Lični stav

Zelena agenda u Srbiji, reality check

Potrebe za nedostajućom baznom energijom trenutno možemo namiriti na jedan od četiri načina: uvozom, angažovanjem nuklearnih elektrana, angažovanjem termoelektrana na gas i angažovanjem termoelektrana koje sagorevaju ugalj. Oslanjanje na uvoz je problematično. Za nuklearke novca nemamo, dok oslanjanje na ruski gas u ovom kontekstu nije prihvatljivo sa stanovišta energetske bezbednosti. To nas do daljeg ostavlja sa termoelektranama na ugalj kao jedinim realističnim rešenjem

Ekologija je dospela u žižu političkih zbivanja, i to je dobra vest. Briga o kvalitetu vazduha i zaštiti životne sredine ubrzaće sprovođenje politika koje su od opšteg interesa. Ohrabruje da se gotovo sve političke stranke sada bave ovom temom.

Elektroenergetika se, s tim u vezi, s pravom našla u centru pažnje. U Skupštini su usvojena četiri nova zakona, uključujući novi Zakon o obnovljivim izvorima energije. Novi zakoni su dobri i predstavljaju valjan osnov za dalju tranziciju Srbije ka dekarbonizaciji energetskog miksa, poznatijim kao Zelena agenda.

Debata koji se vodi o ovoj temi čini se i dalje poprilično površnom. U sudarajućim, pojednostavljenim narativima koriste se samo činjenice koje se u njih uklapaju, dok se ostale ignorišu. S jedne strane se obećavaju investicije vredne desetine milijardi evra, dok se, sa druge, nude slogani poput "ugasi termoelektrane, upali sunce" (sic). Uporedo, od strane EU administacije (Energetske zajednice) arbitrarno se nameću generička rešenja, koja prenebregavaju specifičnosti našeg sistema i naše realnosti. U pozadini, nedorečen ostaje ceo niz krajnje kompleksnih i preklapajućih tehničkih, ekonomskih, socijalnih i posledično političkih pitanja, o kojima bi valjalo diskutovati.

Ovaj tekst je pokušaj doprinosa toj diskusiji.


1. Uvođenje tržišne cene električne energije za domaćinstva je uslov svih uslova za sprovođenje Zelene agende

Prosečna cena električne energije koju trenutno plaća domaćinstvo u Srbiji je oko 7,15ec/kWh sa mrežarinom, bez uračunatih naknada, PDV-a i akcize. Uporedo, prosečna cena na Mađarskoj berzi električne energije za "baseload" energiju (referentna regionalna tržišna cena) za 2021. godinu, u trenutku pisanja ovog teksta je 6,23ec/kWh. Kada se ova referentna tržišna cena prevede u dijagram potrošnje prosečnog domaćinstva u Srbiji, dobijamo cenu od oko 10,09ec/kWh sa mrežarinom.

Postoji li političar u Srbiji koji je trenutno spreman da svojim potencijalnim biračima objasni kako će ih zelenija budućnost koštati 40 odsto uvećanih računa za električnu energiju? Važnije, koliko je građana Srbije, sa prosečnom platom od 550 evra, spremno i u mogućnosti da plati takvu cenu električne energije?


2. Srbija mora da investira u zamenske termoelektrane na ugalj da bi uspešno sprovela Zelenu agendu

Od naše zemlje se traži da odmah počne sa skidanjem termoelektrana na ugalj sa mreže (za početak 10 odsto kapaciteta ili oko 400MW instalisane snage do 2023. godine), ali i da obustavi investicije u zamenske blokove koji sagorevaju ugalj. Sagledavanje tehničkih ograničenja našeg sistema upućuje nas na zaključak da bi ovaj potez bio riskantan.

U bilansnom smislu, čak i sa relativno skromnom industrijskom aktivnošću, Srbija već duže vreme ima problem sa sezonskim deficitom električne energije. Zbog značajnog udela hidroelektrana u našem energetskom miksu (oko 1/3), ovaj problem je akutan u mesecima jakih, dugih i suvih zima, posebno onih kojima je prethodio suvi četvrti kvartal. Srbija tada ne može da namiri potrebe iz sopstvenih izvora, te pribegava uvozu (skupe) energije.

Problem sa ovim rešenjem je što su prenosni kapaciteti ograničeni, te se iz pravca severozapada, odakle sve zemlje regiona namiruju svoj energetski deficit, u prenosnom smislu stvara usko grlo. Mi i u trenutnim okolnostima imamo problem da uvezemo dovoljno energije kada nam je ona najpotrebnija. Otuda se neretko u zimskim mesecima pojavljuju apeli elektroprivrede da se maksimalno štedi energija, da je sistem blizu pucanja i tome slično. Kada se meteroološke prilike poklope, do pucanja sistema, to jest restrikcija i dolazi. Setimo se 2012. godine i višenedeljne obustave isporuke energije celokupnoj industriji, školama – događaja koji nas je skupo koštao.

Skidanje termoblokova sa mreže, proizvođača bazne energije, u tom kontekstu se, u najmanju ruku, čini kao riskantan potez. U tom se narativu kao zamena nude obnovljivi izvori energije (OIE), koji sa stanovišta sigurnosti snabdevanja to nikako ne mogu biti. OIE su po prirodi intermitentni – energije iz vetra i sunca ima samo kada ima vetra i sunca. S druge strane, neophodno je obezbediti balans sistema: u svakom trenutku proizvodnja i potrošnja električne energije moraju biti jednake. Za to su nam potrebni upravljivi izvori energije koje sistem angažuje u periodima kada nema vetra i sunca, ali i da bi se iskoristili viškovi električne energije iz intermitentnih izvora kada se oni neplanirano pojave.

Potrebe za nedostajućom baznom energijom trenutno možemo namiriti na jedan od četiri načina: uvozom, angažovanjem nuklearnih elektrana, angažovanjem termoelektrana na gas i angažovanjem termoelektrana koje sagorevaju ugalj. Oslanjanje na uvoz je problematično, kao što smo već objasnili. Za nuklearke novca nemamo, dok oslanjanje na ruski gas u ovom kontekstu nije prihvatljivo sa stanovišta energetske bezbednosti. To nas do daljeg ostavlja sa termoelektranama na ugalj kao jedinim realističnim rešenjem.

Proizvodnja električne energije u modernim termoelektranama je neuporedivo čistija sa aspekta emisije štetnih gasova i čestica, i što je važnije, one nude veći stepen fleksibilnosti u odnosu na naša zastarela postrojenja. Ova fleksibilnost nam omogućava dalje uvođenje značajnijeg opsega OIE u energetski miks. Termoelektrane na ugalj u tom pogledu se progresivno potiskuju u takozvani "capacity market", gde bivaju plaćene da budu u pripravnosti, to jest da se angažuju isključivo po potrebi.


3. Koliko fleksibilnosti, toliko radosti

Zbog pomenute potrebe za balansiranjem OIE, neophodno je povećavati kapacitet našeg sistema da odgovori na rastući stepen intermitentnosti: da u realnom vremenu u odgovarajućem opsegu povećava ili smanjuje proizvodnju energije. U tom smislu, pored zamenskih termoelektrana primarni cilj morala bi da budu dalja ulaganja u akumulacione hidroelektrane (gde je to moguće valjano uraditi), u gasne elektrane, u baterijske sisteme za skladištenje električne energije, u "demand response" tehnologiju upravljanja potrošnjom električne energije, kao i u digitalizaciju distributivne mreže. Samo razvojem fizičke fleksibilnosti unutar sistema stvaraju se pretpostavke za kreiranje funkcionalnog i dovoljno likvidnog "intra-day" tržišta električne energije, koje će ovde zaista otvoriti pravi prostor za održive investicije u vetroparkove i solarne elektrane.


4. Banke i investitori u OIE u Srbiji moraju da razviju apetit za rizik

U Srbiji je u poslednjih desetak godina realizovano na desetine investicija u OIE. Sagrađeno je oko 500MW proizvodnih kapaciteta i oni sada čine skoro šest odsto energetskog miksa. Najveći deo čine vetroparkovi. Svi ovi projekti realizovani su po modelu fidin-tarifa: država je investitorima garantovala otkup proizvedene energije po fiksnoj ceni za period od 12 godina. Ovaj model bio je krajnje atraktivan za investitore i banke koje ih prate – ne samo da je otkupna cena višestruko veća od tržišne, već je investitora u OIE u potpunosti oslobodila troška balansne odgovornosti, koja je silom zakona prebačena na EPS.

Radi obezbeđivanja balansa sistema, EPS koristi (160MW za sekundarnu regulaciju) svoje najvrednije proizvodne kapacitete: HE Bajina Bašta, HE Đerdap i HE Bistrica. Trošak za EPS u ovom aranžmanu je značajan i ogleda se u propuštenoj dobiti – umesto da najskuplje dijagrame plasira na tržište iz ovih akumulacionih hidroelektrana, EPS je primoran da ih koristi za balansiranje proizvodnih kapaciteta koji nisu u njegovom portfoliju. Ako je rezon za ovakvu politiku nekada postojao – da bi se podstakle prve investcije u OIE i ispunile obaveze prema EU – sada je teško opravdati kako bi se najavljenih 2GW novih investicija u OIE po pitanju balansiranja moglo realizovati po istom modelu.

Nažalost, multilateralne finansijske institucije, komercijalne banke i posledično etablirani investitori u OIE u Srbiji i dalje insistiraju upravo na tome. Uslov za realizaciju najavljenih investicija je fiksna (za investitora atraktivna) cena balansiranja, koju u trenutnim okolnostima jedino može da pruži EPS. Ovako inertan stav finansijera dugoročno će usporiti i obesmisliti plemenite ciljeve Zelene agende i njeno dalje sprovođenje. Balansiranje se mora platiti onoliko koliko realno košta. Planiranje i najavljivanje proizvodnje električne energije sastavni je deo poslova koje je vlasnik jednog proizvodnog kapaciteta obavezan da obavlja. Što bude precizniji u tom poslu, to će investicija biti isplativija.

Ciljevi Zelene agende suviše su zahtevni da bismo ih banalizovali u dnevno političke svrhe. Ako želimo da ih ostvarimo, kao što treba i moramo, potrebno je da trezveno sagledamo sopstvene mogućnosti i pokušamo da postignemo konsenzus o politikama koje je neophodno sprovesti. Među nama samima, kao i sa našim susedima. Vođenje diskusije u realnim okvirima bio bi dobar početak.

Autor je jedan od osnivača kompanije koja se bavi snabdevanjem električnom energijom Nova Commodities d.o.o.

Iz istog broja

Intervju – Veselin Simonović

Nisu svi isti

Stevan Ristić

Crna Gora – Na Putu svile i dužničkog ropstva

Asfaltiranje na kineski način

Miloš Vuković

Legalizacija kanabisa

Mnogo pitanja bez odgovora

Bojan Stojanović

Presuda o saobraćajnoj nesreći na naplatnoj rampi kod Doljevca

Pravda u rikvercu

Vukašin Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu