Kultura sećanja

Tvorac stotinu čuda Ognjeslav Kostović Stepanović 2

IZUMITELJ I NJEGOV MOTOR: Ognjeslav Kostović Stepanović

Tvorac stotinu čuda Ognjeslav Kostović Stepanović

Konstruisao je avion, leteći čamac, podmornicu, benzinski motor sa vodenim hlađenjem i električnim punjenjem, preteču plastike... i pao u zaborav. Banaćanin, ruski oficir, kapetan broda, pronalazač zaslužio je, po mom mišljenju, da mu se napravi spomenik u Srbiji. U najmanju ruku da neki istoričar pođe njegovim tragovima koji iz Banata vode u Rusiju, Francusku, Nemačku i vidi kuda će ga odvesti

Na ime našeg neopravdano zaboravljenog genijalnog zemljaka Ognjeslava Kostovića Stepanovića naleteo sam slučajno, istražujući podatke povodom stogodišnjice osnivanja prve vazduhoplovne kompanije na svetu.

Priča o Kostoviću počinje sa Davidom Švarcom i grofom Ferdinandom fon Cepelinom, rođenim 1838, koji je po porodičnoj tradiciji bio konjički oficir i doterao do čina generala. Početkom građanskog rata u Americi poslat je tamo kao posmatrač, primio ga je predsednik Abraham Linkoln, poleteo je balonom da bi posmatrao tok borbi sa vojskom Juga, a to ga je do te mere oduševilo da je po povratku u Nemačku zatražio otpust iz vojske i posvetio se izradi vazduhoplova. Na ruku mu je išlo što je od udovice Davida Švarca, pronalazača koji je u školu išao u Županji, uspeo da otkupi planove za konstrukciju vazduhoplova.

Tvorac stotinu čuda Ognjeslav Kostović Stepanović 3

Mađarski Jevrejin Švarc radio je neko vreme u Rusiji, u Sankt Peterburgu, gde je Kostović već dvadeset godina imao pravo da radi i eksperimentiše u brodogradilišu admiraliteta u Sankt Peterburgu i imao gotovo dovršeni vazduhoplov dugačak 60 i prečnika 12 metara. Svoju letelicu nazvao je “dirižabl” po francuskoj reči “upravljati”, jer balonima se nije moglo upravljati, a njegovim izumom od metala jeste.

Nikada nije poleteo, ruski admiralitet nije preuzeo taj izum. Smatrao je njegovu izradu isuviše skupom, pa ga je nakon nekog vremena uništio grom. Ako je to uopšte bio grom. Sigurno je da se Švarc odmah posle te nesreće vratio u Austrougarsku.

Tvorac stotinu čuda Ognjeslav Kostović Stepanović 4
STRAST OGNJESLAVA KOSTOVIĆA STEPANOVIĆA PREMA LETENJU: Dirižabli…

Ostaju sumnje da je ukrao Kostovićevu ideju, ali se to dokazati ne može. I tako je dve decenije posle Kostovića, zahvaljujući Švarcu koji je možda pokrao srpsko-rusku ideju, grof Cepelin napravio svoj vazduhoplov koji je po njemu dobio ime, a da bi se koristio za prevoz putnika, 1909. u Fankfurtu na Majni osnovao je prvu avio-kompaniju na svetu.

Ovde mi pada na pamet Teslina ideja za vreme Prvog svetskog rata o zracima koji bi mogli da uništite neprijateljske brodove, koju britanska pomorska komanda nije htela da razmatra. Danas se uveliko eksperimentiše sa elektromagnetskim zracima kao oružjem.

DVA GENIJALNA BANAĆANINA

Tvorac stotinu čuda Ognjeslav Kostović Stepanović 5
…i avioni

Da se vratimo na našeg Ognjeslava. Rodio se 1851. u jednom selu pored Novog Bečeja, školovao se u Budimpešti. Tri godine posle njega, u samo osamdesetak kilometara udaljenom Idvoru rodio se Mihajlo Pupin. Dva genija iz mog Banata. Jedan je otišao u Ameriku i stekao svetsku slavu, drugi u Rusiju i gotovo da je zaboravljen.

Ali, moliću fino, tu sam i ja! U istom delu Banata, Tisom nizvodno od Novog Bečeja, živeo je moj pradeda, trgovac žitom. Ognjeslavov otac Stevan i njegov deda Jovan Kostović takođe su bili trgovci žitom. Deda moje supruge Dragane bio je notaroš – javni beležnik – u Perlezu. Nije nemoguće, čak je verovatno, da je on udarao pečat i overavao sve njihove ugovore. Eto i mene u njihovom banatskom društvu unutar regiona Novi Bečej, Idvor, Perlez, ali ima još nešto. Civilno vazduhoplovstvo se razvijalo tako brzo da su moji roditelji koju deceniju kasnije, 1928, na svadbeno putovanje u Pariz leteli avionom, što tada više nije bilo finansijski neizvodljivo čak ni za lekare početnike.

KAPETAN BRODA

Ognjeslav je žito prevozio brodom niz Tisu i Dunav sve do Odese. Tamo se zatekao na početku rusko-turskog rata i primljen je u carsku ratnu mornaricu sa činom kapetana. Nastanio se u Sankt Peterburgu. Po lepom vremenu vožnja Dunavom bila je jednostavna, kapetan nije imao mnogo posla, pa je u kabini počeo da crtka razne planove i ideje za pronalaske. Među prvima je bila konstrukcija za podmornice sa posadom od 8 članova. I nju je ponudio ruskom Admiralitetu, a on opet nije bio zainteresovan. Samo vek kasnije atomske podmornice igraju jednu od najvažnijih uloga u ratnim planovima velikih sila.

Povredio je oko tokom nekog eksperimenta, morao u bolnicu, tamo upoznao lepu bolničarku i sa njom dobio tri kćerke – Mariju, Zoru i Evgeniju, koje su se preselile u Beograd i tu udale. Nisam našao mnogo tragova tih dama, ali jedna od njih bila je udata za srpskog oficira i 1915. zajedno sa velikom srpskom slikarkom Nadeždom Petrović radila kao dobrovoljna bolničarka u Valjevu. Marija i Zora su zajedno sa srpskom vojskom prošle Albaniju i posle se prebacile u Francusku.

TAMO DALEKO U RUSIJI

Valjda je kod nas uspomena na Ognjeslava Kostovića zapostavljena jer je po rođenju bio državljanin Austrougarske, Novi Bečej je tada bio u njenom sastavu, a posle je radio u Rusiji. Međutim, on je uvek naglašavao svoj srpski identitet, slavio Svetog Nikolu, tim povodom ga je posećivao slavni naučnik Dimitrij Ivanovič Mendeljejev, što znači da se naš Ognjeslav u Rusiji kretao u elitnom društvu.

Za eksperimente su mu ipak bili na raspolaganju kapaciteti admiralskog brodogradilišta u Sankt Peterburgu, a on je te mogućnosti koristio do maksimuma. Malo po malo, prijavio je stotinu patenata za krupnije ili manje važne projekte. Po nestrpljenju kojim je počeo da ostvaruje, pa napušta jednu ideju jer bi mu sinula neka druga, zanimljivija, liči na mnogo, mnogo slavnijeg Nikolu Teslu, samo što je on živeo u Americi gde su poslovni ljudi razumeli, ostvarivali do kraja i komercijalizovali njegove ideje, dok je tromo rusko društvo puštalo svog oficira da radi, ali ga nikada do kraja nije finansiralo, nije pomoglo da se u praksu sprovedu njegovi pronalasci.

Da li je isuviše smelo što Ognjeslava Kostovića stavljam u istu rečenicu sa Nikolom Teslom? Svakako su obojica bili pronalazači. Albert Ajnštajn je jednom nervozno za Teslu rekao: “Nije on nikakav naučnik, on je samo pronalazač”, a Tesla je tvorcu teorije relativiteta odgovorio: “Nije on nikakav naučnik, on je činovnik patentnog zavoda.” Oni su se tako čašćavali, ali prema Banaćaninu Pupinu, koji je imao smisla i za politiku, bio diplomata i imao odlične, direktne veze sa američkim predsednikom, ponašali su se učtivo, valjda čak sa iskrenim poštovanjem. Za nekog svog zemljaka Ognjeslava Kostovića nisu ni čuli.

BENZINSKI MOTOR SA VODENIM HLAĐENJEM I ELEKTRIČNIM PUNJENJEM

Ognjeslav je naučio da leti balonom da bi bolje shvatio šta treba da zna i savlada kako bi uspeo da ostvari svoje glavno delo – diržabl. Balonom se veoma teško, gotovo nikako nije moglo upravljati, zavisio je od strujanja vetrova. Trebalo je sagraditi nešto čvršće, potpuno drugačije konstrukcije.

Razmišljajuči o takvim problemima, konstruisao je čamac koji leti, neku vrstu prvog hidro-aviona. Kako za njega, tako pogotovu i za podmornicu, bio mu je potreban pogon, pa je izmislio benzinski motor sa vodenim hlađenjem i električnim punjenjem. U isto vreme u Nemačkoj, nezavisno od toga, Nikolaus Oto izmislio je sličan motor čije je razvijanje prepustio Gotlibu Dajmleru. Prva razlika bila je u tome što je Dajmlerov motor imao jedan cilindar, a Ognjeslavov osam raspoređenih kao boks. Druga, suštinska, razlika je što je Dajmler uskoro sa tim motorom napravio prvi automobil koji je nazvao “mercedes” po jedanestogodišnjoj kćerki austrijskog diplomate Emila Jelineka, jednog od prvih kupaca automobila.

O tome kako se razvijala firma “Dajmler-Benc” i njena paradna marka “mercedes” ne treba pričati, ali Ognjeslav je u Rusiji napravio svoj motor da bi ga koristio za plovila i vazduhoplove i, što bi se danas reklo, mogao je da se slika sa njima. Koliko ja znam, do sada se nije pojavila ni jedna njegova fotografija kako stoji pored svog motora.

PRETHODNICA PLASTIKE

Veoma važan njegov pronalazak bio je arbonit, prva prethodnica plastičnih materijala. Ognjeslavu je bio potreban za podmornicu i dirižabl. Pravio ga je od tankih slojeva ljuštenog furnira lepljenog posebnim cementom. Od njega je pravio kofere, burad, čamce, pontonske mostove, tako i jedan univerzalni vojnički sanduk.

Ruska vojska je taj izum preuzela – najzad je otkupila nešto od svog kapetana Kostovića, sitnicu, naravno, ali car je Ognjeslava nagradio dijamantskim prstenom. U Engleskoj se isti takav materijal pravio pod imenom plywood.

PRAVDA ZA KOSTOVIĆA

Ja sam podatke za ovaj članak uzimao iz raznih medija, novina, nisam u rukama imao dokumenta koja svakako postoje, nadam se da ih ima Muzej vazduhoplovstva na Novom Beogradu, možda u depou i neki od izuma, neki motor ili predmet iz arbonita. Valjalo bi proveriti da li Ognjeslavljeve ćerke imaju potomke, da li se kod njih nalaze javnosti nepoznate fotografije. Svakako se mnogo toga nalazi u Rusiji, arhivi su verovatni sačuvani, ako je u vreme Prvog svetskog rata neki Kostovićev rad bio vojna tajna, danas to sigurno više nije. Ko zna šta sve drema u nekim prašnjavim arhivima.

Ognjeslav Kostović umro je 1916. u Sankt Peterburgu i tu je sahranjen. Treba ustanoviti da li je njegov grob sačuvan, da li ambasada Srbije u Moskvi zna za Kostovića, brine o tom mestu.

Njegov rođeni brat Ladislav Kostović bio je uspešan trgovac, a takođe i austrougarski diplomata, poslednji konzul te carevine u Holandiji. Sahranjen je u Novom Bečeju, njegovo grobno mesto se valjda može pronaći ako je sačuvano. Bila bi sramota da nije.

Tragovi srpskog genija nalaze se na raznim mestima u Srbiji, Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj, trebalo bi ih slediti i videti kuda vode. Zaslužio bi da se o njemu uči uporedo sa Teslom, Pupinom, Milankovim, da se po njemu zovu škole, ulice i trgovi. Ova zemlja ima pravo da se ponosi još jednim velikanom. Mi volimo spomenike, zaslužio je sigurno i on da mu se podigne, pre svega u Novom Bečeju, ali ja predlažem da mu se mesto nađe blizu ulaza u beogradski aerodrom koji se zove po Nikoli Tesli, čija će rekonstrukcija jednog lepog dana biti završena.

Iz istog broja

Mediji

Život i smrt jednog tabloida

Nemanja Rujević

Počelo 22. Svetsko prvenstvo u fudbalu

Gaučosi prvi pali u arapskoj pustinji

Željko Bodrožić

Na licu mesta: Sever Kosova

Vreme neizvesnosti i iščekivanja

Sanja Sovrlić

Intervju: Radomir Lazović, Ne davimo Beograd

Neću da nasedam na udbaške podmetačine

Radmilo Marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu