Na licu mesta – Prizren

Život i film, ruku pod ruku 2

GRAD SA HILJADU LICA: Prizren

foto: j. g.

Život i film, ruku pod ruku

Dok se u samom centru Prizrena mešaju mirisi roštilja, pečenog kukuruza i čaja, zvuci ezana, kosovskog turbo-folka i DJ-a sa jednog od punktova Dokufesta, zapadne novinarke primećuju da je na ulici nemoguće videti lokalnu devojku bez muške pratnje

Kroz dim roštilja i mirise tipične za balkansku kuhinju, praćena zvucima ezana koji se istovremeno čuju sa bar četiri strane, preko Trga šadrvana u Prizrenu probija se gomila ljudi. Sa svih strana dopiru različiti jezici – albanski, nemački, engleski, srpsko-hrvatski… Grad je krcat posetiocima jer se u njemu trenutno održava trinaesti po redu Dokufest, festival kratkog i dokumentarnog filma i verovatno najznačajniji kulturni događaj na Kosovu.

Osnovan 2002. od grupe entuzijasta koji u to vreme nisu baš tačno ni znali šta rade, Dokufest u Prizrenu danas je manifestacija na kojoj će u periodu od 16. do 21. avgusta biti prikazano gotovo 250 filmova, a samo za takmičarski deo ove godine stiglo je više od 2000 prijava. "Kada smo počinjali, 2002. nismo ni znali kako izgleda filmski festival. Niko od nas nikada u životu nije bio na festivalu. Sve smo improvizovali", kaže Veton Nurkolari, direktor festivala. Trinaest godina kasnije, Dokufest u Prizren privlači više od 20.000 posetilaca iz celog sveta. Grad "vri" svih 24 sata koliko dan traje. Od tvrđave Kaljaje, na kojoj se prikazuju filmovi, preko Prizrenske Bistrice, čija je obala takođe pretvorena u bioskopsku dvoranu, pa sve do bioskopa Lumbardi i njegove sale na otvorenom, sve je u znaku filmova.

Posetiocu iz Beograda, naročito ako se prvi put nalazi na Kosovu, mnogo toga nije baš najjasnije. Počev od toga zašto su se domaćini (Fondacija za otvoreno društvo Kosova) odlučili da prevoz za goste iz Beograda organizuju preko Skoplja, do straha od lupanja kosovskog pečata u pasoš i brige šta će na to reći carinici u Srbiji (nisu ni primetili). Kad čovek prvi put u životu iz Beograda odlazi na Kosovo, najbolje je da ne očekuje ništa i da ostavi po strani sliku koju je stekao iz medija. Prolazak kolima kroz srpsku enklavu u Štrpcu jedno je od prvih iznenađenja – enklave nisu opasane bodljikavom žicom ni zidovima. Mesto kao i svako drugo usput, samo su natpisi na srpskom malo češća pojava. Vozač koji je dobio zadatak da ekipu "Vremena" dočeka u Skoplju, dvadesetogodišnji Ilir, inače volonter Dokufesta, hvali se da, za razliku od većine pripadnika svoje generacije, govori srpski. Naučio ga je preko interneta, na četu.

Dok se vozimo, u okolini Kačanika, na jednom zidu, velikim slovima ispisano je "One direction" i nacrtano ogromno crveno srce. Dakle, najnovija globalna pop atrakcija u vidu ovog dečačkog benda nije zaobišla ni Kosovo.

U ovo doba godine, sam Prizren je verovatno najpogrešnije mesto za putnika namernika koji želi da upozna svakodnevni život na Kosovu, ali u isto vreme, Prizren je verovatno i najčarobnije mesto na kom se takav putnik može naći. Svečana atmosfera, svojevrsna vanredna, premda veoma prijatna situacija, oseća se u čitavom gradu. Štaviše, s obzirom na šest lokacija na kojima se istovremeno prikazuju dokumentarni filmovi, ceo Prizren ovih dana i jeste festival. Sa druge strane, grad i pravi svakodnevni život u njemu, jedva da se vide od čitave te svečarske atmosfere. No, tranziciona realnost, ono njeno najružnije lice, ipak provejava.

BIOSKOP PARADIZO: Zato Dokufest ove godine ima izraženu političku notu lokalnog karaktera. Bioskop Lumbardi (Bistrica), jedan od najstarijih bioskopa na Kosovu i mesto gde je Dokufest i nastao, do kraja ove godine treba da bude privatizovan. Veton Nurkolari i Erol Bilibani, osnivači festivala i obojica fotografi po profesiji, kažu da će na mestu bioskopa najverovatnije nići tržni centar ili parking. I da oni po tom pitanju ne mogu da urade ništa. S obzirom na to da je Kosovo u fokusu interesovanja donatorskih organizacija, a da je i sam Dokufest s godinama postao profitabilan, razmatrali su i mogućnost da festival otkupi bioskop: "Rok za podnošenje tenderske dokumentacije je 15. septembar. Još možemo da se javimo, ali bojimo se da je sve već unapred dogovoreno, jer nameštanje tendera nije nikakva retkost", kaže Bilibani.

Lumbardi zapravo, osim u dane Dokufesta, još od 1999. godine nije u funkciji. Štaviše, zgrada je prilično urušena i potpuno nefunkcionalna. Ali, dvorište, bioskopska sala na otvorenom, sa starim metalnim stolicama koje škripe i lupaju kada se sedišta dižu i spuštaju, prava je retkost na Balkanu, a verovatno i u Evropi. Jedan ulazak dovoljan je da čoveka zaboli srce od ideje da bi umesto tog dvorišta mogao da nikne parking. Ali, svi znamo da privatizaciju, tranziciju i podmitljivu vrstu ljudi, kakvi su političari, ništa ne boli na pomisao da nekog drugog boli srce.

Da je Dokufest, sa sve svojim značajem i značenjem koje je kroz gotovo deceniju i po postojanja stekao, postao i politički simbol svedoči i vest da se ove godine, navodno, umalo našao na meti terorističkog napada. Osumnjičeni islamski ekstremisti, koji su 11. avgusta uhapšeni u obimnoj policijskoj operaciji na čitavoj teritoriji Kosova, planirali su da izvedu napad u Prizrenu, tokom održavanja Dokufesta. Kako navode izvori prištinskog "Ekspresa" i "Blica", jedan od razloga da su kosovski džihadisti izabrali baš tu kulturnu manifestaciju, jeste što ona ima međunarodni karakter i na nju dolaze gosti iz celog sveta. Oni su upravo napadom na Dokufest želeli da i celom svetu pokažu prisustvo džihadista na Kosovu. Tome treba dodati i činjenicu da prateći programi Dokufesta godinama unazad promovišu vrednosti kao što su pomirenje, tolerancija i prava seksualnih manjina. Malo li je, za ekstremiste bilo koje vrste.

Život i film, ruku pod ruku 3

SUDAR SVETOVA: Dok se u samom centru Prizrena mešaju mirisi roštilja, pečenog kukuruza i čaja, zvuci ezana, kosovskog turbo-folka i DJ-a sa jednog od punktova Dokufesta, zapadne novinarke primećuju da je na ulici nemoguće videti lokalnu devojku bez muške pratnje. I zaista, to što se na ulicama Prizrena može videti, zaista je sudar svetova. Žene ne samo da se oblače vrlo moderno već i izuzetno provokativno. No, bez obzira na to, nikada nisu same. Ako koja pridošlica ženskog pola odluči da sama istraži grad, treba da se pripremi na to da će se sve vreme osećati posmatrano. Muškarci koji stoje duž ulica, na mostovima Bistrice ili sede po mnogobrojnim kafanama, vrlo temeljno posmatraju žene koje se ulicom kreću same. No, na tome se njihovo interesovanje završava, te čitava stvar nije naročito neprijatna, premda je i to bilo dovoljno da pojedine posetiteljke, mahom iz skandinavskih zemalja, odluče da se ne udaljavaju previše od mesta na kojima se odvijaju festivalske aktivnosti.

Iznenađujuć detalj, s obzirom na to da Prizren ovih dana zaista izgleda kao da se cela Evropa slila tamo i da je čitav grad u znaku Dokufesta, jeste to da nema "vašara" tipičnog za recimo Egzit i slične festivale. Ulični prodavci đinđuva i suvenira grupisani su oko Sinan pašine džamije, gde se i inače nalaze. Prodavci kukuruza, kojih čak i nema previše, smešteni su na mostićima preko Bistrice. Kroz bašte kafana i kafića prolaze prodavci cigareta i papirnih maramica, ali su vrlo nenametljivi, do te mere da potencijalni kupac često mora i da potrči za njima ne bi li došao do cigareta.

Na Trgu šadrvana, tokom večeri, može se uočiti i jedan posve nadrealan prizor. Miki Maus i Mini, ispod albanske zastave, a sa njima fotograf koji za dva evra slika turiste sa ovo dvoje Diznijevih junaka i izrađuje fotografije na licu mesta. Otkud oni tu i šta rade, ni sami ne znaju da objasne. Na pitanje rumunske novinarke zašto su svuda po gradu zastave Albanije, budući da Kosovo ima svoju zastavu, jedna od naših domaćica kaže: "Ne znam, ispada da smo proglasili nezavisnost od jedne zemlje, da bismo se stavili pod zastavu druge. To baš i nije ono kako ja zamišljam nezavisnost."

Stariji stanovnici Prizrena mahom govore srpski. Štaviše, kada ne uspeju da se sporazumeju sa stranci ma na albanskom, mahom prelaze na srpski, u nadi da će biti uspešniji. Srećom, u blizini se uvek nađe neko iz Srbije, Hrvatske ili Bosne, da na engleski prevede šta je to tulumba i čime su punjene mantije. Definitivno, Prizren je ovih dana bolje lice Kosova, verovatno i bolje lice Balkana. Ipak, u nedelju, 21. avgusta, Dokufest se završava. A onda opet na scenu stupaju nezaposlenost, nizak BDP, sumnjive privatizacije, ekstremizmi i nerazumevanje. Do sledećeg leta.

Iz istog broja

In memoriam

Pavluško Imširović

Dokumentacioni centar "Vreme"

Manifestacije – »Gospojina« u Novom Bečeju

Najveći porodični festival u Srbiji

M.R

Dobrovoljci i plaćenici

Četnici u Ukrajini

Miloš Vasić

Lični stav

Sipanje novca u propali bunar

Saša Radulović

Ugovori sa Etihadom III

Gde je nestao evropski duh

Slobodan Georgijev

Tekeriš – 100 godina od Cerske bitke

Letnje Bogojavljenje

Dragan Todorović

Prvih sto dana postpoplavne obnove-izgradnje

Kratka istorija najavljivanja

Zoran Majdin

Ministarka u ulozi »opozicije«

Glas iz trbuha

Ivana Milanović Hrašovec

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu