Intervju – prof. dr Vesna Nikolić-Ristanović, kriminolog i viktimolog

Zatvoreni krug nasilja

Karakteristika celog današnjeg sveta jeste da se povećavaju socijalne razlike. Zašto ima najmanje nasilja u skandinavskim zemljama? Zato što su tamo muškarci i žene najizjednačeniji u pogledu prava, ali i u pogledu ekonomskih mogućnosti

Zatvoreni krug nasilja 1
TAMO GDE POSTOJI NASILJE, NASILNIK NASTOJI DA IZOLUJE ŽRTVU: Prof. dr Vesna Nikolić-Ristanović

Već više od 20 godina profesorka Vesna Nikolić-Ristanović bavi se nasiljem u porodici i spada među pionire u ovoj oblasti. Bila je u maloj grupi prvih jugoslovenskih feministkinja koje su se putem niza tribina u SKC-u zalagale za sprovođenje adekvatnih mera u ovoj oblasti još osamdesetih godina. Jedan je od ključnih inicijatora zakonskih izmena u sankcionisanju nasilja u porodici i silovanja u braku. Doktorirala je 1987. godine na temi "Žene kao žrtve kriminaliteta", a pored drugih, iz ove oblasti objavila je tri knjige: Porodično nasilje u Srbiji, Od žrtve do zatvorenice i Međunarodni standardi o nasilju u porodici i njihova primena na Zapadnom Balkanu. U izdanju "Službenog glasnika" iz štampe uskoro izlazi knjiga Preživeti tranziciju, koja se bavi nasiljem u porodici i trgovinom ljudima u društvima u tranziciji. Osnivačica je Viktimološkog društva Srbije, koje postoji deset godina. Njenom inicijativom predsednik Srbije Boris Tadić amnestirao je šest žena osuđenih za ubistvo porodičnih nasilnika.

"VREME": Da li se i na koji način razlikovalo nasilje u porodici u SFRJ i u Srbiji kasnijih godina?

VESNA NIKOLIĆRISTANOVIĆ: Najvažnije je reći da je to problem koji je postojao i ranije, ali nije bio vidljiv, isto kao što su postojale inicijative za njegovo suzbijanje. Te inicijative su prekinute sa ratovima, i prvenstveno mislim na zalaganja za promenu zakona i na širem društvenom planu.

Za razliku od drugih bivših komunističkih zemalja gde su slične inicijative zaista uvezene sa Zapada – gde su strani donatori došli i rekli: treba da se bavite nasiljem u porodici – kod nas je to proisteklo iz žive komunikacije stručnjaka sa akademskim svetom što je pomoglo da se rano prepozna problem.

Jedan od važnih faktora nasilja je patrijarhalna socijalizacija, koja ljude uči da se ponašaju u skladu sa tradicionalnim muško-ženskim ulogama koje su pak istovremeno i sukobljene. Muškarci su upućeni na to da izražavaju svoju moć kroz tradicionalnu muškost. Ali, kada imaju problem sa ostvarivanjem te svoje muškosti u društvu, ostvaruju je na agresivan način u porodici. Dakle, sličnosti SFRJ sa Srbijom ima u tom smislu postojanja patrijarhata, i u smislu činjenice da većina muškaraca nije imala priliku da se ostvari van porodice, jer nije bilo tržišta i dovoljno prilika za ispoljavanje bilo kakve kreativnosti. S druge strane, postojao je pritisak na žene da budu uspešne i u privatnoj i u javnoj sferi. Sve to ukupno jeste uticalo na konflikte u porodici koji su rezultirali nasiljem.

Ono što se javlja kasnije i što je bila dodatna nova okolnost jeste izrazita nestabilnost društvenog statusa kroz gubljenje posla, stana, pozicija, koje ne "drmaju" samo u ekonomskom smislu već utiču duboko i na krizu identiteta muškarca. On sada ima mnogo više izazova nego u socijalizmu, da se pokaže, da dokaže da je uspešan kao muškarac, u privatnom biznisu, ali ako u tome ne uspeva, onda se to jako odražava na odnose u porodici, naravno pod uslovom da u njoj postoji prisutna rigidna patrijarhalizacija.

Još jedan značajan faktor koji nije bio prisutan ranije jeste činjenica da u isto vreme teče proces retradicionalizacije rodnih uloga. Patrijarhat kod nas nikada nije sasvim nestao, ali on nije bio preterano izražen u vreme socijalizma, pogotovo stoga što je bilo sasvim normalno da žene rade. Žene su tako sebe i doživljavale, kao samostalne. Danas pak imamo pojavu sve više mladih žena koje sve svoje ambicije usmeravaju na dobru udaju i koje zbog toga i pristaju na tradicionalnu ulogu domaćice. Potom, veliki je i uticaj crkve na kreiranje tradicionalnog braka, gde se očekuje i da žena ostane uz muža pod bilo kojim uslovima i da mu bude pokorna.

Mnogo je, dakle, faktora koji utiču na tradicionalne uloge, a mnogo je veća ekonomska nestabilnost, dok u isto vreme jačaju očekivanja ljudi, pa tako i očekivanja žena u odnosu na muškarce.

Tokom 1999. godine radila sam istraživanje u Srbiji, Mađarskoj, Makedoniji i Bugarskoj o uticaju tranzicije na promene rodnih identiteta i na izloženost žena nasilju. Pokazalo se da to nije karakteristično samo za naše društvo već za sva bivša komunistička društva u tranziciji, u kojima je došlo do pojave retradicionalizacije rodnih uloga što je uzrokovalo veću izloženost žena nasilju. Kod nas je postojao i dodatni faktor rata, koji je takođe doprinosio tom procesu. Očekivanje sa kojim su se susretali muškarci je da idu u rat, a to je ekstremno tradicionalna muška uloga u koju je agresivnost ukorporirana. S druge strane, od žena se očekivalo da se brinu o porodici, da se žrtvuju, da čekaju te muškarce i da imaju razumevanja za njih kad se vrate, što podrazumeva i suočavanje sa njihovim posttraumatskim stresnim poremećajem i svime što ga karakteriše. Nasilje nad ženama počinje još i pre odlaska na ratište, i nastavlja se nakon povratka muškarca u čijem je odsustvu žena zauzela vodeću ulogu. Nesposobnost da se vrate u svoju mušku poziciju nakon rata vodila je često u alkoholizam i u novi krug nasilja.

Umnožili su se faktori koji utiču na pojavu nasilja prema ženama, urušilo se samopouzdanje muškaraca, koji su postali socijalno izlovani iz raznih razloga – bilo što su izgubili posao, ili su propali u privatnom biznisu, i osećaju se neadekvatnim.

Ipak, dodatno zbunjuje da je nasilje u porodici karakteristika svih evropskih zemalja, i to u tolikoj meri da je Savet Evrope na to ukazao i dao svoje preporuke u cilju njegovog suzbijanja. Da li postoji univerzalnost u toj pojavi, koja se javlja bez obzira na ekonomske i kulturne faktore nasilja?

Postoji problem u komunikaciji između polova koji se javlja kao posledica svih savremenih stresova. Ali, sve nabrojano osim ratova je zapravo univerzalno. Mi često gledamo zapadno društvo kroz belu srednju klasu, i zaboravljamo da postoje iste ugrožene kategorije društva kao i kod nas. Apsolutni zajednički imenitelj je patrijarhalna socijalizacija – svuda se uče manje ili više rigidne rodne uloge. Tamo gde je na nivou društva veća jednakost, ima i manje nasilja. Ono što je karakteristika celog današnjeg sveta jeste da se povećavaju socijalne razlike. Zašto ima najmanje nasilja u skandinavskim zemljama? Zato što su tamo muškarci i žene najizjednačeniji u pogledu prava, ali i u pogledu ekonomskih mogućnosti.

Ipak, ima takvih primera nasilja koji izuzimaju sve nabrojane faktore, kao što je, recimo, nasilje u dobro situiranim i modernim porodicama u visokorazvijenim društvima. Postoji li nešto što stoji kao problem između bilo kojeg muškarca i žene, bilo gde i bilo kada? Šta je to na čemu treba raditi, a što ostaje kao problem kad se reše svi drugi problemi?

Ostaje problem komunikacije i to su neka istraživanja i pokazala: da li se iz sukoba u zajednici izlazi pronalaženjem obostrano prihvatljivog rešenja ili onaj koji je fizički jači pribegava psihičkom, a potom i fizičkom nasilju. Pri tome, što je veći nivo stresa, to je problem komunikacije veći.

Psihičko nasilje koje spominjete u našem društvu se gotovo uopšte ne prepoznaje, niti se spram tog problema preduzimaju adekvatne preventivne niti sankcione mere. Potom, čini se i da ni same žrtve nemaju dovoljno znanja o tome da nasilje počinje mnogo pre nego što dođe to teških telesnih povreda. Šta sve zapravo spada u nasilje?

Razumevanje prirode nasilja se poboljšava u poslednje vreme, ali je i činjenica da se pod nasiljem doskoro podrazumevalo samo ono što spada u njegove najteže oblike. Zanimljivo je da tu zapravo nije bio odlučujuć stepen nasilja, već gde se ono dešava – nasilno ponašanje muškarca bilo je prihvatljivo ako je ispoljavano prema ženi, ili prema deci. To, naravno, ima svoje istorijske korene i nije ništa čudno ako se zna da je do sredine XX veka u najvećem broju zemalja bilo na snazi zakonodavstvo koje je davalo pravo muškarcu da "disciplinuje" ženu, i da za to može da koristi nasilje do nivoa teških telesnih povreda, a isto tako je i kada je reč o deci. Muškarac je smatran vlasnikom svoje porodice, i to se shvatanje najduže održalo kada je u pitanju silovanje u braku. Zbog toga je bilo toliko teško u svim zemljama ubediti poslanike u parlamentu da silovanje u braku nije pravo muža. Ta granica nasilja se veoma postepeno menjala, a drastična promena je usledila tek od šezdesetih godina, sa feminističkim pokretom. Zbog toga i nije čudno što je to toliko usađeno u ljude.

Šta ćemo sa našim društvom u kom i dalje postoji jako velika doza sumnje u statistiku porodičnog nasilja, gde se, recimo, podatak da svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje često doživljava kao fabrikacija nevladinog sektora?

Verovatnije je da je reč o svakoj drugoj ženi! Tu opet dolazimo do toga šta se podrazumeva pod nasiljem. Da li je šamar nasilje ili uobičajeni način komunikacije? Mislim da nije reč o neverovanju, već o neshvatanju ozbiljnosti problema. Nasilje u porodici nije opasno samo za direktnu žrtvu. Istraživanja pokazuju da su deca, iako posmatrači, takođe izuzetno pogođena nasiljem. Dokazano je da postoji izuzetno jaka korelacija između posmatranja nasilja i kasnije nasilničkog ponašanja u porodici, kao i šire, kroz razne oblike delikvencije. Nasilje stvara nasilje. To je začarani krug. Ne može se govoriti o suzbijanju nasilja u društvu druge vrste ako se najpre ne krene od sprečavanja nasilja u porodici.

Ali, pre svega ostalog, mi imamo problem sa statistikom o mnogo čemu a pogotovo o kriminalitetu. Jako je, pri tome, teško doći do pouzdane statistike o nasilju u porodicama jer se ono mnogo ređe prijavljuje nego drugi oblici nasilja, i to svuda u svetu. Da bi se ta crna brojka premostila, u svetu je tokom šezdesetih godina prošlog veka uvedena praksa paralelnog praćenja podataka o svim oblicima kriminaliteta za koje je karakterističan visok nivo neprijavljenih slučajeva. Država na jednoj strani registruje slučajeve koji se prijavljuju policiji ili dospevaju do suda, a na drugoj strani se redovno rade ankete sa građanima gde se oni pitaju da li su bili žrtve nekog oblika kriminaliteta, i kakvog. Tako se dobila izuzetno važna dopuna zvaničnoj statistici. Jako je važno da država podrži kontinuirano istraživanje u ovoj oblasti.

Šta preporučujete, koje su to mere koje treba preduzeti i kakva prezentacija problema bi mogla da izazove veću senzibilizaciju društva?

Mislim da bi pomoglo navođenje vrlo kontretnih iskustava, a i prikazivanje nasilja na kompleksniji način od navođenja povreda takođe bi doprinelo tome da se problem ozbiljnije shvati. Nasilje u porodici uvek pogađa mnogo ljudi i najčešće se prenosi generacijama, i upravo to i treba pokazati. Kod nas se, nažalost, o tome mnogo priča u brojkama, ili se iznose priče žrtava koje se svode na senzacionalizam: on me je prebio, uradio mi ovo i ono. Ne daje se slika tog odnosa, i ono što je naročito važno, ne vidi se nasilnik. Mediji su fokusirani na žrtve i to je dobro, ali nije dovoljno i ne doprinosi pravom uvidu u problem.

Kako komunicirati sa muškarcem koji je nasilnik? Najčešće se otvaranje problema patrijarhalno utemeljenog nasilja doživljava kao feministička pretnja usmerena na rušenje tradicionalnog modela porodice. Patrijarhalne porodice često su veoma izolovane i zatvorene.

To jeste jedan od osnovnih problema: tamo gde postoji nasilje sam nasilnik nastoji da izoluje žrtvu od ostalih. Žrtve upravo zbog toga imaju problem da potraže pomoć, a opet nasilnik svaku pomoć odbija, naročito ako je alkoholičar. On ne priznaje da ima problem. Mi nemamo razvijene programe pomoći za nasilnike, niti imamo edukativnu bazu i stručnjake koji bi se time bavili. Društvo mora da stvori mehanizme kojima će se to mnogo lakše ostvariti nego što je sada slučaj. To nigde nije sasvim jednostavno, ali je potrebno da ljudi imaju više poverenja u institucije, da su informacije nadohvat ruke, da ne samo žena već i muškarac zna kome može da se obrati kada je suočen sa problemom. Dodatna teškoća je što se muškarci stide da traže pomoć, pogotovo što mu njegov muški identitet ne dozvoljava da bude žrtva.

Ovih dana, u Sloveniji počinje konferencija o porodičnom nasilju koja se održava u nacionalnom parlamentu. Da li je to dobar način za suočavanje sa ovim problemom?

Uvek je dobro kada država preuzme vodeću ulogu u borbi za suzbijanje problema. Koliko znam, u Sloveniji su u toku velike zakonodavne izmene u ovoj oblasti koje su usledile pod pritiskom EU-a. Pripremili su za usvajanje zakona o nasilju u porodici, koji reguliše sve aspekte problema. Naša država se ovim ne bavi tako sistematično. Naši zakoni nisu usaglašeni sa porodičnim zakonom, iako je samo njegovo donošenje veliki uspeh. Ipak, taj zakon je ubačen kao strano telo u jedan stari sistem, i u koliziji je sa mnogo drugih stvari. Lela Ruždić je amandman da je nasilje u porodici krivično delo ubacila na mišiće u Krivični zakonik Srbije. Profesor Stojanović svoj komentar tog člana počinje pravdanjem i kaže da iako su postojali i drugi članovi zakona kojima je to moglo da se reguliše, ipak smo, eto, pristali da ubacimo i ovaj član. Negde ne vidim da je on, kao jedan od naših vodećih krivičara, ubeđen u potrebu takvog člana. Nije, dakle, reč o strategiji, već o ustupku.

Iz istog broja

Pokrenuta istraga o logoru Morinj

Lica u vlasništvu JNA

Slobodan Kostić

Šabac – "Glas Podrinja" posle privatizacije

Vlasnici tuđeg posla

Dragan Todorović

Vreme uspeha

Biznis

Dragan Todorović

Predsednički izbori

Pobeda i pouke

Vera Didanović

Evropa, Srbija, Kosovo

Kriza

Milan Milošević

Fudbal i kriminal

Transfer u CZ

Slobodan Georgijev

700 godina od rođenja cara Dušana

Nekad beše carevina

Zorica Janković, istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije

Na licu mesta - Nuklearna elektrana Krško

Zgodno mesto za poluraspad

Slobodan Bubnjević

Intervju – Goran Ćirić, generalni direktor PTT Saobraćaja "Srbija"

Prozor u drugi svet

Marija Vidić

Fudbal i kriminal - afera Bata Kankan

Hotelijer sa biografijom

D. Boarov

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu