Vreme neizvesnosti i iščekivanja

Odavno je život Srba na Kosovu – makar poslednje 23 godine – kupovina vremena i čekanje “da se nešto desi” bez jasnog odgovora – šta. Nešto između želja i realnosti, možda više želje nego realnost. Ili, ponajviše, u iščekivanju da se ne desi ništa kako se želje ne bi raspršile, a realnost postala nepodnošljiva. Reč je o tome kome će se carstvu Srbi na severu prikloniti, odnosno, kom će pripasti jer je jasno da kao svoje osećaju ono sa sedištem u Beogradu, a ne u Prištini.

Ovih dana je posle dužeg vremena to “nešto” pretočeno u ozbiljan rizik od sukoba. Mnogi su smatrali da je ovo još jedna igra Beograda i Prištine dok zabrinutost nije stigla iz Evropske unije i Amerike, koje od 31. jula ove godine sa posebnim naglaskom pozivaju na deeskalaciju.

Naiđe tako s vremena na vreme čaršijska priča – sutra je taj dan, nešto se sprema, biće nešto… Uvek su to “provereni izvori” jer komšija ili rođak radi ovde ili onde i sigurno zna, a “mene ne bi lagao”. Zatim bi se razgovori završavali iznova istim zaključkom da se nikad nešto nije desilo kada o tome svi pričaju, nego kada nastane tišina. Ali niko nikad nema odgovor na pitanje koja je to mera tišine, koliko bi ona trebalo da traje dok ne stigne “nešto”.

ČOVEK KOJI SVE ZNA

foto: fonet

Nakon neuspelih pregovora u Briselu, kupljeno je novih 48 sati tišine koju povremeno prekidaju pozivi Brisela i Vašingtona da se dođe do kompromisa po pitanju registarskih tablica. One su za neke parče lima, za druge pitanje simbolike i prisustva Srbije na Kosovu, a za treće samo jedno od sredstava da se slobodno kreću.

Međutim, stvorila se atmosfera da je sve zbog tablica iako su one, zapravo, samo povod za nagomilano nezadovoljstvo Beograda uverenog da predstavlja stranu koja stalno pravi ustupke. U istom kontekstu je i utisak da u Prištini nisu spremni za kompromise, a da su Srbi na Kosovu dati u zagrljaj Prištini koja je ruke ostavila skrštene. Takođe, tu su i Albanaci – oni bi pak da se oslobode prisustva Srbije.

Sve ovo je najviše isplivalo na površinu sa dolaskom na vlast u Prištini lidera Samoopredeljenja Aljbina Kurtija. On od tada govori u ime svih iako to od njega niko nije tražio. Kurti tako zna ne samo šta Srbi na Kosovu žele, nego i sindikati prosvetnih radnika u Prištini, nezadovoljni penzioneri… Ramuš Haradinaj, jedan od lidera opozicije u Prištini, izjavio je, napustivši sastanak sa kosovskim premijerom, da nije dobio tražene odgovore već da je Kurti držao predavanja.

Na severu Kosova se sve reflektuje kao pokušaj punog uspostavljanja suvereniteta Prištine, jer kako veruje kosovski premijer, Srbe zanimaju “jobs and justice” a njihova država je Kosova (uz uporno insistiranje na reči Kosova, ne Kosovo). Čule su se i u Prištini kritike da je prva stvar koju je Kurti uradio za sever Kosova bilo slanje specijalaca i da to nije način da se gradi poverenje sa narodnom koji je na Kosovu malobrojniji. Njegove poruke kojima je hteo da se približi Srbima uglavnom su bile kritika države Srbije i vlasti u Beogradu, uz ignorisanje činjenice da baš tu državu (bez obzira ko je na vlasti) Srbi na Kosovu smatraju svojom, te da će ih takav rečnik još teže približiti Prištini.

Ono što kosovski premijer Aljbin Kurti ili ne shvata ili se o isto oglušuje jeste da integracija severa Kosova u kosovski sistem nije moguća bez Beograda. Ignorisanje te činjenice je rezultiralo da 5. novembra iz institucija na severu Kosova izađu gradonačelnici i adminsitrativno osoblje u opštinama Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić. Sudija koje sude po slovu zakona Kosova na severu više nema, a čak su policajci skinuli uniforme sa grbom Kosova – i to demonstrativno, uz prisustvo velikog broja medijskih ekipa.

Time je rezultiralo, a kako je počelo?

SLAVA OPŠTINE LEPOSAVIĆ

Pregovori, koje prema rezoluciji UN iz 2010. godine koju je pre toga Srbija usaglasila sa Evropskom unijom, vodi Evropska unija počeli su takozvanim tehničkim pregovorima. Na srpskoj strani bio je Borko Stefanović, a na kosovskoj Edita Tahiri. Postignuto je više dogovora uključujući one o slobodi kretanja (ličnim kartama i tablicama), koji bi trebal da regulišu uslove kretanja na relaciji Beograd–Priština. Većina dogovora je promene donosila ljudima koji žive južno od Ibra, dok je sever Kosova smatran nedodirljivim. Jasna granica je bila reka Ibar, nju kosovski zakoni nisu mogli da preplivaju.

Razgovori su 2013. podignuti na politički nivo, a glavne uloge u Briselu imali su tadašnji premijer Kosova Hašim Tači, predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić i tada prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić. Dogovor u 15 tačaka od 19. aprila iste godine podrazumevao je da grb Kosova stigne i u četiri opštine na severu. Na dan gradske i hramovne slave opštine Leposavić 12. maja, na sever Kosova je došao Aleksandar Vučić vidno svestan nepopularnosti dogovora iz Brisela. Slava opštine Leposavić nije usputna informacija već je važna zbog činjenice da je na ulicama bilo mnogo više ljudi zbog niza manifestacija održanih tokom tog dana. A ljudi koji su došli na sabor u tabloidima su postali oni koji su Vučića srdačno dočekali.

Dakle, u realnosti, atmosfera je među građanima govorila “ne” Briselskom sporazumu. Vučić se sastao sa tadašnjim predstavnicima Srba sa severa Kosova predvođenim Markom Jakšićem iz Demokratske stranke Srbije kako bi im ponudio da učestvuju u ispunjavanju međunarodne obaveze koju je Srbija preuzela u Briselu parafom Ivice Dačića. Glasno “ne” izgovorili su i tadašnji lideri Srba sa severa Kosova i to je bio početak puta za nastanak Srpske liste koja je učestvovala na kosovskim izborima 3. novembra 2013. godine.

Glavni slogan na izborima je glasio “Danas glasaj za Srpsku, a sutra gradi Srpsku”, gde se mislilo na Zajednicu srpskih opština; ona se može nazvati svojevrsnim kompromisom koji je Srbija ponudila Srbima na Kosovu u zamenu za državu Srbiju na teritoriji Kosova. Nakon osnivanja lokalnih samouprava u godinama koje su usledile, nastavljena je integracija u ustavno-pravni poredak Kosova. Tako su srpske sudije, tužioci i pravnici za državu Srbiju postali penzioneri zasnovavši istovremeno radni odnos u kosovskom pravosuđu. Ukinuta je i civilna zaštita, a oni koji su završavali policijske škole i akademije da bi služili u državi Srbiji, na poziv te iste države nevoljno su obukli uniforme sa grbom Kosova i priključili se svojim komšijama i poznanicima koji su u kosovsku policiju ušli još ranih dvehiljaditih godina. Ukratko, bili su to bolni procesi za ljude na severu Kosova ali i državu Srbiju. Zauzvrat je Srbija otvorila pretpristupne pregovore sa Evropskom unijom 21. januara 2014, a međunarodna javnost je pozdravila Briselski sporazum nazivajući ga istorijskim. Oni koji se na demokratiju toliko pozivaju ignorisali su osećanja i želje Srba na Kosovu.

TRI PRIMERA

Nekoliko primera ilustrativno pokazuju osećaj Srba u institucijama Kosova. Čak i oni koji žive južno od Ibra i koji nisu imali mnogo izbora već su u institucijama Kosova počeli mnogo ranije da učestvuju, kritikovali su “severnjake” što nisu pružili jači otpor uz reči: “Pokazalo se na našem primeru da to ne funkcioniše”. Tokom jedne od brojnih agonija u vezi sa registarskim tablicama, izvesna devojka sa severa Kosova nije mogla da pređe preko Jarinja put Raške pa je odlučila da sreću okuša preko Zubinog Potoka i prelaza Brnjak. Sa kosovske strane je dočekuje Srbin, kosovski policajac, koji radi na punktu tik uz onaj u kojem sedi policija Republike Srbije. Ona mu objašnjava problem i pita da li može da prođe, a policajac odgovara: “Ma pustiću te ja, ali ne znam da li će ovi naši”. Kada sam prepričavala drugu Albancu reči kosovskog policajca, on je kroz smeh rekao: “Znači, mi nismo naši” i objasnio mi da su Albanci imali sličan osećaj tokom učešća u institucijama Republike Srbije.

Možda najzanimljiviji primer dolazi iz redova Srpske liste, prilikom jedne od brojnih najava o napuštanju kosovskih institucija. I pre zvanične odluke o ostavkama gradonačelnika, oglasio se tadašnji gradonačelnih kosovske opštine Zubin Potok Stevan Vulović poručivši da je dao ostavku, uz reči: “Skinuli smo teret bruke”.

Otuda ne čudi što je izlazak Srba sa severa iz kosovskih institucija naišao na vidno odobravanje građana, a kod nekih podigao očekivanja od pregovora u Briselu. Pitanje je ipak koliko su očekivanja realna i u kojoj meri će biti izneverena.

Do tada život teče normalno, svojstveno normalnosti na severu Kosovu. Ta realnost izgleda tako da na ulici Kosovske Mitrovice stojim sa drugaricom iz Zvečana i kolegom snimateljem koji je prvi put u Kosovskoj Mitrovici. Posle nekoliko minuta, kolega pita: “Jeste li vas dve čule rafale, malopre mi se učinilo da sam čuo neke…?” Odgovoramo mu: “Aha, čule smo” i nastavljamo da žurimo za nekim drugim poslom. Ulicama patroliraju pripadnici EULEX-a, na glavnom ibarskom mostu su karabinjeri, naiđe po koji pripadnik KFOR-a, ljudi slave i idu na slavu, a ovaj tekst nastaje u nedelji kada se slavi Aranđelovdan, Mina, kralj Stefan Dečanski. Na severu Kosova je običaj da gosti jedni drugima nazdravljaju uz meku rakiju. Pije se iz jedne čaše, a prvu zdravicu daje domaćin uz reči “zdrav se” onome kome čašu prosleđuje.

Jedna od mnogih situacija kada su se mogle čuti glasine “iz pouzdanih izvora” da će se nešto desiti bila je pre četiri–pet godina. Vozim putevima severa Kosova i stižem do integrisanog prelaza Jarinje i dok čekam u redu od nekoliko automobila, odlučim da kolegu Albancu iz Prištine pitam ima li informacije da se nešto sprema. Šaljem poruku “znaš li šta se dešava, priča se da ćete sutra da nas proterate”uz prigodan smajli. Ubrzo stiže odgovor u istom tonu – “nećemo sutra”. Kažem sebi, “dobro je da znam da nije sutra, a za dalje kako bude”.

Do tada, “zdrav se”.