Mentalno zdravlje mladih

Život na čekanju 2

foto: jessica ticozzelli / pexels

Život na čekanju

Kako pandemijske okolnosti utiču na mentalno zdravlje mladih? Koji su uzroci suicida kod populacije u ovom dobu? Na koji način se može prepoznati poziv u pomoć? Kako bi sistem – institucije, struka, škole – mogao da radi na prevenciji samoubistva i, uopšte, pristupu mentalnom zdravlju mladih? Gde je Srbija danas? U kojoj je meri psihičko zdravlje (tabu) tema? Kakva je uloga medija, odnosno kolika je njihova odgovornost

U prethodnih nekoliko nedelja, više mladih ljudi u Srbiji je izvršilo samoubistvo. U medijskim, iz mnogo razloga pogrešnim napisima, kaže se da ništa nije na to ukazivalo. Učinili su to u godinama kada je, kako se inače smatra, "sve lako", bili su možda "uvek raspoloženi", talentovani, iz različitih porodica i sigurno različitih životnih priča…

Međutim, samoubistvo je drugi najčešći uzrok smrti kada je reč o mladima u uzrastu od 15 do 29 godina. A pandemija je postojeće teškoće učinila još intenzivnijim.

Ušli smo u drugu godinu života pod koronom. Govori se o fizičkom zdravlju i ekonomiji, o međudržavnim odnosima i geopolitičkim pitanjima, o neodgovornim medijima i lažnim vestima. A onda, nažalost, javnost mahom počne da se bavi i mentalnim zdravljem onda kada se dese tragedije. Iako stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja kažu da imaju mnogo više posla nego pre pandemije; iako se u razgovorima sa roditeljima adolescenata čuje da su im deca drugačija; iako je nedavno psihološkinja iz Centra Srce – organizacije koja se već tri decenije bavi emotivnom podrškom osobama u krizi i prevencijom samoubistva i u okviru kojeg postoji već deset godina besplatna linija za one kojima je potrebno da razgovaraju (0800-300-303) – kazala da su imali u prethodnom periodu rekordan broj poziva.

Jasno je da je za većinu adolescenata pandemija unela u svakodnevicu skoro pa neuporedivu neizvesnost, ali istovremeno i manjak svih aktivnosti, kao i da je njihov dosadašnji život iz korena promenjen. Opet, oni nešto stariji koji su već zakoračili u odraslost, ali većinom nisu ostvarili sva ona dostignuća koja se za tu odraslost vezuju, poput završene edukacije, finansijske i druge nezavisnosti, nalaženje stabilnog posla, osnivanje porodice ili ozbiljne veze – vode već mesecima život na čekanju.


RANJIVOST I PROMENE

"Oni više nisu deca, a još nisu odrasli, pa su često vrlo promenljivih psihičkih stanja, osećanja, raspoloženja, stavova i ponašanja, znaju da reaguju impulsivno, nepredvidivo i nepromišljeno", ističe neuropsihijatar psihoanalitičar Vojislav Ćurčić, dodajući da mladi imaju izrazito veliku potrebu za druženjem sa vršnjacima, kao i potrebu za aktivnošću, zbog čega teško podnose izolovanost koju nosi pandemija, sa njenim ograničenjima i kontrolom. "Trenutna organizacija škole doprinosi da nemaju za njih psihološki potrebnu i stabilnu strukturu vremena, pa se osećaju izgubljeno, ne znaju šta bi sa sobom i vremenom. Nervozni su i svadljivi, haotični, mrzovoljni, neraspoloženi, bezvoljni, neki čak i depresivni, sve im je glupo i besmisleno. Uglavnom sate provode na elektronskim uređajima, internetu i društvenim mrežama", kaže Vojislav Ćurčić.

Profesor razvojne psihologije i psihologije obrazovanja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Aleksandar Baucal, sa druge strane naglašava da je mladima tokom pandemije lakše jer su manje ugroženi u zdravstvenom smislu, kao i da imaju manje obaveza nego inače, ali da to može da nas zavede da zanemarimo posebne teškoće sa kojima se oni suočavaju.

Inače, naučna istraživanja od Australije, preko Italije, Nemačke do Latinske Amerike i SAD, redom kažu da, u odnosu na pre pandemije, postoji značajan porast depresivnih simptoma i anksioznosti kod mladih, kao i pad u zadovoljstvu životom. Stručnjaci takođe predviđaju dugotrajne posledice kada je reč o psihološkoj dobrobiti mladih.

Ipak, oba sagovornika "Vremena" ističu da je pandemija samo pojačala, na mnogim frontovima, probleme koji su već bili tu. Naime, po rečima Vojislava Ćurčića, kako su sada porodice duže i češće na okupu, za one koje dovoljno dobro funkcionišu to je prilika za veću bliskost, ali za one sa konfliktima nova situacija može da ih izoštri i intenzivira: "Sadašnje posebne okolnosti mogu da podstaknu ili intenziviraju neka nepoželjna ili problematična stanja i ponašanja mladih, ali ne i da stvore neke posebne poremećaje mentalnog zdravlja."

Aleksandar Baucal podseća na dodatnu ranjivost već ranjivih, jer i inače u periodima kriza je mahom fokus na teškoćama i potrebama većine građana. Tako su marginalizovani, koji u redovnim okolnostima žive teško, dodatno izgubili podršku i određene usluge. A pod većim su rizikom da se razbole, zdravstvene usluge su im manje dostupne, njihova deca nisu imala mogućnosti da se obrazuju u novim uslovima… "Kada sve ovo prođe, verovatno će biti poslednji na koje će se obratiti pažnja. Zato je sudbina najugroženijih oduvek bila najbolji pokazatelj zdravog društva", zaključuje Baucal.


MREŽA PODRŠKE I OBRAZOVANJE

A kakvo je društvo danas kada je reč o mentalnom zdravlju? Kakvo bi ono trebalo da bude? Za početak, da li je psihičko zdravlje mladih uopšte tema u Srbiji, koliko se glasno o njoj govori, na koji način i vide li se pomaci? Kako bi prevencija trebalo da izgleda?

Život na čekanju 3
KAKO DALJE: Mladi u pandemijifoto: ryanniel masucol / pexels

"Mislim da ključ efikasne prevencije pre svega leži u edukaciji ne samo mladih, već društva u celini. Nema mesta tabuu kada govorimo o mentalnom zdravlju, o psihološkim izazovima s kojima se suočavamo a koji se, uz adekvatnu podršku, uspešno prevazilaze", ističe novinarka An Mari Alves-Ćurčić, koja je pokrenula inicijativu #zatebe/VAŽNOJE.

Ali, teško da su neki stereotipi tako čvrsto ukorenjeni poput onih koji se tiču mentalnog zdravlja, što nije posebnost naše zemlje. Alves-Ćurčić smatra da je neophodno sticanjem znanja rušiti negativne predrasude zbog kojih se, recimo, odlazak kod školskog psihologa često posmatra kao kazna. "Postoje brojni primeri dobre prakse u svetu gde se o tehnikama očuvanja i unapređenja mentalnog zdravlja, odnosno održavanju mentalne higijene, uči od predškolskog uzrasta do fakulteta, dakle, oni čine sastavni deo nastavnih programa."

Po mišljenju Aleksandra Baucala, obrazovni sistem je veoma tradicionalan, usmeren na memorisanje činjenica, i ne odgovara ne razvojne potrebe mladih, što još više pojačava njihov osećaj da za njih ni u društvu, u kojem, kako naglašava, država i institucije i inače ugrožavaju dostojanstvo svojih građana i u kom mladi prepoznaju nebrigu države i ne vide perspektivu za sebe u budućnosti, ni u školi nema mesta.

A uz obrazovani sistem, koji je važno reformisati, potrebna je i mreža podrške.


SRBIJA, DANAS

Kako prepoznati poziv u pomoć?

Vojislav Ćurčić: "Pokušaji samoubistava i samoubistva su, nažalost, češći među mladima nego decom i odraslima, a i sve češći poslednjih decenija. Pokušaji samoubistava su vrlo česti u adolescenciji, a adolescenti imaju sklonost da ih ponavljaju, dok ne uspeju. Problem je u tome što roditelji i okolina nedovoljno ozbiljno shvataju ove pokušaje, smatrajući ih ucenom ili manipulacijom. A i mladi često kažu ‘ne znam šta mi je bilo, ne bih to nikada više’. Međutim, svaki pokušaj samoubistva, bez obzira kako izvršen, makar i sa nekoliko tableta, morao bi da se shvati najozbiljnije, jer ukazuje na to da ta mlada osoba pati i da više ne može to da podnese.

Osnovni razlog i uzrok samoubistava je depresivnost. Međutim, teškoća je u tome što se depresivnost kod mladih manifestuje drugačije nego kod odraslih, pa ju je teže prepoznati. Povlačenje u sebe, gubitak interesovanja, odustajanje od aktivnosti koje su im do tada donosile zadovoljstvo, svadljivost, nezadovoljstvo, beskrajno igranje igrica i krstarenje netom mogu da budu upozoravajući znaci. Ipak, većina njih ne može da podnese pasivnost koju nosi depresivnost, pa je najčešće okreću u suprotnost, kroz neka ponašanja, često problematična i destruktivna, prema drugima ili sebi. Postaju agresivni ili, suprotno, sabotiraju sebe i svoje planove, samopovređuju se. Neki drugi pokušavaju da depresivnu patnju ‘olakšaju’ korišćenjem raznih psihoaktivnih supstanci, počev od alkohola. Tako se depresivnost maskira problematičnim ponašanjem i zato nije lako predvideti da li će neki adolescent koji se jednog dana napije, drugog porazbija sve po kući, trećeg pokušati da se ubije.

U svakom slučaju, svaka značajnija i trajnija promena raspoloženja i ponašanja trebalo bi da bude znak upozorenja za okolinu i podsticaj da se obrate za stručnu pomoć.

Karakteristično je za mlade da se pokušaj samoubistva ili samoubistvo retko planiraju i pripremaju. Najčešće je to impulsivan akt kojim se prekida nepodnošljivo trpljenje, ponekad i pod dejstvom ekstremnog stresa, ili alkohola i psihoaktivnih supstanci. Zato bi se moglo reći da je samoubilački akt pre svega akt protiv trpljenja, a ne obavezno protiv života, iako može da se završi njegovim gubitkom. Povod, ‘kap preko pune čaše’, može da bude bilo šta, a najčešće neuspesi, konflikti, osramoćenost, ostavljanja ili gubici značajnih osoba. Takođe, mladi, pogotovu oni od 15–16 godina, nemaju baš stabilno i sigurno poimanje smrti kao konačnog stanja, pa gotovo uvek postoji neka nada da se neće fatalno završiti. I to doprinosi tako velikom broju pokušaja i ostvarenih samoubistava među mladima, svuda u svetu, pa i kod nas."

U Srbiji danas postoji samo 47 specijalista psihijatrije koji se bave mladima. Postoji i Nacionalni program za zaštitu mentalnog zdravlja za period od 2019. do 2026. godine, koji predviđa mrežu podrške i edukaciju na svim nivoima, ali koji je do sada u najvećoj meri samo mrtvo slovo na papiru.

Sagovornica "Vremena" naglašava i da je dostupnost stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja, posebno u manjim sredinama, i dalje upitna, kao i da "Srbija još uvek ima svega pet centara za mentalno zdravlje, gde je moguće bez uputa i prethodnog zakazivanja potražiti pomoć". Ipak, po njenim rečima, pomaka ima – dobra strana pandemije je da su ljudi počeli da govore o svojim strahovima, da su u pandemiji mnogi stručnjaci nudili besplatnu onlajn podršku, da ohrabruje i to što su, u skladu sa preporukama SZO, veoma brzo pokrenute linije za pružanje psihosocijalne podrške, što je država logistički podržala lansiranje besplatnih aplikacija…

Vojislav Ćurčić podseća da psihičko zdravlje mladih gotovo nikada nije društvena ili politička tema, osim u vreme političkih i predizbornih kampanja. Opet, njegovo iskustvo govori da je za roditelje i adolescente obraćanje za psihološku ili psihijatrijsku pomoć sve manje tabu i stigma. Nekada se mladi i sami obraćaju za pomoć, bez znanja roditelja. Ipak, broj onih koji traže pomoć, a s obzirom na broj onih koji imaju određene teškoće ili poremećaje (što je po svetskim statistikama oko 20 odsto) nedovoljan je.

"Roditelji su skloni da negiraju ili umanjuju probleme njihovih adolescenata pod izgovorom ‘mladost ludost – proći će’, ili to je ‘samo bezobrazluk’. Mladi, opet, odlazak za stručnu pomoć mogu da dožive kao osudu i etiketiranje kao jedinog ili najvećeg problema u porodici. Zato stručnjaci stalno ukazuju na teškoće i psihološke probleme ovog razvojnog perioda i ohrabruju mlade i njihove porodice da potraže pomoć. Nema odrastanja bez kriza i tugovanja, a takođe nema nikakve razlike da li nekoga boli koleno, zub ili duša", ističe Vojislav Ćurčić.

Kada je reč o mentalnim problemima, važno je ne gurati stvari pod tepih. Važno je razgovarati i ni u kom slučaju osuđivati i umanjivati rečeno poput onoga "proći će" i "trgni se". Najvažnije i ključno jeste potražiti pomoć stručnjaka.


MEDIJIODGOVORNOST KOJA ZNAČI ŽIVOT

I dok javnost i način na koji se o mentalnom zdravlju govori može da pomogne, da edukuje i time utiče na prevenciju, može, nažalost, i da odmogne te nekoga gurne na ivicu. Sociolog Dejvid Filips je 1974. godine utvrdio da postoji pozitivna veza između medijskog izveštavanja o samoubistvu i povećanju broja suicida. To je nazvao "Verterovim efektom", po Geteovoj knjizi Jadi mladog Vertera. Navodno je pojava ove knjige, čiji junak na kraju izvršava samoubistvo, izazvala epidemiju samoubistava u Evropi.

Kasnije su i drugi naučnici istraživali pojavu "imitativnog samoubistva", analizirajući, između ostalog, da li učestalost samoubistava raste nakon veće medijske propraćenosti suicida, i većinom su došli do rezultata koji potvrđuju ovu vezu. Drugim rečima, odgovornost koju treba da pokažu mediji i koje treba da budu svesni jeste, najbukvalnije, razlika koja može da pokaže da vredi nečiji život i život svih onih koji tu osobu vole. Kopanje po nečijem privatnom životu nakon samoubistva, jurenje porodice za izjavu, lešinarenje po sahranama je protivno Kodeksu novinara, protivno javnom interesu i javnom zdravlju i, konačno, protivno svim ljudskim uzusima.

"Uloga i odgovornost medija su ogromne", kaže An Mari Alves-Ćurčić, dodajući da se na prste mogu izbrojati mediji koji o tome izveštavaju na profesionalan način: "Kao da se zaboravlja činjenica da mentalno zdravlje, kao jedan od aspekata javnog zdravlja, nije samo stvar pojedinca, već društva u celini. Istovremeno, čini mi se da o odnosu medija prema ovoj važnoj temi svedoči i činjenica da ona najčešće završava u rubrikama crne hronike koje su, najblaže rečeno, postale sinonim za neetičko i neprofesionalno izveštavanje." Ona dodaje da smo preplavljeni senzacionalističkim tekstovima koji produbljuju negativne stereotipe mentalnih poteškoća, dodatno stigmatizuju one koji se sa tim teškoćama nose. "Nije reč o tome da se krše samo etički kodeksi novinara, već i zakoni i Ustavom zagarantovana prava građana, poput prava na privatnost i dostojanstvo", dodaje naša sagovornica.

Svetska zdravstvena organizacija je 2017. godine izdala brošuru o tome kako treba izveštavati u samoubistvu, gde se ističe da je važno obezbediti tačne informacije o tome gde se može dobiti pomoć: edukovati javnost o činjenicama u vezi sa suicidom i prevencijom suicida; izveštavati o načinima borbe sa stresom u životu, sa suicidalnim mislima i pomoći; biti posebno pažljiv kada je reč o izveštavanju o samoubistvima poznatih kao i razgovoru sa porodicom, ili prijateljima onih koji su izvršili samoubistvo. S druge strane, ne bi trebalo tekstove o samoubistvima stavljati na naslovne strane; ne koristiti senzacionalistički jezik, niti jezik koji normalizuje samoubistvo; ne opisivati način na koji je samoubistvo izvršeno; ne pišite detalje o mestu/lokaciji; ne stavljati senzacionalističke naslove, fotografije ili video-snimke.

Kada je reč o ovdašnjem medijskom izveštavanju, Alves-Ćurčić zaključuje: "Ne može se prati savest, a još manje umanjiti odgovornost i novinara, i glavnih i odgovornih urednika, kao i vlasnika medija time što će se kada se, na primer, izveštava o slučajevima suicida, na dnu senzacionalističkog naslova i teksta navesti brojevi SOS linija za prevenciju suicida. Šteta je do tada već učinjena a za to se, nažalost, retko kad snosi odgovornost."

Iz istog broja

 

Paralija zove

Nemanja Rujević

Vakcinacija i PR

Cepljenje naroda i narodnosti

Nemanja Rujević

Istorija poligrafa

Kada laže mašina istine

Slobodan Bubnjević

O »detektoru laži«

Poligraf u ime naroda

Bojan Stojanović

Vakcine i mladi

Učenje za korona ispit

Ivana Milanović Hrašovec

Lokalni izbori

Srbija do Zaječara

Đorđe Vukadinović

Slučaj 23-godišnjeg Milana Vujića

Citiraj »Vreme« radi privođenja

Nedim Sejdinović

Intervju – Nebojša Trbović, bivši inspektor Unutrašnje kontrole MUP-a Srbije (2)

Nebojšu Stefanovića su mnogi potcenili

Vukašin Obradović

Lični stav

Fantomski izvori Vuka Draškovića

Siniša Vulić

Slučajevi

Naplata nepostojećih usluga

Bojana Šumonja Ćirić

Skandali

Trovačka literatura za obolele

Una Sabljaković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu