Prošlost i politika

Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji 1

SERIJA U CENTRU PAŽNJE: "Nemanjići – rađanje kraljevine"

foto: gordan jović

21. 2. 2018. / 19.23

Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji

U želji da u Srbiji bude sve "brže, jače, bolje", nikad viđeno i prvi put, predsednik Aleksandar Vučić već nekoliko godina pokušava da državnost Republike Srbije na neki način izvede iz nastanka Raške, prve srpske države koju je osnovao Stefan Nemanja. Bilo je tu inicijativa za spomenik velikom županu Nemanji, osnivanje muzeja Nemanjića, a poseban i čudan kuriozitet se desio kad je Vučić prošle godine položio zakletvu nad Ustavom ispod kojeg je bilo Miroslavljevo jevanđelje. Iako tvrdi da nema ništa sa serijom "Nemanjići" Radio-televizije Srbije, ispada da je glasnijem i gnevnijem delu javnosti koja je nezadovoljna istorijskim i umetničkim dometom serije baš Vučić kriv što Vukan i Stefan pričaju razmaženim beogradskim akcentom i što im majka ne dozvoljava da jedu rukama

Koliko god se trudili Siniša Mali i Goran Vesić, novogodišnja noć u kojoj je dočekana 2018. neće biti upamćena po turskim i bugarskim turistima i količini novca koju je Beograd od toga prihodovao već po gunđanju, iščuđavanju, ponekoj pohvali, stručnim, ali i kafanskim raspravama o seriji "Nemanjići – rađanje kraljevine" čiju je prvu (verovatno kao pilot) epizodu te večeri emitovala Radio-televizija Srbije (RTS). Beograd nije bio izuzetak – cela Srbija od tada, do danas (a sva je prilika da se još neće zaustaviti), bruji i uglavnom negoduje po medijima i društvenim mrežama što je potrošeno previše novca za slab rezultat, što je tekst beživotan i bezidejan, što su se neke scene snimale u Sopoćanima, koje je 80 godina kasnije od radnje serije izgradio Nemanjin unuk, kralj Stefan Uroš I, što Nemanja "kočoperno stoji pred romejskim carem (Srbija se saginjati neće!), a u isto vreme je zbunjen, kvazibolećiv i umoran pa kao najmlađi deluje starije od sve četvorice braće", što glumci izgovaraju turcizme i, uopšte, govore savremenim srpskim jezikom. U odbranu jezika prvi je stao, s potpunim pravom, predsednik Vučić kad je za "Kurir" o Božiću ove godine rekao: "Ima jedna glupa primedba koju sam primetio: a kako je Nemanja mogao da govori ‘petlja’, ‘bre’… To je mnogo glupa primedba. Ako bi se zaista govorilo kako je Nemanja pričao 1196. godine, ne biste razumeli ništa, jer bi tu više bilo staroslovenskog nego jezika koji bi iko u Srbiji razumeo." Možda Nemanja i nije mnogo pričao 1196. jer se te godine zamonašio.

VELIKA OČEKIVANJA: Pošto je prva epizoda prošla toplog zeca, predsednik Programskog saveta RTS-a Milivoje Pavlović je za Fonet izjavio da je taj savet zatražio "od menadžmenta i uredničkog kolegijuma Javnog medijskog servisa da ne emituje naredne nastavke igrane televizijske serije o Nemanjićima, dok se na internoj projekciji u RTS-u ne odgleda cela serija, ili bar njena polovina" i to obrazložio: "pretežno negativnim reagovanjem opšte i stručne javnosti posle emitovanja prve epizode". Generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević je odgovorio citatom iz dopisa Programskog saveta koji su, osim njega, dobili Vladimir Vuletić, predsednik Upravnog odbora RTS-a, i Nebojša Bradić, glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa RTS-a, a u kojem se kaže: "Smatramo da bi bilo celishodno da se članovima Programskog saveta, pre početka emitovanja celine serije, na internoj projekciji prikaže bar pet prvih epizoda", i dodao da odluku o emitovanju donose uredništvo i menadžment "baš kako to predviđaju zakoni i propisi na koje se predsednik Programskog saveta i poziva u svom dopisu". Mesec i po dana kasnije, u subotu 17. februara, trećeg dana po Sretenju prikazana je donekle izmenjena verzija prve epizode koju je javnost nekako "progutala", verovatno zadovoljna što su neke primedbe usvojene. Međutim, već sutradan, kad je prikazana druga epizoda, animozitet prema seriji vraćen je na početak. Lavina negodovanja je toliko narasla da su počela da se postavljaju pitanja da li je to, u stvari, pilot druge epizode i da nas narednog vikenda može očekivati bolja, premontirana verzija. Zlatko Paković je u dnevnom listu "Danas" bio posebno oštar: "Dakle, od deteta do groba u Srbiji, sve je saglasno u oceni da je serijal ‘Nemanjići’ neuko napisan i još neukije režiran, a društvene mreže pune su britkih komentara i jarkih zapažanja o buljucima glupih postupaka i reči kojima je načičkana ova troma, staromodna, učmala, posprdna, kao iz naftalina izvađena nova serija, koja je za sada pokazala samo dve od dvanaest svojih epizoda."

Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji 2

Vojin Ćetković kao Stefan Prvovenčani u TV seriji "Nemanjići"

Gnev javnosti je ogroman i kola se (kako to obično i logično biva) lome na proslavljenom i nagrađivanom scenaristi Gordanu Mihiću i reditelju Marku Marinkoviću. Usput nagrabusi i Dragan Bujošević, koji predstavlja dežurnog krivca u RTS-u i koji više ne zna šta da uradi ili da kaže, a da bar neko u Srbiji bude zadovoljan. I opozicija i vlast bi rado da mu vide leđa. Opozicija, naravno, to ne može da izvede, a vlast, paradoksalno, iz samo njima znanih razloga, to ne želi. Kritike idu dotle da se spekuliše da je sam predsednik Aleksandar Vučić naručio seriju, ne bi li narod poistovetio njegove državničke napore sa osnivačem prve srpske države Stefanom Nemanjom. Vučić takve insinuacije odlučno demantuje u pomenutom intervjuu za "Kurir": "Nisam ni na koji način učestvovao u tome, nikoga ne poznajem, nikakvih mojih zasluga u tome nema, niti krivice, ali hoću da stanem u odbranu ljudi koji su se trudili i borili da nešto naprave. Sećam se kada su ljudi radili Boj na Kosovu, bili su žestoko napadnuti, a mi ga i danas gledamo kao najbolji film o 1389." Film Zdravka Šotre iz 1989. jeste najbolji film o Kosovskom boju i to će zadugo ostati, sve dok se ne bude snimio drugi.

"Pričalo se posle da je Boj na Kosovu naručio Sloba Milošević. To je potpuna budalaština", kaže za "Vreme" Zdravko Šotra i dodaje: "Taj film jeste snimljen u vreme obeležavanja 600. godišnjice Kosovske bitke, ali Milošević nije imao nikakve veze s tim. Na premijeri su bili tadašnji predsednik Predsedništava SFRJ Janez Drnovšek i ceo diplomatski kor, ali ne i Milošević. U stvari, Filip David, koji je u to vreme bio urednik u TV Beograd, bio je inicijator da se snimi TV drama, od koje sam ja napravio film." Šotra je iskusan reditelj (ušao u istoriju srpske kinematografije filmom Zona Zamfirova, koji je samo u Srbiji imao više od milion gledalaca, rekord koji će se teško dostići) i dobro zna sa kakvim se sve preprekama suočava autor kada mu je povereno da obradi neku veliku temu od nacionalnog značaja. Kada su očekivanja javnosti velika, tolerancija na greške je minimalna. Traktor i ručni sat u Boju na Kosovu postali su opšte mesto sprdnje u mnogim filmskim razgovorima, ali je to i dalje, kao što reče Predsednik, najbolji film o toj epohi.

O velikim iščekivanjima Šotra kaže: "Imam puno razumevanja za kolegu Marinkovića koji se poduhvatio rada na seriji ‘Nemanjići’ jer su danas mnogo veća očekivanja nego nekad zbog velikog razvoja tehnike. A slično je i kada se radi nešto drugo što je mnogo poznato. Onaj ko režira Hamleta uvek je u opasnosti, pošto svi oni koji su ga čitali, gledali ili čuli nešto o toj Šekspirovoj drami imaju svoju viziju, svi znaju ‘da nije to to’, da ‘nešto ne valja’ i tako dalje. Sećam se jednog penzionisanog pružnog radnika koji je, kada sam studirao na Akademiji, gledao sve naše ispitne predstave. Pitali smo ga posle: ‘Čika Đoko, kako vam se ovo sviđa?’ – ‘Ma nije mi to Čehov’, rekao bi. Tako vam je ovde – svi su stručni da ocene kako je izgledao srednji vek i ljudi koji su tada živeli. Očekuje se od vas da napravite nešto za šta će svi reći: ‘E to je taj Čehov!’"

RAĐANJE I UVELIČAVANJE: Kakva god bila, serija "Nemanjići – rađanje kraljevine", biće i proći će i verovatno će prilično dugo ostati jedino filmsko delo o tom periodu srpske istorije. Zanimljivo je da se Vučić, za razliku od svojih prethodnika na vlasti, trudi da uspostavi neku vrstu kontinuiteta državnosti sa jednom srednjovekovnom državom. Neobično je i zato što većina evropskih država povlači svoj državni kontinuitet s kraja 18. i tokom 19. veka, kada je većina njih nastala ili kada su posle Američke i Francuske revolucije prešle na demokratsko državno uređenje ili su svojim monarsima ograničile vlast uvođenjem demokratskih principa odlučivanja. Na početke srpske moderne države iz 19. veka, na Karađorđa Petrovića i Miloša Obrenovića pozivala se vlada Vojislava Koštunice kada je za njegovog mandata Sretenje postalo državni praznik jer je tog 15. februara 1835. usvojen prvi srpski Ustav. Uvedeni su sretenjski ordeni, vraćeni oni koji su se dodeljivali iz vremena dinastija Karađorđevića i Obrenovića, počeli da se zvanično i svečano obeležavaju datumi Prvog i Drugog srpskog ustanka i to su nastavile vlasti pod vođstvom Borisa Tadića, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Izgleda da sve to Vučiću nije bilo dovoljno pa se dosetio da nas sve podseti na Nemanjiće koji su napravili prvu srpsku državu, koja je trajala više od 200 godina. Nije baš da to nema nekog smisla, možda se nacija navikla da su Nemanjići svuda oko nas, većinu manastira kojim se toliko dičimo podigla je ova dinastija, Sveti Sava se vratio i u škole i u medicinu, a u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je bio od kad ju je osnovao. Možda se zbog toga nisu podizali spomenici Nemanjićima, možda i zbog toga što ih je SPC skoro sve kanonizovala, pa je bilo uputno pitati Crkvu za blagoslov. Jedan od malobrojnih koji nije proglašen za sveca, car Dušan, dobio je spomenik 2002. ispred beogradske Palate pravde, a tadašnji premijer Vučić je 2015. pokrenuo inicijativu pismom Skupštini grada Beograda, koje je potpisao kao građanin, da se u parku Manjež podigne spomenik Stefanu Nemanji.

"Srbija je posle decenija posrtanja pronašla svoje mesto u svetu i, kao velika balkanska zemlja, postaje činilac stabilnosti u regionu", napisao je Vučić u inicijativi: "Krupnim koracima korača ka članstvu u Evropskoj uniji čuvajući svoje veze sa tradicionalnim prijateljima i ekonomski i privredno se stabilizuje i gradi svoje institucije." Godinu dana kasnije zaključio je da bi trebalo srušiti jednu instituciju, bombardovanu zgradu Generalštaba, preko puta Vlade, i tu postaviti spomenik Nemanji i izgraditi muzej Nemanjića. Postavilo se pitanje šta bi se stavilo u muzej. Artefakti dinastije koji se već nalaze u drugim muzejima ili, možda, makete njihovih manastira? Još jednu godinu kasnije, u septembru 2017, verovatno dok je posmatrao maketu Beograda na vodi, Vučić je došao do ideje da je idealno mesto za muzej srpskog srednjeg veka u zgradi Železničke stanice koja će, kao građevina pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika, ostati zaštićena i od arapsko-srpskih investitora. Na platou ispred muzeja bio bi podignut monumentalni spomenik Stefanu Nemanji, a gradski menadžer Goran Vesić je tom prigodom izjavio: "Beograd će tako dobiti još jedan atraktivni trg sa spomenikom u središtu. Otkrivanje statue, planirano za početak 2019. godine, na najbolji način uveličaće obeležavanje 800 godina od sticanja autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve."

Najbizarnije potezanje Nemanjića, ipak, desilo se prilikom specijalno unapređene ceremonije polaganja zakletve 31. maja prošle godine, kada je za predsednika Srbije inaugurisan Aleksandar Vučić. Naime, bilo je predviđeno da, pored toga (do tada neviđenog u istoriji Srbije) što će bivši predsednik Tomislav Nikolić predati državni pečat i specijalnu zastavu svom nasledniku, Vučić položi zakletvu na Ustavu (poseban primerak, napravljen za tu priliku) koji je položen na vernu repliku Miroslavljevog jevanđelja. Iako je ovaj spis najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske pismenosti koji je UNESKO 2005. uvrstio u spisak "Pamćenje sveta", postavlja se pitanje zbog čega bi predsednik polagao zakletvu nad takvim tekstom. Jevanđelje je naručio Nemanjin brat Miroslav po kome je i dobilo ime i to je prevod grčkog jevađelistara Aja Sofije. Dakle, crkveni spis. Ako je iz bilo kog razloga Vučić želeo da izvuče kontinuitet državnosti sa srednjovekovnom Srbijom, možda je bio adekvatniji Dušanov zakonik, koji pravna nauka uzima za neku vrstu preteče modernih srpskih ustava, kojih je od 1835. do danas bilo 11. Može biti da Dušanov zakonik nije delovao ni brže, ni jače, ni bolje jer je napisan čitave 164 godine posle Miroslavljevog jevanđelja.

Jovo Bakić

Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji 3

Mit o zlatnom dobu

Nisam iznenađen velikom bukom oko TV serije "Nemanjići". Prva pilot-epizoda bila je prilično problematična i ljudi su se osetili pogođenim jer je njihovo očekivanje bilo iznevereno. Naime, Nemanjići su ukorenjeni u nacionalnom mitu savremene Srbije, odnosno srpska nacija svoj mit o Zlatnom dobu pronalazi u srednjem veku dok je vladala ova dinastija. Reč je o jednoj mitološkoj slici koja se nalazi u korenu onoga što se zove nacionalistička ideologija, a ona opet kreira i ono što se zove nacionalni identitet. Faktički, moderne srpske nacije nema bez toga mita o zlatnom dobu Nemanjića.

U tom smislu mi smo svedoci i jeftine nacionalističke retorike. Po Ustavu čovek uopšte nema potrebe da polaže zakletvu na Jevanđelju, ali dobro, ako je vernik, to može da uradi. A polaganje zakletve na Miroslavljevom jevanđelju kao što je to Vučić uradio, pokazatelj je jednog skorojevićkog lošeg ukusa. Tomislav Nikolić je tako sebi podigao zadužbinu, Bratislav Gašić isto tako, slikaju ti ljudi sami sebe kao svece… Na taj način jedan banalni naprednjački nacionalizam želi da povuče paralelu sa zlatnim dobom Nemanjića. Naravno da sve to deluje groteskno.

Mislim i da ovaj režim pokušava da iskoristi bilo koji značajan datum ili ličnost iz istorije… Ali treba biti pravedan i reći da su i druge vlasti pokušavale da tako sebe legitimišu: kad imate 2004. godinu sećate se 1804; kada imate 2017. onda se sećate 1217… Prosto je zgodno da se sopstvena vlast pravda pozivanjem na nekadašnja dostignuća nekadašnjih vlasti. To mogu biti Nemanjići, a mogu i Karađorđevići i Obrenovići… Aleksandar Vučić je pokušavao da predstavi sebe kao novog Miloša Obrenovića koji će diplomatskom veštinom uspeti da olakša težak položaj Srbije i izvede zemlju na pravi put.

Narodi koji imaju ono što Entoni Smit zove bogatom etno istorijom – a to je jedan koloplet i smeša mitova, kolektivnog sećanja i stvarnih događanja gde mitovi, naravno, odnose prevagu – u stanju su da biraju iz te etno istorije ono što im u datom trenutku odgovara. U tom smislu, koriste se i Nemanjići. To je normalno u jednoj nacionalističkoj svesti i to nije samo za Srbe karakteristično; čim imate naciju kao jednu vrhovnu stvarnost koju ideologija nacionalizma osmišljava, imate i vraćanje na manje ili više slavnu mitologizovanu prošlost.


Zdravko Šotra, režiser

Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji 4

Svako ima svoju predstavu

Kada radite istorijsku temu na filmu ili televiziji, odmah možete računati na veliki pritisak – svako ima svoju predstavu kako je to izgledalo. Rekonstruisati vreme koje ne znamo, vrlo je teško: na primer, dok se za 19. vek oslanjamo na veliki broj podataka, doba Nemanjića možemo samo da naslućujemo… Mislim da tekst iz te epohe moraju da pišu pisci i da on mora imati literarnu vrednost. Samo tako to može da se podnese, jer su pisci u stanju da nađu prave reči koje mogu da zvuče kao da su iz tog vremena. Za mene je osnova da kada radim na tekstu nekog ko je veći pisac nego što sam ja reditelj, pre svega njega pročitam i protumačim. To sam radio sa Stevanom Sremcem, Ljubom Simovićem i svim drugim, a ne da ja tumačim nešto iznova i pokazujem šta sve znam.

Radeći Boj na Kosovu bio sam u velikim iskušenjima, ali sam barem raspolagao dramskom poemom koju je napisao akademik Ljuba Simović. Tu je bilo u redu bar ono šta ljudi govore. Na stranu to što ja nisam mogao da od toga napravim Ben Hura: Boj na Kosovu uopšte nije trebalo da bude film, već televizijska drama; naime, glumci u studiju trebalo je da stoje za pultevima i čitaju svoje uloge. Ja sam onda pokušao da za kratko vreme i jednim malim budžetom napravim film. To je bila ludost u koju sam uleteo i preuzeo na sebe svu krivicu za ono što valja ili ne valja. Boj na Kosovu se i danas emituje, ali stvarno pati od slabosti poput istorijskih prizora koji nisu snimljeni onako bogato i dobro. Sve je to trebalo snimati mnogo duže i sa mnogo više para.

foto: tanjug

Intervju – Miloš Ković

Uloga Nemanjića u novijoj srpskoj istoriji 5

Sećanje je oslonac identiteta

"Prema nacionalnoj istoriji odnosimo se kao prema nekoj vrsti svetinje. Međutim, smatram da je prošlost kao njiva i da je otvorena svima. Na nju niko nema monopol i na toj njivi mogu da oru akademska istoriografija, književnici, pesnici inaravnofilmadžije. A svako ko radi izložen je i kritičkim procenama"

"VREME": Kako ocenjujete odnos aktuelne vlasti prema nacionalnoj istoriji?

MILOŠ KOVIĆ: Ovo nije prva vlast koja prema nacionalnoj istoriji ima postmodernistički odnos ulaska u supermarket i kupovine onog što joj je potrebno. Reč je o tome da svaka vlast ovde – a naročito ova – uzima ličnosti, procese i pojave iz nacionalne istorije po slobodnoj volji i praktično ih zloupotrebljava u svoje dnevnopolitičke svrhe. A kada govorimo o Aleksandru Vučiću, onda imamo vrlo česta pozivanja na kneza Miloša Obrenovića što vrlo neprijatno podseća na vladu Milana Nedića. To je fenomen iz naše novije istorije da vlasti koje su spremne da posluže okupatoru vole da se pozivaju na iskustvo Miloša Obrenovića: vrlo često vole da pominju i despota Stefana Lazarevića. To nešto govori.

Pomenuli ste postmodernistički odnos vlasti prema nacionalnoj istoriji. Kako vam to izgleda u slučaju Nemanjića?

Svaki istoričar bi pozdravio pozivanje na Nemanjiće zato što oni predstavljaju ključnu temu srpske istorije već vekovima. Međutim, ono što vidim jeste činjenica da se vrlo često pominje Stefan Nemanja. Ko zna, možda je u pitanju podsvesna želja naših vlastodržaca iz najnovije istorije da kažu kako sve počinje od njih, uključujući i aktuelnog predsednika Srbije Aleksandra Vučića… Mada je to i to dobro dok se ne počnu pozivati na Svetog Savu. Toga se pribojavam.

Postoji li veza između moderne Srbije i dinastije Nemanjića?

Ne može se dovoljno naglasiti značaj dinastije Nemanjića za srpsku istoriju. Pored nasleđa Stefana Nemanje i Svetog Save, postoji možda još samo nekoliko ličnosti tog formata i značaja u našoj istoriji. Jedan od njih je Sveti knez Lazar, pa Karađorđe… O čemu je tu reč? Nema primera u Evropi da su članovi neke dinastije, kao što su gotovo svi vladari dinastije Nemanjić, proglašeni za svetitelje. Još u vremenu u kom su živeli, ljudi su imali svest o njihovoj posebnosti. Ali i u vekovima kada je nestala ova dinastija – od 1371. ne vlada Srbijom – pa do dana današnjeg imamo stalno ponavljanje njihovih imena skoro na sedmičnoj osnovi u liturgijama, u svetim spisima, u tekstovima, knjigama, istoriografiji… Cela moderna nacionalna svest Srba izgradila se ili, ako hoćete, uobličila na sećanju na ličnosti Nemanjića. Pre svih Stefana Nemanje, to jest Svetog Simeona, i Svetog kralja Stefana Dečanskog. Može se bez opasnosti od preterivanja reći da moderni srpski nacionalni identitet počiva pored ostalog i na sećanju na Nemanjiće. Zato je ta tema od ogromne važnosti za srpsku kulturu.

U tom kontekstu, kako vam izgleda serija "Nemanjići" koja se emituje na RTSu?

Građani Srbije prema nacionalnoj istoriji imaju odnos kao prema nekoj vrsti svete zemlje: to je za Srbe i građane Srbije istorijsko i identitetsko utemeljenje. I svaki put kada neko uđe na taj prostor, od njega se očekuje da vodi računa o datim pravilima. Tako je vekovima. E sad, kada neko snimi seriju – bili to "Nemanjići" ili "Senke nad Balkanom" – koja ne odgovara nečemu što je opšta prosečna predstava o tome kako bi trebalo da izgledaju predanje i istorija, nastaju problemi. Jedan od razloga je i to što je ovo i dalje sirotinjska kultura – mi ne proizvodimo toliko filmova i serija o nacionalnoj istoriji koliko to, recimo, rade Englezi. A kada se novac potroši na seriju kao što su "Nemanjići", naravno da građani imaju pravo da im se polože računi šta je i kako urađeno. Međutim, bojim se da smo prestrogi prema nečemu što je ipak umetnički doživljaj. Ako autori serije ne pristupaju pretenciozno, ukoliko ne tvrde da je to što rade jedina utemeljena priča i rekonstrukcija srpske istorije, onda je to u redu. Ne bih hteo da budem kritičan prema "Nemanjićima" ili "Senkama nad Balkanom" iako su lako uočljivi propusti, uostalom kao i kod svakog od nas kada nešto radi. Znamo dobro da je najlakše kritikovati. Voleo bih da sačekamo kraj serije "Nemanjići" pa da onda o njoj razgovaramo. Lično sam srećan što se Javni servis Srbije, koji se, nažalost, često svodi na servis vlasti a ne građana, upustio u pokušaj rekonstrukcije jedne velike epohe, epohe Nemanjića. Ovakav poduhvat svakako pozdravljam i ponavljam da se prema nacionalnoj istoriji odnosimo kao prema nekoj vrsti svetinje. Međutim, smatram da je prošlost kao njiva i da je otvorena svima. Na nju niko nema monopol i na toj njivi mogu da oru akademska istoriografija, književnici, pesnici i – naravno – filmadžije. A svako ko radi izložen je i kritičkim procenama. Sve je to u redu.

Koliko je nacionalna istorija važna za male države poput Srbije?

Nacionalna istorija je izuzetno važna za sve. Identitet svake nacije utemeljen je na sećanju. Uzmite za primer Engleze i njihovo sećanje na Kelte i kralja Artura, srednjovekovne engleske vladare, Viljema Osvajača, Elizabetu I, Kromvela, pa Čerčila… Čak i one nacije koje su nove, kao kanadska, u svom kolektivnom sećanju traže oslonac nacionalnog identiteta. To je opšta pojava u celom svetu. Sjedinjene Američke Države su najbolji primer za to. Sećanje i identiteti – jednako za Amerikance, kao i za plemena u Amazoniji – počivaju na mitovima; mi bismo možda rekli na zavetima, kakav je Kosovski zavet. A paralelno s tim egzistira kritička procena istorije. Srbi tu nisu nikakav izuzetak s tim što se identitet kod Srba u doba turske, habzburške i mletačke vlasti posebno zasnivao na sećanju na ličnosti svetaca od kojih su većina bili Nemanjići. Imate mnogo ljudi koji veruju da je priča o Nemanjićima i Kosovu sveta; to vam je potpuno isto kao kod Jevreja ili Jermena. Ne bi trebalo vređati osećanja tog dela javnog mnjenja u koji i ja lično spadam, ali to ne znači da javnost nije kompetentna da kritikuje sve ono što je neko uradio ili izgovorio u javnom prostoru. Nama nije potrebna srpska nacionalna propaganda, već istina. Jer, istina je na našoj strani. Tu je ogromna odgovornost na vlastima. Predsednik Republike duva u srpske famfare dok izdaje Kosovo i Metohiju i nudi nacionalne teritorije na razmenu: u isto vreme imamo patriotske serije i projekte, velike nacionalne deklaracije o ujedinjavanju i zaštiti Srba u regionu, ali i brisanje 120.000 građana Republike Srbije. Kojim građanskim, ljudskim, moralnim i božjim zakonom to može da se opravda i kako da to nazovemo osim onom starom rečju – čitajte Herodota, čitajte Stari zavet – a ona glasi: izdaja.

foto: goran srdanov

Iz istog broja

Smrt u medijima

Trumanov šou za one sa jeftinijim kartama

Jovana Gligorijević

Portret savremenika – Aleksandar Gajović

Čovek koji ne ume ni da se izvini

Tamara Skrozza

Izbori 2018

Partijska vojska u akciji

Davor Lukač

Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta (10)

Teorija »zida« i unutrašnji dijalog

Teo Taraniš

Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta (9)

Nema idealnog modela

Zoran Živković

Lični stav

Pravosuđe iz trećeg ugla

Siniša Trifunović

Populaciona politika

Ćorak-slogani u borbi za decu

Biljana Vasić

Reagovanje

X faktor LDP-a

Anita Mitić

Reagovanje

O trnju i balvanima

Ivan Đurić

Dan državnosti – Vučić i njegov narod u Orašcu

Ne može, jer nam se tako može

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu