Trgovina ljudima – Devojčice i žene

Zakoni postoje, ali se ne poštuju 2

foto: pexels

Zakoni postoje, ali se ne poštuju

Žrtve trgovine ljudima su pre svega žene i devojčice. U 85 odsto slučajeva reč je o seksualnoj eksploataciji. U skoro isto tolikom procentu, 83 odsto, počinioci su muškarci, a više od polovine svih identifikovanih žrtava su deca

Mihajlo Maksimović, o kojem tabloidi pišu kao o najpoznatijem estradnom makrou u Srbiji, i Dragan Marković Palma, gradonačelnik Jagodine koga je potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić javno optužila za podvođenje žena i devojčica, imaju makar dve zajedničke osobine. Obojici se na teret stavlja da su umešani u krivično delo trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije i obojica su se od optužbi branila preko medija.

Protiv Dragana Markovića nije ni pokrenut krivični postupak (kraljevačko tužilaštvo je odlučilo da nema dovoljno dokaza), dok je Maksimović posle zatvora i kućnog pritvora priznao da je bio posrednik u prostituciji, a usput piše knjige o svom “biznisu” i reklamira estradnu prostituciju po tabloidima i privatnim televizijama s nacionalnom frekvencijom za šta je (za reklamiranje prostitucije) zaprećena kazna po članu 184 Krivičnog zakona Republike Srbije od šest meseci do 5 godina zatvora plus novčana kazna. Protiv njega se i dalje vodi postupak za teško krivično delo trgovine ljudima, samo što se Maksimović brani sa slobode.

Zašto se država Srbija ponaša kao da trgovina ljudima, odnosno seks trafiking – ne postoje? Postoji li razlog što se trgovcima u seks trafikingu uglavnom izriču minimalne kazne? Na koji način krivično zakonodavstvo u Srbiji razlikuje krivično delo posredovanja i vršenja prostitucije od trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije? Zašto CEDAW komitet od Srbije traži da izbrišemo član 16 Zakona o javnom redu i miru i šta su srpske nadležne institucije odgovorile? Šta je sajbertrafiking i ko u Srbiji pruža pomoć žrtvama trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije?

Kad je o zakonskoj regulativi reč, uglavnom izgleda da je sve u redu. Sagovornici “Vremena” Milan Aleksić iz organizacije “Atina” i Hristina Piskulidis iz udruženja građana “Astra”, dve jedine organizacije civilnog sektora u Srbiji koje se bave konkretnim pružanjem pomoći žrtvama trgovine ljudima, kažu oboje da dobar zakonski okvir postoji ali se ne primenjuje.

ČLAN 16

Krivično zakonodavstvo u Srbiji razlikuje lakše krivično delo posredovanja i vršenja prostitucije od krivičnog dela trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije pod koje potpada većina žrtava – žena i devojčica (seks trafiking). Muškarci su uglavnom makroi/podvodači, organizatori, posrednici i korisnici usluga u prostituciji, ali i trgovci u seks trafikingu.

Istraživač i analitičar u udruženju “Atina” Milan Aleksić u razgovoru za “Vreme” kaže da je to vrlo značajno rodno pitanje, kompleksno i sa zakonodavnog stanovišta: “U nekim zemljama je prostitucija legalizovana, u nekim drugim je ostavljena u sivoj zoni da se ne zna tačno šta je, negde je dekriminalizovana u smislu da se žene koje se odaju prostituciji ne kažnjavaju, dok se kažnjavaju oni koji koriste usluge i oni koji posreduju. To je tzv. abolicionistički model, ili nordijski, primenjen u Švedskoj i u Francuskoj. Francuska ima inicijativu unutar EU da što više zemalja pokrene u tom smeru.”

Aleksić dalje objašnjava da se u Srbiji delo prostitucije inkriminiše kao prekršaj u Zakonu o javnom redu i miru u članu 16. U tom članu se navode tri različite radnje: odavanje prostituciji, korišćenje usluga prostitucije i omogućavanje korišćenja prostitucije ili tzv. podvođenje.

S druge strane, u Krivičnom zakonu u članu 184 se krivično goni posredovanje u prostituciji. Tu postoji, kaže Aleksić, pravna poteškoća što se odavanje prostituciji i korišćenje usluga tretiraju kao prekršaj a omogućavanje korišćenja (podvođenje) tj. posredovanje u prostituciji i kao prekršaj (član 16 Zakona o javnom redu i miru) i kao krivično delo (KZ, član 184).

Bivša Jugoslavija, pa i Srbija posredno, potpisnica je CEDAW konvencije za eliminaciju svih oblika nasilja nad ženama (1981). Komitet UN istog naziva (Committee on the Elimination of Discrimination against WomenCEDAW) prati primenu ove konvencije u zemljama potpisnicama, a član 6 ove konvencije kaže da zemlje potpisnice treba da kažnjavaju trgovinu ljudima i iskorišćavanje žena u prostituciji. Još jednom, SFRJ je ovu konvenciju potpisala još 1981. godine.

Mi smo kao država Srbija dobili poslednji izveštaj CEDAW komiteta 2019. o tome kakva je naša primena te konvencije i šta treba uraditi. CEDAW komitet je u tom izveštaju preporučio Republici Srbiji da potpuno ukine član 16 Zakona o javnom redu i miru i da se omoguće izlazni programi ekonomske podrške za žene koje žele da izađu iz prostitucije. Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog RS odgovorilo je formalno pre nekoliko meseci na preporuke ovog komiteta. Suštinski nije urađeno ništa ni kad je reč o članu 16 Zakona o javnom redu i miru, ni kad je reč o programima ekonomske podrške za žene koje žele da izađu iz prostitucije. CEDAW izveštaj se donosi na četiri godine, oni su dali neke prioritetne preporuke, a država potpisnica treba da u prelaznom periodu posle najkasnije dve godine podnese izveštaj o onome što je urađeno.

KAŽNJAVAJU SE ŽENE

“S druge strane”, kaže Aleksić, “upitna je preporuka CEDAW komiteta. Jer ako bismo potpuno ukinuli član 16 Zakona o javnom redu i miru ne zna se šta to znači u odnosu na zakonodavno tretiranje prostitucije. Budući da je prostitucija zabranjena po članu 16 ovog Zakona, šta bi to onda značilo? Da li je onda prostitucija legalna? Ako jeste šta to onda znači za član 184 u KZ gde se posredovanje u prostituciji kažnjava? To jesu nejasnoće i mi smo, zajedno sa drugim organizacijama, skrenuli pažnju CEDAW komitetu na to. Naš je predlog CEDAW komitetu da se taj stav preoblikuje na način da se samo kažnjavaju oni koji koriste usluge i posreduju u prostituciji, a da se osobe koje pružaju usluge – dekriminalizuju, tj. da se ne kažnjavaju.”

Prema sudskoj statistici koju poseduje “Atina”, delo iz člana 16 Zakona o javnom redu i miru, koji kaže da svi treba da se kazne – i korisnik usluga i posrednik i osoba koja daje usluge – kažnjava se tako da su uglavnom samo kažnjeni tzv. pružaoci usluge, a to su najčešće žene. “Ukratko, taj član 16 Zakona je diskriminatoran jer kažnjava samo žene”, kaže Aleksić.

Nevladina organizacija “Atina” već 18 godina pruža različite vidove pomoći žrtvama trgovine ljudima, a druga takva organizacija u Srbiji “Astra” okruglo 20 godina. “Atina” ima licenciran smeštaj za žrtve trgovine ljudima, “Astra”, alternativni smeštaj po potrebi. Obe ove organizacije pružaju usluge psihološkog savetovanja i terapijskog rada, omogućavaju medicinske usluge, odlaze sa žrtvom na lekarske preglede, na suđenja, jer su žrtve svedoci u procesima trgovine ljudima, rade sa njima na ekonomskom osnaživanju i edukaciji.

Žrtve trgovine ljudima su najčešće žrtve seks trafikinga, osobe u riziku da postanu žrtve seks trafikinga, ali i žrtve radne eksploatacije i prinudnog rada, žrtve dečijih i prinudnih brakova, žrtve prinuda na vršenje krivičnih dela i prinuda na prosjačenje. Sve su to oblici eksploatacije koji mogu da se dovedu u vezu s trgovinom ljudima i svi su inkriminisani u Krivičnom zakoniku u članu 388 koji se direktno odnosi na trgovinu ljudima. Krivično zakonodavstvo Republike Srbije dopunjeno je propisivanjem novog krivičnog dela: trgovina ljudima, aprila 2003. Žrtve trgovine ljudima su pre svega žene i devojčice – 85 odsto – i reč je o seksualnoj eksploataciji. U skoro isto tolikom procentu, 83 odsto, počinioci su muškarci, a više od polovine svih identifikovanih žrtava su deca.

Milan Aleksić kaže da se u praksi kažnjavaju osobe koje su pronađene na ulici, dok tzv. elitna, estradna ili turbo prostitucija često ostaju van primene tog zakona koji bi trebalo da važi za sve. Jer, elitna i estradna prostitucija se odvijaju u zatvorenim prostorima, a policija nema ingerencije da uđe u nečiji privatni prostor.

“Tek ukoliko se čuje buka, svađa, ukoliko komšiluk prijavi nasilje, onda policija ima pravo da reaguje. Tako da elitna i estradna prostitucija uglavnom ostaju skrivene. Međutim, nijedna prostitucija, kao ni njen zakonski status, ženu ne oslobađa od nasilja. Na kraju, dosadašnja praksa je pokazala da se kažnjavaju najugroženiji, jer one osobe na ulici, uglavnom žene, završile su tamo jer nisu imale nikakvu drugu mogućnost, uglavnom se radi o osobama koje su bile na ivici siromaštva, trpele nasilje i ucene. Ulica je bila poslednji pokušaj da prežive”, objašnjava Aleksić, i naglašava da zato i jeste glavno pitanje koliko je prostitucija dobrovoljna, jer se u značajnom broju slučajeva prema dugogodišnjem iskustvu “Atine” pokazalo da su žene bile primorane da odu u prostituciju, a ne da je to bila njihova slobodna volja i izbor.

O LEGALIZACIJI PROSTITUCIJE

Iskustva mnogih zemalja koje su legalizovale prostituciju, kao što su, na primer, Nemačka, Austrija i Holandija, prema Aleksićevim rečima, uopšte nisu tako dobra. U mnogim od tih zemalja prostitucija je paravan za trgovinu ljudima, jer žene koje završe u prostituciji u Nemačkoj i Holandiji, pretežno su migrantskog porekla – iz Afrike ili istočne Evrope.

“Sam profil tih žena govori o širem društvenom problemu a ne o dobrom rešenju za nešto što se smatralo društvenim problemom. Ako se već ide u tom smeru, treba razmisliti šta znači legalizovati nešto što smatramo teškim kršenjem ženskih ljudskih prava, i da ženu koja trpi najveći mogući stepen užasa i strahota, za to još i oporezujemo”, kaže Aleksić.

Jedno od tumačenja, kojem je sklon i Aleksić, jeste da se na taj način legalizuje seksualna eksploatacija u širem smislu, jer prostitucija se od seksualne eksploatacije razlikuje u dobrovoljnosti, ali samo na pojmovnom nivou, na nivou definicije, a zapravo, malo koja žena u prostituciji je dobrovoljno u tom “poslu”, uglavnom je reč o prinudi i nedobrovoljnosti koje su uslovljene društvenim normama i patrijarhalnim ulogama, a onda je to seksualna eksploatacija tj. trgovina ljudima.

“Ukratko, legalizacija prostitucije bi legalizovala seks trafiking”, izričit je Aleksić. Zato treba postaviti pitanje šta legalizacija znači. Za koga je mi to legalizujemo? Ko će imati korist od nje? “Ako nije legalna prodaja organa, jednog dela tela, zašto bi bila legalna prodaja tela. I ako legalizujemo, pa oporezujemo tu delatnost, hoćemo li je razvijati, školovati decu za nju, uvoditi je na tržište rada i nuditi je pri prekvalifikaciji radne snage?”, pita on.

U udruženju “Atina” kažu da je neophodno da se o tome razgovara a ne da se donose zakonska rešenja preko noći, da se vidi koji je najbolji način da se ovo pitanje reguliše u Srbiji. Trebalo bi analizirati moguće modele i šta su iskustva drugih zemalja, koje od njih je dalo najbolje rezultate. Trebalo bi, kaže Aleksić, pitati same žrtve kao i žene u prostituciji – šta im je potrebno.

“Atina” se dugi niz godina zalaže da se žene u prostituciji ne kažnjavaju, ali da bude kažnjiva kupovina usluge u prostituciji, da se na taj način obeshrabruje prostitucija. “Atina” je najbliža abolicionističkom modelu, tzv. nordijskom, koji je primenjen u Švedskoj i Francuskoj. “Nismo za to da se samo izbriše član 16 Zakona o javnom redu i miru”, konkretan je Aleksić.

STANOVANJE UZ PODRŠKU

Žrtve trgovine ljudima treba da budu prepoznate kao posebna korisnička grupa. I u Zakonu o socijalnoj zaštiti i u nizu podzakonskih akata i u uslugama socijalne zaštite na lokalnom nivou. Opštine i gradovi imaju liste usluga iz domena socijalne zaštite. Te usluge su dostupne onim licima, korisnicima socijalne pomoći, koja su prepoznata kao lica kojima je potrebna vrsta socijalne usluge. Ako je to siguran smeštaj, onda treba podržati “Atinu” koja jedina ima takav licencirani smeštaj u Srbiji, kaže Aleksić. Naime, udruženje građana “Atina” dobilo je 2018. godine licencu za pružanje usluge stanovanja uz podršku namenjene devojkama i ženama žrtvama trgovine ljudima i različitih oblika eksploatacije.

To je prva licencirana usluga za žrtve trgovine ljudima u Srbiji, izjednačena sa uslugama u sistemu socijalne zaštite i plod je, kažu u “Atini”, osamnaestogodišnjeg napora “Atininog” tima da ovu uslugu država prepozna kao nezaobilaznu u pružanju podrške ženama koje su preživele ovu vrstu nasilja. Usluga stanovanja uz podršku jeste čitav niz aktivnosti, a cilj je da žrtvama trgovine ljudima omoguće ekonomsko osnaživanje, osamostaljivanje, reintegraciju i uključivanje u zajednicu, te unapređenje opšteg kvaliteta života ovih žena u socijalnoj sredini, kroz održavanje i puno razvijanje njihovih potencijala.

“Smeštaj koji imamo treba da se održava da bi zadržao licencu, nama pristižu nove žrtve, upućuju ih na nas, mi nemamo podršku države, a taj smeštaj košta. Usluga stanovanja uz podršku opstaje na donacijama. Država, dakle, može da kaže da usluga postoji, ali ako mi ne nađemo novac usluga neće postojati. Usled nedostatka kapaciteta, žene se često šalju u sigurne kuće u kojima borave žrtve nasilja u porodici”, objašnjava Aleksić (ne)prilike u kojima su i žrtve seks trafikinga i samo udruženje građana.

Postojao je i smeštaj pri Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima. To je bilo tzv. državno sklonište za žene žrtve trgovine ljudima, otvoreno je 2019, a prestalo je da radi 2020. u vreme pandemije. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja osnovalo je sklonište, a potom ga ubrzo i ugasilo. “U pandemiji je veliki deo aktivnosti država prebacila na civilno društvo, pa je novoustanovljeni odnos u radu na zaštiti žrtava trgovine ljudima 70 odsto civilni sektor, a 30 odsto država.”

U udruženju građana “Astra”, recimo, kažu da je u vreme pandemije bio povećan broj poziva (upućenih na SOS brojeve telefona). Imali su 6060 poziva, a obično na godišnjem nivou imaju tri, četiri hiljade poziva. I njihov utisak je da su institucije usporile rad, da su se inhibirale, dok je civilni sektor radio više nego inače, uprkos vanrednom stanju i svim neprilikama. Slanje paketa, medicinske usluge, psihološka pomoć, usluge pravnika, imali su povećan broj i terenskih akcija i direktne pomoći.

I u “Atini” kažu da su prešli na onlajn – u radionicama, psihološkom savetovanju, korisnice su morale da nauče nove alate kako da koriste aplikacije, i sl. Morali su da se dovijaju na razne načine kako da im obezbede lekove, hranu, lekarske preglede usred pandemije.

SAJBERTRAFIKING

No, prelazak na onlajn mnogo agresivniji nego pre pandemije primenili su i trgovci ljudima. Pandemija je ubrzala ono što se svakako spremalo: drastičan upliv novih tehnologija i društvenih mreža u trgovinu ljudima. Ukratko, ozvaničen je sajbertrafiking.

Zakoni postoje, ali se ne poštuju 3
Milan Aleksić

Istraživanje od prošle godine, rekao nam je Aleksić iz udruženja građana “Atina”, pokazalo je da je čak trećina žrtava trgovine ljudima doživela ili vrbovanje ili samu eksploataciju u digitalnom prostoru. Digitalna sfera, upoznavanje preko društvenih mreža, oglasi za posao i ostali mamci prvi su okidač koji je žrtve uvukao u seks trafiking.

Sajbertrafiking je vidljiv i kod nas koliko i u svetu. Ali, mi još nemamo naše reči za oblike eksploatacije i zlostavljanja u digitalnom svetu, pa su i dalje u upotrebi termini na engleskom: syberbullying (sajberbuling/sajberzlostavljanje), doxing (doksing/targetiranje), syberbombing (sajberproganjanje), hacking (neovlašćen pristup tuđim podacima), impersonacija (lažno predstavljanje), catfishing (pecanje, namamljivanje), revange porn (osvetničko objavljivanje eksplicitnog/pornografskog sadržaja), sextortion (pretnja objavljivanjem eksplicitnog materijala zarad iznude), a onda i vrbovanje preko interneta, eksploatacija posredstvom informaciono-komunikacione tehnologije, neovlašćeno snimanje i distribucija te korišćenje digitalnog sadržaja kao sredstva prinude u kontekstu trgovine ljudima. Ovo, pritom, nisu svi oblici zloupotreba koji postoje, nego oni najzastupljeniji, s kojima se tim organizacije “Atina” susretao prilikom rada na zaštiti žrtava trgovine ljudima.

“Nijedno od ovih dela nije prepoznato u pozitivnom zakonodavstvu RS kao krivično delo i oblik eksploatacije. Da bismo znali kako da regulišemo ova dela, da ih prepoznamo kao krivična dela ili oblik eksploatacije prvo treba da saznamo šta znače. Neophodna je saradnja svih – i državnih institucija i civilnog sektora – kako bi se otkrile kritične tačke koje bi bilo neophodno pratiti u prevenciji seks trafikinga”, kaže Aleksić.

PREVENCIJA

Na prvom mestu je važno raditi s decom jer su trećina žrtava trgovine ljudima zapravo deca (devojčice), objašnjava on. A deca su trenutno najizloženija digitalnom svetu, pretnjama, zlostavljanjima, vršnjačkom nasilju. Četvrtina dece koja su pretrpela neki vid sajberzlostavljanja nisu o tome govorila ni sa kim drugim, pokazuju istraživanja. Ćutanje je tu ogroman problem. Zato je neophodno žrtvu staviti u sam centar, insistira Aleksić, žrtvu pitati šta joj je potrebno i ostaviti je da sama odluči kada će i kako odlučiti da sarađuje. “Iza ekrana – analiza zloupotreba žrtava trgovine ljudima u digitalnom okruženju”, prikaz je zasnovan na iskustvu 178 devojaka i žena u periodu od 2015. do 2020. u Srbiji.

Prema ovom istraživanju, jedna trećina žrtava doživela je zloupotrebu u digitalnom okruženju, 65 odsto njih trpelo je pretnje koje su vezane za trgovinu ljudima, obično su pretnje bile u pravcu da se menja iskaz, ili da žrtva ne učestvuje u procesima, kaže Aleksić. Dodaje da su počinioci u velikom broju oni koje žrtve znaju od ranije, mogu biti i članovi porodice i partneri. Klasični metodi koje trgovci koriste samo su se preselili na internet: da namame žrtvu, da žrtva stekne poverenje, i onda dolazi do eksploatacije kad žrtva više ne može da izađe iz toga. “Ono što je virtuelno jednako je stvarno kao i ono što se dešava u fizičkom prostoru, to ne treba zaboraviti”, podseća Aleksić. Kad dođemo do toga da je neko eksploatisan sledi dugotrajan i mukotrpan proces oporavka s neizvesnim ishodom, jer se često događa povratak žrtve u trafiking. Oporavak u potpunosti je prilično neizvestan, kaže Aleksić, zato je ključ u prevenciji.

Zakoni postoje, ali se ne poštuju 4foto: pexels

Jedna od najugroženijih grupa su devojke uzrasta od 14 do 20 godina. Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima je upravo taj uzrast prepoznao kao naročito rizičan, a gotovo da nema prijava trgovine devojčicama i devojkama u školama, ili, po njihovim rečima, imaju jednu ili nijednu prijavu od škola godišnje. U to se uračunava i sumnja na trgovinu ljudima.

To znači da je neophodan intenzivniji rad sa školama, nastavnici i svi zaposleni u školama trebalo bi da se obuče kako da prepoznaju rizike od trgovine ljudima, potencijalne žrtve i same žrtve. Aleksić najavljuje listu indikatora koju je “Atina” zajedno sa nekim državnim institucijama napravila za prepoznavanje potencijalnih žrtava trgovine ljudima namenjenu obrazovnom sistemu. Uskoro bi trebalo da ove liste indikatora budu dostavljene školama.

Tu su, kaže Aleksić, pobrojane sve potencijalno rizične situacije. Navedeno je i kome bi, kad primete takve situacije, trebalo da se obrate i šta da učine u takvim okolnostima. To je važan segment prevencije.

Dečiji brak i trgovina devojčicama

Dečji brak je fenomen koji svake godine pogađa 12 miliona devojčica u svetu, a koji podrazumeva svaki formalan ili neformalan brak u kojem je bar jedan od partnera dete, odnosno osoba mlađa od 18 godina. Ova izuzetno štetna pojava predstavlja grubo kršenje prava deteta, posebno devojčica, zanemarivanje deteta, oduzimanje prava na detinjstvo, obrazovanje, pravilan i potpun razvoj i slobodu izbora, a često je prisutno i zlostavljanje deteta. Osnovni uzroci dečjih ranih i prinudnih brakova su siromaštvo, nizak stepen obrazovanja, rodna neravnopravnost (odnos devojčica i dečaka koji stupe u dečje brakove je 6 prema 1), kao i običajno pravo, odnosno tradicija, ali su među njima i zabrinjavajuće često prisutni indikatori krivičnih dela trgovine ljudima i prinudnog zaključenja braka.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja dana 20.5.2019. godine donelo je Instrukciju o načinu rada centara za socijalni rad – organa starateljstva u zaštiti dece od dečjih brakova. Tekst Instrukcije u uvodu prati definicije pojmova dečjih, ranih i prinudnih brakova, na način na koji je to učinjeno u izveštaju Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija:

Dečji brak je svaki formalan ili neformalan brak u kojem je bar jedan od partnera dete, odnosno osoba mlađa od 18 godina.

Rani brak je brak u kom partner ima manje od 18 godina u zemljama koje dozvoljavaju sklapanje braka maloletnom licu koje je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku (među njima je i Republika Srbija koja to omogućava članom 23 Porodičnog zakona).

Prinudni brak je bilo koji brak sklopljen bez pune i slobodne volje jednog ili oba partnera (bez obzira na to da li su maloletni ili punoletni) i/ili u kojem jedan ili oba partnera ne mogu da prekinu brak usled porodičnog ili šireg društvenog pritiska/prinude.

Porodični zakon Republike Srbije u članu 23, stav 2 sadrži odredbu o davanju dozvole od strane suda za “rani brak” koja glasi: “Sud može iz opravdanih razloga dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku”. U ovom postupku sud je u obavezi da zatraži mišljenje nadležnog CSR kao jedan od dokaza u postupku sagledavanja celokupnog slučaja, odnosno zrelosti deteta.

Iz istog broja

In memoriam – Momčilo Moca Vukotić (1950–2021)

Večnost stiže u driblingu

Božo Koprivica

Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembar

Tamna je noć

Bojan Stojanović

Epidemija u Srbiji

Hronologija epohe korone

Filip Mirilović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu