešavalo se i da je u stranci bio preglasavan, ali je uvek to prihvatio i posle sprovodio politiku većine. On nema političkog naslednika. Mi svoje poštovanje prema Đinđiću možemo da pokažemo tako što se borimo za iste vrednosti metodama najbližim njegovim.

Vi ste bili vršilac dužnosti predsjednika Demokratske stranke nakon Đinđićeve smrti. Za predsjednika je kasnije izabran Boris Tadić

Ja nisam bio omiljen u stranci. Raspuštao sam odbore, postrojavao, vikao da ne rade ništa… To je bio moj posao. Ja sam dolazio u odbore kao neka kaznena ekspedicija, a Tadić je bio onaj ko dođe, recimo, u Ćićevac i kaže: "Vi ste cvet demokratije. Bez vas Srbije ne bi bilo." Naravno, on je imao sva legitimna prava da tera taj svoj PR i, pošto nije imao nikakva zaduženja u stranci, nikome nije mogao ni da se zameri. Kada je počela haranga protiv Vlade Srbije i Demokratske stranke, prirodno je bilo da se to meni lomilo o glavu. Takođe, jedan deo stranke se plašio za gubitak privilegija, pa su u Tadiću videli nekoga ko svojom retorikom može da amortizuje, a možda i spreči taj pad sa vlasti.

Zoran Đinđić nema političkog naslednika 3

Da li ste u kontaktu sa nekim od ljudi koji su stajali pored Đinđićevog odra?

Ne. Kada bih ih negde sreo, pozdravio bih se samo sa Markovićem, Kostićem i Jovanovićem. Ali čisto formalno…

Kako gledate na neka današnja poređenja Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića?

Ne postoji nikakva veza između Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. Ko kaže suprotno, govori ili iz niskih pobuda ili posle pola litre žestokog lošeg pića. Racionalni um – bilo čiji – ne može da dođe do zaključka da njih dvojica liče jedan na drugog na bilo kakav način.

Jedno je Srbija 2000, a drugo danas. Zoran je bio čovek sa jasnom vizijom; napravio je i tim koji može da ga prati – mislim na ekspertski deo Vlade… Preskakao je po jedan stepenik zato što je znao koliko Srbija zaostaje za Evropom i regionom; da bi stigao da obavi što više poslova. Bio je čovek ogromnog, enciklopedijskog obrazovanja, lucidan, hrabar i skroman. Kada ste čuli Zorana Đinđića da kaže da je bio najbolji student? Ili da je doktor nauka? Ili da je bio predavač na fakultetu? On nikada nije mahao s tim. Ili – da li ste ga čuli da kaže da radi dvadeset i četiri sata dnevno? Nikad! On je bio moderan političar u pravom, a ne u manekenskom smislu. Znao je da je stao na čelo države koja je u katastrofalnom stanju, sa platama u prosveti od trideset maraka, sa nedostatkom lekova, energenata, sa pobunom na jugu Srbije, dugovima… Niko nije savršen, pa ni Đinđić, ali on je bio najbolji političar koga je Srbija imala u modernoj istoriji.

Na drugoj strani je Aleksandar Vučić. Šta su njegovi rezultati izuzev onih u PR-u? Air Srbija? Ako joj svi oproste sve dugove i ako joj svaki građanin još da po sto evra, leteo – ne leteo, onda će ta firma da radi sa profitom. Smanjio nezaposlenost? To je laž. Iznosi neke statističke podatke da se nezaposlenost smanjuje, ali ne kaže da ta ista statistika pokazuje i smanjenje broja zaposlenih. Vučić izjavljuje da je on prvi srpski premijer koji je bio u Švedskoj. Ama ljudi, postoje arhive, to se lako može proveriti: Đinđić je bio u Švedskoj, i ja sam imao poziv, ali je poseta morala biti otkazana zbog smrti ministra vanjskih poslova… Vučić je čovek opravdano opterećen svojom prošlošću, čovek koji se hvali da je tek pre dve godine shvatio da je pao Berlinski zid… Zoran Đinđić je kao i svi ostali to znao 1989. Vučić, dakle, kasni za Đinđićem dvadeset tri godine u svim aspektima i nikakvo poređenje nije primereno.

Njih dvojica nemaju ništa zajedničko ni po metodama vlasti, a kamoli po ciljevima. Zašto je Vučić doveo Tonija Blera koji vas košta 10.000 funti čim zine, a njegovih sat vremena – 100.000 funti? I šta su to Alfred Guzenbauer, Franko Fratini i Dominik Stros-Kan uradili za Srbiju? Dođu dva puta godišnje i gle čuda, svi rade besplatno zato jer nas vole. Oni su tu samo da bi Vučić rekao: pogledajte ko je sve uz mene… On samo pokušava da imitira Đinđića, a svaki taj pokušaj završava se kao farsična karikatura.

Iz istog broja

Fudbal i nasilje

Ćutanje ispred živog zida

Slobodan Georgijev

Intervju – Saša Gajin, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union

Pravda nije ni jednaka ni efikasna

Jovana Gligorijević

Privatizacija Železare

Lako do upravnika, nikako do vlasnika

Radmilo Marković

Toma Piketi – »Kapital u XXI veku«

Revolucija u shvatanju nejednakosti

Filip Balunović i Ivica Mladenović

Intervju – Bojan Kovačević, arhitekta

Vučićev zabranjeni grad

Mirko Rudić

Dualno obrazovanje

Proka Pronalazač i školstvo u Srbiji

Jelena Jorgačević

Lični stav

Zelenašenje, ucene, protivpravnost

Slaven Bilčar

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu