Intervju – prof. dr Radovan D. Vukadinović, predsednik Saveta Komisije za zaštitu konkurencije

Zakon i procedure

Savet za zaštitu konkurencije, kao organ koji je nadležan da odlučuje o povredi konkurencije, počeo je da radi sredinom maja ove godine

Piše: M. V
Zakon i procedure 1

U proteklom periodu podneto je oko 60 zahteva a rešeno je oko 40 predmeta, od kojih se najveći broj odnosi na koncentracije. Kako navodi dr Radovan Vukadinović, profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu i predsednik Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, odobrene su 32 koncentracije iz različitih oblasti, kao što su: bankarstvo, osiguranje, prerada i prodaja duvana, farmaceutska industrija, trgovina na malo i veliko i slično. "Samo u jednom slučaju nameravana koncentracija nije odobrena jer je Savet smatrao da se njome stvara dominantan položaj na domaćem tržištu koji može dovesti do zloupotrebe i do neželjenih strukturnih promena na relevantnom tržištu." Kada je reč o sumnji da postoji zloupotreba dominantnog položaja, od strane zainteresovanih lica podneto je 12 zahteva, od kojih su tri odbačena, dok je postupak ispitivanja o devet predmeta u toku. Podneta su i dva zahteva zbog navodnog postojanja zabranjenih sporazuma i oba su u postupku ispitivanja.

"VREME": Šta Zakon o zaštiti konkurencije podrazumeva pod zloupotrebom dominantnog ili monopolskog položaja?

RADOVAN VUKADINOVIĆ: Zloupotrebom dominantnog položaja na relevantnom tržištu robe i/ili usluga smatraju se radnje kojima se ograničava, sprečava ili narušava konkurencija, a naročito radnje kojima se neposredno ili posredno nameću nepravedne kupovne ili prodajne cene, ili se nameću drugi nepravedni uslovi poslovanja, ograničava proizvodnja, tržište ili tehnički razvoj, na štetu potrošača, primenjuju se nejednaki uslovi poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, čime se dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente i ako se uslovljava zaključenje ugovora time da druga strana prihvati dodatne obaveze koje, po svojoj prirodi ili prema trgovačkim običajima, nisu u vezi sa predmetom ugovora. Reč je o istim slučajevima povrede konkurencije koji su kao zabranjeni predviđeni i kod restriktivnih sporazuma. Međutim, postoji i nekoliko razlika. Kod restriktivnih sporazuma ispituju se formalni akti dva ili više učesnika i njihova ili namera ili dejstvo, dok se kod zloupotrebe dominantnog položaja ispituje faktičko ponašanje onih subjekata koji se nalaze u dominantnom ili monopolskom položaju. Stoga je u drugom slučaju prvo potrebno odrediti da li se odnosni subjekat nalazi u dominantnom položaju, pa tek onda kako se ponaša. U Zakonu o zaštiti konkurencije pošlo se od oborive pretpostavke da se u dominantnom položaju nalaze subjekti čiji je udeo na relevantnom tržištu veći od 40 odsto, uzimajući u obzir udele koje na tom tržištu imaju njegovi konkurenti, prepreke ulasku na relevantno tržište i snagu njegovih potencijalnih konkurenata, kao i eventualan dominantan položaj kupca. Samo posedovanje više od 40 odsto udela na relevantnom tržištu, ponavljam, nije zabranjeno niti je kažnjivo, ali takav učesnik na tržištu snosi teret dokazivanja da nema dominantan položaj, a na Komisiji je da ispita da li ga zloupotrebljava. Ako se utvrdi da takvi učesnici zahvaljujući svojoj snazi, odnosno položaju nameću, na primer, nepravedne kupovne ili prodajne cene ili druge napred navedene uslove, onda će se takvo ponašanje okvalifikovati kao zloupotreba vladajućeg položaja. Posebna odgovornost ovakvih učesnika u odnosu na ostale učesnike na tržištu sastoji se u tome što je njihovim postojanjem sužen izbor kupaca robe ili korisnika njihovih usluga. U uslovima potpune konkurencije pitanje politike povećanja ili sniženja cena nalazi se potpuno u rukama svakog tržišnog učesnika, jer će odnos ponude i tražnje na tržištu ostaviti poželjne efekte. Međutim, u slučaju postojanja dominantnog ili monopolskog položaja, izbor kupaca ili korisnika usluga je ili sužen na nekoliko preduzeća ili je ograničen samo na jednog monopolistu, pa je normalno da neko nezavisno telo ispituje njihovo ponašanje kako bi se zaštitili i tržište i kupci na njemu.

Šta je cilj ovog Zakona?

Zakon predviđa da konkurencija može biti povređena na tri načina: tzv. restriktivnim ili kartelnim sporazumima, zloupotrebom dominantnog položaja i koncentracijom. Međutim, zaštita konkurencije nije sama sebi cilj, već služi kao sredstvo za ostvarivanje drugih društvenih i ekonomskih ciljeva, koji su određeni kao "obezbeđivanje ravnopravnosti učesnika na tržištu", i kao "podsticanje ekonomske efikasnosti i ostvarivanje ekonomskog blagostanja društva u celini, naročito potrošača".

Postavljanjem ovakvih ciljeva, u Zakonu o zaštiti konkurencije prihvaćeno je savremeno shvatanje o ekonomskoj i socijalnoj ulozi antimonopolskih propisa, pri čemu je ekonomskim ciljevima dat glavni značaj. Poređenja radi, u Evropskoj uniji se od politike konkurencije očekuje da omogući integraciju i očuvanje zajedničkog tržišta, a onda i da obezbedi ravnopravnost i pravičnost i, tek na kraju, da očuva konkurenciju, dok se u pravu Velike Britanije od primene antimonopolskih propisa očekuje da zaštite "javni interes". U Nemačkoj je prvobitno osnovni i jedini cilj Zakona protiv ograničavanja konkurencije bio očuvanje konkurencije na tržištu, ali su kasnije dodati i drugi ciljevi.

Na koji način Komisija ispituje da li je došlo do povrede konkurencije, a posebno do zloupotrebe dominantnog ili monopolskog položaja?

Bitno sprečavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije se procenjuje, u zavisnosti od konkretnog slučaja, prema: stepenu i dinamici promena u strukturi relevantnog tržišta; ograničenjima i mogućnostima ravnopravnog pristupa tržištu novih konkurenata; razlozima za napuštanje tržišta od strane postojećih konkurenata; promenama kojima se ograničava mogućnost snabdevanja tržišta, stepenu pogodnosti nastalih za potrošače i drugim okolnostima od uticaja na povredu konkurencije.

Zakonom je dato pravo svim zainteresovanim licima da Komisiji podnesu zahtev za pokretanje odgovarajućeg postupka kada je reč o sumnji da postoje zabranjeni sporazumi ili da je zloupotrebljen dominantni položaj. U slučaju koncentracija, Zakonom je propisana obaveza učesnika u koncentraciji da podnesu zahtev za odobravanje u roku od sedam dana od dana potpisivanja sporazuma. Pored toga, Zakonom je, radi skraćivanja vremena neizvesnosti, dozvoljeno podneti zahtev za odobravanje koncentracije i kada učesnici na tržištu pokažu ozbiljnu nameru da zaključe ugovor, potpisivanjem pisma o nameri ili kada objave nameru da učine ponudu za kupovinu akcija.

Iz istog broja

Vreme uspeha

Biznis

Monopol u Sloveniji

Mladen Miković, poslovni dnevnik "Finance", Ljubljana

Kako to rade drugi

Hrvatsko iskustvo

Danijela Jozić, Business.hr, Zagreb

Dosije - antimonopolska politika

Slab temelj za krupne reči

Jasmina Lazić, Marija Vidić

Standard – statistika, naša dika

Korpa pretpostavki

Zoran Majdin

Zdravstvo

Zloupotreba bolesnih

Branka Kaljević

Baština Jedinice

Tigrova reč

Slobodan Bubnjević, jedinica@vreme.com

Afere

Teške reči

Dejan Anastasijević

Portret savremenika – Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke

Mandat, ovlašćenja i komentari

Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar "Vreme"

Politički život

Ustavni tajming

Milan Milošević

Skandali

Šta Srbija zna o Mladiću?

Miloš Vasić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu