Intervju – Dragoljub Bakić, arhitekta

Urbanistički terorizam na delu 1

fotografije: marija janković

16. 9. 2020. / 20.21

Urbanistički terorizam na delu

"Od 2012. u Beogradu više ne postoji javni interes, on je mrtav. Postoji samo razularena vlast, despotizam koji se vidi u svim sferama života. I možda su ova moja profesija i urbanizam to najogoljenije pokazali"

Arhitektura "po meri čoveka", otomansko "pravo na pogled" ili pak bujna vegetacija, u današnjim projektima stambene gradnje sasvim su iščezli. Umesto toga, ubrzano se rade, grade i ređaju jedna do druge bezlične i megalomanske stambene "kocke".

Sa Dragoljubom Bakićem razgovaramo u mirnom, zelenom ambijentu sa pogledom na Dunav, u stambenom naselju Višnjička banja građenom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, zajedničkom autorskom delu njegove supruge Ljiljane i njega. Misao vodilja ovog poznatog arhitektonskog dvojca i njihovih velikih i nagrađivanih projekata mogla bi se sažeti u principima slobode, usklađenosti s prirodom, otvorenosti prostora i duha, individualnosti, identitetu. Problem je samo što u zatvorenim partijskim sistemima takvi ideali nikada nisu bili poželjni.

U svojoj monografiji Anatomija B&B arhitekture Ljiljana Bakić piše: "Arhitektura je oduvek i svuda na planeti potreba, proizvod i referentna duhovna i materijalna karta jednog društva. Interakcija ili međuzavisnost između arhitekture, odnosno arhitekata i društva je neminovno neposredna, direktna. U nas je mnogo godina ona toliko zakrčena preponama, da je praktično i – nema."

"VREME": Koja je osnovna razlika u principima projektovanja odranije i sada?

DRAGOLJUB BAKIĆ: U prethodno vreme poštovali su se arhitektonski i ur­ba­nisti­čki zakoni. Postojao je Generalni urbanistički plan (GUP), koji je određivao koja su mesta za stanovanje, pravili su se planovi generalnih regulacija, radio se detaljni urbanistički projekat koji je bio u nadležnosti tada veoma poštovanog Zavoda za urbanizam, koji i danas postoji, samo što više nije poštovan. I na kraju svakog projekta radio se urbanistički projekat, koji smo u ovom slučaju, Višnjičke banje, moja supruga Ljiljana, ja i naša ekipa iz Energoprojekta radili zajedno sa urbanistima. Kada radite u isto vreme projekat onoga što je pod zemljom i onoga što je nad zemljom, vi pravite sinhron planove kako biste uklopili sve instalacije. Razlika je u tome što to sada više niko ne radi, što se urbanistički planovi više ne prave i rezultati toga se vide.

Kako vama danas izgleda Višnjička banja u celini?

Ono što je naročito naružilo Banju je divlja gradnja kojom smo potpuno uokvireni. Treba reći i to da smo mi projektovali tri faze izgradnje naselja, a urađene su samo dve. Treća faza nikad nije izgrađena, a sada su na tom terenu divlji objekti. U projektu smo imali i školu u istom stilu kao što je celo naselje, međutim, ona nije napravljena kada je trebalo, jer je na tom mestu cvetala divlja gradnja. Izgrađena je tek trideset godina nakon useljenja i to na mestu na kome nikad nije bilo predviđeno ništa, jer je tu bila ogromna raselina, dubodolina od trideset metara, tu su moguća i klizišta, a oni su školu posadili baš tu. Mnoge generacije dece morale su da idu u školu daleko od kuće, ali dobro je što je škola konačno sagrađena u vreme kada je Đilas bio gradonačelnik. Današnja vlast niti gradi škole niti obdaništa.

Ko su autori novog izgleda grada? Postoji li ime arhitekte koji danas potpisuje nekakav originalan stambeni koncept?

Nema toga više. Sada su to neke bezimene arhitekte koji grade po Beogradu tako što postavljaju desetospratnice gde god ima mesta. Pogotovo su sad popularne ove "parižanke", bele kuće koje obavezno imaju detalj iz klasicizma, crno kovano gvožđe na terasama. A to je stil iz polovine XIX veka, vremena kada je Pariz tek probijao svoje bulevare. Samo četrnaest godina posle Pariza, 1867. u Beogradu su knez Mihailo i Emilijan Josimović, arhitekta, urbanista, matematičar, postavili ortogonalnu šemu ulica u nizu, Knez Mihailova, Vasina, Simina, a kontra njima Dobračina, Dositejeva… Dakle, u okviru šanca imali smo potpuno modernu urbanističku postavku, što govori koliko je Beograd bio grad koji je poštovao i pratio šta se dešavalo u Evropi.

Danas ste veoma agilan borac za Šabac, i u smislu kvaliteta tog grada i u političkom smislu, za opstanak gradonačelnika Zelenovića na vlasti.

Šabac je sada napadnut sa svih strana i ovoj vlasti je mnogo stalo da ga preuzme jer je to jedini slobodan grad u Srbiji. Zato javno branim Šabac i govorim šta je dobro u tom gradu i zašto je on važan. Šabac pokazuje da ova vlast može da bude pobeđena, pokazuje da se jedan grad može voditi bez laži, krađe i prevara, u dogovoru sa građanima i gde je opipljivo sve što je urađeno sa onoliko para koliko generiše grad. A to je dovoljno para ako se ne krade, nego se ulaže u prosperitet grada.

Šabac ima sve što Beograd nema. Zato stalno govorim da bi privremeno trebalo prebaciti prestonicu Srbije u Šabac. Jer Beograd više ne zaslužuje da bude prestonica. Zbog ovoga šta su uradili Beogradu, on ne zaslužuje da bude glavni grad Srbije.

U Šapcu imate prečišćavanje otpadnih voda; postoji tretman otpada, a ne da ga sipaju na poljanče u Vinči kao što radi Beograd. U Šapcu se u bunkerima presuje taj otpad, degasificira od metana koji je eksplozivni gas i koji se formira na svakom đubrištu; vlast tamo asfaltira puteve po selima, prvi su koji su obezbedili zaštitne maske u doba epidemije za sve svoje stanovnike; imaju najprosperitetniju industrijsku zonu od 600 hektara. Šabac takođe pravi Šabac na vodi, ali bez ijednog zidanog objekta, naime, oni prave 300 hektara šume koja će biti izletište Šapčanima. Tako da šta god uzmete i uporedite, Šabac je daleko prosperitetniji, moderniji, uspešniji od Beograda, po svim mogućim osnovama.

Ali, šta nam pokazuju nedavni izbori?

Pokazuju otimačinu i kako može da se okupira jedan grad automobilima i crnim džipovima iz čitave Srbije. I naravno da su lako zaplašili seosko stanovništvo, vršili pritisak, kupovali ljude, pravili cirkus. To ne može da se nazove izborima. Tako da Šapčani sada opravdano traže da se ponovo ponove izbori i po mom mišljenju treba to da traže sto puta dok najzad ne stvore uslove, dok ne zabrane dolazak ikoga sa strane i dok ne budu mogli sami da sprovedu svoju volju i glasaju za koga god hoće.

Pritisak je bio više nego očekivan i sprovodi se na nivou cele Srbije.

Jeste, ali kad imate taj i takav Šabac gde su građani zaista zadovoljni upravom, jer mogu da opipaju sve dobrobiti javnog interesa, onda se na silu proizvede teror nad građanima samo da bi se dobila prevaga u glasovima. Sve su to minimalne razlike, ali svejedno, uspeli su da putem takvog pritiska, nečuvenog, izdejstvuju pobedu i ta pobeda ne bi smela da bude priznata. Niko ne bi trebalo da je prizna, ni u Šapcu, ni u Beogradu, ni u Srbiji, ni u Evropi.

Naveli ste po tačkama kako se poštuje javni interes u Šapcu, a kad biste svodili račun o javnom interesu u Beogradu, kako bi on izgledao?

Mi smo društvo podeljeno po mnogo osnova, ali ona podela koja nas sigurno vodi u društvenu kataklizmu je ta gde su na jednoj strani totalna pokornost, a na drugoj totalna politička propaganda. U Beogradu od 2012. više ne postoji javni interes, on je mrtav. Postoji samo razularena vlast, despotizam na delu koji se vidi u svim sferama života. I možda su ova moja profesija i urbanizam to najogoljenije pokazali.

Beograd na vodi kao paradigma društva u kome živimo pokazuje kako je uništen javni interes, kako su i grad i država okupirani i kako je ta despotska vlast prisvojila javno dobro. To je oteto javno dobro, da bi se dalo u ruke privatnim vlasnicima. Mi dan-danas ne znamo ni ko to gradi, ni čije je vlasništvo, ni od čijeg novca se gradi, to je tamni vilajet o kome ne može da se sazna ništa. Kada tamo pogine radnik, inspekcija rada ne može ni da uđe da vidi šta se desilo, tako da to samo pokazuje koliko su ugroženi javni interes i javno dobro. Private property, privatna svojina, i završena priča. Eto, to je Beograd na vodi.

Najzad, rogobatno ali i trajno izmenjena je panorama grada.

To je najveća rana na Beogradu i to je potpuno promenilo njegov identitet. Na delu je pravi urbanistički terorizam koji sprovodi despotska vlast. Mi to gledamo i živećemo pored toga. Ta rana na Beogradu će ostati za večita vremena i neće se promeniti. Ne znamo ni ko projektuje te kuće koje se bacaju bez reda, nema urbanističkog koncepta, nema prethodnog master plana, ne zna se kako će to na kraju izgledati. Saznaćemo tek kad se podigne i poslednji objekat. A čujem i da se kvadratni metar prodaje po više od 9000 evra. To je strašno, ko to kupuje?!

Otkuda tako ogromne sume novca koje se keširaju prodavcima kuća odnosno zemljišta, pa onda novac za izgradnju tako velikih stambenih celina, pa za kupovinu svih tih novih stanova kako u Beogradu tako i van njega?

S jedne strane, stvorila se nova klasa koja ima mnogo para, možda ima i toga da se ljudi prisiljavaju da kupuju stanove dobijanjem nekih poslova pa onda kupe pet-šest stanova, ali mi o tome ništa ne znamo. Čini mi se da su stotine hiljada kvadratnih metara apsolutno nenastanjene, a da se i dalje samo gradi. Možda se pere neki prljav novac, ni to ne znamo. Ali, da je normalno – nije.

Beograd je uništen svim tim tako posađenim objektima koji dobiju dozvolu za šest spratova, pa naprave deset, tamo gde je živela jedna porodica sa četiri člana sada živi trideset porodica, a priključci za instalacije i infrastrukturu su ostali isti, ostala je ista širina ulica, ista širina trotoara iako se planira mnogo novih stanara. To će dovesti do trenutka kada će saobraćaj u Beogradu jednostavno stati.

A gradska vlast nas i dalje svakodnevno iznenađuje besmislicama, pogledajte šta se dešava s Košutnjakom. Namera da se raskrči trideset hektara šume je pravi urbanistički genocid. Istovremeno, gradonačelnica Pariza En Hidalgo pravi urbane šume. Na glavnim turističkim mestima, oko Ajfelovog tornja, parlamenta, Opere, stanice Lion, razbija se beton, razbijaju se parkinzi i sadi se drveće. Prave se tzv. ostrva svežine tamo gde se skuplja najviše turista. A mi sve radimo zarad privatnog interesa.

Zarad čijeg privatnog interesa mi, na primer, "betoniramo" ceo grad, parkove, trgove, skverove, šume?

Uzmite primer Košutnjaka. Ni u jednom urbanističkom planu ne postoji stanovanje. Postoji GUP još uvek važeći do 2021. i postoji detaljni plan generalne regulacije. Ni u jednom planu ne stoji stanovanje, a oni hoće tamo da izgrade pola miliona kvadrata, znači hoće da izgrade polovinu Beograda na vodi što se stanovanja tiče. To znači da se pojavio privatni investitor, ko zna ko je i šta je, koji je isfinansirao da mu gradske urbanističke službe urade takav projekat. I oni su to uradili. Znači, Zavod za urbanizam realizuje, a arhitekte potpisuju prenamenu zemljišta i pretvaraju ga u građevinsko zemljište. Iako u planovima piše da je Košutnjak zaštićen kao spomenik prirode. Za celi Filmski grad piše da je samo u službi javnog interesa i da tu nema stanovanja.

Mi smo u stanju da sve to poništimo – znači, postoje arhitekte koji to svesno urade, postoji Gradski sekretarijat za urbanizam koji je nosilac tog posla, i kad sve to izađe u javnost, kad se izvrši rani uvid i pojavi osam hiljada primedbi i 80.000 građana potpiše peticiju, na to glavni urbanista kaže da Grad sa tim nema ništa. A sve su uradile gradske institucije. Takva je laž na sceni da nije ni čudo što kad god se pojave neki gradski službenici, narod hoće da ih tuče i juri ih po ulicama.

Pored toga, ruše se kuće po Beogradu koje su zaista istorijski spomenici, kao nedavno u Resavskoj.

Kod nas je na delu jedna tužna priča i Beograd je devastiran, uništen, napravljen je haotičan grad koji onda, normalno, stvara haotične ljude. Poznato je da se ljudi mentalno destabilizuju kada žive u takvom okruženju, da postaju agresivni, što se i vidi na ulicama, u autobusu, svuda.

Postoji li sociološko objašnjenje za takvu haotičnost Beograda?

Srbija nikad do kraja nije izvršila ni društvenu transformaciju, ni imovinsku, ni demokratsku, pa ni urbanističku. Pre nekoliko meseci na jednom skupu sami urbanisti su priznali da već dvadeset godina niko strateški ne razmišlja o Beogradu. Predstoji izrada GUP-a, jer sledeće godine prestaje da važi ovaj sadašnji, i mora da se donese plan koji će važiti narednih dvadeset godina, od 2021. do 2041. godine.

Kada smo donosili jedan od najmodernijih planova za Beograd 1972, radili smo na njemu više od pet godina, pri čemu su ovde tri godine boravili i pomagali nam urbanisti iz Vašingtona. Urbanistički zavod nema te potencijale niti to zna i ume, oni su postali obični izvršioci, obični podanici tako da lanac komandi ide tako što se odluke prvo donesu u gradskoj skupštini, daje se nalog Direkciji za građevinsko zemljište, koja onda piše projektne zadatke urbanistima odnosno urbanističkom zavodu i oni to slepo sprovode.

Nedavno je doneta povelja UN nazvana Habitat III koja kaže da glavni gradovi država moraju da donesu planove o strategijskom održivom razvoju gde komandni lanac u odnosu na one koji se pitaju mora da bude: građani, struka, pa tek onda uprava. Kod nas je sve obrnuto.

Kada pogledate današnje graditeljstvo, kako ocenjujete ulogu struke odnosno profesiju arhitekte u njemu?

Arhitekte posmatram kao profesionalnu zajednicu kojoj je suština javni interes. A mi danas gledamo kako je narušen javni interes, dok arhitekte ćute. Trebalo bi da budu prvi koji se protive što praktična politika ne poštuje i ne primenjuje urbanističke i arhitektonske zakone. Znači, ne možete da budete odgovorna profesionalna zajednica a da okrećete leđa društvu, društveno-političkim promenama, da ste na margini, da ste okrenuti sami sebi i da vas to ne interesuje. Jer onda radite protiv svoje suštinske odgovornosti i obaveze, a to je da branite javni interes. To je isto kao kad smo nedavno gledali kako je Krizni štab odgovarao na pitanja. Koje god pitanje je bilo pravo, zdravorazumsko, oni su govorili da je to političko pitanje. Tada su pokazali koliko su u suštini kupljeni.

Kada bismo objedinili urbanistički i arhitektonski stil Beograda danas, i betoniranje grada i nepregledne stambene kocke, koji bi to bio "izam"?

Ovo je samo terorizam. Urbanistički terorizam. Za sada je jedina dobra stvar što se u tragovima, u početnim formama, javlja etika građanske odgovornosti i formiraju raznorazne građanske inicijative. To je jedino javno mnjenje koje imamo i koje se suprotstavlja takvim dešavanjima u gradu. A i neke bitke se ipak dobijaju.

Na primer, sačuvan je Topličin venac, parkić kod Vojvode Vuka neće postati skver nego je ostao park, inače i to je trebalo da se izbetonira. Bila je ideja da se zatvori Vasina ulica, pa i to nije prošlo. Bila je ideja da se zatvori saobraćaj oko Trga republike, zamislite da se zatvori 60.000 prolazaka u toku dana?! Pa videli smo kakav je to bio haos dok se gradilo, obodne ulice su bile sasvim zakrčene. I to se sprečilo, mislim da smo definitivno uspeli da spasemo saobraćajni tok na Trgu republike.

Nisam, međutim, siguran da smo uspeli da zaustavimo onu uspinjaču na Kalemegdanu. Tu imamo veliku pomoć Evropa Nostre, koja se brine o evropskoj baštini, ali da li je to stavljeno ad acta, voleo bih, mada me od današnje vlasti ništa ne bi iznenadilo. Ja njima ništa ne verujem. Privremeno je obustavljen Košutnjak, ali mislim da nije obustavljen proces usvajanja projekta, barem nismo obavešteni, tako da ni tu nisam siguran šta će biti. Vidim da u Novom Sadu takođe hoće da prave Novi Sad na vodi.

Urbanistički terorizam na delu 2

foto: marija janković

U odnosu na arhitekturu i urbanizam, kao još važnije i urgentnije ističete ekološke probleme u Srbiji.

Zato što se u Srbiji dešava pravi ekološki genocid po gradovima. Kako drukčije objasniti, nego genocidom, ako gradske vlasti dozvoljavaju da se instaliraju tehnologije koje truju ljude? Mi prvi put imamo i pojavu ekoloških migracija iz zagađenih područja. Zagađenje iz Smederevske železare je nedopustivo. U Zrenjaninu dvadeset godina nisu u stanju da obezbede pijaću vodu.

Nažalost, nema pobune, što je veliko čudo. I naravno, kada nema pobune, sada im vlasti uvaljuju kinesku fabriku koja treba da proizvede četrnaest miliona automobilskih guma godišnje, što je najprljavija moguća tehnologija gde se uz kaučuk upotrebljava čađ. Kada je današnja vlast započela da vlada 2012, prestala je da se gradi beogradska kanalizacija. Ispod Beograda postoji ogroman kolektor tzv. interceptor koji treba da skupi svu kanalizaciju i da je odvede na pet mesta, gde bi trebalo da postoje fabrike za prečišćavanje i da se tako prečišćena voda sipa u reke. Mi za sada svu kanalizaciju izlivamo direktno u reke, u otvorenim cevima. Nikad nismo bili dalje od Evrope po mnogo čemu, a po ekologiji mislim da nećemo ući u Evropu ni za sledećih pedeset godina.

Arhitektura jednog vremena je izraz njegove ideologije, njegovih društvenih prilika. Šta se da zaključiti o ovom društvu samo na osnovu njegovog graditeljstva?

Nema ovde nikakve ideologije. Postoji samo grandomanija, kao što je Beograd na vodi, spomenik Stefanu Nemanji, a ta grandomanija najbolje govori o stepenu diktature koja se sprovodi kod nas. Upravo ta grandomanija je obeležje diktature i totalitarizma. Pa čak i stambena grandomanija, kao što je sto zgrada na jednom mestu. Ovde je važan isključivo profit, a ne to što se uništava okolina, što je stanovanje nebezbedno, što su ljudi uplašeni i što su im životi ugroženi.

Iz istog broja

Prodaja »Beograđanke«

Laku noć, Beograde

Bogdan Petrović

Spomenik Stefanu Nemanji

Vidikovac u rupi

Milja Mladenović

Parada rasipništva i kiča

Goran Vesić protiv Beograda

Radmilo Marković

Festival dokumentarnog filma Al Jazeera Balkans

Brisanje granica

Nadira Dacić

Religija i pandemija

Pomažete li bližnjem svom

Jelena Jorgačević

Nauka Željka Mitrovića

Ima li pilota u letećem automobilu

Dr Saša Marković

Intervju – Gojko Perović, rektor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog

Sekularno društvo je mjera kojoj težimo

Jelena Jorgačević

Srbija i Donald Tramp

Sve neuzvraćene ljubavi su tužne

Nedim Sejdinović

Mini intervju – Zdravko Ponoš, potpredsednik Narodne stranke

Rikošet politika

V. Obradović

Vojska, politika, diplomatija

Strategija kreni, stani

Vukašin Obradović

Spoljna politika Srbije

Vetrokaz u oluji

Momir Turudić

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu