Portret savremenika – Saša Radulović, lider pokreta Dosta je bilo

U sukobu sa samim sobom 2

U sukobu sa samim sobom

Od prozapadnog, liberalnog ekonomiste Saša Radulović se pretvorio u suverenistu i teoretičara zavera. Takav se dobro uklapa u projekciju opozicionara kakvi su potrebni Aleksandru Vučiću. Na javnoj sceni je primetno otopljavanje njihovih odnosa, bez obzira na to ko je u vili "Mir" pio, a ko odbio da pije vino

Politička karijera i biografija lidera pokreta Dosta je bilo (DJB) Saše Radulovića prepune su "neobičnih" događaja, paradoksa, neverovatnih mena i prestrojavanja u hodu, zbog čega će neki ustvrditi da bi nekonzistentnost mogla da bude njegovo drugo ime. Sa druge strane, to i nije odveć neobično za srpsku političku i društvenu scenu, na kojoj se ljudi malo-malo pa zaogrnu drugim ruhom. Osim toga, ne može se reći da ovaj političar – koji je nekada privlačio i do ushićenja dovodio mlade, urbane, liberalne glasače, a sada su mu ciljna grupa pristalice teorija zavera – u ponečemu nije, i to prilično, konzistentan.

Pod brojem jedan, bez obzira na trenutnu menu, dosledna je njegova sklonost ka populizmu, odnosno jednostavnim odgovorima na veoma komplikovana pitanja, što je – uz uspešno korišćenje društvenih mreža – tajna njegovih periodičnih političkih uzleta. Radulovićevi protivnici, među kojima su i neki njegovi bivši saradnici, reći će da se njegova doslednost ogleda i u skoro patološkoj želji da sve drži u svojoj šaci, kao nekakav kontrol-frik. Oni ukazuju na to da je njegova politička organizacija autoritarnija nego Vučićeva Srbija. Dodaće i da je kontinuirano privržen novcu, da je vrlo vešt da ga zaradi i obrne, bez preterane želje da "ispoštuje" baš sve regule. Neki bi dodali da je od 2013. godine i ulaska u politiku, dosledan i u naporu da bude važan akter u političkom životu Srbije, po svaku cenu. Sva je prilika – kažu oni – da ćemo ovog čoveka, čije velike oči ne pokazuju nikakvu emociju, još dugo gledati kako se predstavlja kao nekakav mesija koji će Srbiju i Srpstvo državotvorno spasti od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja.


STRUČNJAK ZA SVE

Kada bismo na jednu kamaru stavili sva Radulovićeva smatranja tokom proteklih deceniju i po, otkako je postao poznat široj javnosti – prvobitno kao britki proevropski bloger – ona bi se međusobno jako posvadila. I njegova obrazovno-naučna biografija je neobična: završio je srednju muzičku školu (imali smo priliku da čujemo kako svira i peva u holu Skupštine Srbije) uporedo sa Matematičkom gimnazijom, da bi kasnije postao diplomirani inženjer elektrotehnike, a potom nekako već i stručnjak za finansije, privredne delatnosti, socijalnu politiku, sindikate i šta sve ne.

U međuvremenu je počeo na društvenim mrežama i na jutjub kanalima da se prikazuje i kao vrsni poznavalac istorije, koji samopouzdano povlači paralele između raznih perioda u povesti čovečanstva i ovih naših prostora. Pokazuje i "neverovatno" znanje u oblasti medicine, koje se u dobroj meri poklapa sa onim što bi želele da čuju ekipice koje ispred lokalnog dragstora ispijaju pivo i pabirče razne teorije o tome kako su za sve probleme ovog sveta krivi zli svetski moćnici i međunarodne korporacije. Ekipice bi rado volele da čuju i prepričaju i Radulovićeva lapidarna tumačenja svetskih ekonomskih tokova i tesnaca, pošasti globalizacije i "trećeg svetskog rata" koje "globalne korporacije i banke vode protiv čovečanstva".


BIVŠI PRIJATELJI, DANAŠNJI NEPRIJATELJI

Danas veliki protivnik zapadnih banaka, investicionih fondova i korporacija, Radulović je nekada radio kao korporativni konsultant, licencirani stečajni upravnik, finansijski ekspert, stručni saradnik Saveta Evrope, OEBS-a, Ambasade SAD i NALED-a (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj). Proveo je 16 godina u Nemačkoj, Kanadi i Americi, gde se, kako kaže, uspešno bavio biznisom. Njegov biznis su podržavali investicioni fondovi. U biografiji mu piše i da je bio član menadžment tima i borda direktora nekoliko značajnih kompanija. Nekada je radio kao saradnik ovdašnjeg GIZ-a (nemačke organizacije koja se, između ostalog, bavi i privrednom i društvenom saradnjom Nemačke i Srbije), a danas tvrdi da Berlin od Balkana pravi svoju koloniju i da u tome, otprilike, koristi sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva. "Ceo Balkan je postao kolonija jeftine radne snage kojom upravlja Berlin", napisaće recimo u jednom tvitu.

Iako se ne može reći da je ikada bio neki veliki borac za suočavanje Srbije sa devedesetim i zločinima počinjenim u njeno ime, pre pet godina je smatrao kako je Međunarodni sud u Hagu užasni događaj u Srebrenici okarakterisao kao genocid i da to Srbija mora priznati, a danas na različite načine relativizuje ovaj zločin. Kada je crnogorski parlament usvojio Rezoluciju o Srebrenici, on ju je na tviteru oštro kritikovao: "Ovako to izgleda kada ti kolonizator sastavlja vladu i piše ‘istoriju’". Radulović danas strasno prezire nezavisne medije u Srbiji u kojima je nekada rado gostovao, pa će reći da su N1, "Danas" i "Informer" – jedno te isto. Po njegovim rečima, mediji u Srbiji su "neprijatelji građana". Njegove kritike nezavisnih medija rado prenose režimski tabloidi uz prigodne naslove tipa: "Radulović raskrinkao Šolaka i Đilasa!" Radulović, između ostalog, optužuje glasila Junajted grupe da svuda u regionu vode nacionalističku, a u Srbiji "autošovinističku" uređivačku politiku.


BLISKI SUSRETI TREĆE VRSTE

Nekada je bio glasač Demokratske stranke, da bi se 2012. zdušno priključio kampanji "belih listića", uz tvrdnju da se ova stranka mora kazniti. Radulović je tada ukazivao da je jedina gora opcija od ostanka na vlasti demokrata – vlada Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije. To ga, međutim, nije sprečilo da već sledeće godine, u avgustu, na poziv prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, kojem se sviđalo Radulovićevo "blogerisanje", postane ministar privrede. Vučiću je Radulović bio potreban da potkrepi imidž "velikog reformatora" u koji su mnogi poverovali. Na ministarskom mestu nije dugo potrajao, pa već u januaru sledeće godine uz halabuku podnosi ostavku i osvaja simpatije ne malog broja građana, kao nekakav Don Kihot koji nije uspeo da se izbori sa vetrenjačama. Tvrdio je tada da je upao u "osinje gnezdo partijskih interesa, interesnih grupa koje žive kao paraziti na leđima sistema" i da nije uspeo iako je imao ogromnu volju da se protiv toga izbori. Ubrzo nakon toga osniva pokret-udruženje Dosta je bilo.

Bio je dovoljno hrabar da početkom te 2014. godine – dok je deo građanske Srbije još uvek "veberovao" i "degolisao" lidere naprednjaka – Vučića optuži da sprečava donošenja i sprovođenja reformskih zakona koji bi državu vratili građanima. Od tada pa do danas postaje i ostaje, kako tvrdi, najautentičniji i najžešći politički protivnik neprikosnovenog vladara Srbije. Prvobitno, Vučić je za Radulovića simbol burazerske ekonomije, partijsko-parazitskog sistema i partijskog zapošljavanja, da bi s vremenom – u skladu sa promenom političkog kursa njegove organizacije sa prozapadno-liberalnih pozicija ka desnom izolacionizmu – predsednika Srbije počeo da proglašava za izdajnika koji će priznati Kosovo, te "nemačkog čoveka" koji sprovodi nemačku kolonijalnu politiku u Srbiji.

Međutim, to ga nije sputalo da se pre neki dan odazove na poziv "kolonizatora" i prisustvuje svečanom ručku u vili "Mir" na Dedinju, na kojem su se predstavnici srpske vlasti i jednog dela opozicije našli sa visokom delegacijom Republike Srpske predvođenom Miletom Dodikom. Tema sastanka je bila Republika Srpska, koja je navodno ugrožena zbog izmena Krivičnog zakonika BiH kojim se zabranjuje negiranja genocida, kao i dolaskom novog, "nepoželjnog" visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH Kristijana Šmita, takođe nemačkog "kolonizatora".


KO NE PIJE VINO

Ovaj sastanak, kojim je Vučić sebe predstavio kao pomiriteljskog lidera nacionalno osvešćenih političara i organizacija, zapravo je neka vrsta nastavka saradnje njegovog režima i desničarskih partija, koja je započeta međustranačkim dijalogom o poboljšanju izbornih uslova bez prisustva stranaca. Tako su se na dedinjskom skupu pored Radulovića našli i žestoki opozicionar Boško Obradović, lider Dveri, ali i predstavnici stranaka koje i odranije sa vlastima imaju dobru saradnju, punu međusobnog razumevanja. Na društvenim mrežama su snimci ovog druženja doživljeni kao znak da su se i Obradović i Radulović "prodali" režimu, što su oni dakako demantovali. Kako god bilo, činjenica je da od početka dijaloga patriotski pregovarači imaju daleko bolju prođu u medijima bliskim režimu.

DJB je nakon koktela oštro odbacio "spinovanja" da se Radulović prodao Vučiću, ističući da je, za razliku od drugih, on odbio da uzme vino koje se na terasi vile ispijalo pred kamerama. Cilj objavljivanja i reobjavljivanja ove fotografije, prema njihovim tvrdnjama, imalo je za cilj da se Radulović i DJB diskredituju, a sve je izvedeno u nekakvoj saradnji režima i nezavisnih medija. Opozicionari su uslikani i postavljeni na mreže, a to je potom preuzeo N1, nakon čega su krenuli napadi na Radulovića preko društvenih mreža, iza kojih stoje "Ðilasovi i Jeremićevi simpatizeri i članovi sablažnjavajući se nad time da se iko sastaje sa Vučićem, zaboravljajući sopstvene susrete". "Vučić je zajedno s N1, uz svesrdnu pomoć Đilasa i Jeremića, od sastanka napravio igranku za opozicione glasače preko leđa Republike Srpske", saopštio je entitetski zabrinuto ovaj pokret.


ZLI, ZLI ZAPAD

Neki opozicioni lideri i stručna javnost u Srbiji smatraju da bi jedini učinkoviti pregovori opozicije i vlasti o stvaranju uslova za fer i demokratske izbore bili oni u kojima će posredovati međunarodna zajednica. Radulović, međutim, misli drugačije. U jednom intervjuu on je ustvrdio da su protekli predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama, na kojim je Džo Bajden pobedio njegovu simpatiju i kolegu suverenistu Donalda Trampa, bili "pokradeni". Usput je dodao da je za to iskorišćena i "histerija oko korona-virusa". Time je, prema Raduloviću, SAD, pa valjda i ostatak zapadnog sveta, izgubio legitimitet da učestvuje u kreiranju slobodnih i demokratskih izbora u Srbiji.

U istom tom intervjuu varirao je decenijske, oveštale fraze ovdašnjih nacionalističkih krugova. Imao je potpuno razumevanje za Miloševićevu izolacionističku i ratnu politiku smatrajući kako je on "pokušao da zaštiti integritet i suverenitet zemlje" i "pokušao da zaštiti srpski narod u okolini". Jedino mu je zamerio što je Srbiju "urušio iznutra". Takođe je samouvereno odlazio u daleku istoriju iznoseći nepobitne dokaze da je Bosna srpska država, da su u njoj nekada davno živeli samo Srbi, a to se dakako odnosi i na Crnu Goru. Potom je dodao kako se ne sme dozvoliti da nam uzmu Kosovo jer bi to bio tek početak. Onda bi na tapetu bila Vojvodina, a potom Sandžak. Krajnji cilj zlog zapada je, reći će nekadašnji liberalni evropejac, "nestajanje srpske države".


ZLI, ZLI MEDIJI

Neki podsećaju da Radulovićevo neprijateljstvo prema nezavisnim medijima datira iz onog vremena kada su se u njima počeli pojavljivati izveštaji koji se njemu nisu dopali. To je bilo ono vreme kada su u DJB izbili mnogobrojni unutrašnji sukobi. Ova stranka je na izborima 2016. godine ostvarila zaista odličan rezultat: 16 republičkih mandata, bezmalo 230 hiljada glasova. Potom su usledile brojne turbulencije, da bi na kraju od 16 poslanika samo njih troje ostalo verno ovom pokretu. Neki su napuštali DJB zbog navodnog Radulovićevog autoritarnog vladanja, a neki zbog njegovog navodnog netransparentnog i sumnjivog baratanja novcem koji je organizacija dobijala od države. Prilikom kontrole godišnjeg izveštaja DJB za 2017. i 2018. godinu, Agencija za borbu protiv korupcije je utvrdila izvesne nepravilnosti i dala za pravo nekim Radulovićevim bivšim "stranačkim" kolegama. Uzgred, DJB nikada nije uspeo da skupi dovoljno potpisa da preraste u političku stranku, već je bio i ostao – udruženje građana.

Pojedini poslanici su napustili DJB i zbog "ideološkog zastranjivanja". Tako je, recimo, grupa DJB-ovaca koji su valjda na početku verovali da je Radulović nepokolebljivi građanista i liberal – osnovala Stranku moderne Srbije.

Navodno je i antizapadno raspoloženje Saše Radulovića, sa posebnom pizmom prema Nemačkoj, započelo sa istraživačkim tekstom objavljenim na portalu Dojče velea. U tekstu iz 2016. godine navodi se da lider DJB-a ima poreske dugove u Sjedinjenima Američkim Državama koji premašuju milion dolara. Radulović je oštro demantovao napise Dojče velea tvrdeći da iza "kampanje" koja se vodi protiv njega stoji režim i potom tužio Dojče vele. Nemački sudovi su tužbu odbacili.


SUVERENISTA

Iako u Srbiji postoji mnogo sličnih partija i pokreta, Saša Radulović se, opet uspešno koristeći internet i društvene mreže, prikačio na jak antiglobalistički, antimigrantski, antivakserski, izolacionistički i nacionalistički pokret u svetu, koji neki deminutivno nazivaju "suverenističkim".

On priča ono što pada na plodno tle – o ugroženosti nacije, intergalaktičkoj zaveri protiv zdravlja građana, iznosi brojne neistine o vakcinama, koje naziva "eksperimentalnim lekom", širi strah od migranata, politički instrumentalizuje brojne kontroverze neoliberalne ekonomije i globalizma… Neka istraživanja govore da mu zbog svega toga raste popularnost. Svašta mu se može zameriti, ali ne može se reći da nije vešt u tome da "proda priču".

Iz istog broja

Crna Gora, leto i virus korona

Između ekonomije i pandemije

J. Jorgačević

Klimatske promene – Šesti izveštaj Međuvladinog panela IPCC

Crveni alarm za civilizaciju

Nemanja Milović

Vinča – Još jedan požar na neuređenoj deponiji

Dim nad Beogradom

Nikola Zdravković

Godišnjica pada Knina

Bilo je gotovo pre nego što je počelo

Davor Lukač

Državna pomoć

Kuda dalje nakon Geoksa

Radmilo Marković

Naprednjački rat na društvenim mrežama

Ko sme da ide do kraja

Zora Drčelić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu