Intervju – Vojislav Žanetić

Za ovaj sistem opozicija je samo dekoracija 2

fotografije: lenka pavlović

Za ovaj sistem opozicija je samo dekoracija

"Meni već dugo neki politički događaji u Srbiji liče na pokušaje vegetarijanaca da preuzmu mesaru, a pritom i bez osvešćene ideje da bi valjalo da je pretvore u piljaru. To dodatno otežava i egzotična ideja da će promene doneti neki narod ili neki građani, i to protestima, bez ikakve političke organizacije, delovanja..."

Satiričari u Srbiji nikad nisu imali više posla nego danas, posebno kad je reč o političkoj satiri. Akteri vlasti su živopisni, uzdišu, prenemažu se, pevaju, grde narod kao da je maloletan i od svega vole da prave dramu koja se uspešno pretvara u komediju. Voja Žanetić, jedan od autora televizijske emisije "PLjiŽ", kaže za "Vreme" da mu se čini kako je potencijal za razvoj političkog humora i satire realno bezgraničan. "To se najbolje vidi po ljudima koji Mićka, Dražu i mene neprekidno saleću sa istim pitanjem ‘Kad će PLjiŽ?’ I istom entuzijastičnom, a zapravo neveselom konstatacijom: ‘Pa dajte, ljudi, radite, sad ima materijala koliko hoćete!’ Satira, kad valja, predstavlja neku vrstu društvene ‘libele’: ona pokazuje koliko su se politika i društvo ‘naherili’. S obzirom na stanje ovog našeg državnog tornja i ugao pod kojim stoji, nema velikih izgleda da će ‘libela’ ikad otići u kutiju sa ostalim alatom."

"VREME": Kako vidite aktuelne političke ličnosti i događajekroz šalu kao satiričar, ili ozbiljno budući da se bavite i oglašavanjem kao kopirajter i komunikacijama kao predavač na fakultetu?

VOJA ŽANETIĆ: Sa moje šizofrene tačke gledišta, na sva ova sve šizofrenija društvena pitanja može da se odgovori iz bilo koje od uloga. Ali, recimo da bi bilo uputno da se najmanje šalimo. Prvo, valjalo bi da tu budu Mićko i Draža zbog potpunog doživljaja; kad sam sam, mnogo je "kuso". Drugo, na satiričnom sam odmoru do oktobra, pa da se ne zamaram mimo rasporeda. A treće, valja uvažiti i to da medij u kome gostujem – valjda sa opravdanim razlogom – nema humoristički dodatak. Ozbiljno ćemo, dakle, naravno u okviru skromnih subjektivnih mogućnosti. Pomenuću ponekad i "PLjiŽ", da se razumemo.

Da li je novi skupštinski saziv realna slika današnje Srbije, one koju godinama modifikuju rijaliti programi: sumnjivi političari, starlete, tabloidni novinari, pevačice, svi zajedno u parlamentu?

Naći Gorbačova ovakvog sistema, pa ako ćete i Havela i Valensu, poprilično je uzaludan posao. Ne bih se tim poslom bavio za vreme ove epidemije. Zbog jačanja imuniteta, energiju ipak valja trošiti racionalno. A sa druge strane, bilo bi previše jednostavno i lako sadašnju društvenu, političku i još kojekakvu situaciju u Srbiji definisati isključivo kao neku vrstu sukoba kultura. Gde su "fini", "pristojni" i "čisti" sa jedne strane, a ovi koji to nisu – sa druge. To, sem što nije baš sasvim tačno, neće ni daleko da nas odvede. Jer radilo bi se isključivo o posledicama, ali ne i uzroku.

A šta je onda uzrok?

Sad izvinite na maloj suvoparnosti, ali ovo ne može drugačije da se definiše: politički sistem u kome živimo je hibrid stvarne autokratije i prividne demokratije. Tom i takvom zamešateljstvu izbori – kao i još mnogo toga – služe isključivo za produžavanje trajanja vlasti i fasadu pred onim sistemima koji drže do demokratije. Glasanje je dekor, birači statisti. Ta svojevrsna politička piramidalna šema, koja nije u potpunosti nastala ni juče, a ni 2012. godine, a ni samo ovde – a čiji su uzroci mnogostruki i isprepletani – kao jedan od rezultata ima ovo što sada zovemo skupštinskim sazivom. I čime smo definitivno ušli u "ligu" u kojoj se nalaze Mađarska, Belorusija, Turska… A ta liga nije Liga šampiona, naprotiv.

Da li pandemija ide naruku takvom sistemu, Vučiću i ekipi na vlastiili je to početak kraja?

Ne znam. Ali može da se pretpostavi da epidemija i njene posledice, a mogli bi se tu dodati i izbori i njihove posledice – predstavljaju kraj jedne faze. Sledeća faza će predstavljati suočavanje stanovništva ove zemlje sa tim posledicama. Od političkih posledica – na koje valja dodati i političke promene koje su se tokom epidemijskog proleća desile u regionu, Evropi i svetu – pa do zdravstvenih, a posebno do onih ekonomskih. Plus, epidemija nije ni gotova. Svaki posao će se teže raditi no ikada, a posebno posao vladanja ili politike generalno. Nekako izgleda kao da dolaze vremena u kojima će se iz zemlje bežati kad ti neko ponudi da njome rukovodiš.

Kako ocenjujete rad i ponašanje Kriznog štaba tokom vanrednog stanja i kasnije kad je objavljeno da su prikrivani podaci o broju preminulih od korone? Da li je proglas "Ujedinjeni protiv kovida", potpisan od strane najuglednijih lekara od kojih su mnogi kliničari u kovid bolnicama, stvar koju vlast treba da ignoriše?

Za ovaj sistem opozicija je samo dekoracija 3

foto: lenka pavlović

U najmanju ruku je nezgodno ako se datum izbora nalazi maltene tačno na pola puta između utiska da smo koronu pobedili i saznanja da to uopšte nije slučaj. Ali pošto je reč o zdravlju i ljudskim životima, reč "nezgodno" je suviše blaga, mora da se nađe neka mnogo, mnogo prikladnija. Pa, po slobodnom izboru. E, a kad smo već kod izbora reči, reč "potresno" je dobra reč da se kaže kako je potresna posledica kriznoštabne i svake druge komunikacije za vreme epidemije to što je svako poverenje urušeno. O tome je "PLjiŽ" i parodijsku pesmu napravio ovih dana ("Kome da verujem / kad nikom ne verujem"), eno je na Jutjubu. A to nepoverenje se dobije kad se zdravstvena politika svede na golu politiku; a povećava se kad se lekari, koji na to ne pristaju, zvanično proglašavaju nestručnima, neradnima i svojevrsnom političkom opozicijom.

Šta su, po Vašem mišljenju, predstavljali protesti u Beogradu i drugim gradovima, koji su naglo počeli i naglo se završili?

Protesti mogu, između ostalog, da posluže i za suzbijanje želje za protestovanjem. To nije retka pojava poslednjih godina, ponekad čak i planirana i rukovođena s tom namerom. Što je dodatno olakšano idejom da ciljevi, ideologija i politika treba da se priključe demonstrantima, a ne obrnuto, kako neka elementarna logika nalaže. Bilo bi čudno da tih protesta na kraju ovakvog proleća nije bilo, a nekako nije čudno ni što nisu potrajali. E sad, "briselsko Kosovo" je suviše politički zapetljana i dugovozna tematika da bi se "pokrivala" već u ovom trenutku. Tako da procena da je reč o ovako ranom skretanju pažnje predstavlja svojevrstan kompliment za one koji su smislili to da proteste optuže za povratak epidemije. Pa ih je to držalo jedno dva i po dana, dok nisu odustali i prešli na slikanje lubenica i jabuka.

Sve granice su zatvorene za građane Srbije zbog broja zaraženih, uz retke izuzetke. Srbija je opet obeležena, ovaj put dvostrukokao kužna i kao nedemokratska. Da li ćemo ikad popraviti imidž Srbije, na kome smo neko vreme radili i imali kakavtakav uspeh?

Na ovom mestu valja podsetiti da se vladajuća stranka već dugi niz godina vodi kao partner Evropske narodne partije, takođe dugogodišnje vladajuće snage Evropskog parlamenta. Njihov predsednik, Donald Tusk, zvanično je poslao vladajućoj stranci i najlepše želje pre i čestitku posle održanih izbora. Izgleda da je njima taj imidž o kome govorimo dobar. A da ne pričamo da sada imaju i daleko značajnije brige nego da se bave tek jednom od nekoliko ne-EU zemalja Balkana. Mi smo svi ovde "kužni", iz mnogo tragičnih razloga, a takvi smo mnogo duže no što je period od kada su ovdašnji naprednjaci primljeni u EU narodnjake. Ili otkad nas je epidemija učinila nešto "zaraznijima" no što smo Evropi i inače bili.

Kao neko ko se bavi oglašavanjem, da li mislite da je dvojac VučićBrnabić marketinški dugoročno perspektivan budući da jedno drugom nisu konkurencija? Da li bi Šapić, u nekoj perspektivi, mogao da se približi Olimpu?

Za početak bih odgovorio kao član ekipe "PLjiŽ"-a: svaka takva dugoročnost i svako takvo približavanje su dobrodošli. Biće više posla. A ako me pitate mimo toga, problem ovdašnje politike nije u ličnostima, već u sistemu. Evo, misaonog eksperimenta radi, menjajmo i funkcije i uloge ispred tri prezimena koje ste naveli u pitanju. Da se menja ko tu kome komanduje. Ili ko je tu kome "fasadna" opozicija. Došli bismo u svakoj "izmeni" do istog zaključka: ne valja previše moći i previše odluka na premalo instanci. Ko god da je na njima. Iliti, reklamnim jezikom: promena promotera neće promeniti suštinu proizvoda. Kabeza je kabeza, ko god da je pije u reklami.

Kad smo kod toga, da li mislite kako režim misli da nikom ne mora da polaže račune jer imaju vojsku i policiju uza sebe, kao i medije?

Svaki autoritarizam misli da treba da polaže račune samo samom sebi. Za taj posao su potrebni svi instrumenti: i prisile i propagande. I plus da nemaš podelu vlasti između institucija, ni dijalog u društvu. Da si sam sebi sva institucija i sav dijalog. Uz sve to, nekom čudnom igrom sudbine, ulogu demokratskog, a u poslednje vreme i autokratskog korektiva, u poslednjim decenijama preuzimali su faktori van ove zemlje. Pa kad se kaže "polaganje računa", misli se uglavnom na njih. E, sad, da li će se tu i kada polagati neki novi računi, ko bi to znao, a da je odavde.

Nikad nije bilo tolikog bahaćenja i arogancije, koja se sad nekako i podrazumeva ako hoćete da budete u vlasti. Da li je to pokriće i za "mutne" poslove koji se sklapaju na pojedinačnom i državnom nivou?

Od početka devedesetih godina prošlog veka počela je tranzicija državnog, društvenog i javnog – ka privatnom. Mehanizam te tranzicije se nije menjao: ko je na vlasti, taj tranzicijom upravlja uz pomoć Državne partije, čiji su članovi, simpatizeri i sponzori interesno povezani. S vremena na vreme, iz različitih razloga, menjalo se rukovodstvo i deo članstva Državne partije. Često se menjalo i ime političke organizacije koja Državnom partijom upravlja za potrebe javnosti. Arogancija za koju me pitate, kao i bahatost, uvek su bili povezani sa individualnim osećajem moguće dugovečnosti boravka konkretnog pojedinca u Državnoj partiji. A pomagalo je, a i sad pomaže još brže, bolje i jače, kad je tvoj imidž zaštićen "kišobranom" imidža lidera Državne partije.

Ekonomska kriza neće se ogledati na visini plata u državnoj administraciji, možda kroz kasniji bumerang efekat, ali će pogoditi mala i srednja preduzeća. Paketi pomoći su mali i nedovoljni. Koje opcije još postoje?

Biću pošten: ne znam, predstave nemam, prevelik je problem. I nemam ni taj nivo drskosti da se o tome izjašnjavam, za to čovek mora neka vlast da bude. A da pričam o zaduživanju zemlje kao jedinom izvesnom izlazu da se sistem ne raspadne do kraja, to ne moram ja, to može ama baš svako.

Da li mislite da će evropski parlamentarcikad zbrinu svoje ekonomije i stave pod kontrolu virusu nekom trenutku većinski reagovati na kršenje svih mogućih ljudskih prava u Srbiji? Ili smo sad u rukama Kineza, Arapa i ko zna kojih drugih "stubova" vlasti?

Logika kaže da će se svaka zemlja, ili svaka smislenija organizacija zemalja, posle ove pošasti prvo baviti očuvanjem svoje ekonomije i svog društvenog poretka. Ali logika kaže i da je Balkan veća opasnost za ekonomiju i društveni poredak zemalja Evropske unije, a ne nekih geografski daljih država. Pa bi zaključak mogao biti da će se najpre i najviše Evropska unija baviti nama. Ali, za potrebe "PLjiŽ"-a nije nezanimljiva ideja da neko ovde osnuje ogranak Komunističke partije Kine ili ozvaniči nekakav personalni Kalifat na ovim prostorima. To još nismo probali.

Da li Vam je, kao satiričaru, ponekad teško da "satirišete" ovu zemlju? Ili, kao scenaristi, da li vam je jasan scenario drame o vlasti Aleksandra Vučića?

Postoji urbana legenda kako su neki švajcarski advokati izrazili otvorenu i veliku zavist spram svojih kolega iz Srbije, jer se ovde zakoni često menjaju, pa je advokatski posao dinamičan i zanimljiv, a ne monoton kao u Švajcarskoj. Dakle, moguće je i da nama, koji se u Srbiji bavimo satirom, zavide kolege iz Luksemburga ili Norveške. Jer su njima, u tim uređenim zemljama, teme za satiru ograničenije i nezanimljivije. A što se tiče scenarija po kome će se odvijati priča o ovdašnjoj vlasti, tu je takođe bolje potražiti odgovore u inostranstvu. Kolege scenaristi iz Nemačke, Amerike, Rusije, to sigurno znaju mnogo bolje od nas ovde.

Kakva je politička budućnost pred onima koji nisu na vlasti? Da li je kasno za Udruženu opoziciju Srbije? Da li su mogli ranije toga da se sete?

Bilo bi moguće reći da li je rano ili kasno kad bi situacija bila jednostavna, a nije. Za početak, meni već dugo neki politički događaji u Srbiji liče na pokušaje vegetarijanaca da preuzmu mesaru, a pritom i bez osvešćene ideje da bi valjalo da je pretvore u piljaru. To dodatno otežava i egzotična ideja da će promene doneti neki narod ili neki građani, i to protestima, bez ikakve političke organizacije, delovanja… Potom: sve više izgleda da i dolazak na vlast i ostanak na vlasti podrazumeva donošenje neke jasne odluke, bilo koje samo da je jasna, a po pitanju Kosova. Zatim, tu je ekonomija, takva kakva vidimo da će zbog epidemije biti. Sve to prilično otežava i svaku i svačiju motivaciju za bavljenje politikom. I na kraju nešto dozlaboga komplikovano: u opoziciju (jednina) treba da se ujedine mnoge nepomirljive opozicije (množina), a pored svih njih postoje i "državne opozicije" (dodatna množina). I sve te razne opozicije svaka samu sebe zove opozicijom u okviru sistema koji opoziciju više ni ne prepoznaje drugačije sem kao dekoraciju. Biće potrebno vreme da se raspetlja sve to, a rok je veoma težak za izračunavanje. Mi iz "PLjiŽ"-a ćemo to, za svoju dušu, otpetljavati u okviru naših skromnih mogućnosti.

Komedija, humor i satira

"Sve se čini izglednijom mogućnost, ili se samo nadam, da će sadašnja satirična društvena kritika, kao i sve ono što joj je esnafski istorijski prethodilo, biti jedno od retkih vrednih rezultata perioda u kome se nalazimo. Lepa bi to bila zajednička fotografija, baš maštam da se jedan dan napravi: Kesić i Njuzovci; Koraks i Petričić; Ivanović, Raičević i Dinčić; Kulačin i Vidojković; Aleksandar Baljak; Mićko Ljubičić, Draža Petrović, pa čak i onaj Ž iz "PLjiŽ-a"… Nekog sam sigurno zaboravio, ali nije toliko ni poenta u prezimenima, već da kad se na sve one koji rade u "starim medijima" doda sve ono što vrca po društvenim mrežama, ispada da nam je HDP (humoristički društveni proizvod) daleko intenzivniji od BDP. Što govori i o državi u kojoj živimo, ali takođe i o tradiciji kojom retko koja zemlja može da se pohvali: Domanović, Sterija, Nušić; Ćopić iz "Jeretičke priče"; u novijim vremenima Lola Đukić, Gordan Mihić, Dušan Kovačević… Komedija, humor i satira su jasni pokazatelji približavanju granice gde autokratija prelazi u diktaturu ili diktatura u tiraniju. Neki bi tu granicu nazvali i branom, bedemom, čime god, ali meni se reč "pokazatelj" mnogo više dopada. Onda kad postoji tendencija da se humor ugasi, to je jasan pokazatelj da je država odlučila da su jedini dozvoljeni duh i jedina dozvoljena sloboda oni koje ima onaj ko državu vodi. Još nismo došli dotle, najviše zato što država, srećom, nije jedina koja se o tome pita. Ali ako i kada do toga dođemo, to će se prepoznati po tome što se niko više ne smeje. A kad nema komedije, tad zaista počinje tragedija", kaže Voja Žanetić.

Iz istog broja

Obraz i ponovno širenje srpstva

Dobro došli, čeka vas Arkan

Davor Lukač

Posle »Oluje«

Kome smeta politika Srba u Hrvatskoj

Miroslav Kuskunović

Prilog kulturi sećanja

Mostarski Dolcecord profesora novinarstva Sergija Lukača (2)

Sergije Lukač, priredio Milan Milošević

Lični stav

Centralizovanje visokog obrazovanja

Isidora Jarić

Stil vladavine – Milošević i Vučić – Uoči razliku

Gde ja stadoh, ti produži

Zora Drčelić

Milorad Dodik, jedna karijera

Najbolji prijatelj svih srpskih predsednika

Vukašin Obradović

Zašto Vučić oteže sa formiranjem vlade

Strateška pitanja lične vlasti

Nikola Tomić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu