Tribina – 70 godina od kraja Drugog svetskog rata

Zavet koji nije ispunjen 2

UČESNICI TRIBINE: Filip Švarm, Dragoljub Mićunović, Stjepan Mesić, Ivan Ivanji, Volkhard Knige i Predrag Marković

fotografije: miloš miškov

Zavet koji nije ispunjen

Suočavanje sa prošlošću, nesuglasice oko uloge partizana i četnika u Drugom svetskom ratu, opasnost neofašizma u Evropi, primena nemačkog modela prevazilaženja prošlosti na druge narode koji sa sobom nose teret ratnih zločina neke su od tema o kojima je bilo reči na tribini koju su povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu 9. maja organizovali forum ZFD i nedeljnik "Vreme". O ovim i drugim pitanjima razgovarali su Ivan Ivanji, pisac, logoraš u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald, Stjepan Mesić, bivši predsednik Hrvatske, prof. Dragoljub Mićunović, bivši predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore, prof. Volkhard Knige, istoričar i direktor Memorijalnog centra Buhenvald, i dr Predrag Marković, istoričar. Tribinu je moderirao Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika "Vreme"

Preživeli logoraši Buhenvalda, u kome je bio zatočen i Ivan Ivanji, po završetku rata položili su zakletvu na engleskom, francuskom, ruskom, poljskom i nemačkom jeziku: "Naša parola je uništavanje nacizma u korenu, naš cilj je izgradnja novog sveta mira. To smo dužni svojim drugovima i njihovim srodnicima. Kao znak spremnosti za borbu, podignite ruke i zakunite se."

Ivanji kaže da ovo obećanje nije ispunjeno, jer se od kraja Drugog svetskog rata širom sveta ređaju novi sukobi, rat za ratom. "Devedesetih je rat zahvatio i nas, u toku je sukob u Ukrajini. Nema mira nijednog trenutka. Jevreji su dobili državu Izrael koju neki smatraju pretnjom i kojoj prete neprekidno. Amerikanci su imali koncentracione logore i mučilišta u Avganistanu, ali i u Rumuniji i Poljskoj, a Gvantanamo bej, uprkos obećanju predsednika SAD Baraka Obame, nije zatvoren. Zavet buhenvaldovaca nije ispunjen, a moja generacija ne može više mnogo da učini. Nije dobar svet koji moja generacija napušta, a na mladima je da ga učine boljim", rekao je Ivanji.

Na Dan oslobođenja na moskovskom Crvenom trgu održana je Parada pobednika. Njoj su prisustvovali državnici 27 zemalja, Srbiju je predstavljao predsednik Tomislav Nikolić, dok Hrvatska nije imala svog predstavnika. Stjepan Mesić smatra da je pitanje odlaska na paradu zavisilo isključivo od donosioca te odluke: "Mi moramo znati šta u stvari sada slavimo. Slavimo pobjedu antifašizma nad najjačim zlom koje je zadesilo istoriju ove planete. Ako to tako shvatimo, onda se u Moskvi ne slavi nijedan režim. Fašizam smo dakle pobijedili u Drugom svjetskom ratu i dobro je da se na to podsjetimo. Jedni su to proslavili u Normandiji, a drugi u Moskvi. Moramo reći šta slavimo, koje uspomene evociramo. To su uspomene pobjede nad najvećim zlom u svjetskoj istoriji. Neki toga nisu svjesni jer upravo žele falsifikovati istoriju."

MIT I STVARNOST: Pobednici pišu istoriju, političari vrše reviziju. Istorijski podaci koji su danas dostupni ostali su sačuvani zahvaljujući pobednicima koji su ih i zapisivali, rekao je Dragoljub Mićunović. Iako se zbog toga može činiti da ima preterivanja, ipak se tačno zna ko je pobedio i ko je šta uradio. S vremenom, a naročito od pada Berlinskog zida, nastupili su relativizacija i pokušaji revizije istorije. U Beogradu su, na primer, promenjena imena 900 ulica. "Ko može da oduzme ulicu Loli Ribaru, koga su Nemci ubili iz aviona? On nije nikome ništa skrivio što je otišao da se bori", objasnio je Mićunović I rekao: "Kao što je Orvel govorio, kada ovladate sadašnjošću, morate vrlo brzo da ovladate i prošlošću i budućnošću. Za budućnost je lako, ali prošlost mora da se falsifikuje, pa je stalno vršeno nasilje da se modifikuje istorija. Kasnije je postalo mnogo jasnije da politika hoće brzu i upornu reviziju istorije, ovladavanje njom. U normalnim civilizacijama prvo idu mitovi, onda epovi. Kod nas su početkom XIX veka, za vreme Prvog srpskog ustanka, najpre nastale narodne pesme u kojima su guslari hiperbolisali događaje, a onda je iz tih pesama – epova – nastao kosovski mit. Zatim su ti mitovi pretvoreni u politički program. Tako je mitologija ušla u politiku, a to je mitotvorstvo koje živi u primitivnim narodima. Laži nam ne pomažu mnogo. Samo ono što možemo da proverimo više puta može se nazvati istinom. Pravi problem je stvaranje kritičke javnosti i kritičke istorije koja će stvari postaviti na stvarna mesta."

Mićunović je dodao i da je zloupotreba istorije vulgarizovana i sa čitavom pričom oko Ravne gore, pa Dražu Mihailovića danas proglašavaju herojem. Činjenica je da su četnici u početku očekivali podršku od Vlade iz Londona, dok su Čerčila zanimali samo borba i broj divizija. "Na kraju je to završilo sa nekoliko oficira oko Draže Mihailovića, pa od 1942. godine oni ne predstavljaju pokret već su samo pasivni seljaci ili aktivni pomagači raznih paravojnih ili drugih neprijateljskih jedinica. Ta je činjenica dokazivana na sudovima i smešno je danas od Draže Mihailovića praviti prvoborca pokreta otpora u Evropi."

Istoričar Predrag Marković nije saglasan sa ovim tvrdnjama i, navodeći mitologiju pokreta otpora, kazao je da nema većeg mita od, na primer, francuskog: "Pokret otpora u Francuskoj liči na seriju ‘Alo, alo’. Nisu osvojili nijedno selo ili grad. Oni su po taktici ličili na četnike i čekali iskrcavanje. Banja Luka je dala više boraca od cele Francuske. Mitologija je, dakle, prisutna i kod velikih naroda. Svima nam je poznata priča oko Normandije jer smo gledali američke filmove, ali retko ko zna za operaciju Bagration, koja je daleko veća i koja se odvijala istovremeno. Gledajući partizanske filmove, mi nemamo jasnu sliku kako je to zaista bilo. Bilo je mnogo teže nego što je prikazano. ‘Otpisani’ su rađeni po istinitim uslovima; život ilegalaca u Beograda merio se u danima. Uspomenu na taj rat komplikuje i arogancija režima SFRJ koji je bio uveren u svoju posebnost, pa zato nije slavio 9. maj kao neradni dan. Nama je veći praznik bio 22. decembar, a o danima ustanka da ne govorimo. Kada krenu preispitivanja da li smo mi zaboravili ovaj praznik, nema dileme, zaboravili smo ga odmah."

Svaki narod ima pravo na mitove, ali oni ne smeju postati realna politika i ne smeju se tako koristiti, smatra Mesić: "Goli otok je sigurno bio velika ljaga i velika greška. Ipak, treba se podsetiti zašto je do toga došlo. Crvena armija je bila praktično na našoj granici i postojala je velika opasnost da se ona pokrene i dođe na prostor Jugoslavije. Nije bilo opasnosti da četnici, ustaše, domobrani, bijele garde pređu na stranu Crvene armije. Opasnost je dolazila od onih koji su mogli preuzeti vlast, od komunista."

NEMAČKA LEKCIJA: Svi učesnici tribine saglasni su u tome da su Nemačka i njeno stanovništvo uspešno savladali lekciju iz Drugog svetskog rata i da su u tome uspeli zahvaljujući samokritici. Profesor Folkhard Knige smatra da je u Nemačkoj po tom pitanju mnogo toga bolje urađeno nego u drugim delovima sveta. Ipak, i dalje nije sve u potpunom redu i postoji mnogo toga što zabrinjava: "Zadovoljan sam što se u velikim konfliktima koji su trajali decenijama u posleratnom periodu SR Nemačke etabliralo samokritično istorijsko pamćenje koje odbija nacionalsocijalizam kao ideologiju, politiku naciosocijalizma i rat. To se više ne smatra nezgodom istorije već zločinom protiv čovečanstva. Raduje i to što se mlađe generacije pitaju ko je želeo taj režim, ko ga je finansirao, ko mu je klicao, ko su počinioci, a ko žrtve. Uvek je postojao i jak pokret koji je negirao zločine nacionalsocijalizma, koji je želeo da ih banalizuje ili da ih na neki način eksteritorijalizuje i premesti iz ruku nemačkog naroda, da tu ideologiju i zločine pripiše samo Hitleru i maloj grupi oko njega. To je trajalo do 80-ih i 90-ih godina prošlog veka dok se od koncentracionih logora nisu napravili memorijalni centri. Potpuno sam uveren da je etabliranje kritičkog i istorijskog pamćenja u kome se u nacionalnim okvirima mora sećati na zločine i nesreću koja je naneta drugima od elementarnog značaja za demokratizaciju društava i očuvanje humanosti. Bio bih, međutim, zabrinut kada bi SR Nemačka iz ovog sećanja i razračunavanja sa prošlošću sada napravila izvoznu robu za čitav svet. Mislim da o tim iskustvima treba da razgovaramo, ali ne i da Nemačka treba drugima da govori šta da rade."

Zavet koji nije ispunjen 3

Ono što zabrinjava profesora Knigea i mnoge njegove sunarodnike jesu novi, jaki desno orijentisani populistički pokreti koji se protive strancima.

Nemci su kritički nastrojeni prema fašističkim idejama i mnogi su smogli snage i rekli šta nije valjalo i zašto treba osuditi te zločine. O problemu pobednika i poraženih u ratu više se ne govori jer je sve sasvim jasno. Ipak, ima pokušaja da se na neki način taj nacionalsocijalizam prikaže u boljem svetlu, ali grupice koje to pokušavaju doživljavaju osudu, rekao je Mesić i dodao da se takve osude na ovim prostorima ne dešavaju često: "Na našim prostorima u naletu povijesnog revizionizma, pobjednici se pokušavaju prikazati kao gubitnici i zločinci, a poraženi se pokušavaju prikazati kao pobjednici, a oni koji su ubijali četiri godine pokušavaju se amnestirati. Moramo se pridržavati toga da priznajemo samo povijesne činjenice. Samo ako se toga budemo držali, možemo očekivati i malo bolju budućnost, a ako budemo pali u naletu radikalnog nacionalizma koji može izbjeći kontroli, možemo doživjeti da se ulice i trgovi nazivaju po imenima ratnih zločinaca."

Jedan preduslov za etabliranje samokritičnog sećanja i ono što je izvršilo ogroman pritisak da se Nemačka kritički razračuna sa prošlošću bio je pogled iz okupiranih zemalja i iskustvo rata koje je Nemačka nanela čitavoj Evropi. Većina Nemaca onog vremena je podržavala Hitlera, smatra Knige: "Rat u Jugoslaviji okupiranoj od Nemačke istovremeno je bio rat protiv okupatora, ali i građanski rat i socijalnopolitička revolucija. Zbog toga frontovi nisu jasno razgraničeni i iskustva nisu jasna kao što je to bilo u Nemačkoj 1945. godine. Ako ste želeli istinu u Nemačkoj, moralo se reći da je ona želela Hitlera, njegovu ideologiju. Klicalo se i profitiralo od tog rata. Mi smo mali deo onih koji su progonjeni i koji su se borili u pokretu otpora. Većina je ipak učestvovala u sprovođenju zločina ili im se nije suprotstavljala."

RAVNOGPORSKI POKRET: Značaj jugoslovenskih antifašista u Drugom svetskom ratu je ogroman i, ne računajući Kineze, brojčano je to bila peta armija na svetu, rekao je Marković: "Proporcionalno to je bila najveća gerilska vojska na svetu. Kada su partizani 1944. godine postali regularna armija, bili su četvrta saveznička vojska po veličini. Ono što zbunjuje ljude je višestrukost pokreta otpora, ali to nije samo naša osobina. U Poljskoj su bila dva pokreta otpora – vojska u otadžbini i narodna vojska, dok su u Grčkoj postojale Narodnooslobodilačka vojska i Grčka demokratska armija. Da uprostimo, to su naši partizani i četnici. Levičarske gerile su bolje organizovane i borbenije, one su ideološke zato što su ravnodušne prema žrtvama."

Replicirajući ovoj Markovićevoj tvrdnji o postojanju dva pokreta otpora, Ivan Ivanji je pitao zašto se malo ko bavi onim što je govorio Jozef Matl, kapetan nemačke vojnoobaveštajne službe, koji jasno opisuje da su predstavnici Draže Mihailovića s njim, u njegovom stanu uspostavili vezu 29. oktobra 1941, da se Draža sastao sa predstavnicima nemačke vojne komande 11. novembra i da je direktna saradnja Ravne gore sa Nemačkom počela već tada: "Saradnje između četnika i partizana bilo je tokom leta. Tito je, uz opasnosti po život, dva puta išao da se dogovara sa Dražom o zajedničkoj borbi, ali je Ravna gora to odbila. Vilijem Dikin kaže da Nedićeva vlada od jeseni 1941. godine novcem, uniformama i oružjem podržava pokret Draže Mihailovića. Nema reči o dva pokreta otpora, to su priče i laži koje se ovde pojavljuju u medijima. Jozef Matl je svoje beleške ostavio arhivu u Gracu, niko to još nije obradio. Postoji njegov testament da se ta dokumentacija otvori prvom ozbiljnom istraživaču koji uputi zahtev. Kada se to dogodi znaćemo šta je taj čudni tip još ostavio. I kod nas ima mnogo literature o koncentracionim logorima koju niko ne čita i obrada svega toga predstoji. Pošto istoričari grde mitologiju, a obično se bave mitologijom, ja više verujem u beletristiku nego u istoričare. Istoričar se drži onoga što on smatra dokumentom, a dokument je obično nešto što je urađeno po nečijoj narudžbini i samim tim sumnjivo."

"Problem sa četnicima je što to nije bila jedna vojska", odgovorio je na to Marković: "Četnici su bili konfederacija labavih seoskih policija, a svaki vođa imao je svoju politiku. Neki od njih su zaista sarađivali sa okupatorom. Kao što je profesor Knige rekao, bilo je mnogo građanskih ratova, preko dvadeset vojski se borilo na prostoru Jugoslavije i svaka je imala svoju politiku, a menjale su se i strane. Gledano u celini, sa okupatorom su naročito sarađivale lokalne četničke vođe, i to uglavnom zbog novca. Ono što je problem sa našom istorijskom svešću je što je ona bila crno-bela. Kad je pao komunizam, ljudi su se zapitali da li su svi antikomunisti u pravu ako su komunisti u krivu. Sa antifašizmom je problem što je morao da bude samo crvene boje, a očigledno je u ratu bilo raznih boja antifašizma. U zabuni, posle pada komunizma, klatno se pomerilo suviše nadesno u nekim situacijama. To zahteva doslednu edukaciju, koja je jedino u Nemačkoj dobro urađena. Ne postoji zemlja u Evropi koja na zvaničnom nivou pokazuje više senzibiliteta. Desničari u Nemačkoj su krajnje marginalne pojave. Na nivou intelektualnih elita i školskih programa oni su uzor samokritičkog poimanja prošlosti. Ni tamo nije išlo lako. Ne zaboravimo da je taj proces počeo da se ubrzava od 60-ih godina, tada je postignut konsenzus o tome što oni nazivaju prevladavanje istorije. Ako je njima trebalo dvadeset godina da savladaju tu istorijsku traumu, od ratova u Jugoslaviji je prošlo isto toliko godina, što znači da bi i mi trebalo da počnemo da savladavamo prošlost."

OPASNOST OD NEOFAŠIZMA: Problem u vezi sa fašizmom je i njegovo pogrešno tumačenje i shvatanje. Svako od nas nešto drugo naziva fašizmom, a istorijski precizno, to je staleška država koja se izrodila iz socijalizma, to je Musolini, kazao je Ivanji: "Hitler i Musolini se dugo nisu slagali. Nacizam, koji mi nazivamo fašizmom, u teoriji i praksi je nešto drugo. Kod nas je fašizam često sinonim za zlo, za ono što se smatra zlom. Mi često zaboravljamo da su prvi zatvorenici u Dahau, Buhenvaldu i u ostalim logorima bili Nemci. Tek kasnije su došli na red nemački Jevreji, a početkom rata i svi ostali. Zato ne pitajte nikad ko je Nemac, nego ko je bio esesovac, a ko je bio u logoru kao komunista, socijaldemokrata, homoseksualac, Jehovin svedok, svejedno zbog čega. Ima pojedinaca koji su se borili protiv zla i onih koji su bili zlo. Još jedan problem je šta je to genocid, a šta fašizam. Hitlerov režim svakako drži Ginisov rekord za ubijanje. U svojoj knjizi Masa i moć, koju je pisao preko tri decenije, a štampana je 1960. godine, nemački pisac jevrejskog porekla, rođen u Bugarskoj, koji je život proveo u Austriji, Engleskoj i Švajcarskoj, nobelovac Elijas Kaneti, kao primer navodi mnoga poglavlja čovečanstva koja se mogu nazvati genocidom. Prvi njegov primer je borba do istrebljenja dva indijska plemena u Južnoj Americi. Znači, genocid nije nova istorijska pojava jer ona, ako hoćete, počinje već u Bibliji sa Starim zavetom kada Kain ubija svog brata Avelja. Nova je industrija, nove su gasne komore i broj ubijenih."

Zavet koji nije ispunjen 4

Mnoge neoliberalne ideje koje su danas prisutne teren su za nastanak fašizma, a za njegovo rađanje postoje tri aspekta, smatra Mićunović: "Prvi je socijalni. Važno je pomenuti ga, jer smo sada u ekonomskoj krizi u kojoj se stvara nezadovoljstvo raznih vrsta. Desničarske partije u Evropi danas izbore dobijaju isključivo na ksenofobiji – nećemo strane radnike jer oni uzimaju naša radna mesta. Pored socijalnog, postoji psihološki faktor kod ljudi koji su željni nereda; lumpenproletarijat je porodio fašizam. Nije antisemitizam uvezen čisto ideološki, već je to urađeno praktično. Prvi motiv je bio da se opljačka jevrejska radnja, tek kasnije došla je prefinjenija priča o višoj rasi. Sve je to bilo naslonjeno na strah, a kada strah pobedi nadu, stvara se podloga za retrogradne, fašističke ideologije. To su problemi sa kojima se srećemo i danas i zbog kojih ne možemo da napredujemo. Za sprečavanje neofašizma važno je da parlament radi svoj posao i ima odgovornu vladu koja će razbiti to ‘zmijsko jaje’ čim se pojavi. To su mehanizmi za njegovo suzbijanje."

Opasnost od neofašizma prisutna je danas širom Evrope i Mesić smatra da bi to trebalo da brine: "Fašizam može nastati u malom prostoru, njegove karakteristike su nam poznate. Ne treba da se opterećujemo fašizmom iz Drugog svetskog rata, on je dobio svoju kritiku. Nama preti opasnost od novog oblika fašizma, od neofašizma, i na njega društvo treba da odgovori akcijom."

Inflacija pojma "fašizam" problem je o kome treba povesti računa, dodao je Marković: "Netrpeljivost i ksenofobija javljaju se u nekim novim formama, ali one nisu fašizam. Paradoks je da i ako dođe do neke vrste neofašizma, on se sigurno neće pojaviti u Nemačkoj. To bi se pre moglo dogoditi u Austriji, Mađarskoj ili Estoniji, jer su upravo to zemlje koje su izbegle suočavanje sa prošlošću."

Zavet koji nije ispunjen 5

ORIJENTIRI U EVROPI: Antifašistički otpor i iskustvo progonjenih spadaju u zaostavštinu iz Drugog svetskog rata koja se ne bi smela nekažnjeno banalizovati ili umanjiti, rekao je profesor Knige: "Antifašistički otpor je pojam u množini. Bilo je različitih socijalnih pravaca i u njemu je dobar potencijal za pronalaženje orijentira u Evropi. Postoje dva razloga za to. Najpre, istorija ekstremnog XX veka i nemačkih zločina uči nas šta ne treba da se radi kako društva ne bi upala u nehumanost. I mada ne može uvek doći do dogovora šta bi sada trebalo da se uradi, koje lekcije bi trebalo izvući iz istorije, sasvim je jasno šta ne bi trebalo raditi, koji politički otrov kasnog XIX i ranog XX veka ne smemo ni danas prihvatiti kao rešenje za probleme. U te političke otrove spadaju ultranacionalizam, etnički nacionalizam koji se ispoljava kroz agresivno odvajanje drugih i kroz potrebu za automatskim neprijateljima. U to spadaju i socijalni darvinizam, socijalno izazvani strah, svi oblici rasizma, svi oblici političkog mišljenja o neravnopravnosti ljudi. Te političke otrove trebalo bi da nazivamo baš tako – otrovima."

Preživeli logoraši su ta svoja iskustva dobro shvatili i u stanju su da deluju protiv bilo kakvog oblika nasilja. Ti borci za oslobođenje, preživeli i progonjeni, stvorili su ogromno bogatstvo političkog, filozofskog i socijalnog mišljenja. Među njima su Ivan Ivanji i Stefan Esel, dodao je Knige: "Esel je iz svog otpora izvukao značajan zaključak rekavši da ima mnogo kultura na ovom svetu, ali da postoji samo jedna civilizacija koju bi svi trebalo međusobno da podelimo. To je civilizacija nedeljivog dostojanstva ljudi i nedeljivih prava ljudi. To su iskustva koja ne smemo zaboraviti."

ZAJEDNIČKA PROSLAVA DANA POBEDE: Na pitanje da li bi narodi nekadašnje Jugoslavije mogli da se dogovore da zajednički obeležavaju Dan pobede, Mesić je rekao da bi to bio dobar potez, ali da je u trenutnoj situaciji teško izvodljivo: "Kod nas se Dan pobjede ili Dan Evrope prešućuje. I kad se evociraju uspomene na najveću pobjedu u povijesti čovječanstva, pominju ga veterani, borci, antifašisti… Ako bismo se malo bolje i hrabrije organizovali, mogli bismo da zaustavimo ono što se događa danas u Evropi i svijetu. Mislim da bi bilo dobro da se ovakve teme i tribine organizuju po cijelom prostoru bivše Jugoslavije jer bi tada manje šanse imali oni koji određenu retorziju pretvaraju u glavnu temu. U Jasenovcu je ubijeno oko 83 hiljade ljudi samo zato što su bili različiti. Postoji li veći zločin od toga? U Nezavisnoj državi Hrvatskoj bilo je 60 logora, a ona nije bili ni nezavisna, ni država, a ni Hrvatska. Nekoliko koljača i lupeža dovezeno je kamionima i rekli su ‘sada imate državu’. Ona nije nastala nikakvim referendumom, nikakvim izborima, nego voljom bajoneta onih koji su okupirali dio prostora bivše Jugoslavije."

Prema Knigeu, zajedničko obeležavanje Dana pobede na nivou država Jugoslavije moglo bi mnogo da doprinese oslobađanju od nacionalsocijalizma u Evropi: "To oslobođenje je suštinski datum evropske istorije i trebalo bi da bude i deo nacionalnih istorija. Još jedna pouka koju bismo mogli da izvučemo iz rata i koju bismo morali ozbiljno da shvatimo i primenimo je transnacionalno istraživanje, obrazovanje, rad na školskim knjigama, udžbenicima, rasprave na značajne datume…"

Kritičko pristupanje ovim pitanjima i usaglašenost oko njih ključni su za budućnost. I kada postoji podela zbog neslaganja sa nekim podacima, ne sme postojati i razilaženje. Na istoričarima je da utvrđuju činjenice i da se bave onim što se događalo, ali se događaji iz vremena okupacije nikako ne smeju prećutkivati, smatra Mesić. "Ne smijemo zaboraviti da je bilo retorzije i moramo shvatiti što je dovelo do nje. U Hrvatskoj je srušeno preko tri hiljade spomenika koji su obilježavali ljude i događaje iz Drugog svjetskog rata i antifašističke borbe. U čitankama koje se koriste u školama u Hrvatskoj ispod fotografije dr Ante Pavelića piše samo poglavnik NDH. Nekoliko strana iza, uz fotografiju i ime Josipa Broza Tita piše da su za njegovo vrijeme učinjeni bezbrojni zločini. Čudimo se onda zašto onaj na stadionu koji informacije dobija iz takve literature u Hrvatskoj kliče ‘Ubij, ubij Srbina’, a u Srbiji ‘Ubij, ubij Hrvata da Šiptar nema brata’. Današnje generacije dobijaju krive informacije iz čitanki. Niko ne razmišlja o tome ko te čitanke piše", rekao je bivši predsednik Hrvatske.

Zavet koji nije ispunjen 6

KRIVCI ZA RASPAD SFRJ: Podsećajući na noviju istoriju, građanske ratove i raspad SFRJ, Mićunović je rekao da su za to krivi predsednici pojedinačnih republika. Oni su usvojili predsednički sistem, kako bi na neposrednim izborima uzeli svu moć. Ti predsednici su išli od jedne do druge Titove rezidencije u pokušaju da se dogovore. Pošto do dogovora nije došlo, organizovan je sastanak predstavnika svih parlamenata iz svih republika da kažu šta misle o budućnosti zajedničke države. Šokantno je da nijedna politička partija zapravo nije želela raspad. Narod nije hteo da se Jugoslavija raspadne, ali je šest predsednika, svaki za sebe, htelo svu vlast. "Pitanje koje me muči jeste da li smo se mi na ovim prostorima uvek mrzeli, što bi se moglo zaključiti na osnovu svađa, ubistava, zločina… To je postalo opšte mesto, ali ne i istina. Mi smo često bili ugroženi od istih okupatora i u takvim situacijama smo sarađivali. Sarađivali smo i kulturno, stvarajući zajednički jezik, koji je potom razbijen. Odgovornost današnje inteligencije ogleda se u dve stvari: prvo da se prekine sa mitologijom, laganjem, montiranjem, izmišljanjem; drugo, ali podjednako važno je da imamo hrabrosti da kažemo šta se u našoj istoriji dešavalo. Ovo je tlo natopljeno nasiljem. Da nije bilo Drugog svetskog rata, mi ne bismo pravili reprizu devedesetih godina. Problem je u edukaciji i hrabrosti da se kaže ko je i šta radio. Mi smo mali svet, dobrim delom u opasnosti da bude zaboravljen jer veliki stratezi imaju mnogo veće i isplativije ideje. Neće nam pomoći niko ako sami sebi ne pomognemo, a možemo da uspemo jedino kroz projekte saradnje, edukacije, tolerancije…", zaključio je Mićunović.

Još četiri tribine

Tribina "70 godina od kraja Drugog svetskog rata" prva je u nizu razgovora koju Fondacija ZDF i nedeljnik "Vreme" realizuju ove godine povodom velikih godišnjica u istoriji. Tema narednih događaja iz ovog serijala su: Masakr u Srebrenici, operacija "Oluja", 5. oktobar i Dejtonski sporazum.


Zavet koji nije ispunjen 7

Iz istog broja

Makedonija – »Kumanovska bitka«

Obračun u Divljem naselju

Siniša Stanković

Dobra vladavina i korupcija

Širi plan, jasnija slika

Nemanja Nenadić

Nasilje i politika

Jezik batine, štangle i pesnice

Jovana Gligorijević

Prenos Parade na Trgu Republike

Nigde Malog, nigde Velikog

Dragan Todorović

Vojna bezbednost

Pozadina jedne hajke

Miloš Vasić

Intervju – Slobodan Antonić

Posle Vučića Srbija će biti olupina

Filip Švarm

Lični stav

Mediji, snegovi i šaš

Miroslava Milenović

Zumiranje 17, najava

Kuda ide Srbija

 

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu