Krađe u preduzećima

Za flašu vinjaka

Prošle nedelje, pripadnik obezbeđenja kragujevačke Zastave, pokušavši da ga uhapsi, ubio je bivšeg radnika ove firme dok je krao delove s automobila na fabričkom parkiralištu. Ovaj slučaj tako je otvorio problem koji se smatrao normalnim stanjem – problem krađa u preduzećima

Za flašu vinjaka 1

"Radio sam s jednim kolegom na krugu više od deset godina i za to vreme on je skoro svakodnevno iznosio par cipela i za sebe, ali i za druge", otkriva za "Vreme" sagovornik iz beogradske Industrije obuće. Dodaje: "Bilo je dovoljno kao kontrauslugu zameniti ga nekoliko sati dok on malo dremne ili završiti šemu sa radnikom obezbeđenja na kapiji, a cena je bila flaša Rubinovog vinjaka".

Ovaj čovek je u društvenom preduzeću proveo dvadesetak godina i video je svašta. Besan je na brojne direktore i poslovođe koji su uglavnom kupili kajmak, između sebe završavali velike dilove i nekako se na vreme izvlačili iz posla kada je počinjalo da bude previše rizično. Pored toga, priznaje da je postojao prećutan dogovor poslovodstva firme i radnika, pa je, zapravo, svako uzimao "po zasluzi".

"Svako je mogao, ako je hteo i ako je kod kuće želeo da radi ne bi li zaradio dodatni prihod, da pokupi iz preduzeća flekice, pendžetne, lepak, konac. Pošto se u ono vreme dnevno proizvodilo više hiljada pari cipela, uvek si mogao da odvojiš i za sebe nešto", kaže bivši radnik Obuće. Na naše pitanje zašto je uopšte krao, odgovara: "To su svi radili, pa ako je mogao ovaj do mene, što ja da budem gluplji od njega. Poslednjih godina se kralo zato što od primanja nije nikako moglo da se živi, a preduzeće su direktori toliko očerupali da od njega nije ništa ostalo".

SVE JE TO NAŠE: Ovakva priča i ovakav stav tipični su za sredinu u kojoj su veliki društveni industrijski kompleksi propali. Prepušteni sebi i nejasnim vlasničkim odnosima, ljudi su počeli da izvlače iz svojih firmi ("jer je sve to naše") sve što su mogli, a pokatkad su to činili a da nisu bili svesni da kradu. Opravdanje se tražilo u načinu funkcionisanja sistema u kojem su direktori imali velike privilegije a mali stepen odgovornosti, pa nikoga zapravo nije bilo briga da li se propada ili ne. Kada bi se u preduzećima pojavio neki novi Ilija Čvorović verovatno bi se svi složili da nema nevinih i da su svi redom grešili. Ako je neko godinama iz firme iznosio samo kancelarijsku opremu, on ju je oštetio za ogroman novac, da ne pominjemo pune džakove farova i delova za automobile iz Zastavinog programa. Kada bi lopovi i bili uhvaćeni, govorili bi o socijali, teškom životu na margini, nemogućnosti da prehrane porodicu. Pitanje je kolika je ta porodica ako ti je potrebno da ukradeš nešto u protivvrednosti više hiljada eura.

Pored velikih državnih pitanja, višak radnika i prestrukturiranje zamrlih preduzeća, u kojima virtuelno radi na hiljade zaposlenih, predstavlja glavni problem tranzicije koji treba da reše naši vodeći političari. Šta je ostalo posle godina u kojima smo sačuvali kapacitete i ljude, a ponestalo nam je ideja i mogućnosti za razvoj, može da se vidi odlaskom u bilo koju raniju perjanicu domaće privrede.

Tako je ekipa "Vremena" posetila IMT na Novom Beogradu i razgovarala s radnicima, sindikalcima i obezbeđenjem. Preduzeće koje je nekad proizvodilo 40.000 traktora godišnje, spalo je danas na nekoliko hiljada. Pri tome nema problema da ih proda jer, kako su nam tamo rekli, sve što se napravi ili je već prodato ili odmah kupuju brojni zainteresovani kupci. Ovaj veliki proizvodni kompleks prostire se na 120 hektara i jasno je da ga je teško obezbeđivati. Generalni sekretar Nezavisnog sindikata IMT-a Zoran Radenković kaže da je krađe bilo oduvek, pogotovo ranije dok je proizvodnja bila na vrhuncu: pre desetak godina otkrilo se da jednom radniku nedostaju samo gume da sklopi čitav traktor. U to vreme nije bilo današnje stroge kontrole, na primer, šefova magacina.

"Otkako je donet Zakon o radu, ljudi su postali svesni toga da bilo koja krađa donosi momentalni otkaz, pa sad jasno znaju da se na disciplinskoj komisiji ne mogu izvući", objašnjava Radenković i nastavlja, "mislim da je važno to što su zaposleni sada direktno odgovorni za neke delove. Postoji dobra saradnja s upravom firme, obezbeđenje je bolje, jednostavno, svi se trudimo da sačuvamo ono što nam svima pripada i da izbacimo one koji hoće da nas potkradaju."

Radenković nas vodi kroz razna odeljenja svog preduzeća, i pošto je petak, u proizvodnji ne zatičemo puno radnika, ali se uveravamo da se u pogonu montaže neki delovi bukvalno čuvaju u kavezima, pod ključem, ali isto tako postoje brojni sanduci iz kojih se deo može uzeti veoma lako. Saznajemo da se ukradeni delovi, po pravilu, prodaju na tradicionalnom vašaru u Rumi, koji se održava trećeg u mesecu. To nam potvrđuje i komandir obezbeđenja ove fabrike, kaže da je policija vraćala neke delove a da u fabrici i nisu znali da su ukradeni.

PORTIRSKA SIJESTA: A kako se krade? Pošto radnici obezbeđenja ne proveravaju svakog zaposlenog, onaj koji želi nešto da iznese potrpa ukradene delove u pantalone, jaknu, džepove, pa šta mu Bog da. Bilo je dosta slučajeva da su radnici izneli neki deo i prodali ga na pijaci ne bi li prehranili porodicu, ali je činjenica da ima i ozbiljnih lopova koji iznose delove u vrednosti više hiljada eura. Da je to istina, potkrepljuje podatak komandira obezbeđenja: "U prva dva meseca ove godine sprečena je krađa delova vrednih 10.000 eura, a podnete su i dve krivične prijave protiv onih koji su pokušali da ih ukradu. Naravno, uhvaćeni lopovi su izbačeni iz preduzeća, ali moram da kažem da su izgledali kao ljudi kojima je svejedno da li će dobiti otkaz". Pošto je prostor koji treba obezbediti jako velik, obezbeđenje se dovija na razne načine i pokušava da manjak u brojnosti i nedostatak tehničkih pomagala nedomesti većom angažovanošću. U IMT-u nema sistema video zaštite jer to mnogo košta, pa je obezbeđenje primorano da imovinu štiti mrežom doušnika i konstantnim špartanjem kroz hale i dvorišni deo preduzeća. "Nije retkost da kolega prijavi kolegu jer je primetio da ovaj naprečac počinje da puši skupe cigare", saznajemo metode rada obezbeđenja. Saradnja s lokalnom policijom je dobra i često se dešavalo da "organi reda" reše slučajeve krađe u "kolektivu". Svi teži oblici krađe prijavljuju se policiji i kada se zna i kada se ne zna počinilac.

E, OVO JE PRIVATNO: Uprava za imovinske delikte GSUP-a nemaju tačan broj prijavljenih krađa po raznim preduzećima, jer su to takozvane kućne krađe pa mnogo slučajeva, po saznanjima policije, završava na disciplinskoj komisiji i nikada se ne pokrene krivični postupak. Izvor iz druge uprave beogradske policije tvrdi da je saradnja s obezbeđenjem preduzeća slaba, da informacije kasno dolaze i da se policija trudi da prati svaki mogući trag ukoliko on postoji. Dešavalo se da patrole policije pri redovnom obilasku terena nailaze na portire koji spavaju, pa je i iz toga jasno kako se čuva imovina. Po pravilu, kontrola u firmama, posebno društvenim, nije adekvatna, ali kako su godine prolazile, sve je manje bilo velikih krađa jer više nije bilo šta da se iznese. Poslednji veći slučaj bila je organizovana krađa delova iz Beogradskih elektrana: kradene su sklopke bez kojih sistem nije mogao da funkcioniše, ali je efikasnom akcijom policije zaustavljena i grupa počinilaca je predata sudu. Iskustvo je pokazalo da, saznajemo u beogradskoj policiji, da su privatne firme bolje obezbeđene, ali se čak i u hotelu Hajat desilo da, pored savršenog sistema nadgledanja i kontrole, grupa radnika uspe da uzme robu vrednu 10.000 eura, a da nikom iz uprave i organa bezbednosti ne bude jasno kako se takve stvari dešavaju. Smatra se, ipak, da ne postoji veća organizovana grupa koja krade po preduzećima i posle uspešno preprodaje robu, a pijace, buvljaci i otpadi su redovna meta kontrole policije.

Sagovornik "Vremena" s početka teksta nije završio ni na buvljaku ni na pijaci. Ne sačekavši stečajne Đinđićeve upravnike, posle dvadesetak godina provedenih u prašnjavom krugu Industrije obuće, odlučio je da napusti preduzeće i naplati svoj rad u privatnoj firmi. Vlasnika zna dok je još bio jedan od čelnika Obuće i smatra ga jednim od retkih čestitih ljudi koji su upravljali tim gigantom. Poreklo imovine nije nešto čime bi se opterećivao, važno je da se radi, da je plata solidna i da stiže na vreme. Kaže da na ulazu u radionicu nema nikakvog posebnog obezbeđenja i da ne zna da je za proteklo vreme neko nešto ukrao ili pokušao da ukrade. Njemu tako nešto ne pada na pamet "jer je u pitanju privatnik". Nada se da će biti posla i da će plata vremenom biti veća i da država ovoga puta neće dozvoliti pojedincima da se obogate od tuđeg rada.

Buvljak u Bubanj potoku

Stotine automobila pokušava svake subote pre podne da se parkira negde oko pijace u Bubanj potoku. Oni koji donose robu porane još pre svitanja da zauzmu mesta na ograđenom prostoru za prodaju, pa postavljaju stvari ili na haube ili na zemlju. Dok čekaju prve kupce, mogu da se okrepe u brojnim kiosk-kafanama koje imaju i zatvoreni i baštenski deo – odmah uz potok. Narod sedi, pije sokove, rakiju i kafu, plastična ambalaža leti na sve strane.

Trgovci su razvukli donete stvari koliko su mogli i bez velike galame stoje pored svojih kola čekajući mušterije. Na mestu na kojem bi trebalo da se prodaje "sve za kola" više je običnog otpada nego delova koje biste smeli da ugradite u svoje vozilo. Ako ste prethodnih godina bili žrtva lopova i ostali bez svog četvorotočkaša, upornom pretragom po buvljaku možda biste uspeli da ga iznova sklopite. Čudno je kako policija i inspekcija ne traže od trgovaca neki dokaz o poreklu robe, a oni prodaju, na primer, zatvarače za rezervoar svih vrsta automobila.

Najviše ima auspuha bezimenih proizvođača, raznih delova limarije za juga i "keca" i pravo more kojekakvih polovnih delova za automobile koji su, po pravilu, ili kradeni ili skinuti sa onoga što se može naći na deponiji. Trgovci su izložili i pravo more raznoraznog alata, počev od ključeva (ima sve od dvojke do tridesetšestice) i šrafcigera, preko papagajki motorcangli pa sve do priručnih mašina tipa hilti bušilice. Alat je uglavnom polovan, kompleti su raspareni, a novu robu prodaju državljani susedne Bugarske koji su stalno na ovoj pijaci, ali nisu raspoloženi da pričaju za novine. Ove subote je bilo malo novih delova, a razlog je možda u činjenici da je u ranu zoru tržišna inspekcija posetila pijacu i, po rečima jednog prodavca, mnogi su ostali bez robe. Naš sagovornik nas obaveštava da inspekcijske i policijske kontrole nisu učestale na ovoj pijaci, pa se i sam čudi otkud oni tog jutra. Na naše pitanje odakle njemu novi delovi za juga kaže da je sve legalno, da ima firmu, ali da probamo da saznamo kod nekog drugog nešto više o poreklu robe koja se prodaje. Opšti utisak je, kasnije se pokazalo, da od prodavca na buvljaku o tome možete saznati isto onoliko koliko možete saznati od bilo koga na zapadu o visini njegove plate.


Uporedne cene

Na auto-pijaci u subotu mogla se pronaći neka roba koja se nalazi i u ovdašnjim prodavnicama. Na tabeli su date cene onoga što je moglo da se nađe na buvljaku, kao i prosečne cene tih artikala u beogradskim specijalizovanim radnjama. Dati su auto-delovi (za domaći auto), alati i još ponešto. Cene su u dinarima.

naziv proizvoda; pijaca; prodavnica

spona sa cevkom; 240.00; 495.00

nosač motora; 180.00; 320-39000

kočioni diskovi; 240.00; 380.00

motor brisača;; 300.00 (polovno); 1285.00

far; 500.00 (slovenački); 360.00 (zastavin)

rame; 240-360.00; 595.00

keramički komplet za kupatilo (Keramika Mladenovac); 1500.00; 5000.00

komplet od 12 ključeva (marke Unior); 900.00; 2500.00

ventilator za TA peć; 600.00; 1400.00


Šta se najviše kralo u IMT-u i Industriji obuće

Prema onome što smo mogli da saznamo od radnika obezbeđenja u ovoj novobeogradskoj fabrici, lopovi iz redova zaposlenih pratili su dešavanja na tržištu. Pored delova alata koje je lako izneti, nestajali su najviše zupčanici, vratila, delovi hidraulike i regleri.

Izvor iz zemunskog giganta kaže da je nestajalo skoro sve što postoji u fabričkom krugu: gotove cipele, đonovi, lepak, imalin, koža, delovi starih i novih mašina.

Iz istog broja

Feljton

O teroru i genima (2)

Peter Sloterdajk

Borba protiv narkomanije

Hajde da piškimo

Zoran Majdin

Čišćenje Dunava

Evropska krnjotina

Dimitrije Boarov

Afera "Dijamant"

Privatna privatizacija

Tamara Skrozza

Lik i delo

Marija Rašeta-Vukosavljević

Dragoslav Grujić

Suđenje Slobodanu Miloševiću

Ko je taj Englez?

N. Lj. Stefanović

Povlen - ministarska kućica na vrh brda

Kafa bez ministra

Dragan Todorović

Kraj koalicije

KOS i DOS

Milan Milošević

Službe i zakon

Carstvo tajnih pravilnika

Jovan Dulović

Afera Perišić -uprava bezbednosti prikazuje

Noć generala

Filip Švarm

Crnogorski ugao

Saldo i računice

Vera Didanović

Samit u Barseloni

Diktat demokratije

Vladimir Stanković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu