Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica... i čemu uopšte batleri? 1

28. 10. 2020. / 19.26

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Magazin mora da ime profesionalno potkovane i etički ispravne urednike te najbolje, najkompetentnije i najvisprenije autore kao svoj osnovni kapital – inače može odmah na doboš

Kad se pojavio prvi broj "Vremena", 29. oktobra 1990, na mom kiosku – u gradu s kojim dojučerašnji ministar Vukosavljević održava neku čudnu, jednostranu sado-mazo relaciju – mogao se kupiti i NIN, praotac jugoslovenskih njusmagazina, tada doduše u dosta žalosnoj fazi (većina novinara-osnivača "Vremena" "prebegla" je upravo odande), potom zagrebački tjednik "Danas", koji je od 1982. kad je nastao (da popuni političko-kulturno-tržišnu rupu nastalu nasilnim gašenjem VUS-a) postepeno rastao i sazrevao i kojem je posrtanje NIN-a donelo mnogo dobra, potom sarajevska "Nedjelja" koja je bila be-ha pokušaj da se parira "gigantima" iz dva najveća grada, možda ne preterano uspešan, ali bilo je tu sjajnih autora iz tada rascvetale mlađe sarajevske ekipe rođenih krajem pedesetih i šezdesetih; onda, splitska "Nedjeljna Dalmacija", formatom dnevnik, ali ne samo ritmom izlaženja nego pre svega duhom nešto mnogo bliže nedeljnom magazinu, vrlo "dinamitnom" za standarde epohe; osim svega toga, bile su tu i dvonedeljne revije poput kultnog "Starta" i tada već urnisane "Duge", a taj revijalni format bio je veoma važan tokom sedamdesetih i osamdesetih, da bi do kraja veka praktično iščileo.

E, da, maltene u dan kad i "Vreme" pojavio se i zagrebački "Globus", kreacija Denisa Kuljiša i ekipe, polusenzacionalistički sedmičnik na velikom formatu, koji će kao takav doživeti i najveće uspehe i najgore padove i blamaže, da bi kasnije ušao u "mirniju" fazu, upravo prelaskom na kolorni njusmagazinski format, gde je i sada, mada od nedavno besmisleno udvosedmičen, kao ni riba ni devojka (i iz njega će deobom nastati neki drugi nedeljnici, pre svega "Nacional"). U Podgorici se, takođe skoro u dan u isto vreme, pojavio "Monitor", devedesetih bitan svetionik unutar i izvan Crne Gore, i opstao, mada tržišno pomalo izolovan, do danas. Bili su tu još i "omladinski listovi", pretežno dvonedeljnici u njusmagazinskom formatu, od kojih je najbolji bio novosadski "Stav", a najuticajniji "Naši Dani" iz Sarajeva. Plus "Polet" na novinskom formatu, "Mladost", NON… A gde su još i rođaci s druge strane Kupe: kultna "Mladina", nažalost, uskoro likvidirani "Teleks", od svega alternativnija "Tribuna"… Iščitavanje svega toga je, kako bih vam rekao, zahtevalo celog čoveka…

Trideset godina kasnije, dobra većina spomenutih naslova ne postoji. Hm, možda su se pojavili novi? Od bitnih, samo legendarni "Feral Tribune" (1993–2008), koji je na kraju slomljen i iscrpljen što sudskim progonima, što nekom vrstom tržišno-oglašivačke izolacije, a nije da slomu nisu pripomogli i neki drugi čimbenici i himbenici, uključujući unutrašnje; u Srbiji, neko se znatnije vreme održao "Reporter" (pomalo neobična banjalučko-beogradska kreacija, zvezdane trenutke doživeo pred pad Miloševića), ali ni njega odavno nema, a pojavio se i dovoljno dugo opstao jedino "Nedeljnik", koji formulu uspeha traži u izvesnom light pakovanju. I to bi bilo to… Govorim, dakako, o njusmagazinima, ili nekako drugačije formatiranim političkim nedeljnicima za zahtevniju publiku, i isključujem ekstremističke i monomanske projekte poput Vučelićevog "Pečata", na primer.

Šta je bilo na umu osnivačima "Vremena" kada su ga pokretali, to samo oni znaju; bilo je to i nedoba (pred ratove, raspad zemlje, smanjenje tržišta, ekonomsku katastrofu) i pravo doba (uspostavljanje kakve-takve tržišne ekonomije; mlađim čitaocima je teško da pojme da sve do te godine pojedinci ili grupe ljudi nisu mogli da osnivaju svoje medije, nego samo država ili neka organizacija pod njenom kapom) za tako nešto. Kako god, ako su u to ušli naumivši da se, okej, ne baš obogate, ali da dobro i komforno žive od svog proizvoda na tržištu, žestoko su se preračunali. Samo, znajući veliku većinu njih, ionako se ne bi reklo da im je to bio motiv. Pre bi se reklo da je to bilo neka vrsta čačkanja mečke ili traženja đavola kroz bavljenje profesionalnim i društveno odgovornim novinarstvom za svoj račun. Pa, šta su/smo tražili, to su/smo i dobili… I još dobijamo, biće da je taj đavo još dovoljno vruć, da je mečka još dovoljno razdražena.

Ali, šta uopšte znači, danas i ovde, praviti nedeljni magazin okrenut političkim, društvenim, ekonomskim i kulturnim pitanjima? Nije li to čak, u ovo vreme trenutnog prenošenja informacije s kraja na kraj sveta, svojevrsni anahronizam? Tehnološki i žanrovski, nedvosmisleno – nije. Industrija štampe, doduše, globalno je u krizi koja neće proći brzo ni lako ili možda neće proći uopšte, ali magazini su tu manje ugroženi od dnevnih listova, kratkovido nateranih na besmislenu trku s elektronskim medijima koje nikada ne mogu da dostignu ili prestignu (ali mogu da ih outsmart, da ih "natpamete", kao što rade najbolji među njima, npr. "The Guardian", "Le Monde", nekoliko ključnih dnevnika na nemačkom etc.).


ZAŠTO SE ČITA MAGAZIN

Šta to konkretno znači? Još od devedesetih, još od pre masovnog "zapaćenja" interneta, moralo je biti jasno da se magazini ne čitaju zato da bi se saznalo šta ima novo, pa čak ni, rečnikom krimića rečeno, ko je ubica: baštovan ili batler. Jer, to je nešto što su "brži" mediji već objavili. Magazin, međutim, ako ima profesionalno potkovane i etički ispravne urednike te najbolje, najkompetentnije i najvisprenije autore (a magazin mora da ima baš takve urednike i autore kao svoj osnovni kapital, inače može odmah na doboš!), može tim osnovnim pričama da podari bezbroj dubljih dimenzija: zašto se nešto dešava, a nešto drugo se ne dešava mada bi trebalo, koji su razlozi zbog kojih X čini ovo a Y ono i kako će se to odraziti na stanje čitaočevog džepa, građanskog statusa ili duše; ako je batler ubica, kako je to učinio, iz kojih motiva i koji je društveni mehanizam do toga doveo… I trebaju li nam, uostalom, uopšte ti batleri?!

Magazin se, da se manemo lažne skromnosti, pravi za natprosečno pismenog i upućenog čitaoca. Tako je i s "Vremenom". Nije to tako zato da bi se oni koji ga prave hvalili kako su najpametniji, nego je to čisto žanrovska stvar: prosto, takvo je mesto njusmagazina u kosmosu štampe, tako je bilo i pre nas, i tako će biti i kad nas ne bude. Kao što se, na primer, "psihološka drama" ne snima s namerom da je gledaju nedorasli balavci ili polupismeni težaci, čast i jednima i drugima.

Zato magazin može da ostane sasvim neimpresioniran "čuvenim rediteljem", "slavnim glumcem" ili "velikim piscem", ako proceni da nemaju šta da mu kažu. Umesto toga, radije će se baviti otkrivanjem i promovisanjem novih ili skrajnutih vrednosti, neretko subverzivnih u odnosu na etablirano stanje i odnose. U politici nikada neće nekritički podržavati ovog ili onog pojedinca ili stranku, ali će vrlo jasno podržavati određeni set vrednosti koje su, naravno, ideološke i političke – nema nikakvog racionalnog razloga da se beži od tih reči.

"Vreme" je, recimo, list koji od početka i u besprekornom kontinuitetu podržava građansko-demokratske vrednosti, i takvi su (a ne apstraktno i malograđanski "neutralni") njegovi urednici i autori; neko je naklonjeniji levici, neko drugi je više liberal, ili sebe vidi u nekoj trećoj nijansi unutar širokog konsenzusa graditelja slobodnog i otvorenog društva (zarad toga se znaju i međusobno sporiti, implicitno i eksplicitno). Zato su, a ne nekog jednoumlja radi, svi bazično sekularisti, antinacionalisti, evrointegracionisti, u civilizacijskom (a ne naporno sektaškom) smislu feministi. Nisu nužno poklonici "političke korektnosti" (naprotiv), ali jesu tvrdi zastupnici osnovnih civilizacijskih vrednosti, koje imaju i svoj politički izraz i odraz.

U kulturi, rekoh već, "Vreme" takođe ima i pravo i obavezu da čini ovo: iz obilja onoga što se "objavljuje", "igra", "izlaže" i uopšte "dešava", a što nam se marketinško-čaršijski nameće kao "epohalno, keve mi" probrati ono što jeste ili bi moglo biti najrelevantnije za njegove postojeće i potencijalne čitaoce, i ono što bi ih moglo odvesti nekuda dalje, uputiti ih kako da se lakše i suverenije snalaze u kulturnoj produkciji savremenosti, lokalnoj i globalnoj. Ono što će im, u dijalogu – zašto ne i polemičkom – s autorima "Vremena", pomoći da imaju što izoštrenije kriterijume, a ne da budu opijeni bilo hajpom trenutka i intelektualne mode, bilo gušećim stiskom nepropitivane "tradicije".

Sve to, i još mnogo toga, magazin i sme i može i mora. Zato je on izrastao u najelitniju formu autorskog novinarskog izraza. Ta forma, taj žanr, takođe obavezuje. "Vreme" je tim tragom išlo i opstalo u prvih trideset godina, nekada uspevajući, nekada i grešeći, ali nikada se ne sramoteći. I uvek je bilo onih koji su to umeli da prepoznaju, onih koji znaju da radeći tako, "Vreme" radi baš za njih.

Zato je "Vreme" i dalje tu, na mom kiosku. Mada je to jedan drugi kiosk, u drugom ili trećem gradu, ko mari. "Preživljuje dobro pisanje", što bi rekao jedan što je dobro pisao, mada sam nije preživeo, što je manje važno.

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

“Čelzi” iz Mišarske

Ivan Mrđen

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu