Iskustva sa dosijeima

Zaostavština velike braće

Ni pet godina posle pada Miloševićevog režima vlasti u Srbiji nisu omogućile uvid građanima u dosijea koja je o njima vodila tajna policija. Čak ni novi zakon koji reguliše tu materiju ne omogućava oštećenima da saznaju imena doušnika. Kakva su nemačka i poljska iskustva vezana za dosijea građana, bivše i sadašnje agente službi bezbednosti i koliko je to primenjivo u Srbiji

Zaostavština velike braće 1
I DALJE U CENTRU PAŽNJE JAVNOSTI:…

Hagen Bosdorf, novinar nemačke televizije ARD, nije imao sreće da živi u zemlji u kojoj važi zakon o otvaranju dosijea službi bezbednosti kakav je upravo pripremila srpska Bezbednosno-informativna agencija.

Četrdesetogodišnji sportski komentator ARD-a, naime, prošle nedelje ostao je bez posla, zbog nekadašnje saradnje sa zloglasnom istočnonemačkom tajnom službom Štazi. Bosdorfova tajna otkrivena je zahvaljujući zakonu koji svakoj žrtvi omogućava da sazna ko su doušnici koji su je pratili, pa čak i da ta imena javno objavi.

Zaostavština velike braće 2
…Zatvor Štazija

To mu se u Srbiji ne bi moglo desiti. Posle neslavne uredbe prve postpetooktobarske srpske vlade, na osnovu koje je dosije videlo 413 ljudi (od kojih su mnogi tvrdili da su dokumenta koja su dobili na uvid naknadno "dorađivana") i potpune nezainteresovanosti za prošlogodišnji predlog Srpskog porekta obnove, BIA je, prema izjavi za Politiku Nikole Bajića, šefa kabineta direktora te agencije, pripremila svoj predlog zakona o otvaranju tajnih dosijea. Naslednica tajne službe iz Miloševićevog i ranijih komunističkih režima pobrinula se, međutim, da zakonom koji bi, prema najavama, trebalo da bude usvojen do kraja leta sledeće godine, identitet njenih saradnika i dalje ostane tajna – što svakako nije iznenađenje za deo javnosti koji veruje da nije bilo ozbiljnih reformi u toj instituciji.

Ipak, sudeći prema iskustvu drugih postkomunističkih zemalja, čak i ako najavljeni zakon bude usvojen u predloženom obliku, to ne znači da će time zauvek biti stavljena tačka na rasprave delatnosti tajnih službi i pokušaje žrtava da saznaju ko im je u ne tako davnoj prošlosti ugrožavao bezbednost, uništavao karijeru ili rasturao porodicu.

POLJSKI PRIMER: Šesnaest godina posle pada Berlinskog zida, u dve zemlje u kojima je, zahvaljujući nevladinoj organizaciji Fridom haus, boravila grupa eksperata, političara i novinara iz Srbije i Ukrajine, suočavanje sa komunističkom prošlošću i dalje je vruća tema. U Nemačkoj se oštra javna diskusija, osim o Bosdorfovom slučaju, vodi i o nekadašnjoj špijunskoj delatnosti jednog aktuelnog člana Parlamenta. Poljska javnost, s druge strane, raspravlja o najavi proširenja obima procesa lustracije javnih službenika koji su nekada sarađivali sa moćnom tajnom policijom, formiranom pod patronatom ruskog KGB-a. Najava je potekla od desno orijentisane populističke partije Zakon i pravda, koja je nakon nedavnih parlamentarnih izbora postala većinski partner u poljskoj koalicionoj vladi.

To, ipak, ne znači da svi poljski građani podjednako čeznu za obračunom sa doušnicima Velikog brata. Deo građanski orijentisane javnosti veruje da je ključni razlog za najavu intenziviranja lustracionog procesa želja nove vlasti da se obračuna sa političkim protivnicima. A čuju se i glasovi žrtava nekadašnje tajne službe koji se protive preteranom stavljanju na uvid zabeleški saradnika službe: najglasniji i najupečatljiviji među njima svakako je Adam Mihnjik, koji se ne slaže sa idejom da sve pažljivo skupljane informacije o njegovoj disidentskoj delatnosti postanu javne, jer je među njima mnogo sasvim privatnih podataka.

Zaostavština velike braće 3
LOŠ METOD JE PONEKAD JEDINI METOD: Krištog Kozlovski (prvi antrfile)

Poljski primer za Srbiju je posebno interesantan, jer pokazuje da i u slučajevima kada je odlazeći diktatorski režim uspeo da uništi dobar deo arhiviranog materijala, a onda je još i proteklo više od cele decenije do (delimičnog) otvaranja dosijea – taj čin uspeva da izazove pažnju javnosti i bar neke od krivaca pozove na odgovornost.

Za razliku od bivše Istočne Nemačke u kojoj su, zahvaljujući pritisku javnosti (bilo je čak i štrajka glađu), dosijei otvoreni 1992, u Poljskoj je, naime, cela priča tekla znatno sporije. Nakon neslavnog pokušaja iz juna 1992. ("noć dosijea") kada je objavljivanje nadimaka iz dosijea dovelo do serije istraga kojima je dokazivano da opozicionari nisu sarađivali sa Službom, umešao se i Helsinški komitet koji je pripremio listu pravila za civilizovaniji pristup procesu lustracije. Stvar se, potom, bez vidnijih rezultata razvlačila do decembra 1998. godine, kada je, pod pritiskom nove generacije desničarskih partija, u Parlamentu doneta odluka o formiranju Instituta za pamćenje naroda (IPN). Izborom Leona Kjeresa za prvog predsednika IPN-a, sa petogodišnjim mandatom, institucija čiji je zadatak prikupljanje podataka o zločinima nad poljskim narodom – kako nacističkim tako i komunističkim – počela je sa radom u leto 2000. godine. Osim arhiviranja podataka o žrtvama i zločincima, IPN je dobio i zadatak da procesuira zločine protiv mira i čovečnosti.

PRISTUP I ZA DOUŠNIKE: Pristup dosijeima u početku imale su samo žrtve političkog terora, ali je nedavnom odlukom Ustavnog suda pristup omogućen svim osobama pomenutim u arhivima, što znači i agentima i saradnicima Službe. Dokumenti, uz saglasnost predsednika IPN-a (ne)dobijenu nakon preciznog objašnjenja svrhe u koju će biti upotrebljeni, mogu biti korišćeni i u novinarske i naučne svrhe.

Od 2001. do danas, kažu u Arhivu IPN-a, 45.000 ljudi tražilo je pristup dosijeima, kako bi potvrdili status osobe pod represijom. Do sada je obrađeno 27.000 tih zahteva (pretraga obimnog materijala zahteva vreme). Petina od tih 27.000 zahteva nije naišla na pozitivan odgovor – jer su u pitanju bili saradnici tajne službe. Trećina građana čiji je zahtev obrađen dobila je status žrtve, a time i pristup arhivu (fotokopije dosijea sa izbrisanim svim imenima osim žrtvinog), a ostatak zahteva potekao je od osoba o kojima nije pronađen nikakav materijal. Zaposleni u Arhivu tvrde i da kritike o falsifikovanju dokumenata stižu samo od ljudi koji ih nikada nisu videli, ali ne i od žrtava koje su pročitale svoj dosije. Ipak, njihov zaključak je da prema tom materijalu valja biti oprezan zbog različitih pristupa selekciji materijala od strane agenata (naglašavanje jednih i potpuno zanemarivanje drugih činjenica). Oni zaključuju da je jedina pouzdana informacija koja se iz čitanja materijala može izvući – ona koja se odnosi na način na koji je sama Služba percipirala realnost.

Pristup arhivu imaju i članovi Komisije za javni interes, nezaobilazne instance u procesu lustracije, koji, prema postojećem Lustracionom aktu, obuhvata oko 27.000 ljudi na javnim funkcijama (prema najavi Mareka Kučinskog, potpredsednika parlamentarnog kluba partije Zakon i pravda i predsednika parlamentarnog odbora za administrativna i unutrašnja pitanja, ta stranka će podneti amandmane na osnovu kojih će lustracijom biti obuhvaćeno 50.000 javnih službenika).

Zaostavština velike braće 4
POLJSKI INSTITUT ZA PAMĆENJE NARODA: Niko ne zna šta nedostaje u arhivi

SUDBINA LAŽOVA: Prema postojećem zakonu, određene kategorije javnih službenika obavezne su da potpišu deklaraciju kojom se izjašnjavaju o tome da li su ili nisu sarađivali sa tajnom službom. Komisija za javni interes, potom, koristeći materijale skladištene u Arhivu IPN-a, proverava da li su te izjave tačne. U slučajevima kada se pokaže da je neko pokušao da sakrije da je sarađivao sa Velikim bratom ("lustracioni lažov"), Komisija podnosi tužbu Lustracionom sudu. Tokom postupka zasnovanog na principima krivičnog zakona, koji podrazumeva pravo na odbranu, ali i žalbu apelacionom sudu, Lustracioni sud skuplja dodatne dokaze. Ukoliko Sud odluči da je određeni javni službenik slagao u deklaraciji, i ako tu odluku potvrdi viša sudska instanca, kazna je desetogodišnja zabrana obavljanja javne funkcije. Za one, međutim, koji u deklaraciji priznaju da su sarađivali sa tajnom službom, jedina ali nimalo prijatna konsekvenca jeste objavljivanje imena u službenom glasniku. Zabrane obavljanja javne funkcije u tom slučaju nema.

Prema rečima Vlodimira Olževskog iz Komisije za javni interes, do sada je, od 27.000 potpisanih deklaracija, provereno oko 22.000. Podneto je 150 tužbi protiv "lustracionih lažova", a sud je doneo 63 presude kojim se dotičnim zabranjuje obavljanje javne funkcije u periodu od deset godina. Deo optuženih podneo je ostavke na funkcije pre donošenja sudske odluke (što ih ne oslobađa novog procesa ukoliko ponovo pokušaju da obavljaju javnu funkciju). U 13 slučajeva, postupak je obustavljen zbog nedostatka dokaza da neko jeste ili nije slagao, ali je naknadnom izmenom zakona ta mogućnost ukinuta, pa sada sud mora da se opredeli za jednu od dve opcije – sarađivao, ili nije sarađivao.

Bilo je i slučajeva samolustracije – ljudi koji osećaju pritisak javnosti koja ih optužuje za kolaboraciju sa tajnom službom, imaju mogućnost da sami pokrenu lustracioni postupak, kako bi se odbranili od optužbi (pod uslovom da su na javnoj funkciji).

NEMAČKI PRIMER: Poljski kritičari procesa suočavanja sa prošlošću u svojoj zemlji obično navode Nemačku kao pozitivan, ali nedostignut primer. Nemačke cifre su zaista impozantne: od decembra 1991. godine, kada je usvojen Zakon o otvaranju dosijea (arhive su otvorene u januaru 1992), podneto je 5.100.000 zahteva, a 1,5 miliona građana videlo je svoj fajl. Interesovanje je veliko i danas: prema rečima Gintera Bormana iz Federalne komisije za dosijea Štazija, u 2005. mesečno je stizalo čak između 6000 i 8000 zahteva za uvid u dosijea!

Nije, međutim, sve teklo savršeno glatko. Najpre, umirući režim i u toj zemlji uspeo je da uništi još uvek nepoznatu količinu materijala, što je zaustavljeno bukvalnim upadom građana u prostorije Štazija. A onda se, prema rečima Markusa Mekela, ministra inostranih poslova u kratkotrajnoj nekomunističkoj, nezavisnoj Nemačkoj Demokratskoj Republici, pokazalo da, zaokupljene idejom ujedinjenja, nemačke vlasti, pre svega zapadne, nisu želele da se dosijei otvore. Jaki protesti u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, doveli su, međutim, do odluke da se u prvoj godini posle ujedinjenja arhivi otvore.

Osnovna ideja bila je – zaštititi žrtvu, otkriti doušnike. Zato je svim građanima (ne samo državljanima Nemačke!) omogućeno da dobiju svoj ili dosije bliskih preminulih rođaka na uvid – u prvoj etapi sa izbrisanim imenima doušnika, da bi, na poseban zahtev i taj podatak bilo moguće dobiti.

Od momenta zahteva (formular je moguće pronaći i na internetu, na adresi www.bstu.de, ali je obavezno lično predavanje zahteva) može da prođe do 12 nedelja do dobijanja inicijalne informacije da li dosije postoji. Zbog obima materijala koji je neophodno pregledati, ponekad prođe i do dve godine dok zainteresovani građanin (istraživač, novinar, javna služba, sud, tužilaštvo) ne dobije traženi dokument. Za ispunjavanje naknadnog zahteva – da se otkriju imena doušnika, nije potrebno više od nekoliko nedelja. Predviđeno je da do kraja 2006. sve javne službe provere sve svoje službenike, čak i čistačice.

Zaostavština velike braće 5
413 OSOBA JE VIDELO SVOJ DOSIJE U SRBIJI: Prostorija za čitanje

PRAVDA I EKONOMIJA: Sama činjenica da je neko bio Štazijev kolaboracionista, međutim, ne mora da znači da će on zbog toga trpeti konsekvence. Zakon, naime, kaže da, ako je neko sarađivao sa Štazijem i nije odgovarajući za javnu funkciju, može biti otpušten, a odluku da li će se to desiti ili ne, donosi institucija u kojoj dotični radi. Takvo rešenje trebalo bi da omogući različit tretman prema onima koji su sarađivali pod prinudom od onih čije je dobrovoljno cinkarenje nanelo teške posledice njihovim žrtvama. U praksi se, međutim, prema rečima Helmuta Milera Enbergsa, istoričara i specijaliste instituta Gauk (Institut Federalne komisije za dosijea Štazija), koji se bavi upravo doušnicima Štazija, pokazalo da pravda nije ista za sve. Ukupne brojke govore da 55 odsto doušnika nije trpelo nikakve konsekvence za tu svoju delatnost. Još zanimljivija je činjenica da se proces lustracije razlikovao po regionima, ali i po – profesijama. "Kriterijumi su bili daleko stroži za učitelje nego za policajce. Dok su učitelji koji su sarađivali sa Štazijem uglavnom otpuštani, u policiji se to retko dešavalo, tako da je danas svaki šesti policajac nekada radio za Štazi. Kriterijum nije bio moralni, već ekonomski – postojao je, naime, višak učitelja, a manjak policajaca", kaže Miler Enbergs. I još: proveravani su samo ljudi iz bivše Istočne, ali ne i Zapadne Nemačke, iako je i tamo Štazi imao svoje saradnike.

Minuli rad u zloglasnoj Službi ume da bude i prednost: u velikim kompanijama bivši agenti su dobrodošli za radna mesta u istočnim zemljama, kaže Miler Enbergs, navodeći primer direktora jedne banke u Moskvi, koji je bio top-agent. I ne samo to: zaposleni u Štaziju imali su odlične plate, zahvaljujući čemu danas imaju i 30 odsto veće penzije od prosečnih, ističe Borman. Zakon štiti sve, zahvaljujući čemu je veoma mali broj agenata kažnjen zbog svojih zlodela. "Teško je kazniti za zločin u državi koja dozvoljava zločin", kaže Borman, objašnjavajući da je, da bi nekadašnji agent bio kažnjen, neophodno da se utvrdi da je prekršio zakon GDR i današnji zakon. Čak je za ubistva na granici kažnjeno samo nekoliko Štazi oficira, i to na vremenske kazne od dve do pet godina.

Štazi jeste ubijao, ali je znatno češće koristio perfidnije, ali vrlo razorne metode psiholoških pritisaka, ucena i raznih manipulacija. Veliki brat tako je upravljao kako privatnim tako i poslovnim životom svojih nedovojno poslušnih podanika. Naizgled paradoksalno, i današnje suočavanje sa delatnošću nekadašnje tajne službe ume da utiče na privatne živote ljudi, dajući argumente i zagovornicima i protivnicima otvaranja dosijea.

Često pominjan primer posledica otvaranja dosijea u Nemačkoj jeste slučaj Vere Volenberger, danas Lensfeld, članice Parlamenta i nekadašnje mirovne aktivistkinje, koja je, dobivši svoj dosije, otkrila da je njen suprug, otac dvojice njenih sinova, godinama dojavljivao Službi svaki detalj iz njenog života. Vera Volberger se odmah razvela, što za Gintera Bormana nije argument za tvrdnju da Federalna komisija danas razvodi jednako kao što je to nekada činio Štazi. Prema njegovim rečima, naime, bilo je i slučajeva da je otvaranje dosijea doprinelo da su se nekadašnji supružnici, koji su se razveli zbog manipulacija Službe, danas ponovo venčali.

Provera poljskih agenata

Za razliku od malog broja lustriranih poljskih javnih službenika, čišćenje je u samoj tajnoj službi, u procesu njenog reformisanja, obavljeno daleko intenzivnije. Prema rečima prvog nekomunističkog ministra unutrašnjih poslova Krištofa Kozlovskog, agenti bivše službe koji su želeli da i nakon reforme nastave da se bave istim poslom, morali su da prođu proces verifikacije, s tim što su ljudi stariji od 55 godina odmah poslati u penziju (čime su "eliminisani" svi najviši oficiri). Od 24.500 zatečenih agenata, njih 10.000 nikad se nije prijavilo za verifikaciju. Od onih koji su se prijavili, negativne odgovore odmah su dobili agenti koji su se bavili crkvom, demokratskom opozicijom, ekonomijom i poljoprivredom. Pozitivno je verifikovano oko 4500 ljudi, koji su se uglavnom bavili obaveštajnom i kontraobaveštajnom delatnošću.

Verifikacijom su se bavile regionalne komisije sačinjene od predstavnika Solidarnosti i civilnih pokreta (koji su imali otežavajuću okolnost da ništa nisu znali o objektu verifikacije) i centralna, apelaciona komisija, čiji je član bio i sam Kozlovski.

"Bio je to primitivan metod, zbog kog smo imali česte primedbe organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava, ali i loš metod ponekad je jedini metod", kaže Kozlovski, koji priznaje da se ne ponosi tom svojom aktivnošću jer je siguran da se o neke ljude, hteo ne hteo, morao ogrešiti.

Nesavršen metod kome se pristupilo, rezultirao je čudnim disproporcijama: tako je u regionu Tarnovšek, koji nije bio poznat po delovanju opozicije i građanskih pokreta, negativno verifikovano čak 88 odsto zahteva, dok je u Gdanjsku, rodnom mestu Solidarnosti, bilo samo 12 odsto negativnih odgovora.

"Primenjeni su različiti principi: u Tarnovšeku je precrtan svako o kome komisija nije znala ništa dobro, a u Gdanjsku su prihvaćeni svi o kojima komisija nije znala ništa loše", kaže Kozlovski.

Tokom procesa verifikacije nije bilo pokušaja oružanog otpora, osim u jednoj jedinici od 150 ljudi 1990. godine, ali je taj pokušaj vrlo brzo pacifikovan. I Kozlovski, i njegov nekadašnji zamenik, danas advokat Vojčeh Brokvič, ne slažu se sa čestim kritikama prema kojima tajna služba nije odgovarajuće reformisana. Brokvič kao dokaz navodi primer iz prvog iračkog rata, kada su poljski agenti spasli grupu agenata CIA iz Bagdada, nakon što su SAD bezuspešno tražile pomoć od britanskih i francuskih agenata. "Zahvaljujući tome, dobili smo veliki popust u vraćanju duga Americi", kaže Brokvič.

I Kozlovski i Brokvič, međutim, u jednom se slažu sa Mačejom Ribinskim, varšavskim publicistom koji ima vrlo kritičan stav prema dometima raščišćavanja zaostavštine tajne službe u toj zemlji.

"Kad god se u zemlji promeni vlada, menja se i šef tajne službe. Za razliku od Nemačke, recimo, gde promena vlasti ne povlači i promenu na čelu tajne službe, tako da se može reći da služba u toj zemlji služi državi, u Poljskoj služba i dalje služi vladi", smatra Ribinski, a isto misle i Kozlovsi i Brokvič. Nezadovoljan praktičnom primenom zakona koji se odnose na otvaranje tajnih dosijea i lustraciju, Ribinski zaključuje i da danas u toj zemlji ne postoje ni socijalni mir, ni pravo znanje o tajnim službama.


Nemačka: 180 kilometara dosijea

U Arhivu Štazija nalazi se ukupno oko 180 kilometara materijala, od kojih je oko 120 kilometara pisanih dokumenata (ta mera ne odnosi se na papire poređane po dužini, nego po debljini). Tu je i oko 16,5 km zvučnih zapisa i 41,7 km filmskih zapisa.

U jesen 1989. nepoznata količina materijala je uništena, ali – ručno. Deset zaposlenih u Federalnoj komisiji za dosijea Štazija radi na ponovnom sastavljanju pronađenih papirića. Prema rečima Bormana, u proseku je potrebna jedna godina da se rekonstruiše jedan dosije. Za deset godina, rekonstruisano je oko 600.000 stranica, što, prema njegovoj računici, znači da bi bilo potrebno 300 godina da se rekonstruišu svi dosijei pronađeni u delićima spakovanim u džakove.

Borman kaže da u glavnom registru Štazija postoji 5,6 miliona indeks-kartica, ali postoje i drugi registri. "Mislim da bi, ako se pažljivo gleda, svaki stanovnik bivše GDR bio pronađen pomenut negde u dosijeima, ali bi se moralo tražiti vekovima", kaže Borman.


Poljska: 83 kilometra dosijea

Arhiv poljskog Instituta za pamćenje naroda u koji su preseljeni materijali obaveštajnih službi nastajali u periodu od 1944. do 1989, ali i iz vremena nacističke okupacije (1939–1945) danas sadrži oko 83 kilometra dokumenata, od kojih su većina papiri, mada ima i mikrofilmova, fotografija i audio-vizuelnih materijala. Niko, međutim, ne zna precizno šta tom arhivu nedostaje: krajem 1989. i početkom 1990. godine, u vreme kad je Tadeuš Mazovjecki bio izabran za prvog postkomunističkog premijera, ali još uvek bez formirane vlade, poslednji komunistički ministar unutrašnjih poslova, general Česlav Kiščak naredio je uništavanje dosijea i dokumenata tajne policije. Prema proceni senatora Krištofa Kozlovskog, prvog postkomunističkog ministra policije (po obrazovanju filozofa), uništeno je čak oko 60 odsto materijala, prvenstveno onih koji se odnose na crkvu.

U Arhivu IPN-a nalazi se i oko deset miliona registracionih kartica dokumenata, ali sav materijal još nije obrađen, tako da nema podataka o tome koliko dosijea se odnosi na žrtve, koliko na agente i kolika je eventualna disproporcija između broja registracionih kartica i fascikli sa brojem pedantno vođenih dosijea. Iako je pristup u poljski tajni arhiv srpsko-ukrajinskoj grupi bio omogućen, fotografisanje nije bilo dozvoljeno, tako da će čitaoci sami morati da zamisle, recimo, kartoteku agenata, vođenu po temama. Da bi praćenje građana bilo moguće organizovati što brže i efikasnije, agenti su, naime, sortirani alfabetskim redom, po nadimku, ali i po mestu stanovanja, znanju stranog jezika, profesiji, radnom mestu, hobiju…


Kol protiv sopstvenog potpisa

Nemačka Federalna komisija imala je petogodišnji sudski spor sa Helmutom Kolom, nekadašnjim federalnim kancelarom i potpisnikom zakona o otvaranju dosijea.

Kol se, naime, usprotivio objavljivanju Štazijevih izveštaja o njemu, tvrdeći da želi da zaštiti svoju privatnost. Federalna komisija smatrala je da javnost ima interes da sazna te podatke. Nakon sudske odluke kojom je dozvoljen izvestan stepen objavljivanja tog materijala, promenjen je i zakon, tako da su sada podaci o kolaboracionistima javni, a podaci o žrtvama uglavnom zaštićeni, osim u slučajevima informacija od javnog značaja. Procedura je sledeća: Komisija prvo obaveštava osobu do čijih je podataka, koji bi mogli imati javni interes, došla. Ta osoba ima pravo da proveri tačnost pronađenih podataka i ukaže na eventualne greške. Ukoliko smatra da Komisija nije u pravu što želi da ih objavi, može da traži da se objavljivanje sudski zabrani.


Štazi – KGB 9:1

Kolika je bila moć Štazija u Istočnoj Nemačkoj, najbolje govore podaci koje je izneo Ginter Borman iz Federalne komisije za dosijea Štazija, prema kojima je u odnosu na broj stanovnika to bila daleko najbrojnija tajna služba u bivšem istočnom bloku (faktor nemačke pedantnosti koja se ispoljavala i u načinu praćenja građana i preciznosti vođenja dosijea, da se i ne pominje). Jedan agent Štazija "pokrivao" je, naime, 180 građana, a uobičajeni standard koji je postavljao uzor za komunističke službe – KGB, bio je jedan agent na oko 1500 građana (tačnije, na 1595 građana bivšeg SSSR, 1553 građana Rumunije ili 1574 građana Poljske). Negde između bila je čehoslovačka služba, koja je smatrala da je idealna proporcija jedan agent na 867 stanovnika.

Iz istog broja

Institut Torlak

Borba za za opstanak

Branka Kaljević

Organizovani kriminal na Balkanu - Ilegalna trgovina oružjem (14/3)

Rat, najbolji posao

Miloš Vasić i istraživači

Portret savremenika - patrijarh Pavle

Skromnost i tumačenja

Tamara Skrozza i Dokumentacioni centar "Vreme"

Zaječar

Original falsifikata

Darinka Mihajlović

Kragujevac

Da malo prošetamo

Jovana Gligorijević

Poljoprivreda

Pošto seko mleko

Zoran Majdin

Srbija i EU

Peripetija na dva koloseka

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu