fotografije: marija janković
"Odavno više ne pijemo kafu napolju, niti prostiremo veš, a muž, taksista, auto pere kiselinom", kaže za "Vreme" Dragana Mirić čija se kuća nalazi tik do Smederevske železare. "Okrečili smo fasadu u crveno, da se manje sekiramo, jer ionako sve pocrveni"
„Baba, nećemo kod tebe da dolazimo, prljavo je i ne daš nam da se igramo napolju“, kažu mi unučići Dragane Mirić. Ona ima 54 godine i zajedno sa suprugom živi u selu Radinac, šest kilometara udaljenom od Smedereva, tik do Železare. Dimnjaci, džinovske hale, cevi kao creva aždaje koja neprestano hukti… Hiljade kvadratnih hektara postrojenja su na nekoliko desetina metara od njihove kuće. Kao i pruga.
Crveni prah prekriva sve. Redovno. Neprestano. Već godinama. Nekad je i kiša crvena. Lišće uredno gajenog cveća u dvorištu, loza koja herojski opstaje, cipele pred pragom, ograde koje su nekad bile prefarbane u sivo, roletne, oluci, pa čak i dlaka pasa koji jedini koriste dvorište – sve je crvenkasto…
„Odavno više ne pijemo kafu napolju, niti prostiremo veš, a muž, taksista, auto pere kiselinom“, priča Dragana, dok loži prvu jesenju vatru u smederevcu. Uprkos svemu, nasmejana je. „Okrečili smo fasadu u crveno, da se manje sekiramo, jer ionako sve pocrveni.“
Kada je pobegla iz porodične kuće obližnjeg mesta, jer su roditelji bili protiv njenog venčanja, suprug i ona doselili su se u tu kuću. To je bilo 1987. godine.
„Ispred svake kuće u našoj ulici bila su po dva velika oraha.“ Tad je Železaru vodilo Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo, SARTID, to jest država, koja je nacionalizovala fabriku izgrađenu na proleće 1921. godine. „Imali smo tunel zelenila. Jednom, 90-ih, došli su iz opštine i sve posekli“, seća se.
Od pre nekoliko meseci, crn, mastan prah pada iz oblaka pepela i prašine. Nekad izgleda kao šljokice, a zapravo su to čelični opiljci.
„Oseti se sumpor, miris pokvarenih jaja, a noću je tri puta gore. Ustajem u 4.30 ujutro, sve se trese, tad se radi punom parom“, priča nam Dragana. Ona je glavna kuvarica u vrtiću i nije se žalila nijednoj instituciji niti Železari. Ne zna kome bi. „Samo kad bi ugradili filtere“, kaže sa nadom.
Ko je odgovoran? Da li i u kojoj meri ovo aero-zagađenje utiče na zdravlje građana? Koliko su posledično zagađeni usevi, zemlja, voda? Koje mere mogu i treba da preduzmu nadležne institucije i rukovodstvo Železare koja je u rukama kineske kompanije HBIS Group Serbia Iron & steel? Koje informacije je država uopšte podelila sa stanovništvom? Kakvo je raspoloženje građana? Fatalističko, jer Železara zapošljava 5000 ljudi, i živi u strahu da se ne zatvori, pa zato trpe? I dokle? Ili se pak pojedinci udružuju i preuzimaju odgovornost za svoje živote i bore se za pravo na relativno čist vazduh i uživanje u svojoj privatnoj svojini? Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo se truditi da odgovorimo u sledećim brojevima.
Državne zdravstvene ustanove u Srbiji imaju postrojenja za sterilizaciju opasnog otpada, ali im država oduzima dozvole, otkriva „Vreme“ u novom broju. Da li se tako nameštaju poslovi privatnim firmama
Evropska unija uložila je milone evra kako bi pomogla Srbiji da sredi uklanjanje medicinskog i infektivnog otpada. Niš je jedan od prvih gradova koji su dobili postrojenje za ovu delatnost. Međutim, ono se danas ne koristi, poslove uklanjanja otpada dobija privatna firma, a zdravstvenim ustanovama istekle su dozvole. Uslovi za njihov produžetak postavljeni su tako da ne mogu da ih ispune
Pitanje za ljude sistema je – ko će biti prvi? Da li će policija, tužilaštvo i sudstvo, da li će oni iz prosvete i sa univerziteta ili iz javne uprave čekati da im “odseku glave” – i to malom broju čestitih i hrabrih, kako preti predsednik Srbije, ili će snažnije raditi po zakonu insistirajući na njegovom sprovođenju, a ne po njegovoj volji
Istinoljublje se, kaže Hana Arent, nikada nije ubrajalo u političke vrline. Da li to znači da je suština istine u njenoj nemoći, a suština politike u podmuklosti? Pa, ako je tako, zar nemoćna istina ne zaslužuje istu količinu prezira koliko i moć koja ne mari za istinu
Propali su pokušaji da država Srbija nacionalizuje NIS, da dvojica ljudi bliskih režimu kupe ruski udeo u NIS-u, da neka zapadna naftna kompanija ili investicioni fond uđu u vlasničku strukturu umesto Rusa. Ko sada, kao jedino preostalo rešenje prihvatljivo vlastima, ubrzano registruje flotu rečnih tankera za prevoz sirove nafte iz skladišta MOL-a u Mađarskoj do rafinerija NIS-a u Pančevu? Šta to sa sobom nosi? Zašto se Srbija nije odlučila za stečaj NIS-a
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Novac koji država troši na Narodno pozorište da bi ga osigurala od eventualnog požara je pokušaj da se zaustavi jedan drugi požar, onaj koji je moguće sprečiti isključivo ostavkama SNS kadrova na čelu ove kuće
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
