Lični stav

Vučićeva zlatna ribica 2

foto: a. anđić

Vučićeva zlatna ribica

Danas među običnim svetom o izborima malo ko uopšte i govori. Uopšte, ima nešto apsolutno perverzno i zlokobno u čitavoj ovoj, samo naizgled komičnoj situaciji, gde se – uz izuzetke koje bukvalno možete prebrojati na prste jedne ruke – svi, narod, mediji, analitičari i politički akteri naprosto utrkuju ko će se lepše i maštovitije diviti carevom novom odelu. I u kojoj se svaka kritička ili satirična reč dočekuje kao krunski dokaz saučesništva u mračnoj "tajkunskoj zaveri" protiv Velikog Vođe

U prošlom nastavku govorio sam više filozofsko-metaforički (da ne kažem, "umjetnički"). A sada bi ipak trebalo malo više i konkretnije o aktuelnoj real-političkoj stvarnosti.

Ne znam da li se i vama tako čini, ali imam utisak kao da je svim akterima ove (pred)izborne farse pomalo neprijatno. Kao glumcima u lošoj predstavi. I to važi podjednako za one koji grabe ka pobedničkom postolju, tako i za one koji su viđeni za gubitnike. A pogotovo važi za publiku, voljnu i nevoljnu, koja, kao one ljudske kulise po našim TV programima, sve to posmatra pasivno i tupo, bez žara i uživljavanja.

Ovo je kampanja bez kampanje, bez teme i bez energije. A kako bi i bilo drugačije kada se zapravo radi o otaljavanju posla i ispunjavanju obaveze da se normativni, institucionalni okvir prilagodi faktičkom stanju na srpskom političkom terenu. (U tom smislu su ovi izbori najsličniji onima iz decembra dvehiljadite – s tim što je tada barem postojala vrlo rasprostranjena nada da će biti drugačije i bolje.)

Danas među običnim svetom o izborima malo ko uopšte i govori. A i kada se pomenu, o njima se govori kao o nekoj elementarnoj nepogodi, za koju se nadamo da što pre prođe i da ostavi što manje posledice. Nema entuzijazma, nema vere u bolje sutra. Odnosno, ima je, delimično, kod pristalica SNS-a, ali samo u smislu vere da će (možda!) da bude bolje njima lično.

Uopšte, ima nešto apsolutno perverzno i zlokobno u čitavoj ovoj, samo naizgled komičnoj situaciji, gde se – uz izuzetke koje bukvalno možete prebrojati na prste jedne ruke – svi, narod, mediji, analitičari i politički akteri naprosto utrkuju ko će se lepše i maštovitije diviti carevom novom odelu. I u kojoj se svaka kritička ili satirična reč dočekuje kao krunski dokaz saučesništva u mračnoj "tajkunskoj zaveri" protiv Velikog Vođe.

Želite li još malo paradoksa i perverzije? Pa, evo. U žestokoj konkurenciji koju – barem u tom pogledu – pruža istorija srpskog obnovljenog višestranačja, gotovo da nije bilo vlade koja je imala manje rezultata i više neispunjenih obećanja. I, istovremeno, sem ako se ne desi neko vanzemaljsko čudo u ovih nekoliko nedelja, nije bilo vlasti koja će dobiti, odnosno obnoviti mandat sa većom i ubedljivijom većinom u odnosu na svoje konkurente.

Želite još? Ovo je vlada koju je srušio ubedljivo najmoćniji čovek u zemlji – zato što je želeo još više moći. A na te izbore su najviše hajkali i pozivali, odnosno ulogu električnog zeca igrali lideri dve opozicione stranke (LDP i DSS) koji na njima teško da mogu proći bolje nego na prethodnim – a pitanje je čak i da li će se uopšte dokopati cenzusa.

Ovo je vlada u kojoj ne samo da premijer nije bio zaista premijer (to smo, pošteno govoreći, već gledali i pod Miloševićem i pod Tadićem) nego ni ministri nisu bili zaista ministri, već puki podanici i savetnici (Prvog) zamenika premijera. Ovo je kampanja u kojoj vlast, kako reče Aleksandar Vučić, "neće da obećava kule i gradove". A u isto vreme besomučno maršira sa projektom "grada na vodi" i "vavilonske" kule u njegovom središtu.

Ovo je vlast koja ima praktično apsolutnu medijsku kontrolu, o kakvoj je čak i Milošević mogao samo da sanja i kakvu nije imao ni za to često optuživani Boris Tadić. (A o Đinđiću i Koštunici da i ne govorimo.) Pa opet se njen sveprisutni glavni protagonist neprestano žali na medijski tretman i kako njegovi protivnici imaju "tri-četiri puta više medijskog prostora".

Sve vlasti donekle proizvode svoju virtuelnu realnost, presiraju medije i nastoje da pacifikuju svoje protivnike. Ali ova sadašnja je apsolutni šampion u toj disciplini i moglo bi se reći da je u tome udružila najbolje "tekovine" i iskustva iz miloševićevske, radikalske i dosovske prošlosti. A takođe i neke od "najistaknutijih" kadrova iz svakog od tih perioda.

"Da. Ali šta su sve ONI radili?" "Šta je sa onima prošlim? Nemojte zaboraviti na njih." I to je tačno. Oni "prošli" (kao i oni pre-pre njih) zaista su svašta radili, grešili i brljali. Da nisu, ne bi bili "prošli" i pogotovo ne bi bili zamenjeni ovima ovakvima. Ali to ne može biti ni opravdanje, ni alibi. Prethodnici su radili što su radili – i o tome smo dosta govorili onda kada su bili u snazi i na vlasti. A druga je stvar to što mi u javnosti uvek imamo previše "junaka" voljnih da hrabro i "kritički" premeravaju rep mrtvim vukovima.

Elem, da. I Tadić je voleo da se slika i pajta sa Đokovićem. I Koštunica ga je angažovao u kampanji "za odbranu Kosova". Ali niko to nije radio ovako brutalno i neukusno kao što je to učinila ova vlast (čitaj Vučić) angažujući ga u akciji "spasavanja zavejanih iz smetova kod Feketića". (Umesto da, ako već zbog povrede nije mogao da igra, bude uz svoje drugove na SPENS-u i bodri ih u Devis meču protiv Švajcaraca.) Ili pogledajmo "slučaj Kusturica", koji je, što zbog Dodika, što zbog "Andrić-grada", prinuđen da svoj prvobitni neprijateljski gard prema PPV-u zameni veličanjem njegovih zasluga i "dragocenog prijateljstva".

Ipak, ni Đoković, ni Kusturica se ne mogu porediti sa onim što je, doduše, pretpostavljam, manje dobrovoljno od Noleta i Kuste, za PPV-a učinio Miroslav Mišković. Mišković je njegova "zlatna ribica". Njegov glavni politički plen i predizborna uzdanica. Bez Miškovića se on ne bi usudio da ide na izbore. Bez Miškovića ne bi imao ovu moć, ne bi ulivao ovaj strah i ne bi imao rejting ni približan ovome koji ima. I nema veze što, mimo Miškovića, neki drugi tajkuni (pardon, "preduzetnici"), zaštićeni svedoci i lica sa poternica vrlo lepo i veselo vezu poslove po zemlji Srbiji i okruženju.

Vučić je čovek koji je na jedan paradoksalan način ujedinio dve Srbije. Time što je uhapsio Miškovića, koji je, iz različitih razloga, na obe strane doživljavan kao oličenje zla ("evropejci" su ga mrzeli zato što ga je mrzeo Čedomir Jovanović, a "patriote" zato što se smatralo da je odgovoran za formiranje proevropske vlade Tadića i Dačića), i time što je na svoju stranu privukao neke od perjanica i simbola ove polarizacije – od Verana Matića i Petra Lukovića, do Milovana Drecuna, Vučelića i Vulina.

Dakle, da rezimiramo. Ovo je vlada koja nije ostvarila praktično ništa od svojih obećanja, ali je zato ostvarila nešto što nije obećala – bar ne svojim biračima – potpisala je Briselski sporazum sa Prištinom i naterala Srbe sa severa da izađu na kosovske izbore. I time – do daljnjeg – kupila podršku spoljnih (zapadnih) faktora i pozitivne izveštaje raznih evropskih komisija i komesara. A pomenutim kadrovskim protivprirodnim bludom obezbedila je neophodnu pacifikaciju otpora i na jednoj i na drugoj strani.

Ali, konačno i ključno. Zašto čitava ova drama i uzbuđenje, ako je već, kao što se svi slažu, Vučić najmoćnija politička figura i ako će izbori tu činjenicu samo formalizovati? Razlika je, međutim, velika i verovatno je ona prelomila i Vučića i faktore koji stoje iza njega da se na izbore ipak ide. Do predstojećih izbora, aktuelnu vlast je bilo moguće kritikovati zbog "izneveravanja volje birača". Mogli smo izvlačiti njihove predizborne patriotske izjave (druga je stvar što je to malo ko činio, a još manje ko hteo da objavljuje), i tvrditi kako oni "nikada ne bi bili tu gde jesu – kao što verovatno i ne bi – da su pre izbora saopštili da nameravaju da potpisuju sporazume sa Tačijem i uspostavljaju granice na Jarinju". Mogli smo govoriti da su u kampanji bili veliki rusofili, a posle postali veliki EU-fili i zapadnjaci. Mogli smo govoriti kako su im pre izbora usta bila puna "ekonomskog patriotizma", a sada su portparoli MMF-a, Brisela i Vašingtona.

Nevolja je, međutim, što nakon narednih izbora, po svoj prilici, to više nećemo moći govoriti i što će takav govor imati mnogo manju težinu. A pogotovo će u vodu pasti teza o "izneveravanju volje birača". Više ih nećemo imati za šta hvatati i prozivati, jer, u osnovi, više ništa i ne obećavaju i ne nude – sem bezrezervne i slepe vere u Aleksandra Vučića i njegovo vođstvo.

Drugim rečima, do ovih izbora i pretpostavljenog trijumfa na njima, Vučić je bio pomalo uzurpator – mada to niko nije baš tako hteo i smeo javno da kaže. Nakon njih, međutim, on postaje izabrani, apsolutni i neprikosnoveni vođa, koji, kao što to kažu njegovi sledbenici kada se po komandi uključuju u "Utisak nedelje", "ima bezrezervnu podršku za sve što odluči i kako god odluči" (pitanje je bilo da li su potrebni vanredni izbori ili ne).

Pa, ko bi mogao odoleti takvom iskušenju koje deluje kao ostvarenje najslađeg sna svakog (balkanskog) političara? Iskreno rečeno – ne znam. Ali znam da ova bajka svakako neće imati lep kraj.

Autor je urednik "Nove srpske političke misli"

Iz istog broja

Na licu mesta

Obrenovac za azilante

Mirko Rudić

Portret savremenika

Karl Marks, opet

Aleksandar Ćirić

Komunizam i Megatrend

Dačićev kec iz marksizma

Jovana Gligorijević

Intervju – Tatjana Matić, državni sekretar u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija

Očekujemo uvođenje 4G mreže u 2015.

r. marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu