Šta će biti sa Novom godinom – Deda Mraz je švorc

Vreme smrti i razonode 2

foto: marija janković

Vreme smrti i razonode

Godina 2021. doneće borbu u kojoj će se bedni rukama i nogama boriti da ne budu bedni, a imućni im svim raspoloživim sredstvima to neće dopustiti. Vojska i policija će biti tamo gde je kasa, nemojte ni da sumnjate u drugačiji ishod. Tako je od pamtiveka. Čine ih uglavnom nekadašnji bednici koji su zahvaljujući državnoj službi poboljšali dotadašnji položaj. Prvo hrana, pa onda moral, pisao je Breht

Neće se desiti!

Pitam se da l’ treba da se radujem il’ da tugujem…?

Pfffffhahahaha…

Dakle, ovo je jedna od masnije izgovorenih laži u poslednje vreme.

Kad su Nove godine u pitanju, patim od žešće qrtzobolye (lat.) i izvinjavam se unapred svima na prostaštvu koje nema adekvatnu zamenu za osećanje koje me preplavljuje svaki put kad me upitaju "gde ćete za Novu godinu?".

Brate, nigde!

Sa ogromnim zadovoljstvom odbijam da prođem gradom oko ponoći kroz špalir pijanih mandova i pripadajućih im mandovki, od kojih će bar pola da urla "Anđeeeeeeeeeleeeeee", da bi gledô Cecu il’ Brenu na platou ispred Skupštine. Ima i Van Gog i Kiki i Piloti za ljubitelje ­tvrđeg zvuka.

Ljubitelji… Ahhahahahahahah… Da l’ je realno?

Nema većeg idiotluka od proslave Nove godine u postjugoslovenskom Be-Geu. Iz godine u godinu sve je odbojnije i teško da mogu sebe da uskladim s tom pojavom zvanom Doček koja mi se plasira kao narodna svečanost u kojoj treba da se podjednako nađemo i okupimo jer se eto mislilo na svakog od nas. Ma iiiiiiiidi…!

Vreme smrti i razonode 3

foto: marija janković

Da se razumemo vi i ja oko par stvari. Volim ovaj narod. Volim svečanosti. Volim i narodne svečanosti, panađur i lumperaje svake vrste. Nema ništa sporno. Čak sam i ženu pronašô u novogodišnjoj noći. Al’ nešto je debelo puklo u svemu tome, otkako se bitisanje pretvorilo u imitaciju života, ima tome dosta. Trebalo bi da se radujem, evo – najavljuje se nova autobuska stanica za međugradski prevoz na Novaku do kraja 2021, sređuje se savsko priobalje, dižu se spomenici velikanima, okitio se grad lampionima još s jeseni, američki jutjuberi ne izbijaju iz Skadarlije i Bajlonijeve pijace, a biće i metroa od Makiša do Mirijeva, kunu se Francuzi u majku, potpisaše i protokol. A ja sve imam utisak da lebdim u nekom međuprostoru u kojem ništa nema niti formu, niti značenje.

Stoga u poslednje vreme volim puno da spavam. U snovima, život mi je nekako konkretniji. Sanjam žive snove, smislene. Stvari teku nesmetano koliko god neobične bile. Sanjao sam neku noć Cvijetu Mesić, prerano ostarelu, kako je muči što je proganjaju u javnosti. Sedela je u nekoj kafani u društvu Maje Odžaklijevske i Dude Glid, koje su joj se našle kao podrška i uteha. Sve sam to promatrao kroz prozor, ugledavši ih s ulice, pošto sam sa suprugom i dvoje prijatelja prešao preko mosta velegrada na reci, udaljenog sat vremena vožnje od Beograda. Krenuli smo do kola koja sam ostavio u centru. Život koji ne živim u budnom stanju, zamenio sam životom kojim se krećem kad se prepustim snu. Sanjao sam tako jednom čuvenog kustosa Renea Bloka kao vlasnika forda kortine, crnog, ubitačnog. Hana, moja vrla kći, i ja pokušavamo da upravljamo njime, tražeći usput način da se otarasimo vreće govana. U Parizu smo u kojem beskućnici spavaju u luksuznim džakovima razmeštenim po javnim kupatilima, u kojima su klozeti s korpama za otpatke od hromiranog čelika i polaganje đubreta se naplaćuje kovanicama.

Ali to je tako samo noću. Danju, odvija se pandemonijum. Bilo je pandemija i ranije, ali ova je kao nijedna pre pokazala svu budalastost i beskrupuloznost vodećih globalnih tokova, s još uvek nesagledivim posledicama. Što reče Keri Grant – u životu se stalno oporavljate od nečega. Kažu još – menjaće se odnosi unutar društva. Pa ne znam šta bi’ imô još da dodam o tome. Znate kako je Hitler došao na vlast u januaru 1933? Pobedivši na izborima uz mantru "Ne želimo više da vidimo klasne podele!". Odmah potom usledio je porast nacionalizma kao prevencija klasnog sukoba. Završilo se sa 60 miliona mrtvih i potpuno razorenom civilizacijom koja se sledeće četiri decenije oporavljala od toga. Onda je Regan zakoračio na švapsko vojno groblje u Bitburgu i rekô: svi su žrtve, i pokrenuo deregulaciju koja je dovela do enormnog bogaćenja bogatih, stagnacije životnog standarda srednje klase i urušavanja preostalih koji čine apsolutnu većinu. Živimo u sistemu baziranom na podrivanju dobrobiti drugih zarad sopstvenog napretka, što rezultira padom kvaliteta života zajednice. Ma neee, nipošto. Mi smo samo umislili da smo sirotinja. Potrebna nam je drugačija perspektiva. Mi smo milioneri u iščekivanju.


GLADAN ČOVEK DONOSI LOŠE ODLUKE

I tako sveznajući mudroser upire pogledom u dane pred sobom. Šta li će biti, pitaju se mnogi, te umisliše da imam koju o tome. Ali mozak mi je ispran od svih sadržaja. Moram vam priznati da se rado prepuštam inerciji. Kao da sam pa imao ne znam ni ja koje mogućnosti u životu. Šanse se ukazivahu samo tako, svaku na volej pa u rašlje. To nema ni u FIFA mobile aplikaciji.

Godina 2021. doneće borbu u kojoj će se bedni rukama i nogama boriti da ne budu bedni, a imućni im svim raspoloživim sredstvima to neće dopustiti. Vojska i policija će biti tamo gde je kasa, nemojte ni da sumnjate u drugačiji ishod. Tako je od pamtiveka. Čine ih uglavnom nekadašnji bednici koji su zahvaljujući državnoj službi poboljšali dotadašnji položaj. Prvo hrana, pa onda moral, pisao je Breht. Gledao sam na TV-u dokumentarac o Sirizi i neki grčki radnik reče u kameru: "Gladan čovek donosi loše odluke." Znate, kad je manjina ta koja određuje dinamiku društva, fundamentalna solidarnost izostaje. Zato su mi oduvek bile komične filantropske lekcije multimilijardera koji su svoja enormna bogatstva sticali obrušavanjem na konkurenciju ne mareći da li će time razoriti na hiljade porodica onih koji ostaju bez posla.

Vreme smrti i razonode 4
VAKCINA,…foto: marija janković

Šta preostaje? Povratak u normalnu reprodukciju svakodnevnog života. Da, ali šta je to zapravo? Koji je to minimum minimuma oko kojeg bismo se saglasili? Teško da ćemo ikad saznati. Polemisaće se naširoko u intelektualnim krugovima o stratifikaciji društva, transnacionalnosti, geoinženjeringu, biogenetici, približavanju nultoj tački… Frazeologija u beskraj. Ipak, na nekoj ravni, teško mi pada sve ovo, moram da priznam. Sva ta kriza smisla zapravo deluje zastrašujuće.

Pre neki dan napunio sam 56 godina. Godine 2000, supruga mi je pazarila za rođendan mobilni, Ericsson T18s, izvanredna naprava. Mogli smo da se čujemo kad je bilo potrebno, pošaljemo poruke besplatno kad je nužno. Imô sam i komp, internet. Umnogome se unapredio život. Sloba je pao dva meseca pre toga. Svakodnevica, iako razorena, dobijala je neke obrise i perspektivu. Dvadeset godina ranije, preminuo je Tito. Toliko toga se sadržajno i sistemski dogodilo u tom periodu da je teško nabrojati. Od decembra 2000. do danas razvuklo se 20 godina, doslovce. Taman je takva dinamika bila. Imam dva ajfona, crni i beli, koje mrzim. Opterećuju me suvišnom komunikacijom i prevelikom dostupnošću. Prisutan sam na društvenim mrežama, verujući da mi je tamo mesto ukoliko želim da sam u dosluhu sa svetom. Sveukupno imamo osam telefona u kući i svi su u različitim funkcijama, koje su neophodne i za koje treba platiti račune na nekom nivou, da l’ mesečnom, da l’ po potrebi. Imamo kablovsku s 3.000.000 kanala krcatih ničim, a vreme provodimo vrteći daljinski u potrazi za iole suvislim sadržajem. I sve to košta đavo i po. Kako smo spali na to? Nekad smo se smejali Amerima gledajući filmove 80-ih kako žive otupljujućim životom, nismo ni primetili kad smo utonuli u slično bespuće.

Ne mogu da zamislim sledećih 20 godina. Ne mogu ni sledeću, nadolazeću. Zaista, šta s 2021? Kakve su perspektive u godini Bivola? Pre 33 godine, krajem septembra, vozio sam se iz Peći za Prištinu sa Asimom i Džavidom Ljokajem. Upravo završismo svoj boravak u Dečanima gde smo bili angažovani na restauraciji fresaka. Odjednom, kola su se zaustavila. Pogledao sam kroz šoferšajbnu i ugledao ogromnog bivola kako stoji nasred puta i gleda nas nezainteresovano. Bio sam potpuno impresioniran prizorom veličanstvene životinje ogromnih, uvijenih rogova, poput simbola kraljevskog dostojanstva. Nepredvidive su prirode i obično samuju u poznim godinama. Upitah Ljokaje:

Vreme smrti i razonode 5
…NAJBOLJI NOVOGODIŠNJI POKLON: Da opet bude kao nekadfoto: zoran žestić / tanjug

"Šta sad?"

"Ništa", odgovoriše. "Sediš i čekaš."

Sedeću i čekaću. Ne žurim nigde. Ionako nemam pametnija posla, a na horizontu se i ne nazire ništa zbog čega bih srljao. U ovim oblastima, bivo je smatran za govedo sirotinje. Onaj na Kosovu bio je milostiv. Pošto je dokazao svoje, mirno je sišao sa asfalta u polje, te tako nastavismo tamo gde smo se zaputili, svaki svome domu. Nikad ih više nisam video.


STARI, SVE SI BIO U PRAVU

Bio sam ne tako davno u gostima kod jednog od naših vodećih filmskih stvaralaca iz perioda Crnog talasa i reče mi: "Preživeo sam kraljevinu, okupaciju, socijalizam, ratove 90-ih, tranziciju, ali ništa ne može da se poredi s ovim terorom trivijalnosti. To ubija." Na prvi pogled mi je zazvučalo preterano, ali počinjem sve više da osećam težinu tih reči. S jedne strane, nikad život nije bio komforniji, dostupniji, tehnološki standard viši i prijemčiviji, a opet ne mogu da se otmem utisku da se sreća ne krije u izobilju. Sve mi je očiglednije da neću imati prilike da za svoga vakta iskusim išta slično kejnzijanskom društvu blagostanja u vreme kojeg sam rođen i odrastao. Višedecenijsko cimanje s derivatima reganizma i tačerizma koji su oblikovali svet današnjice doveo nas je u ćorsokak iz kojeg nema lakih rešenja niti izlaska naprečac. Na kraju, ni ti sistemi se nisu uspostavljali preko noći.

Kao klince stalno nas je zabavljalo kad bi Tito beskrajno ponavljao da najviše treba da se čuvamo nacionalizma i revizionizma, pogotovo nam je revizionizam bio za padanje pod sto. Dosadan kao i svaki dedovan, a opet šarmantan i pun pouka i dobrih priča. Nije mi više smešno, uopšte. Stari, sve si bio u pravu. Ispostavlja se da si izvukao maksimum iz narodnog vrela. Ovo sad je, biće, realni domet uboge svetine koja se gubi pod čizmama tvojih dojučerašnjih dupeljuba što se raštrkaše po republikama i pokrajinama da u ime demokratije i nacije odbrane vekovna ognjišta od unutrašnjih neprijatelja. Pošto su spoljne granice ostale iste. Tako smo u krvavom građanskom ratu odbranili pravo na postojanje i od jedne celovite nezavisne države dobismo šest i po marionetskih od kojih su jedna i po i zvanično protektorati. Al’ smo svaki svoj na svome.

Taman kad smo pomislili da je gotovo, stižu nove pouke. Džaba si slao Tempa među Čokalije. Ispade da je Šarlo Šatorov pravilno sagledo situaciju. A i rehabilitovaše ga kao makedonskog revolucionara iako je poginuo kao sekretar Oblasnog komiteta BKP za Sofiju i komesar Treće operativne zone Bugarske. Zna Zaev šta radi. Evo, i freske se preimenuju da dočekaju spremno početak pregovora sa EU. Tako preko noći u Manastiru Svetog Joakima Osogovskog kod Krive Palanke Uroš Nejaki, Lazar, Milutin, Stefan Dečanski, Nikodim i Stefan Prvovenčani postaše Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka, Konstantin Kavasila i Justinijan Prvi. Što sam stariji sve više razumem zašto je Lenjin zazirao od socijaldemokrata.

Ipak, život je mnogo više od nabrajanja gluposti koje su neuništive. Pametni ljudi se time ne bave. Ali s vremena na vreme, važno je osvestiti trenutak da bismo se pravilno postavili. Treba videti kako prevladati nemogućnosti. Potrebno je uložiti dodatni napor, očigledno da ovo dosad nije dovoljno. Teško je izaći iz zone komfora, znam šta pričam. Ali postignuća pružaju ogromno zadovoljstvo. Neprocenjivo je kad osetite život kroz domete. Sunce počne da vas obasjava i miluje umesto da prži, kiša vas umiva i osvežava umesto da zasipa. Sve je drugačije. Život je proces, promene ciklične. Nalazimo se u stanju anomije koje je karakteristično za kraj jedne i početak nove epohe. To nije jasno utvrđen sled u kojem možete da svučete jedan i navučete drugi poredak. Očigledno je da se tražimo. Voleo bih da nam taj Bivo 2021. najpre pomogne da se izvučemo iz civilizacijskog blata u koje smo se zaglibili kao posle novogodišnje pijanke, kad tumarate dezorijantisani i pometeni na putu do kuće. Ja sam onomad, kad nabasah prvi i jedini put dosad na nj, svoj našao. Započeh tad avanturu, raskinuvši sa starim obrascima ponašanja i delovanja, što me dovede dotle da mogu da vam pišem o tome, i evo, traje do danas. Bar je vredelo pomučiti se, jer to je pitanje statusa, a ne novca. A status je upravo ono zbog čega se i odigralo prvo zabeleženo ubistvo u Bibliji. Nama sopstveni život uvek izgleda nepodnošljiv, a nečiji drugi nedohvatljiv. Spavajte mirno.

Iz istog broja

Međunarodni dan ljudskih prava

Vanredno stanje kao konstanta u Srbiji

Bojan Stojanović

Intervju – Lana Nikolić, aktivistkinja

Sve je nepristupačno

Sonja Ćirić

Intervju – Milica Kralj, pozorišna rediteljka

Danas je opozicija svako ko misli svojom glavom

Zora Drčelić

Politički život na način predsednika Srbije

Farbanje fasadne demokratije i naroda

Nikola Tomić

Skupštinska hronika

Nasiljem protiv društva

Radmilo Marković

Tribina

Vidljivi za nevidljive

Priredili Marko Pantić i Sonja Ćirić

Od devedesetih do 11/9

Globalizacija terorizma

Vukašin Obradović

Praznični biznis u doba korone

Grinč je došao po svoje

Nemanja Rujević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu