Sagorevanje na poslu

Za minimalac do poslednjeg daha 2

BEZ IZBORA: Zaposleni u Srbiji

foto: a. anđić

Za minimalac do poslednjeg daha

Najveći broj zaposlenih u Srbiji na radnom mestu provodi od 40 do 49 sati nedeljno, ali je veliki broj i onih koji su se izjasnili da nedeljno na poslu provode i više od – 60 sati. U Evropskoj uniji radna nedelja, u proseku, traje oko 39,7 sati. Međutim, produktivnost srpskih radnika iznosi samo 42 odsto evropskog proseka

Gotovo da ne prođe dan a da nam neko iz (buduće) vlasti ne poruči kako je neradnicima odzvonilo. Poruka se, doduše, najčešće odnosi na zaposlene u javnom sektoru, ali i tu ima izuzetaka. "Moj radni dan počinje u sedam časova. Formalno traje do tri popodne, ali pošto mi dan uglavnom prođe u slušanju žalbi i prigovora, ono što je trebalo da obavim u kancelariji najčešće odnesem kući. U suprotnom, sedim na poslu do šest po podne, a neretko dođem u kancelariju i subotom da obavim šta imam", kaže za "Vreme" 39-godišnja pravnica koja radi u jednoj od zdravstvenih ustanova u Beogradu. Savest ili objektivno mnogo posla? Biće da je i jedno i drugo, ali u svakom slučaju, očigledno je da ni svi zaposleni u javnom sektoru ne žive kao bubreg u loju. Sa druge strane, zaposleni u privatnom sektoru savršeno dobro znaju šta znači izgarati na poslu. Novopečeni kapitalisti ne priznaju pravilo osam sati rada – osam sati odmora – osam sati slobodnog programa. Za većinu njih dobar radnik je onaj koji dolazi prvi, a odlazi poslednji. Dostupan je 24 sata na mobilnom telefonu, na mejlove odgovara ažurno, spreman je da žrtvuje vikend zarad posla i, generalno, odnosi se prema firmi za koju radi kao da je njegova lično. Zauzvrat, najčešće je prijavljen na minimalac, dok razliku u plati prima na ruke (drugim rečima, kreditno je nesposoban), ukoliko je žena objektivno strepi od otkaza usled trudnoće, ali u svakom slučaju, pristaje na (neformalna) pravila igre koje nameće poslodavac. U zemlji u kojoj se do posla teško dolazi, a bez njega lako ostaje, ovaj trend nije nimalo neuobičajen. Strah od otkaza jači je od dostojanstva, pa i brige za život i zdravlje.

EVROPSKI "RADOHOLICI": Bogatiji deo Evrope siktao je poslednjih godina kako su Grci lenji, nakon zaključka Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) da provode čak 2000 radnih sati godišnje na poslu, ali da postižu 70 odsto manju produktivnost od Nemaca koji tokom dvanaest meseci rade ukupno 1400 sati. Tek nedavno OECD je utvrdio da veza između kraćeg radnog vremena i veće produktivnosti i te kako postoji.

Zaključak je potvrđen i empirijski, nakon eksperimenta u američkoj državi Juti, gde su zaposleni u javnom sektoru živnuli nakon što im je odobren trodnevni odmor za vikend. I uprava Geteborga je nedavno odlučila da tu vezu proveri u praksi. Službenici ovog švedskog grada podeljeni su u dve grupe. Jedni će i dalje raditi sedam sati dnevno, dok će opitna grupa imati šestočasovno radno vreme za istu platu. Cilj je da se utvrdi da li će radeći kraće zaposleni biti stimulisani da više prionu na posao, ređe ići na bolovanja i da li će se uopšte mentalno i fizički osećati bolje.

Prošle nedelje dogodio se još jedan, moglo bi se reći, revolucionarni potez u borbi za prava radnika. Francuski sindikati, koji su još pre petnaest godina izdejstvovali jedinstvenu radnu nedelju od 35 sati, otišli su korak dalje – inicirali su zakon po kome su zaposleni dužni da, nakon radnog vremena, isključe svoje mobilne telefone i ignorišu sve poslovne mejlove. Drugim rečima, od 18 časova biće nedostupni za svoje šefove i ostale saradnike.

Kako je najavljeno, francuske kompanije će biti u obavezi da osiguraju da zaposleni van radnog vremena ne budu pod pritiskom zbog posla, a unije sindikata su najavile da će postupanje "u duhu zakona i Francuske" biti pod strogim nadzorom. To, naravno, ne znači da će Francuzi preko noći postati slobodni ljudi posle šest, ali sindikalna borba za kvalitetniji život zaposlenih, tradiciju dugih godišnjih odmora, vreme za porodicu i relaksaciju tesno je povezana sa takozvanim "francuskim stilom života". Ko god je bio u poseti Francuskoj, naročito na jugu, zna da će između podneva i 14 časova teško naći prodavnicu koja radi, a još teže mesto u restoranu. U to vreme na snazi je pauza za ručak koja se neprikosnoveno poštuje.

ZAKON ZA ZDRAVLJE: Ipak, glavni razlog za prihvatanje ideje francuskih sindikata nije ni težnja ka odgovornom poslovanju i većoj produktivnosti, a ni visoko izražena filantropija. Ovaj zakon je već dobio epitet "zakon za zdravlje". Francuska je, očigledno, izračunala da je za sistem jeftinije malo rasteretiti zaposlene nego lečiti ih od posledica stresa na poslu.

Stres je, naime, pri vrhu liste zdravstvenih problema koji se vezuju za posao u Evropi i smatra se jednim od glavnih uzroka odsustva s radnog mesta. Stoga je Evropska komisija ove godine pozdravila pokretanje kampanje "Upravljanje stresom kroz zdrava radna mesta", čiji je cilj podizanje svesti o psihološkim, fizičkim i društvenim opasnostima koje se dovode u vezu sa stresom na poslu.

Rešavanje problema stresa i psihosocijalnih rizika koji iz njega proističu, jedan je od izazova Strateškog okvira EU za zdravlje i bezbednost na radu, koji bi trebalo da bude predstavljen u junu ove godine. Sve evropske organizacije koje uspešno primenjuju mere za olakšanje velikih psihičkih napora radnika, pozvane su da se kandiduju za nagradu Dobra evropska praksa, za koju je nadmetanje počelo 15. aprila.

Očigledno, fenomen stresa povezanog s poslom dobio je zabrinjavajuću dimenziju u celom svetu. Prema ranijem opsežnom istraživanju evropskog "Working conditiona", čak 28 odsto zaposlenih u Evropi je patilo od poremećaja povezanih sa stresom na poslu. Problem je, procenjuju isti istraživači, u međuvremenu uveliko narastao u svim zemljama.

U Luksemburgu je izračunato da je 17 odsto izostanaka s posla u sektoru servisa i komercijale direktna posledica psihosomatskih problema zbog stresa. U Holandiji su krajem prošle decenije mentalna oboljenja bila glavni uzrok radne nesposobnosti kod skoro trećine zaposlenih, dok je u Švajcarskoj 14 posto radnika s dužim razdobljima izostanka s posla, tačnije plaćenog bolovanja, potvrdilo da je motiv za to bio stres. Istraživanje o izostanku s posla zbog stresa sprovedeno u Australiji na uzorku zaposlenih u telefonskim kompanijama utvrdilo je gubitke od 150 dolara po operateru po godini, dok je u Americi situacija mnogo gora.

Svetska zdravstvena organizacija je prošle godine stres na radnom mestu proglasila za svetsku epidemiju, a najnovija istraživanja su pokazala da njen intenzitet dodatno pojačavaju globalna kriza i nezaposlenost. Podaci Evropske agencije za sigurnost na radu i zaštitu zdravlja kažu da stres na radnom mestu postoji kod svakog trećeg zaposlenog u Evropskoj uniji, i to više među ženama nego među muškarcima. Stres je, između ostalog, krivac za šest vodećih uzroka smrti: bolesti srca i pluća, rak, nesrećne slučajeve, cirozu jetre, pa i samoubistva. Takođe, izaziva i takozvani sindrom sagorevanja.

POSLEDICE STRESA: Bolest koja je prvi put primećena i opisana kod zdravstvenih radnika danas je karakteristična pre svega za takozvane "radoholike", a pod povećanim rizikom su mlađe, neiskusnije kategorije zaposlenih, uglavnom visokoobrazovanih.

"Stres na poslu može biti izazvan visokom željom za samodokazivanjem, strahom od gubitka posla i nemogućnošću da se napreduje u skladu sa ličnim očekivanjima", kaže za "Vreme" psihoterapeut mr Gordana Juričan. "Sindrom sagorevanja može nastati i zbog preterane odgovornosti i brige na poslu, čestog prisustva konflikata koji se ne rešavaju već urušavaju odnose među zaposlenima." Prema njenim rečima, uzroke nastanka ovog sindroma treba tražiti i u zanemarivanju sopstvenih potreba i želja, nedostatku povoljnog socijalnog okruženja i kontakata i nedovoljnom uživanju u životnim aktivnostima.

"Među situacijama koje su prepoznate kao uzroci nastanka sindroma sagorevanja je i ona kada se u dugom periodu radi više nego što se to može podneti. Podložne su mu i osobe koje obavljaju poslove koji iziskuju visok stepen odgovornosti i samoorganizovanosti i imaju malo prostora za grešku u radu. Takođe, rad radi zadovoljenja drugih i obavljanje posla koji ne volimo, dovodi do dubokog nezadovoljstva, disfunkcionalnosti na poslu i inhibiranosti u osećanjima i ponašanju, a sve ovo predstavlja osnovu za nastanak sindroma sagorevanja", objašnjava naša sagovornica.

Paradoksalno, kod većine simptome ovog sindroma prvo primeti okolina. "Karakteristično je da članovi porodice, prijatelji i kolege pre uvide promene kod osobe sa simptomima nego što ona toga sama postane svesna. Prvi signali su nesanica, vrlo često stanje uznemirenosti, socijalno povlačenje, zaboravnost, raždražljivost, problemi sa koncentracijom i osećaj mučnine koji se javlja pri samoj pomisli na posao. Osoba svoje simptome tumači kao ‘svakodnevni zamor’ i ‘uobičajene teškoće’, pre svega zbog odsustva znanja o posledicama koje dugotrajni stres ima po čovekovo zdravlje", kaže Gordana Juričan.

Srbija, nažalost, ne kasni za drugima u pogledu sindroma sagorevanja, jer, kako objašnjava Gordana Juričan, u zemlji sa složenim problemima kakvi su naši, sasvim je očekivano da čitav niz mentalnih teškoća i problema bude upravo povezan sa egzistencijalnim potrebama i radnim angažovanjem. "Možda će zvučati čudno i paradoksalno: u zemlji u kojoj nema dovoljno posla, ima ‘sagorevanja’ na poslu. Međutim, iza tog prividnog paradoksa, nalazimo suštinu koju lako prepoznajemo. Danas je važno da se posao ima, a kad se ima, vrlo često se zbog nemogućnosti izbora, prihvata posao koji ne donosi zadovoljstvo. Prioritet je, dakle, imati posao, ali se nakon izvesnog vremena osećanje sreće zamenjuje negativnim stavom prema sebi i okolini i u praksi se to često dešava mladim ljudima koji zbog odsustva izbora prihvataju da rade posao koji im ne pričinjava zadovoljstvo i za koji se nisu školovali. Siromaštvo i neizvesnost u pogledu zapošljavanja poslednjih decenija učinili su da se za poslom juri, a tipične tranzicione promene dovode do toga da dok jedni traže posao, drugi često rade prekovremeno (produženo radno vreme), u nepovoljnim radnim okolnostima ili rade više poslova. Nije mali broj ni onih koji rade posao koji ne vole ili nisu zadovoljni poslom koji obavljaju. Stres je prirodno zbog toga sve prisutniji i intenzivniji a konflikti koji su prisutni u porodici ili na poslu dovode do problema u funkcionisanju. Početni entuzijazam zamenjuju neraspoloženje, pad radne motivacije i osećaj krivice jer ne doživljavaju zadovoljstvo u prvim godinama radnog angažovanja. Pregore oni koji su skloniji iscrpljujućem radu nastalom iz uverenja da se ‘mora uvek bolje i više’. Nije redak slučaj da se za pomoć obraćaju oni koji dugi niz godina rade prekovremeno, nose posao kući, a vikend uglavnom provode u firmi", kaže Juričan.

Koliko je takvih ljudi u Srbiji? Po svemu sudeći, sve više. Prema poslednjem istraživanju Republičkog zavoda za statistiku, najveći broj zaposlenih u Srbiji na radnom mestu provodi od 40 do 49 sati nedeljno, ali je veliki broj i onih koji su se izjasnili da nedeljno na poslu provode i više od – 60 sati. Ovim rezultatom su ubedljivo nadmašili radnike iz Evropske unije čija radna nedelja, u proseku, traje oko 39,7 sati. Prema zvaničnoj statistici, od nas manje rade Nemci, Francuzi, Englezi, Skandinavci, Španci i Finci koji dužinu radnog dana određuju kolektivnim ugovorima. Ipak, duže ostajanje na poslu ne znači i veći učinak. Produktivnost srpskih radnika iznosi samo 42 odsto evropskog proseka i, kako stvari stoje, počiva uglavnom na radu zaposlenih u privatnim kompanijama, koji se po broju radnih sati i postignutih rezultata mogu smatrati konkurentnim radnicima iz EU. Najveći broj radnika u Srbiji je pak zaposlen u javnom sektoru, a njihova produktivnost je daleko ispod standarda EU.

Kako je pre neki dan izjavio Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije, zaposleni u državnim preduzećima na poslu provode daleko manje vremena nego oni koji rade kod privatnika. U javnom sektoru je broj bolovanja i dozvoljenih izlazaka sa posla duplo veći nego u privatnom, ne postoji radna disciplina, svi čine usluge jedni drugima i pokrivaju se, na pauzama se ostaje znatno duže, a rad se doživljava kao prinuda. Rashodi za zaposlene u javnom sektoru veći su od tri odsto BDP-a, što je oko 900 miliona evra godišnje, i viši su nego u uporedivim državama centralne i istočne Evrope. Pored toga, prosečna zarada iz budžeta je oko 50.000 dinara, dok se u privatnom sektoru zarađuje oko 35.900 dinara.

Kako je najavljeno, politika buduće vlade biće "politika agresivnog zapošljavanja i jačanja privatnog sektora". Da li to znači i uspostavljanje poštenijeg odnosa poslodavca prema radniku i manje stresa na poslu, videćemo.

Iz istog broja

Supsidijarna zaštita u Srbiji

Godine idu, a nisam sa svojima

Mirko Rudić

Istraživanje o porodici

Ljubav i muke po roditelju

Ivana Milanović Hrašovec

Slučaj Radulović i C market

Povratak odbeglog direktora

Radmilo Marković i Dokumentacioni centar "Vremena"

Podsećanje

Odlazak Vlajka Stojiljkovića

Miloš Vasić

Vlada na pomolu

Mandatar i njegov kadrovski špil

Zora Drčelić

Tehnologija osvajanja i držanja vlasti

Tri lidera posebnog kova

Momir Turudić

Ukrajina

Uspešan početak građanskog rata

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu