Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura 1

REPORTER NA ZADATKU: Dragan Todorović

foto: đorđe đoković

28. 10. 2020. / 19.16

Vučić je, po sebi, literatura

Ljuba Živkov je znao da kaže da je za dobru reportažu potrebno "dodati malo činjenica", no, otkade je stiglo Zlatno doba, reportaže se same pišu

Kad bi me neko pitao kako sam postao reporter, ne bih znao da odgovorim, jednostavno, desilo se, samo sam, poput kamere, bez samocenzure, beležio šta se događa. No, da se ne žalim, kao što reče Teofil, za jedan pristojan život, dovoljno je biti dobar reporter.

Mada sam obišao mnoge festivale u Guči, pohodilo Ravnu Goru, pisao o raznim belim bubrezima, konstanta u mom opusu je "politički kabare", nebitno da li su na vlasti bili Ovi ili Oni, pružali su dovoljno materijala.

Kad vratim film, socijalisti mu dođu kao amaterska trupa, na čelu sa glavnim cirkuzantom. Uostalom, evo dela teksta, jesen ‘98, iz Miloševićeve posete Mioničkom kraju, koji je pogodio zemljotres. Svima je obećao nove kuće, a to se nije dogodilo ni 20 i kusur godina kasnije.

… Samo što je saopštio da je otklonio opasnost od strane intervencije, i u to ime zahvalio se na podršci iz zemlje i sveta, predsednik Slobodan Milošević je, baš rasterećen, vedar i čio, pošao u narod da "obiđe" mionički kraj, koji je tresao zemljotres dok je on bio u višednevnoj misiji odvraćanja NATO bombardera. A zemljotres baš bio ozbiljan, većina kuća u podmaljenskim selima je oštećena, sve je većih razaranja spaslo što je bio "dubok" 16 kilometara.

… Zaustavi se kolona automobila, napred, u "volvu", domaćin, savezni poslanik iz Lajkovca Dragan Marković, sve sa ličnim dopisnikom "Politike", pa Milošević, predsednik Vlade, Mirko Marjanović, sekretar partije Minić, sami načelnik Generalštaba Momčilo Perišić, potpredsednik Vlade Zebić, ministar policije Vlajko, ministar građevine, ministar imena Života… još nigde nije pala ovakva klapa.

Sloba u crnom sakou, sa dva reda zlato dugmići, plava košulja, kravata na crveno, raspoložen, željan naroda. Pozdravlja se sa predsednikom mioničke opštine, ovaj čestita što je predsednikova misija donela mir i olakšala muke, dodajući, "ove muke ćemo sad lako da rešimo". "Je l ova kuća nova?", pita Milošević, odgovara domaćin kuće Milomir: "Zahvaljujem što ste došli, i što ste Srbiju odbranili od napasti, i što ste došli da me posetite na licu mesta…" "Vidim, boga mi, nova kuća vam je otišla", nastavlja Milošević, domaćin pokazuje ispucali malter na spratnoj kući, slaže se: "Otišla, šta ćeš. Važno je da ste živi i zdravi", kaže predsednik. "Biće i kuća", odgovara Milomir, a predsednik ga dopunjuje: "Čim je ljudi!"

Pa predsednik uze od iznete pogače, uvedoše ga u staru kuću, popucali zidovi, spao crep… Dok izlazi iz polusrušene kuće, levom rukom uspešno odstranjuje osu, koja mu se našla kod levog oka, i kaže: "Svaka od ovih kuća je praktično neupotrebljiva", na šta se nadodaje domaći savezni poslanik: "A neka i nova." Postavi se pitanje da li sanirati ili rušiti, predsednik preseče: "Što se tiče starih, nijednu ne treba sanirati." Prozvani ministar građevine se složi, Milošević dade uputstvo: "Samo to treba da se radi brzo, pustite te komisije, treba brzo raditi, zima nailazi"… Starija žena ga pozdravi rečima: "Predsedniče, ute se nadam, i u boga!" "Ovo je dobro", prokomentarisa glasno Savezni poslanik, predsednik odgovori ženi: "Nemojte da brinete", svi iz pratnje se složiše, takoreći u glas rekoše: "Ovo je dobro!"


JUČE VOJA, A DANAS PREMIJER

Nije da se reporter nije zanimo za Đinđića i njegove Rašeta eksperte, ali, nekako mu više lego Koštunica sa svoji legalisti. Evo dela teksta iz juna 2004. kad je Koštunica, kao premijer, posetio slavne Koštuniće, gde ordiniro još slavniji general Jovo Čeković.

… Kad, eto policije na motociklima, još policije, državnih automobila, general Čeković uze pravi raspored, ministri napred, Velja Ilić se obrisa i postupi po komandi, eto i samog predsednika vlade Koštunice, u baš crvenu majicu, i ostalu baš vikend garderobu, do njega akademik Matija, koji složio safari opremu. Premijer Voja dade Matiji prvenstvo uzimanja somuna, general Jova komandova pokret, stadoše pred binu, posle kratkih konsultacija, desno od premijera sede akademik, levo kapitalni Velja Ilić, do njega kapitalni direktor RTS-a Tijanić, koji je bio kapitalnije podašišan od kapitalnog Velje, i iz prve pohvali kapitalnu glavu kapitalnog ministra.

Tijanić pohvali i premijera, desi se voditeljka: "Poštovani posetioci, poštovani gledaoci, dobrodošli na Devete vidovdanske susrete, dobrodošli u Koštuniće, Društvo srpskih domaćina da ugosti ugledne zvanice, premijera i predstavnike Vlade Srbije. Društvo nastavlja istorijsku misiju, da upozna i poveže u nesalomiv snop svekolike Srbe, pozivam vizionara, srpskog domaćina, generala Jovu Čekovića!"

Izađe Jova, izvadi artiju, bez da čita reče: "Dragi moji prijatelji, dragi moji zavičajci, dragi naši braćo i sestre. Ja imam posebnu čast da pozdravim našeg premijera, gospodina doktora Vojislava Koštunicu, koji je bio na prvim susretima kada smo otvorili fabriku rakije." Premijer klimnu glavom, na svoj način, Jovo nastavi: "Tada su mi govorili da nije dobro, da nije poželjno da Voja, tada Voja, a danas premijer, da dođe tamo, imali smo probleme da to neko otvori, i ja sam znao da naš ondašnji Voja, a naš sadašnji premijer, je skroman i da se neće on trpati u prve redove, da je uvek gledao iz prikrajka. Još jednom da mu se zahvalim, pa pozdravi i akademika Matiju, koji je danas među nama ovde…"

Voditeljka pozva ministra Ilića, ovaj pridiže pantalone, izađe, uze drži mikrofon koji je bio u stalku: "Želim da pozdravim predsednika Vlade, sve prisutne goste, našeg akademika poznatog… Evo, ja danas mogu da vam kažem da su svi poslovi završeni i da su svi putevi završeni." Izađe i Nik Aničić, iz dijspore, nazva boga, pozdravi čestitu i poštenu glavu premijera, pametnu i mudru glavu akademika Matije, pa dade savet i poruku: "Samo treba da se molite bogu i da se držite Rusije…"


DŽAJIN PAS

Ljuba Živkov je, namigujući mi, znao da kaže da je za dobru reportažu potrebno i dodati nešto od "činjenica", pa na tu okolnost ima da kažem da otkade je stigo Vučić, nema potreba za "dodavanjem", svaki njegov nastup je čista literatura. U to ime, evo primera, novembar 2015, Vučić na otvaranju 4 kilometra puta u Pambukovici.

Desetak kilometara od Uba, prema Koceljevi, odvajanje za Novake, nov put, po sredini bela linija, bele linije i sa strane, s obe strane puta odvodni jendeci. Preko puta crvena traka, u vazduhu, okačen za banderu i metalnu šipku instaliranu za te potrebe, veliki beli transparent na kome velikim ćiriličnim slovima piše: Vučiću zarez Hvala znak uzvika. Na toj raskrsnici žuta tabla opštine Ub, mala bina, mikrofoni, kombi sa miksetom… Tek nekoliko ljudi. Ukraj puta, sa tompus, u radnom odelu, sako, farmerke, žute cipele sa žute pertle, gospodin Milorad prezimena Grčić, koji generalni direktor REIK "Kolubara". Ćuti, i puši, radno zabrinut.

Ozgo, od Novaka, stiže autobus, izađe muški svet, biće radnici sa nekog od "Kolubarinih" kopova. Žensko so kratke čizmice, maramče oko vrata, uze izdaje naredbe, da se pridošli raspoređuju sa strane, može i do voća. U sve pristiže "audi", iz koga izađe Šef protokola Vlade, pravo na poranio Milorad direktora "Kolubare", dohvatiše se preko ramena. Uto, eto i dva autobusa od Uba, nekoliko od Koceljeve, Valjeva… U svakom "Slobodna vožnja" autobusu, napred, do vozača, beli šuškavac sa natpisom Srpska napredna stranka. Stiže naredba da se skinu Napredni šuškavci, ono energično žensko, sa maramče oko vrata, dade komandu da se sklone autobusi, ponovi, da se autobusi ne vide.

Autobusi su i dalje pristizali, iz Šapca, još njih sa Uba, pristigli narod se raspoređivao, bilo i onih koji stigli sopstvenim prevozom, jedan auto se parkira naspram bine, ono energično žensko povika: "Sklanjaj, to je samo za Pink." Autobusi su još dolazili, u sklanjanje autobusa se uključi i Šef protokola Vlade, skloniše sve autobuse iz vidokruga. Reporter među pristigli narod ubeleži narodnog poslanika iz Koceljeve Matića, direktora Valjevskih vrtića, direktora Valjevske bolnice, predsednika opštine Lajkovac, predsednika opštine Mionica, načelnika Kolubarskog okruga, SNS poslanika iz Valjeva…

Preko mikrofona dadoše komandu: "Svako po dva metra nazad, na levu i desnu stranu se raširite, oslobodite traku koja treba da se preseče, nemojte se nabijati"… Samo što prošlo osam sati, sve beše postavljeno, začu se žamor, od usta do usta prođe uputstvo "Svi smo mi meštani", nekolicina otvori fascikle i upisa dnevnu zapovest – Svi smo mi meštani.

U sve pristigoše sa po jednu kiku četiri devojke u narodnoj nošnji, momci u žutim "Dunav auto" prslucima, po komandi, napraviše lanac ispred "meštana", kamere se postrojiše pred binu, u sve stupi Dragan Džajić Džaja, sa Putevi Drobnjakom, sve se okrete prema Ubu. Začuše se aplauzi, okretoše se kamere, kako izađe iz auta, Vučić gospodinu se dogodi žena koja mu pokloni teglicu slatkog i vunene čarape. Primi poklon, odloži ga spremnim saradnicima, sve pozdravljajući razvojnim pozdravom, "Dobar dan", nastavi kroz špalir bodren aplauzima koji se nisu smirivali.

U pratnji kuma Glišića, predsednika na Ub, stiže do crvene vrpce, gde su Džaja i Drobnjak već bili postrojeni. Odma upita Drobnjaka, koliko para, koliko kilometara, Drobnjak raportira, Vučić gospodin mu replicira da opet slag’o, nije 4,8, nego 4,7 kilometara. Posle još malo spontanosti, pokaza državničku odlučnost: "‘Ajde Džaja i Drobnjak da otvore, a ja ću da tapšem." Od one četiri devojke sa po jednu kiku, sa crvenih jastučića uzeše makaze i Džaja i Drobnjak presekoše vrpcu. Svi su aplaudirali, Vučić gospodin je aplaudirao, ko treba da kaže bravo, reče, Bravo, i Vučić gospodin reče, Bravo!

Vučić gospodin nastavi bude državnički odlučan, da se prošeta, vidi put. Krenuše uzbrdo, Džaja na desnom krilu, Vučić gospodin po sredini, leva strana Drobnjak i kum predsednik Glišić. Drobnjak dade informaciju da je najvažnije da put ima odvodne kanale, Vučić ode ukraj puta vidi kanale, pa upita Drobnjak direktora: "Kad ćeš da radiš Negotin, Bor…?" Drobnjak spremno odgovori, Vučić nastavi, da se završi autoput Paraćin – Zaječar i Paraćin – Bor, Drobnjak obeća četiri trake. Pa se Vučić gospodin okrete legendi Džaji, pa legendarno reče: "Baš lepo izgleda", a Džaja iskusno vrati pas: "Fenomenalno!"

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

“Čelzi” iz Mišarske

Ivan Mrđen

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu