Intervju – Vladeta Janković

»Ulica« je i te kako važna u borbi za demokratiju i pravdu 2

fotografije: marija janković

»Ulica« je i te kako važna u borbi za demokratiju i pravdu

"Juna 1968. sve je počelo od incidenta u studentskoj menzi na Novom Beogradu, Devetog marta okidač je bio jedan glupavo osion TV Dnevnik, 1996-97. bahatost u pokušaju da se prikrije krađa na lokalnim izborima, a Petog oktobra drzak zahtev za drugim krugom izgubljenih izbora. Tu lekciju Vučić je naučio bolje nego Sociologiju sporta (iz koje ima čistu desetku), što se vidi po tome kako prikoči na vreme čim namiriše opasnost od ‘ulice’. Tako je bilo jula prošle godine kada je u roku od 15 minuta povukao odluku da zatvori studentske domove ili nedavno kad se odustalo od likvidacije studentskih poliklinika. Nešto slično se dogodilo i posle Balaševićeve smrti, kad se neustrašivi predsednik ućutao kao miš jer se setio svoje izjave o ‘jeftinoj fukari’, posle koje bi paradiranje saučešćem moglo da razjari iskreno ožalošćene ljude na ulicama"

O demonstracijama 9. marta, zapravo prvim protestima protiv režima Slobodana Miloševića (još uvek u okvirima umiruće SFRJ), koji su gušeni vodenim topovima, suzavcem i tenkovima na ulicama Beograda, njihovom značaju u tridesetogodišnjoj potrazi za demokratijom u Srbiji, o propuštenim prilikama, o Zoranu Đinđiću i Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću, Draganu Đilasu i Vuku Jeremiću, Svetoj stolici, novom srpskom patrijarhu, srpsko-hrvatskim odnosima i simbolima Vučićeve države, ali i nekim novim protestima, bojkotima i izborima, za "Vreme" u imejl intervjuu govori Vladeta Janković. Profesor Filološkog fakulteta u penziji, političar i diplomata (ambasador SRJ i SCG u Velikoj Britaniji i ambasador Srbije u Vatikanu), jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije 1992, pre toga aktivan i u formiranju Demokratske stranke, Janković je otišao iz DSS-a 2014. pošto je Vojislav Koštunica posle izbornog poraza te godine napustio stranku.

"Pripadam generaciji koja je učestvovala u prvoj pravoj pobuni protiv režima juna 1968, a 9. mart 1991. bi se mogao smatrati pre svega rasvešćivanjem u pogledu prave, opake prirode Miloševićeve vladavine, koja je nekoliko prethodnih godina kod mnogih prolazila kao buđenje srpske samosvesti i zaštita nacionalnih interesa. Danas mi je jasno da je devetomartovska pobuna, autentična i žestoka kakva je bila, jednostavno zakasnila. Da je do nje došlo dve ili čak samo jednu godinu ranije, mogli su se sprečiti rat i sve tragedije devedesetih. Da se demokratska opozicija pribrala i organizovala, recimo, kad je pao Berlinski zid, komunističkom jednoumlju bi i kod nas došao kraj, Milošević je mogao biti zauzdan, a jugoslovenska kriza se mogla razrešiti mnogo bezbolnije. Postojala je i mogućnost sporazuma o podeli nadležnosti, o autonomiji za autohtone manjine, možda i o nekoj labavoj konfederaciji, koja bi preko noći bila oberučke primljena u Evropsku uniju da bi se jednog dana mirno razišla poput, uzmimo, Čehoslovačke… Treba, ako ćemo pravo, reći da je takvo rešenje već tada bilo neprihvatljivo Hrvatskoj i Sloveniji, ali se još uvek mogao naći neki makar privremeni kompromis, pogotovo što bi takav izlaz podržale velike sile. Treba takođe podsetiti da je 9. mart kao preventiva rata zakasnio i zato što je, intervencijom jugoslovenske vojne avijacije protiv hrvatskih helikoptera, rat praktično već bio počeo. Kako god bilo, sve je ovo, naravno, danas samo naknadna pamet i vajkanje nad prosutim mlekom, dok smo se pre trideset godina svi mi na Trgu Republike osećali kao da je kucnuo čas istine, bili puni elana i optimizma", kaže profesor Janković u prisećanju na 9. mart 1991. godine.

»Ulica« je i te kako važna u borbi za demokratiju i pravdu 3

foto: marija janković

"VREME": Šta danas znači taj dan? I kome? Postoji li kultura sećanja na 9. mart 1991?

VLADETA JANKOVIĆ: Ja ga se sećam po vrlo jakoj košavi i nepreglednoj masi koja je prekrila Trg Republike i sve okolne ulice. Vođe tadašnje opozicije bili su u hotelu Mažestik, gde su se dosta haotično dogovarali taktika, redosled nastupa i reagovanje na policijsku akciju za koju se znalo da će uslediti. Sećam se da su tamo, osim Vuka Draškovića, koji je figurirao kao nesumnjivo vodeća ličnost, bili Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Kosta Čavoški, Ivan Đurić, Borislav Pekić, Borislav Mihiz, Slobodan Rakitić, Milan Komnenić i još mnogi stranački i nestranački opozicionari, dok su dodatnu gužvu stvarali novinari, nekakvo čudno obezbeđenje i svakovrsni radoznalci. Sećam se da je u jednom trenutku, pošto su već bili održani govori i krenula žestoka akcija policije sa sve suzavcem, šmrkovima i bornim kolima, tokom jednog predaha, u hotelski lobi utrčao čovek sa mitraljezom skinutim sa policijskih bornih kola. Pamtim i da je Vida Ognjenović, tadašnja upravnica, pustila demonstrante u zgradu Narodnog pozorišta, sa čijeg balkona su držani govori, od kojih su mi u sećanju ostali Mihizova reč o "lomljenju nakaznog drveta neslobode", kao i Draškovićev poziv na juriš. Policija je bila nemilosrdna, a mnogi demonstranti neustrašivi. Sećam se još da smo negde popodne opozicione narodne poslanike otpratili do zgrade Skupštine u Kralja Milana. U blizini raskrsnice kod "Londona", na mestu gde je ubijen mladi demonstrant (maturant Branivoj Milinović, prim. nov.), video sam velik trag krvi, a podjednako duboko mi se u pamćenje urezao nestvaran večernji prizor tenkova raspoređenih po Trgu i opustelim ulicama.

To su, eto, neki od fragmenata ličnog sećanja, a o kulturi onog kolektivnog nisam siguran da znam mnogo. Za predvodnike i učesnike, od kojih toliki više nisu među živima, to je jedna stvar, a za mlađe, koji za događaj znaju po pričama i fotografijama, druga. Deveti mart je ostao i kao neka vrsta mustre kako se takve stvari rade, pa će se više ili manje nasilne demonstracije protiv režima ponoviti više puta u toku potonje tri decenije, uz dobre izglede za nove reprize, sa, volim da verujem, potpunijim i trajnijim ishodom.

Deca rođena za vreme demonstracija u Beogradu 1991. danas imaju 30 godina. Kako biste tim tridesetogodišnjacima kazali šta je bio 9. mart?

Delimično uspešan, kako se to davno govorilo, narodni odisaj. Deo zahteva je ispunjen, smenjen je ministar policije, opozicija je dobila Studio B i B92, a bio je osnovan i skupštinski anketni odbor. Dani oko Terazijske česme koji su usledili bili su puni energije, pamtiće se ono prepodne kada se masa razmicala pred najuglednijim akademicima koji su došli da podrže demonstrante i obrate im se, a opozicija je počela da znači nešto i u parlamentu. Ako nas to iskustvo nečemu uči, to je da tzv. "ulica" i te kako može nešto da postigne u borbi za demokratiju i pravdu kada god se vlast zaboravi toliko da dara prevrši meru. Tromesečne demonstracije 1996-97. biće u suštini nastavak Devetog marta, s tim što će Peti oktobar 2000. konačno – makar to postignuće trajalo pukih 12 godina – ostvariti ono što rani pokušaji nisu. I uvek – bio je i biće neophodan povod, nekad na prvi pogled ne posebno značajan. Juna 1968. sve je počelo od incidenta u studentskoj menzi na Novom Beogradu, Devetog marta okidač je bio jedan glupavo osion TV Dnevnik, 1996-97. bahatost u pokušaju da se prikrije krađa na lokalnim izborima, a Petog oktobra drzak zahtev za drugim krugom izgubljenih izbora. Tu lekciju Vučić je naučio bolje nego Sociologiju sporta (iz koje ima čistu desetku), što se vidi po tome kako prikoči na vreme čim namiriše opasnost od "ulice". Tako je bilo jula prošle godine kada je u roku od 15 minuta povukao odluku da zatvori studentske domove ili nedavno kad se odustalo od likvidacije studentskih poliklinika. Nešto slično se dogodilo i posle Balaševićeve smrti, kad se neustrašivi predsednik ućutao kao miš jer se setio svoje izjave o "jeftinoj fukari", posle koje bi paradiranje saučešćem moglo da razjari iskreno ožalošćene ljude na ulicama.

Zašto niko od aktera tih demonstracija, sa opozicione scene Srbije, danas u političkom smislu ne predstavlja ništa?

Takoreći biološka neminovnost je da su oni među živima već u vrlo ozbiljnim godinama, kada bavljenje politikom, u stvari, više nije ni pristojno. Ima i onih koji su (a nije ih teško prepoznati) podlegli iskušenjima i danas se po javnoj sceni povremeno vuku u dronjcima nekadašnje slave i uticaja. Ali je gore od svega što duh onih protiv kojih je slobodoljubivi narod ustao 9. marta i te kako živi. Njihovi neposredni naslednici i đaci, nadmašivši svoje uzore u gadostima, danas vladaju Srbijom.

Stranke u čijem ste formiranju učestvovali, DS i DSS, koje su imale čak i oreol državotvornih stranaka, potpuno su izbrisane s političke scene?

To su dva različita slučaja. Đinđić je bio na putu da od DS napravi efikasan mehanizam, ali se u svom pragmatizmu unutar stranke i vlade oslonio i na neke vrlo problematične ljude, možda s namerom da ih se otarasi kad obave određene poslove neophodne za učvršćivanje vlasti, što se, kao što znamo, završilo tragično. Nije za sobom ostavio naslednike bolje od Zorana Živkovića ili Čede Jovanovića, dok je Mićunović još mnogo ranije bio lišen stvarnog uticaja, a i inače, uprkos ličnoj ispravnosti i dobrim namerama, nikada nije bio kadar da povuče zaista energičan politički potez, unutar stranke ili van nje. DS je pod Tadićem doživela veliki uspon, ali se tada pokazalo i od kakvog je lošeg materijala većina njegovog neposrednog okruženja. Stari članovi-osnivači bili su delom skrajnuti, a delom nezainteresovani ili prezasićeni. Ja i danas verujem da je bilo prostora za saradnju dveju demokratskih stranaka u periodu posle Petog oktobra, samo da se u njihove vrhove nisu ubacili (ili bili ubačeni) neki nezdravo ambiciozni, neki pohlepni, a neki od službi direktno kontrolisani ljudi i žene. Da je kohabitacija o kojoj govorim bila moguća, potvrdilo se, recimo, u vreme ranih pregovora o Kosovu ili dok se donosio Ustav, a kao dobar primer bi mogla da posluži saradnja oko konkretnih pitanja između Samardžića i Kojena, ili pokojnih Nikitovića i Mikija Rakića. Tadić, inače čist čovek do neke mere opijen vlašću, kasnije je počeo da srlja iz greške u grešku, podlegao je pritiscima da na svakom koraku suzbija DSS, vaskrsao je SPS, potpuno je antagonizovao "drugu Srbiju" (što ga je koštalo "belih listića"), grubo je potcenio radikale, suviše se (a bez pokrića) kočoperio pred Angelom Merkel, da bi na kraju bez potrebe skratio mandat i izgubio izbore. Posle toga je u DS sve išlo od zla na gore. Mnogi su bili razmaženi vlašću, neki nisu shvatali da treba zasvirati i za pojas zadenuti, a skoro svi su bili pohlepni na položaje, privilegije i novac, i uz to skloni samoprecenjivanju. Mislim da je današnje stanje krajnje žalosno, da bi Lečić i oni iza njega morali da pogledaju istini u oči, a da je Lutovcu neophodno više sposobnih saradnika ako treba da se na političku sofru Srbije iznese svež hleb od onog testa koje su mnogi valjani ljudi zamesili u Domu omladine Beograda 3. februara 1990. negde oko podne.

Kad je o DSS reč, podsetiću da je ona od 2008. pa sve do 2014. bila sistematski potkopavana i da je prosto posrtala pod teškim udarcima iz zemlje i inostranstva, najviše zbog svoje nepokolebljivosti u pitanju Kosova, kao i zbog otpora pristupanju EU. Što se tiče današnje DSS, molim za razumevanje što ću ostati pri odluci da o tome ne govorim.

Jeste li u kontaktu s Vojislavom Koštunicom? Da li mislite da se prerano povukao?

Dosta često razgovaramo telefonom, ponekad ručamo zajedno. Uvek mi je bilo važno da u razgovoru s njim sopstvena promišljanja i reakcije propustim kroz neku vrstu filtera intelektualne pribranosti, zdravog rasuđivanja i široke obaveštenosti. Kada se Koštunica povukao, imao je tačno 70 godina, što bi pod nekim normalnim okolnostima bilo sasvim prihvatljivo doba za bavljenje ozbiljnom politikom, ali dve i po decenije rvanja u našem političkom blatu uzimaju od čoveka mnogostruko više. Stvarno posvećeni i samo za opšte dobro zainteresovani političari u Srbiji (a koliko je takvih?) trebalo bi, po mom mišljenju, da imaju povlašćen radni staž, nešto kao rudari ili balerine. Ali, ozbiljno govoreći, mislim da je Koštunica postupio dosledno sebi – što će reći da je preuzeo odgovornost za izborni neuspeh, a da mu je i inače bilo dosta razočarenja, počev od onih u ispravnost namera i nepristrasnost Evrope do onih u lojalnost jednog broja saradnika. Pri tome je dugo stoički podnosio otrovne napade i uvrede u javnosti. Neverovatna popularnost od valjda 90 odsto podrške koju je uživao odmah posle 5. oktobra mora biti da je bila razlog što ga je kasnije toliko njih tako strastveno i žučno omrzlo. Otišao je dostojanstveno, ne podigavši crkvu sa svojim likom kao ktitora i bez vinskog podruma u roditeljskom domu, a već sedam godina nije u javnosti rekao ni reč. U politici je proveo dovoljno dugo da za sobom ostavi valjan trag. Između 2003. i 2008. imali smo ne samo stabilan privredni rast od 5-6%, nego i slobodnu štampu, poštene izbore, usvojena je politika vojne neutralnosti i donet Ustav koji je još na snazi. Moglo bi se desiti da period kada je Koštunica bio u položaju da o nečemu stvarno odlučuje jednog dana, kad se bude govorilo sine ira et studio, bude ocenjen kao jedan od boljih u istoriji Srbije.

Vidite li, negde, novu političku energiju koja može da se suprotstavi režimu Aleksandra Vučića?

U ovom trenutku ne, što ne znači da ona neće pokuljati kad se budemo najmanje nadali. Verujem da se jedini pravi potencijal krije u redovima opozicije koja je bojkotovala izbore i koja bi morala da se liši usluga onih koji su je izneverili padajući u Vučićevu klopku troprocentnog cenzusa, a od kojih će uvek biti više štete nego koristi. Dodaću da bi možda trebalo napraviti izuzetak sa nekima koji su na izbore izišli teška srca i pod objektivnim pritiskom, poput Zelenovića ili Stamatovića. Suprotno uobičajenom vajkanju nad slabostima opozicije, mislim da treba imati u vidu da nikada ranije pritisci režima nisu bili toliko pogani i bezobzirni, da su uslovi za puki opstanak u svakom pogledu očajni, a da se nešto ipak dešava. Dobro je što iz drugog plana počinju da se profilišu ličnosti koje delovanjem i nastupom obećavaju, poput Tepićke, Aleksića ili Ponoša. Ako to nešto znači, moje je uverenje da u najmanju ruku Đilas i Jeremić (koje režimska propaganda kasapi kao nikoga do sada) moraju naći zajednički jezik, da kandidati za predsednika i gradonačelnika moraju imati jedinstvenu podršku i da na pregovore o izbornim uslovima treba poslati što manju grupu stručnih, lično nezainteresovanih ljudi, koji nemaju hipoteka, a imaju dugačke fitilje. Treba, takođe, biti spreman na novi bojkot jer je, ako ništa drugo, današnji izgled Skupštine najbolja potvrda koliko je to oružje delatno.

Zašto bunt više ne stanuje na univerzitetu? Kako to da je studentima važniji dodatni ispitni rok od sudbine društva u kojem treba da žive i rade?

»Ulica« je i te kako važna u borbi za demokratiju i pravdu 4

foto: marija janković

To je cena devetogodišnje Vučićeve vladavine, koja po svojoj prirodi zatire sve idealističko u čoveku. Da se ne lažemo, studenti su uvek tražili dodatne ispitne rokove, ali nikada ranije nije bilo toliko njih koji svoju budućnost vide jedino van granica domovine. Ne treba da imamo iluzija ni u pogledu kvaliteta mnogih profesora, jer je vučićevski prosvetni sistem svesno favorizovao drugorazredne konformiste i snižavao kriterijume za napredovanje. Zato je, primera radi, danas potrebno pomeriti zemlju i nebo da bi se poništio ukradeni doktorat Siniše Malog ili uklonili lopovi sa rukovodećih mesta na Filološkom fakultetu i zato je moguće da se Danici Popović radi ono što joj inferiorne kolege na Ekonomskom fakultetu priređuju. Naivno je zavaravati se da sve to nema posledica po moral studenata – oni jednostavno više nemaju za koga da se bore i, posledično, javni interes zapostavljaju zarad privatnog. Ali stanje u obrazovanju nije ništa bolje od stanja u pravosuđu, zdravstvu ili državnoj upravi, gde su nesposobni karijeristi istisnuli ljude od kvaliteta i vrednosti, pa se grčevito drže nezasluženo osvojenih pozicija. Uopšte mi se čini da je malo ko u naše vreme svestan sve dubine i dalekosežnosti tektonskog socijalnog poremećaja koji je prouzrokovala Vučićeva vladavina. Po mom mišljenju, to je osnovna i najteža bolest današnje Srbije, kojoj će teško biti leka i kad jednog dana dođe do smene vlasti.

Očekujete li da bi patrijarh Porfirije, kao čovek ekumene, iskreno posvećen srpskohrvatskim odnosima, neko ko je izjavio da je Hrvatska postala njegova druga otadžbina, mogao da relaksira stav SPC da papa samo preko Jasenovca može u Srbiju? Da li je moguć malo drugačiji stav prema Svetoj stolici?

Izbor patrijarha je ovih dana privukao sasvim izuzetnu pažnju, a mora se, istini za volju, reći i to da je tekao pod dosta neobičnim okolnostima. Ishod je, mislim, ipak takav da demokratska, što će reći antirežimska, javnost ne treba da bude nezadovoljna. Novi patrijarh je za taj položaj veoma mlad, što znači da je bliži poimanju savremenog sveta, čovek je od temeljnog obrazovanja, potpuno svestan okolnosti u Crkvi i društvu, uspešno uspostavlja kontakte, dokazano je preduzimljiv i efikasan, a njegove prve izjave daju dodatan razlog za optimizam. Ja ga pamtim iz vremena kad je tek bio postao iguman manastira Kovilj i sećam se u kakvom jadnom stanju je zatekao to mesto, a nedavno sam se uverio da manastir ne samo što je preporođen nego uspešno obavlja i istinsku hrišćansku dužnost pomažući ozbiljno nevoljnima. Novi patrijarh se, po svemu što se zna, dobro pokazao kao mitropolit u Zagrebu i moj je utisak da se kod njega iza blage spoljašnjosti i tihe reči krije čvrstina potrebna da se odoli političkim pritiscima, koje će Vučić i Selaković neminovno vršiti, posebno kad se bude lomilo oko Kosova. Što se tiče papine posete, ona nije bila niti jeste verovatna u dogledno vreme, čak i kad bi do nje došlo "preko Jasenovca": većinska javnost bi to teško podnela, a Vučić se takvih situacija čuva kao žive vatre. Inače, odnosi sa Svetom stolicom u celini uzev nisu rđavi, ne samo zbog vatikanskog odbijanja da se prizna Kosovo i zbog odlaganja Stepinčeve kanonizacije, a naše opredeljenje za Moskvu, u sporu sa Vaseljenskom patrijaršijom, čini nas još potrebnijim zrnom u vatikanskoj spoljnopolitičkoj brojanici.

Postoji li mogućnost da se u budućnosti Katolička crkva u Hrvatskoj i SPC možda bolje razumeju?

Kako su stvari stajale dok sam ja još bio u položaju da ih, kao ambasador pri Svetoj stolici, pratim iz blizine, taj odnos dobrim delom zavisi od mere u kojoj su ekstremniji krugovi u hrvatskoj crkvi spremni i sposobni da se ogluše prema sugestijama Vatikana da odnos prema SPC bude odmereniji.

Patrijarh Porfirije je o filmu Dara iz Jasenovca rekao je "da je veoma važno da se izađe iz zaborava", ali i da u isto vreme film "ne bude povod za zlopamćenje". Kako tumačite tu njegovu izjavu?

To je razuman i dobro odvagnut stav. Patrijarh ima dovoljno neposrednih saznanja o prilikama u Hrvatskoj, a njegovo proklamovano opredeljenje je u prilog toleranciji. To svakako važi za međucrkvene, ali u još većoj meri za međunacionalne odnose Srba i Hrvata u vremenu pred nama. Inače, mislim da bi bilo sjajno ako patrijarh ostvari svoju nagoveštenu nameru da vaspostavi poremećeno jedinstvo unutar naše, Srpske pravoslavne crkve. Taj posao nije nimalo jednostavan, ali bi, ako se uspešno obavi, značio ogromno mnogo i na daleko širem planu od crkvenog.

Aleksandar Vučić je rekao da je ponosan na taj film, "kao što je ponosan i na Hram Svetog Save, spomenik Stefanu Nemanji, Bulevar junaka sa Košara…" Pretpostavljamo i na povratak vojnog roka, Beograd na vodiIzgledaju li vam ovi projekti kao pokušaj izgradnje simbola nove, Vučićeve države?

Film nisam gledao i ne bi bilo pošteno da se o njemu izjašnjavam, ali je iz okolnosti pod kojima je snimljen, prikazan i dočekan jasno da je u pitanju državni projekat – što je već po definiciji veliki minus. Ako se tome dodaju mišljenja stručnih ljudi da je po sredi plagijat, rezerve se samo produbljuju. (I uzgred, uopšte je za divno čudo koliko ovaj režim voli lopovluk: nije im dosta javnih nabavki, provizija i ugrađivanja, nego drsko posežu za duhovnim vrednostima, od diploma i doktorata do televizijskih emisija tipa "Hit-tvita".) A iskreno ću priznati da pojave, događaji i ličnosti na koje je Aleksandar Vučić ponosan u meni lično često izazivaju neku vrstu mešavine prezira i gađenja.

Možda je ideja da budu kompenzacija za krah kosovske politike?

Ideja je da ti, kako ih Vi zovete, simboli budu kompenzacija i za mnogo šta drugo. Tragično je što za većinu građana Srbije sa biračkim pravom ludački skupi stanovi u nakazi od Beograda na vodi mogu biti kompenzacija za to što pred sudom ne mogu da dobiju pravdu, što cene rastu, što uvozni poljoprivredni proizvodi guraju njihov rad u bescenje, što je vazduh koji udišu otrovan ili što im deca u školama nemaju klozete. To što je Vučić za pola semestra, ne pohađajući nastavu, dobio na fakultetu tri desetke i jednu devetku, što se ne boji atentatora i virusa korone, što ume da podvikne, a što kao "običan čovek" gustira šardone u tatinom vinskom podrumu, nije i ne može biti kompenzacija za bilo šta bilo kome ko je iole osvešćen. Kod nas, međutim, gde je stanovništvo, umesto da bude urbano ili ruralno, po mentalitetu postalo u najgorem smislu prigradsko, gde skoro milion ljudi nema ni osnovnu školu i gde su glavni izvori informisanja RTS i Pink, sa svojim skupštinskim prenosima i (što izlazi na isto) Zadrugom – tako nešto jeste moguće.

Kosovsko pitanje je ipak nešto sasvim drugo i eventualno priznanje Kosova kao države poljuljalo bi sve što vučićevska propaganda već godinama tako uspešno gradi. Toga je vlast odlično svesna i zato formalnog priznanja po mom mišljenju neće biti. Ostajem pri uverenju da će "zamrznuti sukob" potrajati, a da će pritisci, možda u nekom vidu zapadnih sankcija, biti neizbežni. Ali je izvesno da će podršku Zapada, koji ga je doveo na vlast i na našu nesreću toliko dugo ga na vlasti drži, Vučić u vrlo dogledno vreme izgubiti, a tada će početi da bruje, najpre ispotiha a zatim sve glasnije, neki drugi tonovi koji će, volim da verujem, razbuditi Srbiju i otvoriti joj oči.

Pre godinu dana izgledalo je da će korona kriza poljuljati Vučićev režim. Kao da se događa suprotno? Da li je preuranjeno govoriti da je vlast u dosadašnjoj nabavci vakcina i sprovođenju vakcinacije napravila rezultat s kojim opušteno može na izbore?

Svi mi koji smo predviđali da će korona poljuljati Vučića, pokazalo se, nismo bili u pravu. Štaviše, kriza mu je dala priliku za nove glumačke egzibicije i hvalisanja. Nezavisno od raznih gluposti i bezobrazluka Kriznog štaba, nabavka vakcina i organizacija vakcinisanja obavljaju se sasvim kako treba. Ipak, kad nevolja prođe (a jednom mora proći, nadajmo se pre izbora), ljudi će, uz olakšanje, osetiti prirodnu potrebu da nekako naplate odricanja i strahove, što bi moralo da ima uticaja pri glasanju.

Da li je Vučićeva spoljna politika, klackanje na sve četiri strane sveta, makar u nabavci vakcina bila na korist građana Srbije?

Kako ja vidim stvar, nabavka vakcina nema toliko veze sa spoljnom politikom koliko sa parama i sa lovom u mutnim vodama međunarodne trgovine i trampe, gde se Vučić oduvek odlično snalazi. A kad je o dobru građana reč, kažite mi, molim Vas, koji se to građanin Srbije neće ozariti kada, kako je najavljeno, ovih dana avion pun spasonosnih melema bude dotakao surčinsku pistu na sam rođendan Običnog Čoveka?

Iz istog broja

Trideset godina od prve pobune

Iscurela energija

Veran Matić

Kultura sećanja – Trideset godina od 9. marta

Kada je strah prvi put slomljen

Momir Turudić

 

Ispravka

Redakcija

Politički obračun i organizovani kriminal

Sicilijanka

Slobodan Georgijev

Lični stav

Lav na papiru

Ivan Duzlevski

Lični stav

O Dari iz Jasenovca

Milovan Pisarri

Intervju – Ivanka Popović, rektorka Univerziteta u Beogradu

Nikome nije u interesu rušenje ugleda Univerziteta

Filip Švarm, Jovana Gligorijević

Četrdeset godina od prvih masovnih demonstracija na Kosovu (I)

Oštro kosovsko kamenje

Radomir Diklić

Portret savremenika – Igor Žeželj

Multimilioner pre pedesete

Radmilo Marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu