Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina 2

¼ VEKA: Plakat za dvadesetpetogodišnjicu izlaženja

ilustracija: nebojša grujičić, vladimir stankovski

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Pokrenuto 1990. kao njuz-magazin po ugledu na "Tajm", "Njuzvik", "Vremja", "Špigl" ili "Ekonomist", u kojem ima prostora i za iznošenje ličnog stava i moralnog apela, "Vreme" tri decenije u teškim uslovima neguje novinarstvo zasnovano na činjenicama, analiziranim onoliko koliko je to dovoljno čitaocu da bi samostalno i pouzdano mogao da se opredeljuje...

(Tekst, ovde iz tehničkih razloga skraćen, nastao je u proleće 2009. i objavljen u Zborniku "Dimitrije Davidović, večiti savremenikdoprinos srpskog novinarstva razvoju demokratije odNovina serbskih’ 1813. do savremenih tokova", koji je izdao Službeni glasnik)

"Novi talas" nedeljnika "Vreme" započet 1990, nije novi, to je zapravo pokušaj da se u Srbiji sačuvaju klasične žurnalističke vrednosti. Iskustvo nedeljnika "Vreme" obeležava pokušaj da se u vreme raspada države, rata i moralnog i ideološkog sloma promoviše novinarstvo zasnovano na činjenicama i na racionalnom rasuđivanju, da se očuva kredibilnost novinarske profesije i da se iskaže privrženost elementarnim moralnim načelima.

Po žurnalističkoj formi "Vreme" je srpski nedeljni njuz-magazin. Osnovala ga je u Beogradu oktobra 1990. grupa novinara koja je napustila nedeljnik NIN, grupa beogradskih disidenata, grupa novinara "Borbe" i nekoliko novinara veterana. Kao neka vrsta seniora, urednika-savetnika, početak su pomagali Dragiša Bošković, Jug Grizelj i Jurij Gustinčič, a asistenciju u uredničkoj realizaciji prvih brojeva pružio je i Dušan Simić, novinar, urednik i spoljnopolitički dopisnik "Politike". Veći deo pomenutih ličnosti je učestvovao i u stvarnim pripremama za pokretanje lista, a nekoliko njih je podržalo inicijativu iz profesionalne solidarnosti. Nekoliko novinara pak koji su učestvovali u pripremama lista nisu se identifikovali kao formalni inicijatori pošto su bili vezani obavezama za listove za koje su radili, a pokretanje novog lista je bilo povezano ne samo s rizicima već i sa neizvesnošću koja se ticala termina izlaska prvog broja, i tada još neregulisanih propisa koji se tiču izdavanja novina od strane privatnih lica.

Saradničku mrežu su činili afirmisani novinari širom tadašnje SFRJ koji su uglavnom bili u otporu prema propagandističkom talasu koji je brzo preplavljivao tadašnji medijski prostor.

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina 3

Prvi broj "Vremena" izašao je 29. oktobra 1990. godine. Pripreme za pokretanje nedeljnika trajale su sedam meseci. Formalni osnivači su bili Zoran Jeličić, koji je bio i prvi glavni urednik, Dragiša Bošković, Milan Milošević, Stojan Cerović, Dimitrije Boarov, Miloš Vasić, Lazar Stojanović, Srđa Popović, Vesna Pešić, Jurij Gustinčić, Boro Krivokapić, Mirko Klarin i Jug Grizelj.

Rešenje o upisu u registar javnih glasila novina pod nazivom "Vreme" pod rednim brojem 950 doneo je Republički sekretarijat za informisanje 18. jula 1990. Pre toga saglasnost je dalo odgovarajuće veće tada još delegatske Skupštine opštine Stari grad.

Kao formalni izdavač "Vremena" prijavljeno je akcionarsko preduzeće Sedma sila koje su pokretači lista registrovali u Rijeci, pošto je procenjeno da su uslovi za osnivanje izdavačkog preduzeća tamo u tom trenutku bili povoljniji. Da je Novinsko preduzeće Vreme d.o.o. formalno promenilo osnivača govori rešenje Okružnog suda u Beogradu od 14. oktobra 1991. godine, ali ta promena je bila zapravo samo formalna.

Pored prvog glavnog i odgovornog urednika Zorana Jeličića, prvu redakciju sačinjavali su Slobodanka Ast, Stojan Cerović, Nenad Novakov (umetnički urednik), Goranka Matić (urednik fotografije), Nikola Kostandinović (grafički urednik), Milan Milošević, Roksanda Ninčić, Lazar Stojanović (kultura), Hari Štajner (svet), Miloš Vasić, Dragoljub Žarković (unutrašnja politika), Aleksandar Ćirić i Nenad Stefanović, koji je u redakciju iz formalnih razloga ušao malo kasnije, i sekretar redakcije Elena Krstanović.

Kroz redakciju "Vremena" za trideset godina njegovog postojanja prošao je veliki broj novinara.* Neki od njih su u drugim redakcijama kasnije zauzeli čelne pozicije, ili su se istakli u drugim delatnostima. Njihova orijentacija i "boja" su prilično različite…


IME

Ime lista je izabrano 17. maja 1990. glasovima pokretača lista, a u konkurenciji su bili nazivi Odgovor, Videlo, Horizont, Centar, Petak, Poenta i Vreme.

Prethodno su pominjani Komentar, Beogradske novine, Kontinent, Evropa, Liberal, Salon, Kritika, Balkan, Nezavisne novine, Beogradski tjednik (očito šale radi), "Za trajni mir i međunarodnu saradnju", Nedeljnik, Beogradski nedeljnik, Analiza, Tribina, Pregled, Revija, Panorama, Njuz-magazin, Nezavisni list, Vidik, Kontakt, Reč…

Veći deo tih naziva nosili su listovi koji su izlazili u prošlosti u Beogradu, ali oni nisu birani s namerom da se obnove profili tih listova, već zbog značenja koje reči iz naziva sugerišu. Izabravši naziv "Vreme", redakcija nije imala nameru da obnovi "predratno" "Vreme", dnevni list iz tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, ni njegov profil, ni političku orijentaciju. Slučaj je hteo da je deda jedne članice redakcije, Roksande Ninčić, diplomatski i politički doajen Momčilo Ninčić bio akcionar i jedan od osnivača "Vremena", ali osim prećutnog poštovanja za tu činjenicu to nije igralo neku veću ulogu.

U prvom broju u uvodniku je podsećano na to da je "Vreme" imenik značajnih svetskih listova, kao što su "Tajm", "Tajms", "Cajt" i rusko "Vremja".

Prilikom odlučivanja o imenu najviše glasova je bio dobio naziv Poenta, pa naziv Horizont, pa naziv Vreme, ali je u raspravi odlučeno da je naziv Vreme najprikladniji, s obzirom na usvojeni profil lista. Naime, kako se iz predloga i užeg izbora naziva vidi, među pokretačima lista postojale su dve osnovne ideje o karakteru lista. Jedna je bila da se pokrene opinion magazin, list koji bi bio baziran na komentarima, na isticanju ličnog stava i moralnog apela u prvi plan; druga je bila da se pokrene njuz-magazin, list koji će u prvi plan isticati činjenice, a svoj sadržaj bazirati na pokrivanju događaja, na osvetljavanju uzroka koji su do njih doveli i na spekulacijama o njihovom mogućem toku.

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina 4


NAMERE

U uvodniku prvog broja "Vremena" ta namera je obnarodovana sledećim rečima: "Želimo da ‘Vreme’ bude nedeljni list, pisan, uređen i oblikovan po ugledu na standardne svetske nedeljnike ove vrste. Stoga ćemo se držati opomene koja je stajala iznad glave jednog uglednog urednika: ‘Fakta su svetinja a komentari slobodni’.

Dakle, nećemo da navijamo za bilo koga ili za bilo šta, osim za istinu, odnosno za vrh dostignutih vrednosti u novinarskom zanatu i društvu uopšte. Izvan toga, ‘Vreme’ nema ni trajnih saveznika niti stalnih protivnika. Hoćemo da otkrivamo novosti, da o njima pišemo i da ih analiziramo onoliko koliko je to dovoljno čitaocu da bi samostalno i pouzdano mogao da se opredeljuje…

Još jednom: uradićemo sve što možemo i umemo da bismo se priključili svetskoj porodici nedeljnika poput ‘Tajma’, ‘Špigla’, ‘Njuzvika’, ‘Ekonomista’ i drugih.

U toj nameri nismo bez korena, sopstvenih. Početkom ovog veka, tačnije 1901. godine, Grgur Milovanović, profesor Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu, u svojoj knjizi O slobodnoj štampi uopšte ovako definiše ulogu slobodne štampe: ‘Ma sa koje tačke posmatranja polazili i ma kako se ne slagali o snazi dobroga dejstva slobodne štampe, opet se mora priznati, da ovo četvoro sačinjava zadatak slobodne štampe: da bdi, pazi, saznaje, pronalazi i na javnost iznosi verno sve pojave; da poučava, obaveštava, upućuje i dobra stvara; da vaspitava – i da ukorava i kazni.’

Svakako ima mesta razgovoru o shvatanju sveta, pa i štampe u takvom svetu, pre dva svetska rata, ali i danas krajnje aktuelno zvuči, bez ostatka, sledeće uputstvo gospodina i profesora Milovanovića: ‘Štampa ne sme laž ili neistinu kao istinu, porok kao vrlinu, zabludu kao pravo stanje stvari predstavljati bilo po neznanju bilo iz računa, jer je onda ona ne nauka i sredstvo, kojim se pravo stanje stvari ili dijagnoza saznaje, nego otrov kojim se život ili zdravlje zajednice razorava.’"

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina 5


NOVINE I "UDRUŽENJA"

Prednost koja je prilikom koncipiranja nedeljnika data njuz-magazinskoj u odnosu na opinion formulu nije bila apsolutna. Anegdotski rečeno, u prvom uvodniku prvog broja rečenica "Ovoj Redakciji ne pada ni nakraj pameti da sebi pripisuje nekakvu pionirsku ulogu" bila je povod za jednu egzotičnu svađu tokom puštanja u štampu prvog broja, praktično kad je papir bio "urolan" u rotaciju…

U foajeu Narodnog pozorišta, "čitav Beograd", zapravo jedan opozicioni krug širi nego što se obično misli, a neke će "Vreme" kasnije žigosati, s nekima prijateljevati, s nekima se svađati, svečano obučeni i pomalo raspoloženi za ono "salonsko" blazirano nipodaštavanje, čekao je da dežurna ekipa znojava i izmučena početnim naporom i borbom s vetrenjačama i indolentnim grafičkim radnicima iz štamparije, čija rotacija se zaglavljuje, donese prve primerke lista, koji je, kako će se kasnije u tekstu videti, nastao ni iz čega i uprkos svemu, i osamnaest godina predstavljao nemoguću misiju.

"Vreme" je, kako izgleda, doživljavano kao list pacifističke i građanske orijentacije. U veoma kriznim vremenima to je bilo njegovo okruženje, ako se polazi od starog pravila da novine prave udruženja, a udruženja prave novine.

Suprotno prilično raširenom uverenju, redakcija "Vremena" nije bila ideološki homogena, ali ideološka raznolikost pokretača nije predstavljala problem jer je tokom priprema lista nađena mera saglasnosti oko osnovnih moralnih postulata i izgrađena atmosfera tolerisanja unutrašnjih razlika, poštovana je hijerarhijska tolerantnost na razini novinar–urednik.

Tokom rađanja "Vremena", koje je među prvim privatnim novinama u Beogradu devedesetih, počela je da se ubrzano pojavljuje partijska štampa, koja po pravilu nije mnogo marila za žurnalističke standarde, već je u prvi plan isticala političku propagandu i "ubeđivačko novinarstvo".

Više opozicionih grupa se do neke mere ponašalo prijateljski prema "Vremenu", ali ta naklonost političke elite u nastajanju imala je dve strane – s jedne strane je predstavljala izvesnu psihičku osnovu u nesigurnim vremenima, a s druge strane ličila je na priču: "Daj pope ruku!". Narodni poslanik koji traži da bude intervjuisan ili bar besplatan primerak…

Na domaćoj političkoj sceni "Vreme" je imalo dobre odnose sa tadašnjim opozicionim partijama, mada, unazad gledano, u žaru političke borbe ni one nisu podnosile hladnu analizu ni ironični otklon koje je "Vreme" gajilo. Najbolje odnose s tim snagama "Vreme" je možda uspostavilo posle demonstracija 9. marta, kada je list, neposredno pre toga, doveden praktično pred kolaps zbog prvog talasa prepreka i depresije posle prvog izbornog poraza, na upečatljiv način osvetlio jedan od prelomnih događaja tranzicione političke istorije u Srbiji.

U izveštavanju o unutrašnjim političkim prilikama "Vreme" se držalo principa definisanih u poznatom uvodniku "Politike" iz 1904. da će podjednako ocenjivati i vlast i opoziciju, s tim što će opozicija imati izvesnu prednost. U izbornim ciklusima "Vreme" je primenjivalo formulu koju neguje "Njujork tajms", ne krije koga podržava, ali ni njemu ne daje beskrajan popust i pre svega uvažava činjenice.

U tom kontekstu treba primetiti da je "Vreme" imalo probleme i s neprijateljima i s prijateljima, od prvih se čuvalo samo, a molilo je boga da ga sačuva od ovih drugih.

Neke grupe su pogrešno shvatile naklonost koju je "Vreme" pokazivalo prema njima u kritičnim momentima i ponekad su svojatale "Vreme" ili pokušavale da budu njegov "moralni stražar", a u delu redakcije ostao je utisak da su sanjale i o preuzimanju "Vremena", no to je, kako izgleda, bio samo "verbalni delikt", a ne i izvodiva opcija.

Kad se uzmu u obzir okolnosti i uslovi u kojima je radila redakcija, mora se istaći činjenica da je "Vreme" imalo mnogo manje promašaja nego što se to može očekivati, a sadržaj izdržava i test vremena. To pokazuju, na svojevrstan način, reprinti tekstova deceniju kasnije u knjigama nekoliko autora "Vremena" i u samom listu, raznim povodima.

Opinion dimenzija, novinska forma bazirana na kompetentnom angažovanom stavu, nije bila potisnuta, naprotiv imala je važno mesto u strukturi lista, samo što je forma koja je negovana bila bliža eseju nego klasičnoj novinarskoj kolumni. Definišuće obeležje toj formi dao je Stojan Cerović, po obrazovanju psiholog, koji je bio jedan od zaštitnih znakova "Vremena" i koji je u političku esejistiku unosio važnu dimenziju moralnog rasuđivanja. "Vreme" će kasnije odnegovati još nekoliko osebujnih komentatora (Pančić, Živkov), ali dok je Stojan Cerović odražavao duh "Vremena" te kolumne su više svedočanstvo lične osebujnosti, ponekad i u antitezi sa sadržajem ostalih tekstova u "Vremenu". U početku su autorske tekstove za "Vreme" pisali književnik Mirko Kovač, Dragan Veselinov, Cvijet Job, kasnije Miroljub Labus i drugi.

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina 6

Okolnosti rata i raspada diktirale su to da list odigra ulogu moralnog čuvara osnovnih ljudskih vrednosti, ali nisu uticale na napuštanje njuz-magazinske formule koja podrazumeva mirno rasuđivanje, zaključke tipa "u jednu ruku, ovako, u drugu, onako", koja dakle nije baš pogodna za takozvano "borbeno novinarstvo". Možda je pak upravo ta okolnost omogućila isticanje osnovnog moralnog stava i moralnog rasuđivanja, koje je nalagalo da se prvo ohlade usijane glave, pa da se onda vidi ostalo. Činjenična osnova negovana u "Vremenu" do neke mere je pojačala i takozvanu opinion dimenziju formule ovog nedeljnika.

U izvesnom broju tekstova negovana je persiflaža i ironija do sarkazma, kao neka vrsta psihološkog oduška. Zanimljivo iskustvo "Vremena" je u tome da je u jednom slučaju (skupštinske fotografije Draška Gagovića) to postignuto dokumentarističkim sredstvom kakav je fotoaparat. U novinama ta tehnika deluje ako je usmerena "ka gore", ako žigoše moćne.

Masovna uspaljenost je nalagala potrebu da se ponekad žigoše i mentalitet. Neki autori u toj oblasti pokazuju majstorstvo, mada se uz njih švercuje i ona sklonost skorojevića da preziru vlastitu okolinu, a ne da je razumeju i popravljaju, što je jedna od osnovnih slabosti "Vremena".

Pouzdanost onoga što je štampano u "Vremenu" davala je osnovu da "novinarstvo moralnog apela" u političkim esejima i u klasičnim novinskim tekstovima dobije odgovarajući kontekst i činjenički fundus.

U tom kontekstu treba pomenuti još jednu teškoću s kojom je "Vreme" moralo da se bori. U doba uskovitlanih događaja i još uskovitlanijih emocija njuz-magazinska formula je previše hladna, pa je to otežavalo komunikaciju sa širokom publikom. To nije nov problem za primenu njuz-magazinske formule kod nas. NIN je 1972. godine pri redizajnu tadašnjeg "starog NIN-a" usvojio njuz-magazinsku formulu i u okviru nje čak u prvom broju pokušao da ne potpisuje novinare kako bi se u prvi plan istakle činjenice. To je brzo napušteno. Kasnije je Jug Grizelj, po dolasku u tadašnji NIN, to definisao, tražena je raspevanija, "mediteranska verzija" tog anglosaksonskog standarda. "Vreme" je negovalo čvrst, gotovo tvrd izraz, ali je odnegovalo i nekoliko istančanih reportera, kakav je na primer bio pokojni Uroš Komlenović. Zanimljiv prilog omekšavanju formule predstavlja svakako kultna rubrika "Vreme uživanja", jedna poluliterarna rubrika u kojoj je eseje, kratke priče ili putopise objavilo na desetine književnika i novinara.

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina 7


ŠIROK SPEKTAR

U mnogim aspektima "Vreme" je koncipirano i pravljeno kao proizvod širokog spektra. Ne samo po pretenzijama da pokrije čitavu gamu tema, od politike do kulture, nauke, ekologije i estrade i sporta. O tome svedoče i takozvani prateći sadržaji: od 1990, "Vreme" je izdavalo više dodataka ("Vreme novca", "Vreme kompjutera", "Vreme zabave", "Vreme nekretnina", "Vreme zdravlja" itd.). Takođe, "Vreme" je izdavalo i "Vreme dece", zabavno edukativni dečji list koji je uređivala Mila Bajford. Bilo je izdavačka kuća, ali se "Vreme knjige" izdvojilo i promenilo ime u Stubovi kulture. U okviru "Vremena" jedno vreme je izlazila "Nova srpska politička misao", po izdvajanju dela redakcije iz redakcije časopisa "Politička misao", a kasnije je taj časopis nastavio da izlazi samostalno. List "Republika" je jedno vreme pripreman u redakciji "Vremena". Kada je zapretila opasnost da kragujevačka "Svetlost" izgubi samostalnost, "Vreme" je pod svojim logom omogućilo da se štampa nekoliko brojeva tog lista dok nije stala na noge redakcija "Nezavisne svetlosti". Godine 1999. u okviru "Vremena" izlazio je i kulturni magazin "Aleksandrija" koji je kasnije izvesno vreme izlazio samostalno. U redakciji "Vremena" napravljeno je prvih 12 brojeva banjalučkog "Reportera". Iz Foruma "Vremena" o spoljnopolitičkim temama nastao je, posle, Evropski forum. "Vreme" je omogućilo redakcijama NIN-a i "Blica" da, u uslovima lomova unutar ovih redakcija, svoja izdanja pripremaju u "Vremenu".

U tom smislu "Vreme" je kao "stožer" jedne porodice predstavljalo pokušaj da se u teškim okolnostima očuva što više aspekata normalnog života.

"Vreme" je imalo i međunarodno izdanje, pod nazivom "Vreme International", koje je uglavnom bilo usmereno na srpsku ili tačnije eks-jugoslovensku dijasporu u Evropi…

Kao važan deo svog komunikacijskog kapaciteta redakcija "Vremena" smatra svoje internet izdanje, koje je u funkciji od 1998. i koje, kako statistika pokazuje, ima posetioce od severa Kanade do Novog Zelanda i značajan pristup iz "bliskog okruženja", što donekle nadomešćuje otežanu distribuciju štampe na eks-yu prostoru…

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina 8


VREME JE NAŠE

"Vreme" je osnovano kao privatni list sa značajnim učešćem redakcije u vlasništvu i s presudnim uticajem na izbor glavnog urednika uz institucionalizovanu uređivačku nezavisnost redakcije u odnosu na vlasnike – o čemu svedoči i polemika koju je nekoliko istaknutih članova redakcije "Vremena" (glavni urednik Dragoljub Žarković, Stojan Cerović i Milan Milošević) vodilo sa većinskim vlasnikom i suosnivačem "Vremena" advokatom Srđom Popovićem, između ostalog i o tome zašto je "Vreme" izlazilo za vreme ratnog stanja tokom bombardovanja Srbije od strane NATO-a kada je bila zavedena cenzura.

Kada je pokrenuto, "Vreme" je bilo u vlasništvu Srđe Popovića i članova redakcije u trenutku osnivanja. On je bio većinski vlasnik, nije se mešao u uređivanje novina, polemiku s "Vremenom" vodio je legitimišući se kao čitalac, a zanimljivost je u tome da redakcija s njim u dugom periodu zapravo nije imala nikakav kontakt. Doduše, osnivačka prava on je preneo na svog sina, s kojim redakcija takođe dugo nije imala kontakt. Godine 1991. suvlasnik "Vremena" bio je i YU Point Vuka Hamovića, ali on se posle izvesnog vremena povukao, izmirio tadašnje dugove "Vremena" i svoj simbolični udeo prepustio članovima redakcije.

Od aprila 2008. "Vreme" je u vlasništvu grupe novinara "Vremena", koja je otkupila vlasnička prava od većinskog vlasnika i nekoliko manjih vlasnika, od kojih su neki ostali u saradničkom odnosu s redakcijom, a neki prekinuli veze s njom…

Milan Milošević je novinar "Vremena", suvlasnik, jedan od njegovih osnivača i jedan od koautora koncepta profila ovog nedeljnika

Na pola puta sad smo mi

U podsećanju na prvih trideset godina "Vremena", vaš hroničar nema šta da doda onome što je o profilu tog lista napisao u tekstu nastalom povodom punoletstva "Vremena" 2009.

Možda je ovde ipak neophodna i precizirajuća dopuna odgovora na pitanje: "Šta je, zapravo, nedeljnik ‘Vreme’?"

To, je pre svega, ono što je u prethodnih trideset godina u tom nedeljniku o našem zlom udesu iz nedelje u nedelju pisalo više od trista novinara, članova redakcije, dopisnika, saradnika. Ako koristite internet, a i dalje se pitate šta je "Vreme", kliknite na link: Opus autora Vremena .
Videćete koliko je tu ljudi koji Nešto Znače u novinarskoj profesiji.

Deo tog opusa (1990–98) još uvek je dostupan samo na papiru koji, ponovimo tu izreku, iz opravdanih razloga ne gori.

SEĆANJE KOJE OBAVEZUJE

Savest nalaže da se s tugom i uvažavanjem ovde napiše reč zahvalnosti članovima redakcije i uglednim saradnicima koji su, uz lična lišavanja, dali doprinos jednoj novinarskoj misiji, koja je u početku izgledala nemoguća, a traje tri decenije.

Nisu više sa nama: Zoran Jeličić, prvi glavni urednik i selektor prve redakcije, i Dragoljub Žarković, glavni urednik koji je tri decenije personifikovao uredničku stabilnost u redakciji "Vremena" koloritno bogatoj unutrašnjim razlikama, Jug Grizelj, koji je poslednje tekstove diktirao iz bolesničke postelje i po kome je nazvana ugledna novinarska nagrada, Stojan Cerović, Frano Cetinić, Draško Gagović, Uroš Komlenović, Ljilja Simić, Mira Kalezić, Zoja Jovanov, Aleksandar Ćirić, Jovan Dulović, Zoran B. Nikolić, Zoran Majdin, Elena Krstanović, Dejan Anastasijević, Tanja Tagirov, Boško Blažić, Radoslav Ćebić…

Oni žive u našem sećanju koje obavezuje. Novinari i saradnici novinara odlaze, a njihova dela ostaju na hartiji.

Ima 40 razloga da se nastavi nemoguća misija nedeljnika "Vreme" zasnovana na jednostavnom pravilu: "Komentari su slobodni, a fakta su svetinja." Nakon tri decenije, kako kaže pesma Arsena Dedića, na pola puta sad smo mi.

Još se čuje traumatični odjek onih ratnih truba i svrbe nezalečene rane zbog nečijih nepočinstava i raspada države.

Ljudi zahvaćeni epidemijskim hroničnim umorom od tranzicije (transition fatigue) povlače se iz javnog života i vraćaju se u haotičnim bujicama uličnih protesta.

"Političke elite" onakve kakve su izgiboše u borbama za televiziju, ali, kako napisa Bogdan Tirnanić, pošto nikoga ne zastupaju osim sebe, bolje je da odmah skoče kroz prozor.

U javnom životu sav vazduh troše bukači i večiti interpelanti nalik na one na koje je ukazivao još Slobodan Jovanović, a zbivanja u nizu oblasti ljudskog pregalaštva i čitav kompleks industrijske revolucije 4.0, biotehnologije, robotike, elektronike, pa i dalekosežne promene u svetu za javnost ostaju "državna tajna".

U doba globalne krize štampe nije malo onih koji smatraju da je novinarstvo mrtvo, jer "ima sve na internetu". To mu dođe kao ono u socijalizmu: sve ima, ali ništa ne može da se nađe…

U kakofoniji interneta zahvaljujući tehnologiji "produženih čula" svakako više nego nekada u čaršiji ima tračeva, ogovaranja, podmetanja, preuveličavanja, nagađanja, smenjivanja i unapređivanja, uvreda, kleveta i nesankcionisanog prenošenja lažnih vesti.

Spin doktori proizvode euforije i egzaltacije i preterivanja, koji su, kako je pisao ugledni komentator u vreme Nju dila Volter Limpan, suština medija – pa je zato smatrao da javni poslovi ne treba da se vode pomoću medija, već pomoću razumnog rasuđivanja.

Mnogi su užasnuti tabloidizacijom javnog života, mada treba razmisliti o savetu onog pametnog engleskog profesora da se ne vredi ljutiti na lava što hoće da vas pojede. Nije ni Pera Todorović bio u tom pogledu nevinašce. Ali, što rekao Bata Živojinović: "A ovi!!!"

MAJSTORI I PACERI

Na pomenutom linku ka elektronskim tekstovima u "Vremenu" zaboravni čitalac će se podsetiti da je tamo među autorskim tekstovima preko 800 javnih ličnosti objavljen i
testamentarni tekst iz maja 1998. profesora novinarstva Sergija Lukača.

O novinarstvu u doba interneta on je tada pisao:

"Valjaće toj obrazovanoj publici dati odgovor na pitanje zašto se nešto dogodilo i šta će se događati dalje. Profesionalci znaju da upravo ta dva pitanja povlače granicu između znati i ne znati, između biti i ne biti potpuno obavešten.

A sve će to zavisiti od novinara. I, kao u svim profesijama, biće i ovde novinara – majstora i pacera – koje će birati zreli ili nedorasli konzumenti informacija.

Oduvek je bilo, a i biće, ljudi koji će želeti da se njima manipuliše. Neki prosto ne mogu sami da preuzmu odgovornost da sami donose svoje odluke. Ali biće ih sve manje. Informisanje politički obrazovanih ruši zatvore umne ograničenosti, fanatizma, donoseći komunikaciju, toleranciju i osećanja solidarnosti sa svim ljudima.

Novinare će u 21. veku sačekati još žešći pritisci političko-privrednih silnika. Oni su oduvek težili da ukinu pravo na različitost i uvedu monopol svoje istine. Najmanje žele novinare koji će biti usta naroda namenjena ušima vladara.

Prosto je cinično i neshvatljivo koliko je tiranima stalo do dobrog javnog mnjenja. Istorijski su te brutalne sile pobeđivale u ponekoj bici, ali su na koncu, kao i svaka diktatura laži, izgubili ratove. Novinarski gebelsi i njihovi gospodari traju kratko…" Ovaj tekst iz 1998. citiran je ovde na 100. godišnjicu rođenja Sergija Lukača, koga smo one devedesete takođe konsultovali pri izradi elaborata o profilu budućeg nedeljnika "Vreme", koje evo tri decenije svedoči o jednom smutnom dobu.

A izgledalo je da ne može izgurati ni tri puna meseca.

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

“Čelzi” iz Mišarske

Ivan Mrđen

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu