Slučaj Žarka Lauševića

8. 7. 2009. / 16.41

Više od bekstva

Da nije bio glumac, ne bi ga bilo na bini JDP-a u maju 1990; da nije bio glumac, ne bi se na njega bacili Gavrilovićevi besni patrioti, teško da bi ga povredili toliko da bude prinuđen da kupi pištolj; da nije bio glumac, teško da bi ga u Podgorici bilo ko provocirao na način kako ga je provocirao; da nije bio glumac, teško da bi četiri puta sedeo na optuženičkoj klupi, teško da bi bežao čitavog života

Kada su ga u filmu Bolje od bekstva videli ćelavog i u robijaškom odelu, retki su bili oni koji su se mogli oteti teoriji o predskazanju. U julu 1993, baš u vreme premijere, glavni glumac Žarko Laušević i u stvarnom je životu bio iza rešetaka. Teorija je stoga bila neizbežna.

Više od bekstva 1

foto: željko jovanović

U istom duhu, danas, post festum, može se slobodno reći da je i većina drugih Lauševićevih uloga bila na neki način proročanska. Obdaren neopisivim pogledom, za ove prostore atipičnom muškom lepotom, ali istovremeno i fizički snažan, bio je kao stvoren za uloge onih koji se, vođeni ko zna kojom silom i žudnjom, odupiru pravilima svog okruženja i unapred zacrtanoj određenosti svoje sudbine – uloge onih koji ne pripadaju svom vremenu. Vizija režisera na taj se način u potpunosti poklopila s realnim životom. Desilo se, naime, da je još od 1990. glumac bio prinuđen da se kako zna i ume odupre okolnostima u kojima se našao.

Petnaest godina posle premijere Bolje od bekstva, deset godina posle izlaska iz zatvora i poslednje filmske uloge, Žarko Laušević ponovo je vest i ponovo žrtva suludih prilika na suludom mestu na kojem je rođen.

"POČEĆEMO IZ POČETKA": Karijera Žarka Lauševića bila je karijera koju bi poželeo svako ko je ikada pomislio da bude glumac. Već 1982, sa 22 godine, dobio je prvu filmsku ulogu i od tada je svake sezone imao neku filmsku, televizijsku ili pozorišnu premijeru: zvanične biografije navode da je samo filmskih i televizijskih bilo više od 45. Iako je pripadao glumačkoj generaciji u kojoj nije manjkalo talentovanih, Laušević je ipak imao ono nešto što ga je činilo posebnim, nezaboravnim i, konačno – popularnim. Bilo da je igrao glavnu rolu ili epizodu, Lauševićevi likovi redovno su ulazili u antologije najboljih glumačkih ostvarenja. Kao Petar Horvat u Oficiru s ružom (1987), kao Bajro u Dogodilo se na današnji dan (1987) ili kao Braco Gavran u Braća po materi (1988), briljirao je isto onoliko koliko i u minijaturama: uprkos činjenici da je u tim filmovima nastupao okružen najvećim glumačkim imenima, ostao je nezaboravan kao Lale u Jagode u grlu (1985), Šilja u Sivom domu (1986) ili Skobi u Oktoberfestu (1987).

Osim popularnosti, Lauševiću su ubrzo stigle i nagrade: Zlatna arena, Sterijina nagrada, nagrada Zoran Radmilović. No, za razliku od mnogih svojih kolega koji su već posle prvih uspeha smatrali da su "povukli boga za bradu" i počeli da izigravaju opasne face, Laušević je i u vreme najveće slave ostao "dobar dečko": smirena, kulturna persona koju nisu pratili tračevi i skandali. Tako je, dakle, bilo tokom osamdesetih, u vremenu koje je cenilo dobre dečake i u kojem su talentovani i normalni lako mogli da opstanu. Devedesete su, međutim, bile nešto sasvim drugo.

Iako još nedefinisano, to "sasvim drugo" postalo je očigledno čim je za 31. maj 1990. najavljeno gostovanje Narodnog pozorišta iz Zenice u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – u pitanju je bila predstava Sveti Sava, po tekstu Siniše Kovačevića, u režiji Vladimira Miličina i sa Žarkom Lauševićem u naslovnoj ulozi. Pre svih i pre svega, protojerej Žarko Gavrilović javno je tražio da se gostovanje otkaže: "Nećemo dozvoliti da se naše svetinje blate od raznih ljudi koji su u perverzijama i grehu", objašnjavao je Gavrilović (koji se čitavu deceniju kasnije proslavio mlaćenjem homoseksualaca i izjavama koje su ušle u istoriju političko-ideoloških "bisera" Srpske pravoslavne crkve). Istovremeno, Siniši Kovačeviću, direktoru JDP-a Jovanu Ćirilovu i Lauševiću počele su da stižu ozbiljne pretnje, baš kao i najave da će, ukoliko se gostovanje ne otkaže, u pozorištu biti postavljena bomba. Pošto su normalni u to doba bili odlučni u nameri da to i ostanu, otkazivanja nije bilo. No, pošto su nenormalni i frustrirani takođe odlučili da ne odustanu tako lako, premijera Svetog Save do danas je ostala zabeležena kao jedan od trenutaka u kojima je moglo da se nasluti kako će devedesete zapravo izgledati.

Pedesetak pripadnika takozvanog Srpskog omladinskog bloka, predvođenih Žarkom Gavrilovićem i Vojislavom Šešeljem, pojavilo se na galeriji JDP-a, odakle su urlali patriotske parole, psovke i kletve upućene umetnicima. Uprkos tome, glumci su izašli na scenu i predstava je počela. Ne zadugo. Tragično danas izgledaju snimci na kojima se čuje kako glasovi glumaca pokušavaju da nadjačaju glasove rulje; tragično izgleda izlazak Aleksandra Berčeka na scenu i pokušaj da umiri publiku; tragično je svedočenje o tome kako je Milena Dravić otišla na galeriju u mirovnu misiju; tragična je Lauševićeva molba Gavrilovićevim pitomcima da "svoj sud, kakav god on bio", sačuvaju za kraj predstave. Najjezivija i gotovo proročanska je scena kada Laušević, u srednjovekovnom kostimu, s rukom na grudima i uplakanim glumcima iza sebe, smirenim glasom izgovara: "Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde. Počećemo iz početka."

Posle te večeri, gostovanje Svetog Save u bilo kojem pozorištu postalo je nemoguća misija, patriotsko režanje nije prestajalo, a Kovačević i glumci imali su brojne razloge da strahuju za sopstveni život. Taj strah izgleda je najteže pao upravo Lauševiću – upravo u to doba, kupiće pištolj koji će ubuduće stalno nositi i koji će mu obeležiti život.

"PUCAO SAM, BEZ RAZMIŠLJANJA": U noći između 30. i 31. jula 1993, vraćajući se s premijere Kanjoša Macedonovića na budvanskom Gradu teatru, Žarko je s bratom svratio u podgorički kafić "Apple". "Kada sam naručio jelo, pitao sam konobaricu: ‘Kakva je ovo galama?’, jer se čula neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je: ‘Šta je bilo, momak?’. Kazao sam: ‘Ništa, sve je u redu’", ispričao je Laušević kasnije. "A onda je prišao još jedan momak i ja sam udaren, guran, vučen… Za trenutak sam izgubio svest. Sve se zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve zbrkano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena, i u kojoj je bio pištolj, otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam, ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha. Vidim zatim i da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak, koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam, bez razmišljanja."

Zvanična verzija kaže da je Laušević, ležeći povređen na podu, ispalio 13 hitaca i da su tom prilikom poginuli Dragor Pejović i Radovan Vučinić, a da je ranjen Andrija Kažić. Pošto ni posle višemesečne istrage nije precizno utvrđeno šta se zapravo dogodilo, prihvaćen je nalaz prema kojem je Žarko prekoračio nužnu odbranu: osuđen je najpre na 15 (1994), potom na 13 (1996) i konačno na četiri godine zatvora (1997). Pošto je u zatvoru u Spužu odležao četiri godine i sedam meseci, februara 1998. pušten je na slobodu. To, međutim, nije značilo i kraj njegove sudske odiseje. U oktobru 1999. ponovo mu je suđeno i ovaj put ponovo je osuđen na četiri godine uz obrazloženje da je "bio oboren i da je imao pravo da se brani". Samo dve godine kasnije, u martu 2001, Vrhovni sud Crne Gore preinačio je presudu i osudio ga na 13 godina. No, u tom trenutku, Laušević je već bio daleko. Još 1999, tek što je snimio filmove Nož i Ranjena zemlja, odlučio je da se ipak skloni – u nameri da izbegne krvnu osvetu rodbine ubijenih mladića, otišao je u SAD. Iako su odatle sporadično dolazile informacije o njemu, Laušević nikako nije bio zaboravljen: priče o tome da se u Americi zlopati po gradilištima ili vest o predstavi Emigranti u kojoj je glumio 2001, ali pre svega filmovi u kojima je glumio, učinili su da on uvek nekako bude ovde.

Prve dobre vesti stigle su početkom ove godine. Beogradski mediji objavili su, a MUP i potvrdio, da je Laušević u konzulatu u Njujorku dobio srpsko državljanstvo i da "bi uskoro trebalo da dobije i srpski pasoš". Ostalo je tada nejasno kakav mu je pravni status. Još 2002, a na osnovu zahteva Trećeg opštinskog suda u Beogradu, za njim je raspisana međunarodna poternica. Pošto je u to vreme Treći opštinski sud bio nadležan za Srbiju i Crnu Goru, poternica je raspisana na osnovu presude Vrhovnog suda Crne Gore i, kako se čini, i dalje je na snazi iako SCG odavno više ne postoji. Sve to postaće izuzetno značajno 2. jula 2009. kada je Laušević priveden u SAD zbog toga što nije imao američku vizu. U trenutku pripreme ovog broja "Vremena" i dalje se razmatra mogućnost njegovog izručenja, najavljuje se njegovo hapšenje čim i ako bude isporučen Srbiji, analiziraju se nadležnosti srpskih i crnogorskih vlasti, pripremaju se peticije i akcije.

"ŠTO NISAM SLIKAR": Poslednja dešavanja tako postaju još jedna žalosna epizoda u priči koju je najviše odredila činjenica da je njen glavni akter javna ličnost, glumac. Kasno je i možda bespotrebno baviti se teorijom "šta bi bilo kad bi bilo", ali je istovremeno nesporno da je upravo Lauševićeva profesija odredila njegovu sudbinu. Da nije bio glumac, ne bi ga bilo na bini JDP-a u maju 1990; da nije bio glumac, ne bi se na njega bacili Gavrilovićevi besni patrioti, teško da bi ga povredili toliko da bude prinuđen da kupi pištolj; da nije bio glumac, teško da bi ga u Podgorici bilo ko provocirao na način kako ga je provocirao; da nije bio glumac, teško da bi četiri puta sedeo na optuženičkoj klupi, teško da bi bežao čitavog života,… To je, uostalom, i sam shvatio još davne 1999. kada je u potresnoj, skoro poetskoj ispovesti za NIN rekao da "umetnost ne čini svet boljim" i da u glumi za njega više nema nikakve radosti: "Sećam se samo jednog časa književnosti iz 1976. kada sam prvi put poželeo da se bavim tim zanatom. Imao sam tada 16 godina. To je zapravo bila želja da budem neko drugi. I danas opet želim: što nisam neko drugi. Što nisam slikar, pa ne moram da stojim pored svoje slike. A glumac je sam slika." Laušević je istom prilikom objasnio koliko ga boli ubistvo dvojice mladića, koliko se kaje i koliko zbog toga ispašta. Oni koji su direktno ili indirektno doprineli njegovoj sudbini uglavnom se nisu izjašnjavali (s izuzetkom Žarka Gavrilovića koji je onomad objasnio kako je Lauševića stigla Božija kazna zbog Svetog Save).

Posle svega, red bi bio da se nadležni u Srbiji i Crnoj Gori konačno dogovore šta će i kako će, imajući pritom u vidu činjenicu da je Laušević odležao svoju zatvorsku kaznu, da istražni postupak nije dao precizne nalaze, kao i da mu obe države duguju makar toliko da ga ostave na miru.

Ili je čak i to suviše veliki luksuz za "dobre ljude u vremenu zla", za obdarene i vanserijske na mestu na kojem oduvek gospodare frustrirani i prosečni?

Iz istog broja

Rat "Kurira" i B92

Utaja poreza i druge priče

Vera Didanović

Intervju – Muhamed el Baradej, generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA)

Kako skrenuti s kursa samouništenja

Slobodan Bubnjević

Portret savremenika – Slavica Đukić-Dejanović,
predsednica Skupštine Srbije

Lekar bez granica

Jovana Gligorijević

Polemika

Čemu polemika

Milan Dobrosavljev

Polemika – Povodom "Netačnih navoda
profesora Dimitrijevića" Ljiljane Smajlović,
"Vreme" br. 965 od 2. jula 2009.

Novinari svedocii novinari saradnici

Vojin Dimitrijević

Iz ličnog ugla

Pogubna kultura zaborava

Nadežda Gaće

Pitanje hleba

Država na zelenom tržištu

Dimitrije Boarov

Radio programi za inostranstvo

Propaganda ili informisanje

Dušan Radulović, Radio Beograd 1

Godinu dana srpske vlade

»Buđav ‘lebac«na rođendanskoj trpezi

Milan Milošević

Na licu mesta – Veliki transport

Avion bez voznog reda

Zoran Majdin

Smrt u vojsci

Zašto padaju srpski avioni

Igor Salinger

Trgovina ljudima

U raljama suda

Ivana Milanović Hrašovec

Glas naroda – Dvadeset pitanja o dvadeset Miloševićevih godina
– odgovori čitalaca "Vremena" (2)

Njegova politika je bila odraz onoga što smo mi želeli, a ni mi nismo znali šta hoćemo

Milan Dinić

Vreme uspeha

Biznis

 

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu