Bojan Pajtić

Za mene nema drugog puta

Dugo sam razmišljao da li da se kandidujem ili da izaberem lakši put i povučem se. U razgovoru sa saradnicima, viđenim ljudima u stranci i van stranke, sa porodicom, shvatio sam da se moram kandidovati, jer bi se sve drugo tumačilo kao jedno pristajanje i paktiranje sa najnegativnijim i poraznim pojavama u našem društvu koje nas vraćaju u devedesete godine

Piše:  

Bez pretencioznosti možemo reći da su septembarski izbori možda značajniji za Srbiju, nego za Demokratsku stranku, jer je reč o velikoj prekretnici na političkoj sceni države. Nasuprot jednom čoveku koji u državi o svemu odlučuje, sve zna i za sve se pita, nasuprot praksi svih drugih partija, svaki član Demokratske stranke može da bira svoje rukovodstvo i odlučuje o politici svoje organizacije. Ponosan sam što sam pokrenuo ovaj jedinstven proces. Ako DS nije spreman da suštinski menja sebe, da bude najprogresivnija stranka u našem društvu – Srbiji nije potreban. Zato neposredni izbori.

Za mene nema drugog puta 1

foto: tanjug

DS je utro put Srbije ka EU i taj put sada više nije upitan ni za nekadašnje najljuće protivnike integracija. Sa druge strane, pokazali smo da opstajemo i pod progonom i pod finansijskom i medijskom blokadom, a preko 20.000 hrabrih članova će odlučivati o njegovom rukovodstvu, kao što sam obećao kada sam izabran za predsednika. Obilazeći Srbiju ovih dana mogu reći da je sve najhrabrije i najavangardnije u ovom društvu ili u Demokratskoj stranci ili uz nju.

Nisam više siguran ni da li je trebalo toliko da se izvinjavamo. Istorija će ceniti šta je ko uradio i kao pojedinac i institucionalno. U jednom trenutku, kao da smo poverovali Aleksandru Vučiću i preuzeli njegovu retoriku, dok su članovi stranke prikupljali pomoć za advokate i porodice nevino pritvorenih ljudi. Da nije bilo tog Vučića i njegovog delovanja u prošlosti, Srbija bi davno bila u Evropskoj uniji.

Dugo sam razmišljao da li da se kandidujem ili da izaberem lakši put i povučem se. U razgovoru sa saradnicima, viđenim ljudima u stranci i van stranke, sa porodicom, shvatio sam da se moram kandidovati, jer bi se sve drugo tumačilo kao jedno pristajanje i paktiranje sa najnegativnijim i poraznim pojavama u našem društvu koje nas vraćaju u devedesete godine. Nisam dao da me tabloidi "pocepaju", zahvalnost za podršku dugujem porodici, članstvu, ali i najboljem delu Srbije. Ne želim da govorim o rezultatima rada kao premijera Vojvodine, ti rezultati su vidljivi na svakom ćošku (i mnogo puta nagrađeni od strane najprestižnijih finansijskih institucija Evrope kao što su Ujedinjene nacije i "Fajnenšel tajms"), a posebno kako je SNS došao na vlast u Vojvodinu i sapliće se o sopstvenu nesposobnost. Ako se predsednici Demokratske stranke povlače, prave svoje frakcije ili izlaze iz stranke, kakva je to poruka članovima iz cele Srbije, koje danas ucenjuju i razapinju samo zato što su članovi Demokratske stranke? Sa druge strane, pravo za kandidovanje daje mi i ostvareni rezultat, činjenica da smo u Parlamentu uprkos jasnom planu da Demokratska stranka nestane i postane irelevantna. Da li je šest odsto pobeda ili poraz, najbolje znaju naši članovi i ljudi koji su za nas glasali uprkos krađi na izborima, kidnapovanjima, mučkom premlaćivanju naših članova u stranačkim prostorijama SNS-a ispod Vučićeve slike, crnim trojkama koje su sprečavale građane da izađu na izbore i svemu onome o čemu ste mogli čitati u konačnom izveštaju o sprovedenim izborima 2016. godine OEBS-a i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Ne treba zaboraviti da sam uspeo da zaustavim proces autodestrukcije kao i da smo 24. aprila jedini imali snage da okupimo sve i zaštitimo prava drugih političkih aktera kao i građana koji su glasali za te političke opcije.

Okupiran je svaki čovek i gotovo svaka slobodna misao u Srbiji. Imovina se daje u bescenje. Potpisuju se tajni ugovori, otimaju njive poljoprivrednicima, a poslovi privrednicima, ruše se delovi glavnog grada pod okriljem noći, haraju tipovi sa čarapama na glavi, samoreklamerstvo ruši helikoptere i niko zbog toga ne odgovora. To nije Srbija i nisu građani za to glasali.

Okupio sam tim i dao prednost ženama, jer smatram da moraju imati važniju ulogu u društvu, u donošenju najvažnijih odluka. U mom timu su Gordana Čomić, Nataša Vučković, Nađa Higl i Miloš Đajić. Otvorio sam važne teme, kao što su NATO i istopolne zajednice, jer neko o tome mora progovoriti, a ko će ako neće Demokratska stranka. Ili ćemo pojačati Pink da ne čujemo kako nam se deca pakuju i odlaze da se nikad više ne vrate. Smatram da je važno da Demokratsku stranku vodi čovek koji je utemeljen u profesiji i ostvaren van politike. Setićete se da su i Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić bili profesori univerziteta. Predsednik DS-a mora imponovati našim biračima, mora biti obrazovaniji, u struci utemeljeniji, u praksi dokazaniji nego oni koji danas vladaju zemljom. Inače ćemo biti SNS, samo manji. Od velike je važnosti i činjenica da predsednik Demokratske stranke u ovom trenutku mora biti u Parlamentu i da je to gotovo jedini kanal za političku borbu i kakvu-takvu vidljivost, jer bi u uslovima medijske blokade bio osuđen na anonimnost.

Imam sveobuhvatan plan kadrovske i finansijske reorganizacije Demokratske stranke, upravo po principu kako se sprovode izbori – svaki član odlučuje. Otvoriću vrata slobodnim intelektualcima i svim ljudima koji shvataju gde se Srbija nalazi i imaju volje da ovom društvu pomognu. Računam i na pomoć mojih protivkandidata jer su izneli neke odlične ideje. Imali smo odličnu saradnju u Vladi u senci i plan mi je da ih koptiram u predsedništvo. Sve manje obraćam pažnju na kritičare, a sve više se divim ljudima koji su spremni da učine nešto konkretno za ovo društvo. Čvrsto sam protiv svake saradnje sa SNS-om, mada neki protivkandidati ne misle tako. Mi smo poslednja odbrana od primitivizma i potpunog uništavanja Srbije i tu nećemo praviti nikakve kompromise inače ćemo postati mala kopija vladajuće stranke. Za mene nema drugog puta, to dugujem Srbiji, Demokratskoj stranci i porodici koja je zbog mene prošla Golgotu, sa verom da za ovu zemlju ima nade.

Iz istog broja

Vojvođanski forum – Kultura dijaloga (I)

Izazovi slobodne misli

Priredio: Mirko Rudić

Evropske integracije i Srbija (7)

Rat u romingu

Dejan Anastasijević

Dragan Šutanovac

Možemo i moramo bolje

 

Drugi politički život Vojislava Šešelja

Dubler premijera Vučića

Zora Drčelić

Prof dr Slobodan Cvejić, sociolog

Zašto su neuspešne reforme obrazovanja

 

Daljinsko grejanje

Na granici isplativosti

Milica Stojanović

Lični stav

Selidbe umesto reforme

Slađanka Milošević

Intervju – Dušan Mijić, jedan od osnivača i domaćin Salona

O jubileju, dijalogu i strahu

M. R

Intervju – Srbijanka Turajlić, vanredni profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu

Populističko kupovanje vremena

Biljana Vasić

Intervju – Veselin Simonović, »Blic«

Pritiske sam rešavao sa dve reči

Radoslav Ćebić

Kandidati za predsednika Demokratske stranke

Derbi začelja

D. Ž

Elektroprivreda Srbije – Poskupljenja umesto reformi

Kakva država, takav i EPS

Radmilo Marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu