Intervju – Stevan Filipović, režiser

Veličanje ideologije krvi 2

foto: marija janković

Veličanje ideologije krvi

"Ovo je pitanje elementarne ljudske etike. To da neko podržava ratnog zločinca za mene je ozbiljan problem, ali da država podržava ratnog zločinca pokazatelj je fašizacije države. U tom smislu, borba protiv fašizma postoji na svim frontovima, ali najpre se vidi preko ovog pokaznog primera koji je dosta ekstreman. Meni je čak i neočekivan. Nisam stvarno mislio da će ići toliko daleko i nadam se da im je to nekakav autogol"

Mural Ratka Mladića u Njegoševoj ulici, u centru Beograda, čuvaju policija, policija u civilu i mladići u crnom "iz kraja", koji maskirani skandiraju "srpskom heroju", osuđenom ratnom zločincu. Ta ista policija zabranila je okupljanje aktivista na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma, 9. novembra, koji su planirali da uklone mural. Skup je bio prijavljen i planiran na osnovu rešenja koje je izdala komunalna inspekcija na Vračaru. Aktivistkinje Aida Ćorović i Jelena Jaćimović, koje su jajima gađale mural, privedene su, protiv njih su podignute prekršajne prijave. Živi zid između branitelja murala i revoltiranih aktivista i građana činila je policija i u noći 9. novembra, ali i 13. novembra na Cvetnom trgu, na protestu "Mural mora pasti". Šetnja okupljenih građana do samog murala bila je zabranjena zbog tenzija i nebezbednosti. Jedino su bili bezbedni oni zbog kojih su svi zakazani skupovi građana bili nebezbedni, čuvari murala sa likom Ratka Mladića.

Ali, kako je ideja antiratna, ideja o čovečnosti postala tačka razlaza čak i u opoziciji? "Ne možete da pobedite Vučića na njegovom terenu", reagovao je na prozivke iz opozicije u intervjuu za "Vreme" Stevan Filipović, višestruko nagrađivani režiser i profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu, "ne možete da ga pobedite u populizmu jer tu je mag, ne možete da ga pobedite u fašizmu i nacionalizmu, ne možete više puta od njega da branite Ratka Mladića… Mi moramo paralelno da živimo živote i gradimo nekakvo društvo koje će da preživi ovo ludilo".

"VREME": Prvo da objasnimo šta je u epicentru akcije "Mural mora pasti", čiji ste istaknuti učesnik. Sam mural sa likom Ratka Mladića ili borba za jednu snažnu ideju?

STEVAN FILIPOVIĆ: To i ne možemo zvati muralom, to je žvrljotina, grafit, poenta je politička poruka. A poenta cele naše akcije nije u toj jednoj žvrljotini, nego u reakciji na to da je pređena granica, da je prvi put država otvoreno stala u zaštitu ratnih zločinaca i ratnih zločina. Država je poslala policiju da štiti grafit koji je veličanje osuđenog ratnog zločinca, a koga je ista ta država Srbija isporučila Hagu, po sporazumu koji je potpisala sa Haškim tribunalom. Velika je razlika između toga da neki klinac zadojen određenom ideologijom uzme i nacrta nešto na zidu i toga da policijski kordon štiti takav crtež od antifašista. To je linija koja nas civilizacijski deli i tu ne bi trebalo da bude puno filozofije i razmišljanja, svako od nas već u startu trebalo bi da zna s koje strane linije se nalazi.

Da li je antifašizam ta osnovna, suštinska ideja dosadašnjeg i budućeg vašeg aktivizma?

S obzirom na to da sam rođen 1981, odrastao na Voždovcu tokom krvavih devedesetih, da sam od detinjstva, hteo – ne hteo, bio gurnut u razmišljanje o politici, praktično sam još od tada prisilno politički artikulisan. Politikom se kroz umetnost bavim od početka svoje karijere, naročito od filma Šišanje. Što se antifašizma tiče, pročitajte esej Umberta Eka "Ur-fašizam", koji govori o političkim karakteristikama fašizma kao ideologije. Dakle, o fašizmu koji je preživeo svoju italijansku i nemačku, nacističku, inkarnaciju i koji je i danas prisutan u raznim režimima i raznim oblicima. Umberto Eko je tu jasno definisao pojam i koncept fašizma, a onda bi bilo lako zaključiti šta je antifašizam. Znači, ja sam protiv svih elemenata fašizma, a posebno me zanima prisustvo tih ideja u dominantnom diskursu. Film Šišanje za mene je bio vododelnica u tom smislu jer sam shvatio da me ne interesuje bavljenje skinsima kojih ima ukupno tri i po u Beogradu i koji su ekstrem ekstrema, nego fenomenom prisustva potpuno fašističkih ideja u onome što bi bila mejnstrim ideologija Srbije tada, u vreme posle ubistva Đinđića. Ideologija koju će, na primer, neki prosečan klinac pokupiti na navijačkoj tribini… Velikosrpski klero-nacionalizam ima elemente fašizma. Ljudi koji su danas na vlasti u Srbiji potekli su iz onih pokreta koji su izvorno fašistički, koji su otvoreno propagirali fašističke ideje, mržnju prema drugima, ugroženost nacije, odbranu nacije ratovima, ideologije identiteta, krvi i tla. Po njihovim rečima, oni su tad "branili", a zapravo su sistemski uništavali i uništavaju i ovo društvo i ovu državu.

Fašizam i mural?

Za mene je to natpartijsko i natpolitičko pitanje. Ovo je pitanje elementarne ljudske etike. To da neko podržava ratnog zločinca za mene je ozbiljan problem, ali da država podržava ratnog zločinca pokazatelj je fašizacije države. U tom smislu, borba protiv fašizma postoji na svim frontovima, ali najpre se vidi preko ovog pokaznog primera koji je dosta ekstreman. Meni je čak i neočekivan. Nisam stvarno mislio da će ići toliko daleko i nadam se da im je to nekakav autogol.

Stav prema ratovima devedesetih kao etičko, ali i istorijsko pitanje podrazumeva suočavanje sa prošlošču. Svesni ste, naravno, da je ovde na to spreman veoma tanak sloj ljudi.

I to posle toliko godina. Kalkulantskoj većini se to ne isplati. Nažalost, naše ideje su poražene. Naše ideje su doživele konačni poraz kontrarevolucijom i ubistvom Zorana Đinđića, koje se desilo u jasnom političkom kontekstu. Tim ubistvom snage koje su bile na vlasti za vreme Miloševića omogućile su svoj povratak. Naravno, svako ko je toga svestan i ko uopšte tako razmišlja zna da smo bili i da ćemo biti manjina. Uporedio bih to sa jednom scenom iz filma Poslednji džedaji Rajana Džonsona, kada na kraju od cele pobune protiv novog fašizma ostane bukvalno samo vremešna Princeza/General Leja (Keri Fišer sa 70 godina) i 30 ljudi u jednoj pećini. E, to je naša realnost, međutim, ni sad ne smemo da gubimo nadu.

Na suočavanje sa prošlošću spreman je isto mali broj ljudi i u Hrvatskoj, na Kosovu… Tako je bilo i u Nemačkoj, uostalom gledali smo film Čitač ako već nismo čitali knjigu. Svakom društvu je teško da prizna poraz, za početak, a onda da utvrdi koji je udeo sopstvene odgovornosti u tom porazu. U ovom društvu se to nije desilo, ali ni u mnogim drugim društvima u regionu, naročito posle ratova devedesetih, iako je to neophodan deo ozdravljenja. Bez toga ne postoji mogućnost da se napravi neko bolje društvo, a to se vidi i po onima koji misle da su pobedili, na primer u Hrvatskoj, jer su danas opterećeni istim problemima kao i mi. Svuda gde je nacionalizam ostao dominantan diskurs – ja vidim poraz. Naš nacionalizam je izgubio rat. Ali u svakom nacionalističkom ratu, i oni koji misle da su pobedili i oni koji su izgubili – izgubili su. Zato što su uopšte ulazili u takve ratove.

U pokušaju marginalizacije ideje za koju se borite, predstavljeni ste kao jedna od dve grupice "besnih", odnosno ekstrema: fašisti i antifašisti, desnica i levica…

Da, to je ta čuvena relativizatorska teza o dva ekstremizma, pri čemu su dva ekstrema: ubica i ubijeni. S jedne strane imamo fašiste ili, još gore, fašiste koji rade za državu i otvoreno pokazuju "zig hajl", viču "ustaše, ustaše", smatram zato što su najbliži toj ideologiji. S druge strane, imate ljude koji kažu da je fašizam zlo. To nikako ne mogu biti dva ekstrema. Ne mogu ni filozofski, ni ljudski, ni politički da se čitaju kao dva pola i mislim da je to velika greška. To je greška nekih medija, ali i namerna manipulacija nekih drugih medija koji pokušavaju da nametnu stav da je, recimo, Nataša Kandić isto što i Ratko Mladić.

Da li je protest "Mural mora pasti" ujedno najava neke nove "gerile"?

Nema najave, nego svi treba da razmisle o tome u kakvom društvu žive, da li im je ono okej, i šta je odgovor na to. Da li ovo može da se reši u okviru institucija, na izborima, da li ima medija gde možemo da imamo normalan dijalog o tim stvarima ili moramo da uključujemo i te gerilske elemente koji su nastali iz nužde. Koji, naravno, ne moraju da uključuju nasilje, nego, na primer, pank, umetničke performanse, mogu da uključuju baš sve i svašta, ali su gerila, ulica su. Ali to nije kraj sveta, kraj sveta je kada nema baš nikakvog otpora.

Ovaj slučaj je mogao biti razlog za postizanje opšteg društvenog konsenzusa bar oko osnovnih stvari, kao što je odnos prema ratnim zločinima.

Apsolutno. Ali niko drugi nije rekao: "Ljudi, ovo je osnovno civilizacijsko pitanje".

Na skupovima su bili prisutni predstavnici određenog broja opozicionih stranaka, ali, recimo, niste dobili podršku okosnice opozicije SSP-a i Narodne stranke.

Da budemo pošteni, SSP je izdao saopštenje u kome osuđuje napad na Aidu Ćorović i ograđuje se od zločina Ratka Mladića. To nije potpuna podrška, ali nije ni potpuno ćutanje.

Od člana Narodne stranke Vladimira Gajića stigla je neka vrsta upozorenja preko društvenih mreža da je ceo događaj oko murala iskonstruisan i da obema zaraćenim stranama praktično upravlja sam Vučić. Kako to objašnjavate?

Ta stranka je u političkom smislu naslednica tvrdog krila DSS-a. Oni su politički profilisani kao prilično jaka desnica, u nekim slučajevima i ekstremna, njihove političke pozicije su jasne, pa tako i u vezi sa genocidom u Srebrenici. Mene ne zanima ideologija koju je odlučio da prodaje Jeremić, ja nisam kupac toga. S druge strane, treba da reagujemo kad lažu. Dakle, laž je to što je o nama rečeno, laž je da je ovo nekakvo mućenje vode.

Posmatrajte stvari iz ugla prosečnog, sluđenog građanina, koji na medijima takođe može čuti da Vučić zbog dešavanja u vezi sa muralom "trlja ruke".

On trlja ruke i u raznim drugim situacijama, pa je li onda najbolje da se i ne radi ništa? On trlja ruke od svakog konflikta, od svakog mikrokonflikta, od svakog deljenja, što, naravno, ne znači da mi treba da ćutimo i sedimo dok se napolju dešava nešto anticivilizacijsko. Ovo je klasičan primer upadanja u zamku koju je napravio Vučić. On hoće da bude jedina tema. On je nametnuo da bude jedina tema, ali ja to neću. Živim u društvu koje je kompleksnije od toga i okružen sam ljudima koji imaju druge teme, kojima je najmanje u životu tema Aleksandar Vučić, a svi su za to da ga sklonimo. Tu nemamo dilemu. Ja neću da slušam samo njega, neću da slušam svaku glupost koju kaže, sve što je trebalo da saznam o njemu saznao sam 1991. godine. I nema ništa novo što može o njemu da se sazna, a da je zanimljivo i što će da promeni perspektivu. Tako da je on jedna potrošena, dosadna, repetitivna priča. Jedino me interesuje kako ga najefikasnije skloniti i kako posle toga uspostaviti neko društvo koje će biti, eto, minimalno civilizovano. Ali prvo da ga sklonimo. Nećemo ga skloniti ako budemo upadali u njegove zamke.

Slažete li se sa tim da se običan građanin odavno nije nalazio u većoj političkoj šizofreniji? Kod pitanja izaći ili ne izaći na protest, izaći ili ne izaći na izbore, izaći ili ne izaći na referendum, pa i drugim važnim pitanjima, ne postoje ni dva stranačka bloka koja će mu reći isto.

Moramo da razmišljamo svojim glavama i moramo sami da donosimo pojedinačne odluke, nema vođa više. Žao mi je, to je teža situacija, ali sad stvarno mora sve da dođe odozdo. I svako neka izabere šta će da radi u datoj situaciji. Ja sam izabrao ovo, smatram da mi je to obaveza. Ali, opet kažem, ne treba da upadamo u zamku i pravimo dnevnu politiku od svake situacije. Rio Tinto nije dnevno-politička situacija, to je egzistencijalno pitanje da li Srbija želi da se pretvori u deponiju, i politički i sasvim bukvalno, ili ne želi. To nadilazi partijsku, dnevnu politiku, to je pitanje veće od svih nas. Upravo u takvim pitanjima postoji šansa za ujedinjeni front, a primer za to je i borba protiv fašizma oličenog u čoveku osuđenom za genocid, a čiji lik i delo brani država. To je šansa za sve nas, da se tu opredelimo.

U govoru na Cvetnom trgu pomenuli ste studente, kojih tu nije bilo. Neki drugi mladi, u crnom i pod kapuljačama, stajali su s druge strane kordona, među desničarima, dok su na ovoj strani većinom primećeni mirovnjački veterani iz devedesetih. Gde su mladi?

Dogodila se borba protiv politike, kao sistemski plan Vučića, ukidanje politike i plasiranje poruke mladima da su nemoćni i da je politika nešto prljavo, da se time ne treba baviti. To je rezultiralo osećajem kastracije kod čitavih generacija mladih ljudi. Oni se stvarno osećaju nemoćnim. Osnaživanje mlađih generacija u tom smislu je sada glavni zadatak. Ne dodatna kastracija, ne poklapanje preko svake reči, nego pokušajem da se osnaže. Da im se daju krila, da vide da mogu i da treba da učestvuju, da je njihov glas bitan, da je njihovo mišljenje bitno.

Koliko uopšte može da ih se tiče lik Ratka Mladića? Da li su spremni da nose sav užas i teret jednog vremena u kom nisu bili ni rođeni?

Trebalo bi da ih se tiče jer ih, s oproštenjem, taj Ratko Mladić danas ujeda za guzicu. Moraju malo da istraže zašto je to tako i kako taj lanac prekinuti. Zbog toga ipak moraju politički da se obrazuju i da nauče istoriju u poslednjih 30 godina. Znači, ne možeš da ne znaš kako je došlo do raspada Jugoslavije, ne možeš da ne znaš ko je bio Aleksandar Vučić devedesetih, ko je bio Šešelj, šta su pričali, šta su radili, jer to su ljudi koji ti danas determinišu stvarnost. Ko su ljudi koji služe njima, koji su se prodali onima koji danas determinišu stvarnost? Kakve veze ima Ratko Mladić sa svim tim? Evo, zagonetka. Neka čitaju, neka se obrazuju, pa neka sami formiraju mišljenje.

U Šejtanovom ratniku postavio sam kao centralnu temu to da svaka nova generacija ni kriva ni dužna mora da plaća neke dugove prethodnih generacija. Znači, to zlo se prenosilo iz generacije u generaciju dok nije došlo do nekih klinaca koji su ga presekli. Da bi presekli, moraju da razumeju o čemu se tu radi i da, nažalost, preuzmu odgovornost za neke stvari koje nisu sami kreirali.

Da li će u simboličkom smislu Ratko Mladić za buduće generacije biti isto ono što je već dugo Draža Mihailović, kamen razdora i uzrok njihovih dubokih podela? 

Istorija je nauka koja ima svoju metodologiju, svoje izvore i svoje zaključke. Naš akutni problem je što ovde istorija nije nauka nego narativ koji zavisi od subjektivne vizure. Istoriju ovde tumači svako iz svog ugla, i onda je nekome heroj Ljotić, a nekome partizani. Ne, ne može tako. Zato što postoje objektivne činjenice. Kada istorija bude nauka i kada budemo imali da su četnici bili kolaboracionisti, a partizani oslobodilačka vojska koja je pobedila naciste, onda ćemo preseći taj lanac istorijskih dilema i neistina i politički razrešiti dugogodišnje podele.

Već dugo aktivno i opredeljeno učestvujete u političkoj stvarnosti, kao pojedinac, kao umetnik. Koja je cena toga?

Cena je da nećeš dobiti novac za filmove. To me prati od prvog filma. Onda smo i Šišanje snimili bez novca, gerilski, da bi nam na kraju dali neku crkavicu koju legalno moraju da daju, a film je bio najgledaniji domaći film te godine. Film Pored mene osvojio je Zlatnu arenu. "Variety", "Hollywood reporter", "Screen daily" objavili su pozitivne kritike o mojim filmovima, prikazivani su u britanskom parlamentu, u Oksfordu, na stotini festivala širom sveta, dobili domaće nagrade i ono što je meni posebno važno, gledale su ih desetine hiljada gledalaca u bioskopima. Pored mene je bio najgledaniji film te sezone. Ne znam šta više može da se traži od empirijski proverljivih parametara, a rezultat toga je ništa, zato što domaćoj filmskoj mafiji koja krije svoje interese iza poluproizvoda koje nazivaju filmovima, a koji su, u stvari, nusproizvodi mešetarenja po konkursima, empirijski utvrdljivi kriterijumi ne znače ništa.

Za ovaj poslednji film, za mene lično pređena je crta posle koje većinu ljudi koji se bave istim poslom ne smatram više kolegama. Dobili smo novac za snimanje trećeg dela trilogije Pored mene, a onda je krenula pandemija i nismo mogli da snimimo taj film pošto je kompleksna koprodukcija i terensko snimanje u pitanju.

Govorimo o filmu Pored nas?

Da, ali hteli smo kreativno da iskoristimo to vreme pandemije i odlučili da napravimo drugi film, drugi deo trilogije, film Pored tebe, priču o novinarstvu u Srbiji danas, koja je politički prilično eksplicitna. Cela ekipa je prihvatila da radi bez honorara, skupili smo neverovatnu glumačku ekipu, od Mine Nikolić koja igra glavnu ulogu, preko Mirjam Margolis iz Britanije koja je dobitnica Bafte za Skorsezeovo Doba nevinosti, a koja je pristala da učestvuje u srpskom projektu u takvim uslovima, što je presedan, Baneta Trifunovića, Cece Bojković, Tike Stanića, Vlaste Velisavljevića, kome je, nažalost, to bila poslednja uloga… Sa snimljenim filmom aplicirali smo na konkurse. Prvo smo dobili odgovor od nekoliko komisija FCS da neće da gledaju film jer nas to "stavlja u nepošteno povoljnu poziciju prema onima koji konkurišu samo sa scenarističkim predloškom". Zašto je to povoljnija pozicija kada im nudimo skoro gotov film, a od izabranog scenarija ne mora uopšte da izađe dobar film? Što drugi nisu rizikovali i snimili nešto? Odbijeni smo, a zvanična odbijenica komisije u kojoj su bili Srdan Golubović, Biljana Srbljanović i ostali glasi da ne vide zašto je tema da od tabloidne novinarke postaje istraživačka bitna u Srbiji danas. To su napisali, ostavili su, dakle, i pisani trag svog beščašća. A onda su novac dali za film u produkciji Laze Ristovskog. Poslednja komisija u kojoj je bio neki drugi sastav ljudi odbila je da uopšte gleda film. I toliko o toj građanskoj eliti, profesorima na fakultetu i njihovoj etici.

Srećom, ovaj film će se prikazivati u bioskopima, to bar ne mogu da zaustave, videćemo kako će da prođe. Tri puta smo odbijeni, možda su oni u pravu što ga nisu finansirali, možda je taj film loš, ali nisu u pravu što nisu hteli ni da ga pogledaju. Ja pitam samo: šta ćemo ako film bude uspešan kao što su to bila tri moja prethodna filma? Koja je njihova odgovornost u tom slučaju?

Mislim da su te komisije interesne grupe koje dele parčiće kolača, zato ih zovem "donovima mafijaških porodica". Niko od mojih kolega neće da priča o ovome u javnosti, ali neće ni u privatnim razgovorima zato što se nadaju mrvicama, zato što se nadaju sinekurama na državnim fakultetima, na poslovima i tezgama koje drže ti donovi, to je začarani krug. Nikad nisam igrao tu igru, a sad nemam nikakvu želju da ćutim o tome.

Ovo sa poslednjim mojim filmom je njihova najveća šamarčina do sada, to je direktna poruka – mi ne želimo tebe u ovoj profesiji, mi ćemo direktno da ti uskratimo pravo da budeš kolega, da govoriš i da postojiš kao umetnik. Tu više nema rukavica.

Iz istog broja

Energetika i zagađenje

Kako Srbija može da smanji emisiju gasova

Bogdan Petrović

Politika nemačkih Zelenih na Balkanu

Aleksandar ne voli Violu

Nemanja Rujević

Novi zakon o referendumu i narodnoj inicijativi

Kvaka 22

Radmilo Marković

Lik iz naše novije istorije

Kako je Ratko Mladić omogućio “Bljesak” i “Oluju”

Davor Lukač

Izbori 1990 – Odsjaj u sadašnjosti

Sa njima nema neizvesnosti

Nedim Sejdinović i arhiva nedeljnika "Vreme"

Moral i vrednosti današnje Srbije

Junaci našeg doba

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu