Skupština Srbije

Većina ko većina

Neuspeo pokušaj radikala i demokrata da obore Koštuničinu vladu podigao je manju temperaturu od prelaska jednog radikala kod Karića

Većina ko većina 1
BIZNISMEN I NJEGOV POSLANIK: Bogoljub Karić i Živadin Lekić

Vladajuća većina u Skupštini Srbije odbila je u utorak 24. maja da raspravlja o inicijativi radikala, podržanih od demokrata, za smenu vlade Vojislava Koštunice. Najava radikala da će pokrenuti inicijativu krenula je u aprilu posle odlaska pod nejasnim okolnostima policijskog generala Lukića iz beogradske bolnice u Roterdam pa u Hag. To pitanje se nije više dramatizovalo, a i general Pavković je kasnije odlučio da koristi formulu dobrovoljne predaje. Koštunica je zaobišao haške mine.

Za njegovu vladu trenutak je bio povoljan jer je u međuvremenu dobila pozitivnu Studiju o izvodljivosti, završila aranžman sa MMF-om i bila domaćin skupštine Evropske banke za obnovu i razvoj. To su čak bili razlozi koji su davali povod za pretpostavku da bi Koštunici moglo i da odgovara da se u parlamentu raspravlja o njegovoj vladi, pogotovu što bi on trebalo da podnese izveštaj o radu vlade.

Razlog protiv je očigledno bilo to što niko živ ne može baš biti siguran u ćudi srpskih narodnih predstavnika i što je protiv pojedinih članova vlade počela serija negativnih kampanja, čiji bi se efekti možda uvećali ako bi trajala desetodnevna rasprava o vladi. Jedna od inicijativa odnosila se i na formiranje skupštinskog anketnog odbora o slučaju Labus–Erikson, ali je opozicija tu više pokazala svoje limite, nego što je skupštinska većina delovala konsolidovano kao kad je u pitanju poverenje vladi. Tu inicijativu Skupština je odbila zbog nedovoljne podrške – "za" 115, "protiv" 105, "uzdržano" 23.

SKRAĆENA KRITIKA: Po običaju, proceduralna rasprava iskorišćena je za to da se izgovori skraćena kritika vlade. Zalaganje za prava parlamentarne manjine i socijalna kritika mešane su s ironijom i persiflažom. I radikali i demokrate nastojali su da dosetkama splasnu balon vladine pozitivne propagande. Radikal Nikolić je kazao da mu nije logično da neko beži od rasprave sa Studijom o izvodljivosti u ruci, demokrate su ironično govorile o putu posutom cvećem, a radikali to uvećavali opisima hipika s vencima oko vrata.

Poslanici DS-a (Petrović, Vlahović) govorili su o lošim prilikama, o zabrinjavajućim ekonomskim trendovima, o inflaciji (koja od marta 2004. do marta 2005. iznosi 16,5 odsto), o nezaposlenosti koja nije smanjena, o tome da je poreski priliv povećan za 30 odsto, a da je privreda u recesiji, da je platni deficit povećan preko 80 odsto, te da su moguli tranzicije (poput Bokruša i Baclerovića) rekli da je tranzicija u Srbiji pred kolapsom. Demokrate su ponovile i kritiku koju oni, a naročito njihova neoliberalna frakcija, već duže vreme ponavljaju, da je stanje bezbednosti zabrinjavajuće, pošto je – smenjeno 700 rukovodilaca u policiji koje su oni postavili.

Prigovori su se kretali od tvrdnje da se vlada na smrt preplašila toga šta poslanici o njoj imaju da kažu (Petrović), na šta se većina smejala, do tvrdnje da vladajuća većina pokazuje obest i da ne uvažava pravo manjine (Čomić, Stojčević, Nikolić, Vučić), na šta je većina, kao većina, ćutala i glasala.

Radikali su tvrdili da je to istovetan diktatorski manir, poput one izjave iz prošlog mandata: "Neće radikali da raspravljaju o našoj vladi, nisu je ni birali." Njihovi poslanici (Nikolić, Vučić) insistirali su da Ustav (član 73 i član 93) nalaže da Skupština obavlja kontrolu vlade i da se o stavljanju inicijative ne može glasati, što je tvrdio i Dragor Hiber konstatujući da poslovnička odredba (član 199) o raspravi o vladi nije napisana u kondicionalu, već u indikativu – ne kaže da se može raspravljati, nego da će se raspravljati. On je konstatovao da je ovakvu pogrešku učinila i skupštinska većina u prošlom mandatu, ali da se jednom počinjena greška ne može ponavljati, te da je na kraju prošlog mandata uvidela grešku i stavila na dnevni red raspravu o poverenju vladi i predsedniku Skupštine.

Nikolić je predsedniku Skupštine Markoviću rekao da bi mu, da je iz Japana, savetovao da se ugleda na časne pretke i da izvrši i radikalniji čin, a ovako (u Srbiji) – samo da podnese ostavku. Ovaj mu je odgovorio da se drži časne tradicije svojih švajcarskih predaka i da gleda na časovnik, da ne prekoračuje poslovnički limitirano vreme.

Većina ko većina 2

TEST VEĆINE: Na počeku mandata ovog sastava parlamenta opozicija je dobila nekoliko mesta potencijalno upotrebljivih za kontrolu vlade (radikali odbor za bezbednost, demokrate odbor za finansije). Ta prvobitna raspodela ovlašćenja, naročito mesta koja su dobili radikali, u početku je od strane ortodoksnih "dosovaca" kritikovana kao napuštanje revolucionarnog kursa, čak i kao pritajena saradnja DSS-a s radikalima.

To pitanje očito nije toliko vruće kao pre godinu i po dana, mada liberalno-demokratska frakcija DS-a i još neke grupe računaju s političkom upotrebljivošću oktobarskih revolucionarnih tradicija. Demokrate su odluku da glasaju protiv vlade očito previše objašnjavale time da njihovi razlozi nisu isti kao radikalski, već da su čisto reformski. Rizik po demokrate bio je taj da im se kao bumerang vrate zamerke koje su godinu dana upućivale Koštunici zbog podrške koju mu daju socijalisti, ali sa ove strane samo u uvertiri dolazila je tek poneka žaoka zbog parlamentarne saradnje opozicionih radikala i demokrata.

Vladajuća većina nije međutim lako prepuštala plenarni podijum, što pokazuje i sudbina ove inicijative.

Posle proceduralne rasprave koja je trajala oko sat i po, za stavljanje inicijative na dnevni red glasalo je 115, a protiv 126 poslanika. To odražava odnos snaga u parlamentu u kome je tokom odlučivanja bilo 245 poslanika. Prosta partijska matematika je pre sednice govorila da protiv te vlade može glasati najviše 118 poslanika – 81 poslanik SRS-a i 37 poslanika DS-a. Inicijatori su se, izgleda, uzalud nadali da će se vladajuća većina urušiti.

Sve u svemu, Koštuničina vlada knjiži još jedan uspešan test svoje skupštinske većine (posle glasanja o budžetu i rebalansu za 2004, o budžetu za 2005. i rekonstrukciji vlade 2004). Ona ima podršku 131 poslanika – 53 poslanika DSS-a, 31 iz G17 plus, 22 iz SPS-a, 18 SPO–NS-a (u okviru te grupe su poslanici novoformirane stranke u osnivanju Mihajlovića i Stevanovića), četvoro poslanika izvornog SPO-a, plus tri glasa iz SDP-a, koja u toj vladi ima svog ministra, Slobodana Lalovića, i koja je, ko zna zašto, pre glasanja malo manevrisala.

BOGOLJUBOV TRANSFER: Pred raspravu o poverenju Koštuničinoj vladi srpsku skupštinu potresao je skandal. Veoma teške reči (korupcija, krađa) pale su zbog prelaska radikala Živadina Lekića u neparlamentarni Pokret snaga Srbije biznismena Bogoljuba Karića. Šef poslaničke grupe DSS-a Miloš Aligrudić pozvao je tokom skupštinskog zasedanja u četvrtak sve poslaničke grupe na konsultacije kod predsednika Skupštine zato što se, po njegovim rečima, prvi put dogodilo da jedan čovek, po imenu Bogoljub Karić, otvoreno kupi poslanika. Karić posle toga saopštava da je prelazak Živadina Lekića lični čin nezavisnog poslanika. Lekić tvrdi da nije prešao kod Bogoljuba zbog lične koristi, nego da bi pomogao Šešelju. Kada je Lekić pokušao da replicira Aligrudiću, poslanici SRS-a, DSS-a i G17 plus izvukli su elektronske kartice i tako više nije bilo kvoruma. To je prvi slučaj da je neki poslanik na ovakav način bojkotovan u Skupštini Srbije, u kojoj su inače primenjivane različite opstrukcione tehnike.

U saopštenju posle sastanka sa predsednikom Skupštine predstavnici svih parlamentarnih stranaka najavili su krajem prošle nedelje izmenu izbornih zakona koji će sprečiti da ma čije i ma kako stečeno bogatstvo menja izbornu volju građana. Najavljene izmene će najverovatnije onemogući transfer poslanika u druge partije, ali će im ostaviti mogućnost da pređu u slobodne strelce. Takvo ograničenje nije nepoznato u parlamentarnoj praksi, no to i nije neka jaka brana protiv eventualne parlamentarne korupcije.

Posle oduzimanja mandata poslanicima DSS-a 2002. godine Ustavni sud Srbije stao je na stanovište da su vlasnici mandata poslanici, a ne partije i koalicije. Partije su posle te odluke na različite načine obezbeđivale kontrolu nad poslanicima. Radikali su se zakleli u crkvi. U ostalim partijama poslanici su na početku mandata potpisivali blanko ostavke. U nekim partijama, kao što je SPO, nije bilo nikakvih papira. Zbog aktiviranja takve ostavke poslanika Đokovića, koji je iz DSS-a prešao u DS, još se vodi spor pred Ustavnim sudom. Prelasci iz partije u partiju nisu neuobičajeni u srpskom političkom miljeu (vidi okvir) – u prošlom mandatu tako su G17 i SPO postali parlamentarne strane, mada su ti slučajevi malo komplikovaniji, jer je G17 kao nevladina organizacija bio članica DOS-a, a SPO je imao neka predoktobarska stečena prava.

Karić je mogao odlučujuće da utiče na smenu Koštunice da je zavrbovao pet poslanika iz partija koje podržavaju vladu. Kod njega je, međutim, prešao poslanik iz opozicije, a zazvonili su svi alarmi. Radikalima je moglo odgovarati što se raspravlja o beguncu iz njihovih redova, ali su kasnije i prema tome pokazali sarkazam. Nikolić se čudio što tako jaka koalicija i dan i noć kontroliše da neko nije prodao dušu đavolu.

Iz vladajuće grupacije, pre glasanja o vladi, predstavnici DSS-a i SPS-a tvrdili su da je Karić imao kontakt i s nekim od njihovih poslanika, da je bilo primamljivih ponuda, ali da su sigurni da niko od njih na to neće pristati. Sve se završilo na "rekla-kazala", jer i pored teških reči nikakva istraga nije sprovedena. Osim tog bojkota, prema Lekiću nisu preduzete nikakve skupštinske disciplinske mere, jer zbog samog prelaska za to u sadašnjem institucionalnom okviru nema osnova.

OKOLNOSTI: Generalno gledano, okolnosti u Srbiji naprosto nisu takve da bi vodile padu vlade. Na političkom dnevnom redu dominiraju dva-tri krupna pitanja koja ne podrazumevaju izborno prekomponovanje. To su najava početka pregovora o pridruživanju i najava početka pregovora o budućem statusu Kosova.

Još u toku proceduralne rasprave u Skupštini u utorak, vlada, očito sigurna u svoj opstanak, već je održavala ranije zakazanu proširenu sednicu posvećenu političkoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Toj sednici prisustvuje predsednik Republike Srbije Boris Tadić, koji je tražio održavanje takvih konsultacija na vrhu. Pored njega u tom usaglašavanju učestvovali su i ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Vuk Drašković i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović.

Usaglašava se platforma za nastup predsednika Koordinacionog centra Čovića na sednici Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu i Metohiji 27. maja. Čović je u više navrata, a poslednji put u razgovoru s generalnim sekretarom OEBS-a Janom Kubišom, naglašavao da svi međunarodni izveštaji o stanju na Kosovu i Metohiji treba da budu zasnovani na činjenicama i stvarnom "stanju stvari na terenu", da se ne pišu tako da, pre svega, zadovoljavaju očekivanja ili potrebe pojedinih međunarodnih političkih subjekata. To sve možda znači da će se predstavnik Beograda verovatno postaviti kritički prema izveštaju koji Kofi Anan treba da podnese Savetu bezbednosti 27. maja.

Na proširenoj sednici Vlade razgovara se i o inicijativi predsednika Republike Srbije i predsednika Vlade Srbije za početak dijaloga sa predstavnicima privremenih institucija samouprave na Kosovu i Metohiji.

Predsednik Srbije Tadić pozvao je kosovskog predsednika Rugovu na razgovor, a premijer Vojislav Koštunica predložio je da se sa premijerom privremene vlade Kosova Kosumijem sastane 24. maja u Prizrenu, ali do tih susreta nije došlo. U Beogradu ne pristaju na to da susret Tadića i Rugove dobije karakter susreta šefova dveju država. Srpski vladajući krugovi usaglašeno zastupaju stav da Kosovo treba da dobije proširenu autonomiju, ali da ne može biti nezavisno, te da se državne granice ne smeju menjati. S takvim stavom Beograd će verovatno ući i u pregovore o budućem statusu Kosova, čiji se početak, po mnogim signalima, ubrzano približava.

Pre ove sednice Vlade Koštunica je održao konsultacije s parlamentarnim prvacima i, sudeći po izveštajima, izjavama, reakcijama i saopštenjima, platforma o Kosovu ima širu osnovu od one koju obezbeđuje kohabitaciona osovina dvaju ustavnih faktora – predsednika i premijera.

Slično je i sa evropskim pitanjem.

Poslanički transferi

Ustavni sud Srbije je 27. maja 2003. odlučio da odredbe člana 88. Zakona o izboru narodnih poslanika nisu u saglasnosti sa Ustavom. Te odredbe određivale su da poslaniku prestaje mandat ako mu prestane članstvo u stranci ili koaliciji na čijoj listi je izabran za poslanika. Ovom odlukom potvrđena su do tada sporna mesta ranije prebeglih poslanika: Dragana Golubovića, Stanka Kovačevića, Ružice Veljović, Živka Selakovića, Marijana Rističevića kao i sedmorici narodnih socijalista, bivših poslanika SPS-a.

Ubrzo nakon odluke Ustavnog suda sedmorica poslanika (Predrag Bajčetić, Boris Karaičić, Vojislav Tomić, Vojislav Obradović, Jovan Deretić, Zora Živković i Ljubivoje Slavković), kojima je prestao mandat primenom osporenih odredaba, zatražili su od skupštine da im vrati status poslanika. Narodna skupština to nije učinila iako je Boško Ristić, predsednik Administrativnog odbora rekao da je "postignut politički konsenzus da se odluka Ustavnog suda Srbije primeni".

Početkom aprila 2003. tri poslanika Nove Srbije i dva iz poslaničkog kluba Stranke srpskog jedinstva oformili su svoj klub u parlamentu pod nazivom "Srbija", za predsednika tog kluba izabran je Marko Petrović iz NS-a, koji je kazao da su u novom klubu, osim njega, Dragan Kovačević i Miomir Tadić (prebegli iz Nove Srbije), kao i predsednik Seljačke stranke Srbije Živko Selakovič i predsednik Penzionerske stranke Srbije Đuro Popović, koji su do tada bili u poslaničkom klubu SSJ-a.

SPO je postao parlamentarna stranka u julu 2003. posle "preleta" poslanika Tomislava Kitanovića iz DSS-a, dok je poslanički klub DHSS ojačan Vlastimirom Budimirovićem, koji je prebegao iz Građanskog saveza uz obrazloženje da će svoja zalaganja za rešavanje problema dijaspore, denacionalizacije i crkvene imovine najbolje realizovati u toj stranci.

U oktobru 2003. godine u parlament je ušao i G17 plus, jer je nekadašnji poslanik Koalicije "Vojvodina" sa liste DOS-a Sredoje Mihajlov postao član Labusove i Dinkićeve stranke.

Iz SSJ-a u DOS su prešla dva poslnika – u Batićevu DHSS prešao je Slobodan Pantelić, a Milan Todorović u DS. Pantelić koji je iz SSJ-a prešao u DHSS rekao je da "želi da misli svojom glavom". On, kako kaže, nije mogao da prihvati da po stranačkom nalogu ne glasa za izbor novog premijera, "mog Nišliju Zorana Živkovića".

Jon Čizmaš, načelnik južnobanatskog okruga, jednog od najvećih u Srbiji, u avgustu 2003. otkazao je poslušnost Draganu Veselinovu, odrekao se njegove Koalicije "Vojvodina" i prešao u DHSS.

Narodni poslanik DSS-a Dragiša Đoković iz Kosovske Mitrovice u novembru 2004. prešao je u poslanički klub Demokratske stranke. Ovim "transferom" otvorena je sezona poslaničkih transfera u novom sazivu Skupštine Srbije.

"Slučaj Đoković" je zanimljiv jer je on prvi poslanik koji je iz stranke na vlasti prešao u opoziciju, kao i zbog toga što je reč o poslaniku iz stranke premijera Vojislava Koštunice.

Da u srpskoj skupštini vlada neuredno stanje vidi se iz uporednog pregleda njenog partijskog sastava. Poredeći sastav srpske skupštine 2000. i 2003. godine, vidi se da su se za nešto više od dve i po godine, raspale tri koalicije (DOS, Koalicija "Vojvodina", te Koalicija koju su činile Stranka srpskog jedinstva, Stranka srpskog progresa, Ujedinjena penzionerska stranka i Srpska seljačka stranka); došlo je do rascepa u pet stranaka: Socijaldemokratiji, Socijalističkoj partiji Srbije, Socijaldemokratskoj partiji, Socijaldemokratskoj uniji i Novoj Srbiji; dve stranke prešle su iz vlasti u opoziciju: Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija; dve su stranke nestale iz sastava parlamenta: Ujedinjena penzionerska stranka i Stranka srpskog progresa; formirane su dve nove stranke: Inicijativa za normalnu Srbiju i Laburistička stranka.

Nije ni čudno da su u takvoj skupštini prebezi poslanika "normalna" stvar. U skupštinskim kuloarima se priča da se se "za prelazak daje od 100.000 do 200.000 evra, novi automobil, poslovi za firmu i slično. Problem je što se ti navodi ne mogu proveriti, tako da to ostaje na nivou spekulacija", svojevremeno je kazala Gordana Pop-Lazić, poslanik SRS-a.



Reakcije: Svjetlana Đurić

Iz istog broja

Integracije

Pobratimstvo i jedinstvo

Jovana Gligorijević

Intervju - dr Igor Graovac, hrvatski istoričar

O krivotvorenju istorijskih činjenica

Tatjana Tagirov

Tribina na Pravnom fakultetu

Cena uvreda i pljuvanja

Slobodan Kostić

Veče sa Legijom

Ministarska zavera

Miloš Vasić

Privatizacija naftne industrije

Favorit sa istoka

Sijka Pištolova

Intervju - Božidar Đelić

Vratiću se u politiku čim zaradim pare

Miša Brkić

Skupština EBRD-a u Beogradu

Uspešni bankarski vašar

Dimitrije Boarov

"Kurir" vs. G17 plus i obrnuto

Tajkuni, teror i provizije

Vera Didanović i Dokumentacioni centar "Vreme"

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu