Intervju – Sanja Petrović Todosijević, istoričarka

Upotreba prošlosti u dnevno-političke svrhe 2

foto: aleksandar todosijević

Upotreba prošlosti u dnevno-političke svrhe

"Akademija Dana pobede nad fašizmom je ružan odraz našeg društva u ogledalu. To i takvo društvo se nije odreklo samo važnih herojskih narativa, antifašističkih praksi, već je nažalost ogrezlo u pokondirenosti, karijerizmu, raznim ‘burazerskim’ šemama, ‘dam ti – daš mi’ politici, ali i u neznanju"

Sanja Petrović Todosijević naučna je saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije, a njene uže naučne specijalnosti su istorija Drugog svetskog rata, sa naglaskom na masovne zločine i Holokaust, kao i društvena istorija Srbije i Jugoslavije u postratnom, socijalističkom periodu. Izučava i politiku kolaboracionističke uprave na tlu nemačke okupacione zone u Srbiji. Jedna je od osnivačica Centra za jugoslovenske studije. Pre desetak dana je u znak protesta podnela ostavku na mesto članice Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, nakon što je za direktora ove ustanove postavljen istoričar Dejan Ristić, koji se nedavno "proslavio" netačnom tvrdnjom da je autor ljotićevskih pesama izvedenih na svečanoj Akademiji povodom Dana pobede nad fašizmom – čuveni modernistički pesnik Momčilo Nastasijević.

"VREME": Možete li nam pojasniti zbog čega ste podneli ostavku na mesto članice Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida?

SANJA PETROVIĆ TODOSIJEVIĆ: Ostavku sam podnela iz dva razloga. Uvidom u aktuelni Statut muzeja od 10. novembra 2016. godine zaključila sam da je Vlada Srbije, odlučivši se da na mesto v. d. direktora Muzeja imenuje Dejana Ristića, "zaobišla" Upravni odbor Muzeja u jednoj od najznačajnijih nadležnosti koju Upravni odbor ima, a to je složena, demokratska i transparentna procedura izbora direktora. Iako Upravni odbor nije taj koji donosi krajnju odluku o imenovanju direktora, mišljenje njegovih članova o svim kandidatima koji bi se eventualno javili na javni konkurs, koji u ovom slučaju nije ni raspisan, trebalo bi da rukovodi Vladu u donošenju krajnje odluke. Da ne bude zabune, Vlada može zaobići proceduru i imenovati v. d. direktora. ali samo u situacijama koje propisuje Statut. Koliko ja znam, ni jedan od predviđenih uslova nije ispunjen. U tom smislu, postavlja se pitanje čemu služe Upravni odbor i drugi organi Muzeja. Drugi razlog je imenovanje Dejana Ristića, i to samo nekoliko dana pošto je javnost, lično od njega, saznala da je bio član stručne komisije koja je bila zadužena za izbor dela koja će biti izvedena Akademiji povodom Dana pobede nad fašizmom i Dana Evrope, a koja se značajnim delom svela na izvođenje različitih ljotićevskih pesama i koračnica.

Šta po vama postavljanje Dejana Ristića na mesto direktora Muzeja tačno znači i na šta ukazuje?

To postavljenje je sporno iz formalnih, ali i suštinskih razloga. Kao prvo, u pitanju je neslavna praksa urušavanja institucija, uz zaobilaženje procedura. Naravno, ovaj manir je u uslovima savremenog srpskog društva postao praksa. Ta praksa stara je koliko i naša moderna država i nije obeležje samo ovog režima. U tom smislu, ovaj slučaj je paradigmatičan. Nije mi namera da branim Dejana Ristića, ali neofašistički "rafal" kojem smo 9. maja prisustvovali ne može se i ne sme pripisati, ja se i dalje nadam, samo propustu Dejana Ristića, koji je nesumnjivo svoju poziciju dodatno relativizovao pripisujući problematične sadržaje pesniku Momčilu Nastasijeviću. Kao što je Ristićevo imenovanje paradigma praksi "dugog trajanja" o kojima sam govorila, tako je i Akademija, održana u Narodnom pozorištu, paradigma društva kojem pripadamo. Akademija Dana pobede nad fašizmom je ružan odraz našeg društva u ogledalu. To i takvo društvo se nije odreklo samo važnih herojskih narativa, antifašističkih praksi, već je nažalost ogrezlo u pokondirenosti, karijerizmu, raznim "burazerskim" šemama, "dam ti – daš mi" politici, ali i u neznanju. Interesantno je da su se u središtu ove, uslovno govoreći, afere našli jedan muzej i jedno pozorište, odnosno baš one institucije koje po svojoj, bar savremenoj definiciji, treba da postavljaju najneprijatnija pitanja i političkim elitama, i društvu koje često misli da takve elite ne zaslužuje. Sprega kulture i dominantnih političkih praksi, čak i onda kada političke prakse imaju mnogo više razumevanja za antifašističke i progresivne ideale, nikada nije izlazila na dobro.

Prema Kulturnoj strategiji, koja je usvojena početkom prošle godine, Muzej će bitiako ne u potpunosti, ono pretežnoposvećen "genocidu nad srpskim narodom". Da li je to dobar koncept? Da li bi deo muzeja trebalo da bude posvećen, recimo, i žrtvama genocida u Srebrenici i drugim žrtvama iz devedesetih?

Muzej žrtava genocida je naša jedina muzejska institucija koja se bavi genocidom počinjenim nad pripadnicima srpskog naroda, ali i drugih naroda, pre svega jevrejskog i romskog tokom Drugog svetskog rata na prostoru okupirane Jugoslavije. To piše i u Statutu na kojem ne insistiram slučajno. Dakle, od svoga osnivanja do danas njegovi malobrojni, ali stručni i kompetentni saradnici proučavaju složeno nasleđe Drugog svetskog rata, koje ne uključuje isključivo proučavanje različitih genocida, već i drugih fenomena koji su neodvojivi od istorije Drugog svetskog rata na ovom području. O konceptu muzeja koji je posvećen žrtvama jednog genocida može mnogo toga da se kaže. Lično bih bila spremna da se složim sa mnogim argumentima onih koji se protive takvom konceptu. Pa ipak, takvi muzeji ne postoje samo u Srbiji. Neki od najposećenijih muzeja na svetu su upravo muzeji Holokausta koji u svom fokusu imaju pre svega genocid koji je počinjen nad pripadnicima jevrejskog naroda. Oni se međusobno takođe veoma razlikuju. Muzej Holokausta u Vašingtonu ima drugačiji pristup proučavanju i predstavljanju genocida od Memorijala u Jad Vašemu, čiji su stručnjaci gotovo isključivo fokusirani na Holokaust. Muzej žrtava genocida daleko je bliži ovom drugom konceptu. Mnogi saradnici Muzeja žrtava genocida edukovali su se i stručno osposobljavali upravo u Jad Vašemu. Zbog toga ovaj, uslovno govoreći, "jednostrani pristup" ne treba da čudi. Moram da kažem da ne mislim da je on u startu pogrešan. Na kraju krajeva, ni o jednom konkretnom istorijskom događaju, pa ni o genocidu počinjenom nad jednim narodom ne može se govoriti van složenog konteksta rata koji ne podrazumeva samo žrtve već i zločince, pomagače i posmatrače. U tekstu sada već bivšeg direktora Muzeja, koji je ovih dana objavljen na sajtu Muzeja, pročitala sam da je, rekapitulirajući svoj direktorski mandat, napomenuo da je njegova politika bila "proširenje vremenskih granica naučnoistraživačkih projekata na 1912, to jest na Balkanske ratove i godine raspada Jugoslavije 1991–1995. i zaključno sa agresijom NATO". Naravno, ja nemam ništa protiv proširenja vremenskih granica naučno-istraživačkih projekata, ali u ovom slučaju ono podrazumeva pre svega izmene važnih podzakonskih akata i promenu strukture zaposlenih. Od šest stalno zaposlenih osoba u Muzeju, troje su istoričari koji bave istorijom Drugog svetskog rata. Dvoje od njih troje je doktoriralo na partizanskim žrtvama Drugog svetskog rata i zločinima počinjenim na Kosovu i Metohiji tokom Drugog svetskog rata.

Priča oko oživljavanja Muzeja žrtava genocida paralelno se odvija sa čitavom nizom drugih velikih, od države finansiranih kulturnih projekata koje su posvećene žrtvama iz redova srpskog naroda. Zašto se po vama u Srbiji, ponovo kao krajem osamdesetih i devedesetih, do usijanja podgreva mit o Srbima kao isključivim žrtvama?

I ovde bih se vratila na Muzej žrtava genocida, koji je paradigma našeg odnosa prema žrtvama, pa i prema srpskim žrtvama. Sada da krenete ulicom i počnete da intervjuišete slučajne prolaznike odnosno da im postavljate pitanje gde se nalazi Muzej žrtava genocida, sigurna sam da skoro niko ne bi znao da vam odgovori. Kakav je odnos države prema žrtvama najbolje govori činjenica da Muzej žrtava genocida, koji je osnovan početkom devedesetih, još uvek nema svoju zgradu. Muzej ne samo da nema zgradu već nema ni svoj izložbeni prostor. Sve njihove zbirke i saradnici, za koje sam već rekla da ih ima šest stalno zaposlenih, stali su u nekoliko kancelarija. Mislim da sam pročitala da su u poslednjih osam godina uspeli da se prošire za dve prostorije, kao i da u istom periodu ni jedan ministar kulture ili visoki službenik nadležnog ministarstva nije došao da ih poseti. Kad slušate neke od predstavnika naše političke, ali i drugih elita, reklo bi se da nam je Muzej žrtava genocida toliki da može da parira mnogim zgradama na njujorškim bulevarima i avenijama, a zapravo on je kao neželjeno dete koga niko ne voli i koga lepo obuku i umiju samo kad dolaze gosti. Mislim da društva koja počivaju na ideji o humanosti i jednakosti svih ljudi, narative o različitim žrtvama ne konfrontiraju na način koji stvara utisak o (ne)poželjnoj žrtvi. Mislim da je ovde problem u tome što ni bildovanje narativa o srpskim žrtvama nema mnogo veze sa samim činom očuvanja sećanja. Jer da ima, država bi, na primer, znala da su baš neki saradnici Muzeja žrtava genocida, koji vrlo uspešno sarađuju sa kolegama iz Spomen-područja u Jasenovcu, došli do značajnih zaključaka i procena u vezi sa brojem stradalih Srba u NDH, sa posebnim akcentom na broj žrtava jasenovačkog logora. Iako se ovakva znanja proizvode unutar institucija, što je dobro, država koja ima mehanizme za promociju znanja to ne čini, jer bi zatvaranje određenih tema vezalo ruke savremenim političkim elitama svaki put kad neku temu iz prošlosti treba iskoristiti u dnevno-političke svrhe i dodatno je banalizovati. To što se vlast fokusira na homogenizaciju živih pomoću bildovanja narativa o mrtvima verovatno znači da se nalazi u egzistencijalnoj krizi i da iz svog arsenala izvlači poslednji i, naravno, najbesmisleniji argument.

Iz istog broja

Svetski dan šizofrenije, 24. maj

Sišli smo s uma u sjajan dan

Božo Koprivica

Kriminal bez granica

Naslednici Darka Šarića

Voislav Bulatović

Lični stav

U korist ili na štetu građana

Marko Pantić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu