Intervju – Konstantin Katić

Usraćemo ti se u život 2

fotografije: marija janković

Usraćemo ti se u život

Kako su ga isleđivala dvojica radnika BIA, sagovornik "Vremena" navodi, između ostalog i sledeće: "Kaže stariji: ‘Vidiš kako je bandoglav, neće da prizna.’ Onda mi drugi naređuje: ‘Klekni dole, i nemoj slučajno stražnjicu da nasloniš na noge, jer ćeš dobiti batine, i ruke stavi ispred. Držaćemo te tako do sutra, dok ne priznaš. Podigao si me u nedelju, mrcino, sad moram ovde da blejim umesto da radim nešto drugo.’ Ovaj nastavlja: ‘Dobićeš batine, odvaliću te, baciću te kroz prozor, niko neće ni znati da smo ovde bili.’ Onda sledi šamar sa leve strane, udarac pesnicom u desnu stranu lica, pa u bradu. Klečim, pokrivam lice rukama da zaštitim glavu, a njih dvojica me udaraju i po glavi i po telu. Ne znam koliko sam udaraca dobio, trajalo je to minut i po do dva, udarali su i rukama i nogama"

Piše: Davor Lukač

Konstantin Katić (39) kaže da nikad imao problema sa zakonom. A ipak – nastavlja dalje – prošao je četvorosatnu psihičku i fizičku torturu dvojice islednika Bezbednosno-informativne agencije zbog sumnje da je on uputio tvit protiv Aleksandra Vučića lažno se predstavljajući na ovoj društvenoj mreži. O čitavom ovom slučaju poslednju reč bi moralo imati pravosuđe i to što pre. Jasno je i zbog čega.

"U nedelju 26. septembra stigao sam oko 14 sati na posao, a u 15 i 10 zazvonio mi je mobilni, čovek se predstavio da je iz BIA i rekao da za pola sata dolaze po mene", kaže Katić. "Potom poziv u 15.32, kažu da dolaze za 10 minuta. Rekao sam odmah posle prvog poziva šefovima i kolegama da iz BIA dolaze po mene i da ne znam šta je u pitanju. Nije mi bilo svejedno, znam da oni ne dolaze bez nekog velikog razloga. Kolege su mislile da me neko zeza. Imali smo mi razne interne šale, ali nikad sličnu. Za svaki slučaj, zovem druga advokata, kažem mu da se BIA interesuje za mene i da će doći. Izlazim na rampu sa dispečerom i šefom smene, stiže sivi auto sa trojicom u njemu, dvojica su tu oko 50 godina, jedan 45-50. Nisu mi pokazali legitimaciju, valjda jesu šefu smene, a na njegovo pitanje kad me vraćaju, pošto je gužva na poslu velika, odgovorili su: ‘Za sat vremena’. Ja sam potpuno zbunjen, ne znam zašto me BIA vodi negde."

"VREME": Gde su Vas odveli?

U njihove prostorije na aerodromu. Onaj terminal gde su međunarodni odlasci, na prvom spratu. Ima neki hodnik, pa metalna vrata, potom drugi dugački hodnik, pa se penjemo na sprat i tu su vrata sa nalepnicom BIA. Jedan ostaje u hodniku, ova dvojica ulaze, uvode me, sedam u kožnu fotelju. Taj mlađi se smešta na dvosed sa strane, a stariji, krupniji, počinje uvodna ispitivanja, lični podaci, pitanja o poslu, bračnom stanju, deci. I onda kaže: "Znaš li zašto smo te zvali?" Odgovorim da nemam pojma. Potom me pita znam li šta se u poslednje vreme dešava po televizijama, uvrede predsednika, šta je rekao Marko Vidojković. Odgovaram da sam to čuo od kolega na poslu, neko je na mobilnom pustio taj snimak pa smo gledali. Pitao me koje društvene mreže koristim, imam li Tviter. Rekao sam da imam, a da koristim Fejsbuk i ponekad Instagram. Kažem i da je moj nalog Konstantin K. i da piše i Narodna stranka. Retko sam na Tviteru, u jednom trenutku sam čak bio i zaboravio šifru, ne pamtim kad sam tvitovao ili retvitovao. Dao sam im i šifre naloga na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, da se uvere. Onda mi on pokaže neki nalog na kome piše o Vučiću, pokazuje i odštampan članak sa sajta Informera i traži da priznam da sam to ja napisao.

"Znaš li ti da mi pratimo sve i da držimo pod kontrolom sve firme, znamo da si ti", kaže ovaj. Nudi mi dve opcije. Prva je da priznam da stojim iza tog tvita i da neću imati nikakve probleme: "Rukujemo se i rastajemo", kaže, "a možemo da ti onda sredimo i stalan posao i eventualno ako imaš neki sudski postupak i to sredimo, a i pomognemo ako imaš finansijskih problema". Odgovorim da mi ne treba ništa, a on nastavlja: "Ako odbiješ, usraćemo ti se u život. Nećeš proći bezbednosnu proveru za posao na aerodromu (one su na svakih pet meseci), reći ćemo da si nepodoban otac i onda ćemo da ti napravimo problem da ne možeš da viđaš dete. Na svaku nedelju-dve možemo da te zaustavimo na ulici, bilo gde i privedemo, da radimo šta hoćemo."

Pitao me i ako nisam ja to, da nije tvitovao moj otac. Kad sam rekao da otac zna samo da upali kompjuter i nareže muziku na disk, pa je možda zato "opasan haker", taj mlađi je ustao s dvoseda, prišao mi s leđa i udario me pesnicom u teme, sve sam zvezde video. Kad sam se malo pribrao, zatražio sam da pozovem advokata, rekao mi je: "Ne možeš, neka se nose advokati." Telefon su mi prethodno uzeli i isključili, kasnije sam video da me advokat Nikola Lakić tokom ta četiri sata saslušanja zvao desetak puta.

Šta se dešava potom?

Pitaju me jesam li član neke stranke. Kažem da jesam – Narodne, a oni: "Je li to Đilasova stranka?". Odgovaram da nije nego Jeremićeva, a jedan od njih će: "Au, pa gde kod njega, on je izdajnik. Samo probajte nešto, najebaćemo se majke i tvom šefu i svima vama. Svima ćemo vam se usrati u život."

Pita me da li znam Vidojkovića, kažem da sam ga upoznao u februaru 2019. godine na protestu "1 od 5 miliona" u Pančevu – tad sam ga video prvi i jedini put u životu. Na pitanje: "Zašto si bio u Pančevu?" odgovorim da protestujem zbog prebijanja Borka Stefanovića u Kruševcu, a onda taj mlađi ide do ormara iz koga vadi neku šipku, obilazi oko mene i uz pretnje: "Priznaj da si ti", vrti šupkom oko moje glave, zamahuje oko nje par puta, pa udara u naslon fotelje.

Potom mi nabija glavu u naslon fotelje i viče: "Priznaj, konjino, ti si taj". Kažem da nisam, ovaj još jače pritišće i shvatam da je bolje da ćutim, da ih ne razljućujem još više, manje ću batina dobiti, jer shvatam da batine slede.

Kaže stariji: "Vidiš kako je bandoglav, neće da prizna." Onda mi drugi naređuje: "Klekni dole, i nemoj slučajno stražnjicu da nasloniš na noge, jer ćeš dobiti batine, i ruke stavi ispred. Držaćemo te tako do sutra, dok ne priznaš. Podigao si me u nedelju, mrcino, sad moram ovde da blejim umesto da radim nešto drugo."

Pomislim u sebi: "I ja bih voleo da sam na poslu umesto da me ovde maltretirate", iako mi je posao težak, utovar i istovar prtljaga u avione. Ovaj nastavlja: "Dobićeš batine, odvaliću te, baciću te kroz prozor, niko neće ni znati da smo ovde bili."

Onda sledi šamar sa leve strane, udarac pesnicom u desnu stranu lica, pa u bradu. Klečim, pokrivam lice rukama da zaštitim glavu, a njih dvojica me udaraju i po glavi i po telu. Ne znam koliko sam udaraca dobio, trajalo je to minut i po do dva, udarali su i rukama i nogama.

Oni su prestali, klečim i dalje, nastaje tišina, i onda pitanje jesam li bio u još nekoj stranci. Kažem da jesam u SNS, ali da sam je napustio jer su od mene tražili da im donesem više sigurnih glasova na Voždovcu, pa da ću dobiti posao. Rekao sam da ne mogu da sakupim više i napustio ih.

I dalje klečite?

Da. Udaranje prestaje, vraćaju se ponovo na ton kakav je bio na početku saslušanja, uz savete tipa: "Šta će ti politika, batali to, pazi na dete, radi posao, nek se politikom bave drugi, šta ti to treba…"

A onda opet pretnje: "Nisi ti prvi koga smo ovako naterali da prizna. Bila su do sada trojica, dvojica su priznala odmah posle batina, treći je bio bandoglav kao ti, ali smo njega slomili na drugi način i priznao je. Nikad više nećeš videti dete." Kažem im: "Pa dobro, ubijte me." Odgovor je: "Nisi nas razumeo."

Onda opet pitanja o protestima, uz pitanje: "Zašto si vređao našeg predsednika?" i poruku: "Ako vam se ne sviđa ova država, napustite je, selite se. Mi volimo Srbiju, a ti idi iz nje." Zamalo da mu kažem: "Da možeš da mi središ da odem u inostranstvo, bio bih ti zahvalan."

Dok sam klečao, taj mlađi, što me najviše tukao, slikao me i snimao mobilnim telefonom, izlazio, verovatno s nekim pričao i slao snimke. Na smenu su izlazili i jedan i drugi, a i taj me snimao. Čuo sam u jednom trenutku kako je nekom rekao: "Neće govedo da prizna".

Tražili su opet priznanje da sam ja autor tvita. Rekao sam: "Priznaću, ali samo u prisustvu advokata". Odgovorili su da to ne dolazi u obzir.

Kad su videli da nema ništa od priznanja, rekli su mi da sednem u fotelju. A pre nego što sam seo, taj mlađi me pitao hoću li da popijem vodu. Rekao sam da ne treba, ne pije mi se sad, mogu samo da je ispovraćam. Taj mlađi je seo u onaj dvosed, zavalio se u njega i rekao: "Imamo vremena, još pola sata i rastajemo se". Kažem im: "Šta više hoćete, dao sam vam sve šifre na društvenim mrežama, sve ste pretražili, nemam veze sa tim".

Posle nekog vremena, nakon telefonskog razgovora koji je jedan obavio napolju, kažu mi da ustanem, vode prema vratima, uz reči "razilazimo se".

Kuda idete?

U hodniku, taj koji me je isleđivao, potapše me po ramenu i kaže: "Bato, možda ti nisi loš momak, ali si bandoglav. Ajde ti ipak priznaj." Ovaj što me tukao, odmahuje rukom i govori: "Ma pusti ga, ima fetiš da ga neko bije!"

Kažu mi da o ovom nikom ne pričam i pitaju da li me boli nešto. Samo sam odmahnuo rukom da što pre odem. Vraćam se na posao peške, tih par stotina metara, u međuvremenu uključujem telefon i vidim silne pozive advokata Lakića i njegovog kolege. On je video da sam dostupan, odmah me je pozvao, rekao sam mu: "Molim te, dođi po mene, nije mi dobro, mnogo sam uplašen i teško mi je." On kaže da uzmem taksi i da dođem, odgovaram da ne mogu, nek on dođe.

Dolazim do posla, sve kolege vide na meni promenu, kažu mi kasnije da sam izgledao izbezumljeno. Ulazim kod dispečera, on pita: "Šta su ti radili? Jesu te tukli?" Kažem mu: "Sve ti je jasno…" On zove direktora, ispriča mu i puštaju me s posla, da idem kući.

U međuvremenu stiže Lakić, usput mi priča kako je, kad mi je telefon postao nedostupan, prvo išao u beogradsku policiju, tamo mu rekli da nemaju informacije da me neko pozvao na informativni razgovor, proverili su i po stanicama, nema me u evidenciji. On zove BIA, tamo ga prvo "otkače" tako što kažu da u ponedeljak podnese pisani zahtev, on odlazi pred sedište BIA na Banjici, tamo se prvo oni na kapiji "prave ludi", nešto proveravaju telefonom i kažu kako nemaju informacije o meni. On im kaže da je advokat i da će se opet vratiti, pa će na drugi način razgovarati; posle 20 minuta mu prenesu poruku da me BIA nije lišila slobode i da sam ja na slobodi. Ispostavilo se da sam pušten par minuta nakon što su mu to rekli.

Advokat Vas vozi u bolnicu?

Nakon što sam mu rekao da su me tukli, idemo u Urgentni centar. Tamo su, kad su videli povrede, pitali ko me tukao, odgovorio sam: "Agenti BIA". Lekarka me pregledala, konstatovala povrede i hematome, a kad je pitala znam li ko su ti, da li ih poznajem, rekao sam da ne znam, prvi put u životu sam ih video. Posle dva dana, kad sam došao na posao, kolege su, da bi me razvedrile, počele da zbijaju šale, u stilu "gde si BIA, CIA", a i oni sa kojima ne radim zastaju i pitaju: "Jesi ti taj?" i "Da li je moguće da se ovo dešava?"

Usraćemo ti se u život 3

foto: marija janković

Kako ste se odlučili da sa ovim izađete u javnost, ipak je to teška odluka za običnog čoveka?

Nije bilo lako, ali sam prelomio. Zamislite sebe, da su vam takve pretnje upućivali ljudi iz tajne policije, u stilu da mogu da vam rade šta god hoće, kad se u dva noću vraćate sa posla iz Surčina na Medaković, šta sve može da vam se desi i ko sve može da sačeka u mraku, uradi šta hoće. Mislim da sam ovako bezbedniji iako ne sasvim bezbedan. Moji advokati su, kad su predali krivičnu prijavu protiv BIA, zatražili od tužilaštva da mi da zaštitu.

Vratimo se na taj tvit. List "Informer" je objavio da su dobili mejl navodne autorke, izvesne Slađane Garašanin, za koju tvrde da je aktivista Narodne stranke, a u kome tvrdi da je "nepoznato lice zloupotrebilo njeno ime i prezime i fotografiju i da već duže vreme iznosi uvredljive sadržaje na račun Vučića, kao i da je Odeljenju za visokotehnološki kriminal u martu podnela prijavu protiv NN lica i da je postupak u fazi istrage, a da SBPOK preduzima sve aktivnosti u cilju pronalaženja počinioca". Onda dramski pisac Biljana Srbljanović objavi da Vi uopšte nemate nalog na Tviteru, da objavljujete pod ukradenim identitetom, citiram "imenom i fotografijom konkretne žene, koju i inače progoni, ponižava i maltretira i to ne iz političkih razloga i koja ga je policiji više puta prijavljivala zbog toga".

Svoj tviter nalog imam, to su videli i ovi iz BIA. Poznajem Slađanu Garašanin, bila mi je šef u kompaniji u kojoj sam ranije radio. Moj jedini kontakt sa njom bio je poslovni i to sam rekao i radnicima BIA kada su me oteli i mučili. Nikada nisam njoj pretio, nikada je nisam maltretirao, nikada nisam uputio ni ružnu reč njoj, niti sam je prijavljivao kao što nije ni ona mene, a da je meni poznato. Nikada me policija nije privodila, tužilaštvo ili sud ispitivali i zaista ne znam šta Biljana Srbljanović govori.

Ako je prijava podneta u martu, a sada je oktobar, pa valjda bi me neko iz policije pozvao makar na informativni razgovor i kako bih pre pet meseci prošao bezbednosnu proveru da radim na aerodromu da se protiv mene vodi neki postupak.

Kako je "Vremenu" potvrđeno iz Posebnog tužilaštva za visoko tehnološki kriminal, Slađana Garašanin je u martu, aprilu i junu ove godine podnela krivične prijave protiv nepoznatog lica zbog kleveta vezanih za njen privatni život i vređanje državnih funkcionera. Neki korisnici Tvitera izneli su tvrdnje da je reč o Konstantinu Katiću. Zbog svega navedenog, redakcija "Vremena" snažno podvlači da uvek i beskompromisno osuđuje svaki oblik nasilja prema ženama.

Iz istog broja

Lični stav

Ipak se kreće

Dragana Boljević

Intervju – Duška Dimović, WWF

Odgovornost je zajednička

Jelena Jorgačević

Korona, vlast i struka

Ko preživi, glasaće

Jovana Gligorijević

Intervju – profesor Ivan Ivić

Lutanja i stranputice srpskog obrazovanja

Jelena Jorgačević

Opsednutost tajnim službama

Špijunsko-politička posla u Srbiji

Nedim Sejdinović

Slučaj »Pandorini papiri«

A iz Srbije – Siniša Mali

Andrej Ivanji

Intervju – Andreas Ernst

Srbija je ostala sama

Nemanja Rujević

Poslednje odbrojavanje opozicije

Zrelo voće ili zelene šljive

Zora Drčelić

Đukanović i Vučić u odbrani Koluvije

TV legalizacija Jovanjice

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu