Tehnologija osvajanja i držanja vlasti

Tri lidera posebnog kova 2

POBEDNICI: R. T. Erdogan,...

foto: ap photo

Tri lidera posebnog kova

Ima li sličnosti između Viktora Orbana, mađarskog premijera, Redžepa Tajipa Erdogana, premijera Turske, i Aleksandra Vučića, novog premijera Srbije? Sva trojica su na skorašnjim izborima ostvarila ubedljive pobede. Orbanova stranka Fides zadržala je dvotrećinsku većinu u parlamentu; Erdoganova Stranka pravde i razvoja na lokalnim izborima uverljivo je trijumfovala; lista koju je predvodio Vučić na martovskim izborima osvojila je 158 od 250 mandata u parlamentu. Osim toga, sva trojica političara imaju naglašenu mesijansku ulogu u vođenju svojih država, svaki na svoj način

Zajedničko im je i da su pre izbora imali puno neprilika. Erdogan se od prošlog leta suočava sa protestima i demonstracijama, iza Orbana je četiri godine vladavine sa ne baš blistavim rezultatima; Vučić je skoro dve godine vladao zemljom koja je u katastrofalnoj ekonomskoj situaciji, obećavajući bolne rezove posle kojih će većem delu stanovništva biti još teže.

Ipak, na osnovu rezultata izbora reklo bi se da sva trojica imaju široku narodnu podršku za ono što žele da urade.

Erdoganov rezultat se najlakše da objasniti. I on i Turska su prošli dug put od kada je poveo državu pre dvanaest godina (vidi okvir "Apsolutista sa vizijom"), a na tom putu mnogo toga se u Turskoj promenilo nabolje.

Za razliku od Erdogana, Viktor Orban je umesto pozivanja na uspeh morao da bira druge puteve da bi došao do vlasti i zadržao je u rukama (vidi okvir "Tehnolog vlasti"). Promena ideologije na početku karijere, kada je od liberala postao konzervativac, potom od pro-evropskog dobrog momka ljuti protivnik briselske birokratije, bila je samo jedan od njih.

KOLEKTIVNA AMNEZIJA: Vučićev uspon do vrhova moći počeo je takođe transformacijom. Doduše, ta transformacija je išla u suprotnom smeru od Orbanove. Pravnik po formalnom obrazovanju, Vučić je radnu karijeru počeo u skupštinskim klupama, gde je od ranih devedesetih huškao ljude na rat, sejao mržnju i pretnje svima na koje je nišanio njegov tadašnji idol i vođa Vojislav Šešelj, a to su bili "ustaše", "Balije", "Šiptari", "mrski Zapad", "domaći izdajnici i strani plaćenici". Potrajalo je to sve do 2008. i čudesnog preobražaja. Mada je 2007. preko table Bulevar Zorana Đinđića lepio papir na kome je pisalo Bulevar Ratka Mladića, Aleksandar Vučić tvrdi da do njegove transformacije u proevropskog političara nije došlo preko noći, već da je to bio dug proces. Kako god, 2008. godine Vučić se sa novim političkim ocem Tomislavom Nikolićem odrekao Šešelja i osnovali su novu stranku. Posle izbora 2012. godine Tomislav Nikolić postao je predsednik Srbije, a Vučić je, korak po korak, došao do mesta najmoćnijeg čoveka u zemlji. Ti koraci pokazali su da je do savršenstva izučio tehnologiju osvajanja vlasti na političkoj sceni Srbije.

Tri lidera posebnog kova 3
…A. Vučić…foto: alex

U "Vremenu" broj 1213 Gabor Bodiš je pisao o načinu na koji je Orban obezbedio još jednu apsolutnu pobedu na izborima. Između ostalog, to je podrazumevalo da ne treba predstavljati bilo kakav precizan izborni program; stranka je totalno centralizovana, jedan čovek odlučuje o svemu i nema iznošenja individualnih stavova; usvaja se strategija i određuje rečnik kojim se opisuje situacija, obavezno se okrivljuje opozicija; svaki učesnik Fidesove komunikacije sa javnošću koristi iste reči; uvođenje skoro potpune kontrola nad medijima.

Neke od navedenih postulata tehnologije osvajanja vlasti u kojoj populizam igra glavnu ulogu kao da je prepisala stranka Aleksandra Vučića. Jedna od osnova te tehnologije je da kolektivno pamćenje biračkog tela kratko traje, i da se jučerašnja obećanja zatrpavaju novim. Vučić je ranije nosio po skupštini zatvoreničku uniformu sa brojem 001 za, kako je tvrdio, najvećeg lopova u Srbiji Mlađana Dinkića, pa sa tim istim Dinkićem koliko prošle godine ugovarao poslove veka po Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Pre izbora 2012. godine, Tomislav Nikolić je obećavao 100 milijardi evra stranih investicija u slučaju pobede, a Vučić ga je ispravio i rekao da će tih sto milijardi stići za deset godina. Manjak radnog a višak demagoškog iskustva dovede do toga da se izgovore i takve stvari u predizbornoj kampanji, a tadašnje milijarde zatrpale su priče o novim, koje samo što nisu stigle iz Kine, Emirata, Rusije, baš kao što su priče o fabrici čipova, delova za avione, ulaganja u namensku industriju, pokrile bajke o kanalu do Soluna, "Beogradu na vodi", srpskom Mercedesu.

NEPRIJATELJI I ONI DRUGI: Priča o borbi protiv moćnih neprijatelja je takođe važna tema koja se da dugo eksploatisati, naročito ako broj siromašnih i očajnih u zemlji raste. Kod Orbana, ti moćnici su Evropska unija i MMF; može mu se, pošto je Mađarska već u EU. U Srbiji, koja je tek stala na vratima čekaonice Unije, lokalni bogataši uz koje obavezno ide korupcija zamenili su Zapad, već iskorišćen u ulozi arhineprijatelja devedesetih. Još od gromoglasnih najava na početku vladavine, praćenih brojnim hapšenjima u kojima je kapitalac bio Miroslav Mišković, od Vučića se svakodnevno može čuti da korupcija nikada neće pobediti državu, da niko nije iznad Srbije, da niko neće biti pošteđen, sve to garnirano pričama o ličnoj posvećenosti i ličnoj žrtvi. "Mnogima sam se zamerio. Svoj i život moje dece pretvorio sam u pakao. Ali, nemam straha… Jedino brinem da se ne osramotim pred narodom… U obračun sa korupcijom ušao sam čista srca i obraza… Znao sam da nedostatak vere kod ljudi mogu brzo da pobedim radom, marljivošću, ozbiljnošću i poštenim odnosom prema poslu… Nastaviću da svoj posao radim nepokolebljivo, znajući da sam danas trn u oku tajkunima, pojedinim političarima i njihovim medijima…"

Tri lidera posebnog kova 4
…i V. Orbanfoto: ap photo

Poput Orbana, Vučić zna da se biračima, ako su dovoljno anestezirani ili očajni, ne mora govoriti ništa konkretno ni o prošlosti ni o budućnosti. Mada u pola glasa tvrdi da je grešio u prošlosti, Vučić ne kaže tačno šta su te greške bile. U dramatično-patetičnim ispovestima neprijatelji su uglavnom "neki", bez imena i lica. Manjak činjenica nadoknađuju mediji u službi vlasti, štampani i elektronski, koji pucaju u onoga na koga vlast nanišani, hvale koga treba. Orban ističe da je "počistio haos" koji je ostavila osmogodišnja vladavina levice i da njegova popularnost među Mađarima predstavlja potvrdu ispravnosti njegove politike. I posle skoro dve godine apsolutne vlasti, Vučić je uspeo da izbornu kampanju vodi kao da je opozicija, stalno optužujući prethodnike za sve što u državi ne valja. Orbanova opozicija je rascepkana i slaba; Vučić je veštim manevarima svoju opoziciju ili doveo na rub opstanka, ili priveo na čekanje pred vratima svog kabineta.

OBEĆANJA I POVERENJE: Uz najavu svetle budućnosti pune investicija i rada, Vučić je obećavao i bolne rezove (neophodne zbog svega lošeg što su prethodnici uradili). Ubedljiva pobeda pokazuje i da mu birači nisu poverovali u priče o teškim koracima. Za pravo im daju reforme o kojima Vučić priča još od osvajanja vlasti 2012, a koje nisu ni počele, vremenu koga nemamo, a koje se nemilice troši. Ko bi, uostalom, poverovao da će biti otpuštanja u javnom sektoru od strane vlasti koja je u tom sektoru, od vrha do dna, zaposlila za ove dve godine nekoliko desetina hiljada svojih ljudi.

Dodatak veri da će se nastaviti po starom daju i ovlašni pogledi na naslovne strane vladinih tabloida, u kojima predizborna kampanja još traje: i dalje se uglavnom priča o hapšenjima i najavljuju sledeća tamničenja, posle kojih "ništa više neće biti isto". Aleksandar Vučić je takođe još u predizbornoj fazi. Sve primedbe na svoj račun naziva bajkama i praznim kritikama, priča o rebalansu budžeta kao rutinskoj stvari, rutinskoj gotovo kao i dogovor sa MMF-om koji "ima poverenja u ozbiljnost i odgovornost ljudi koji će rukovoditi zemljom, što će biti dobar signal i za investitore".

Pomenuti investitori nikako da stignu, mada ih Vučić gromoglasno najavljuje već godinama. Trebalo bi da dođu sa raznih strana, na bazi ličnog prijateljstva, od šeika Bin Zajeda koji je, po Vučiću, još prošlog januara obećao da će ulagati u Srbiju i ako ne bude imao profita, do nemačkih investitora koje je, opet po Vučiću, trebalo da u Srbiju pošalju njegovi politički prijatelji iz te zemlje, kao nagradu za potpisivanje Briselskog sporazuma.

Veliki problem za Srbiju je ako je najmoćniji čovek ove zemlje svestan da su sve te najave prazna priča, kojima kupuje vreme verujući da će smisliti nešto drugo. Sve i da su mu namere najbolje, kako da ih ostvari čovek koji je u radnu knjižicu od konkretnih poslova upisao samo partijsko nameštenje upravnika "Pinkija", u vreme kada su Zemunom vladali radikali, a sam donosi odluke o avionima, autobusima, poljoprivredi, arhitekturi, urbanizmu, finansijama, fudbalu, košarci? Problem je, međutim, mnogo veći ako on zaista veruje da je svet fasciniran njegovim poštenjem, znanjem i trudom, poput birača u Srbiji, i da je to odlučujući faktor koji će pomoći ovoj zemlji.

Kako god, morao bi da shvati i da vlast zasnovana na demagogiji i populizmu ima ograničen rok trajanja, ma koliko se činilo da izbori u Srbiji i Mađarskoj pokazuju drugačiju sliku. Kasa je prazna, a dugo putovanje u EU koje je tek počelo, pogurano Briselskim sporazumom, neće je napuniti. A čak i oni koji su zaista učinili nešto za državu suočavaju se sa protestima, poput Erdogana koji trenutno vodi rat protiv Tvitera, koji je zabranio zato što su njegovi protivnici na toj društvenoj mreži objavili snimke telefonskih razgovora kojima se premijer povezuje sa skandalom vezanom za korupciju, i Ustavnog suda koji je zabranu poništio jer se blokadom Tvitera krše ustavno pravo i sloboda govora.

Apsolutista sa vizijom

Političar od rase, vaspitavan u idejama patrijarhalnog asketizma i sunitskog islama, čovek iz naroda retke oštroumnosti i lider s velikim darom opštenja sa masama i familijarnosti u ličnom kontaktuprema Redžepu Tajipu Erdoganu, u uskom izboru između ljubavi i mržnje, gotovo je nemoguće ostati rezervisan.

Prešao je put od uličnog prodavca đevreka u siromašnoj istanbulskoj četvrti Kasimpaša, preko uspešnog gradonačelnika najvećeg grada u Evropi i političkog zatvorenika, do neprikosnovenog vođe Partije pravde i razvoja, koja već dvanaest godina vlada Turskom. Uz Kemal-pašu Ataturka, koji se na čelu države-naslednice Osmanske imperije nalazio 15 godina (1923–1938), Erdogan nesumnjivo predstavlja najznačajniju figuru moderne Turske.

Na političkoj mapi današnje Evrope, turskoga premijera moguće je porediti samo sa dva lidera. Uz nemačku kancelarku Angelu Merkel i ruskog predsednika Vladimira Putina, u novom milenijumu jedino Erdogan duže od dva izborna mandata suvereno vlada zemljom koja, zahvaljujući svojoj veličini, broju stanovnika, geostrateškom položaju, istoriji i tradiciji, ima potencijal da utiče na zbivanja van sopstvenih granica. Za razliku od Putina i Merkelove, koji su na svoj put do trona krenuli iz duboko ukorenjenih establišmenata Rusije i Nemače, vođa turskih konzervativaca potekao je iz miljea koji je prethodnih 80 godina predstavljao proganjanu marginu turskog društva.

Za razliku od ruskog predsednika, koji je od svog prethodnika na tacni dobio prerogative apsolutne vlasti, i nemačke kancelarke, koja je nasledila sve mehanizme jednog dobro ustrojenog sistema, Tajip Erdogan je u novembru 2002. godine preuzeo kormilo klimavog broda, čija je čitava posada tokom prvog mandata radila sve da novog kapetana onemogući u nameri da tursku lađu usmeri u pravcu za koji je dobio mandat od naroda. Prve godine vladavine harizmatičnog Erdogana i njegove partije, čvrsto ukorenjene u islamističkoj ideologiji, protekle su u stalnom odmeravanju snaga sa bastionima sekularizma koji su ih okruživali sa svih strana. Nasuprot Erdoganu nisu se našli samo druga po snazi armija NATO saveza, čitava administracija i pravosuđe, već i tradicionalno sekularna štampa i njeni vlasnici, oličeni u nekolicini najbogatijih turskih porodica.

Kao u kakvoj šahovskoj simultanci, odvažni i lukavi Erdogan, poput Makijavelijevog "lava i lisice", jedne je privukao na svoju stranu, a druge, bez milosti, do nogu potukao. U uspostavljanju apsolutne vlasti u Turskoj, Erdogan je istovremeno uspostavljao neverovatna savezništva – sa Evropskom unijom u pretpočinjavanju svemoćnih turskih oružanih snaga, sa uticajnim islamskim verskim pokretom imama iz Pensilvanije, Fetulaha Gulena, u uspostavljanju kontrole nad pravosuđem i policijom, sa duboko ukorenjenim turskim nacionalizmom u ovladavanju masama.

Tajna uspeha svakog vladaoca leži u odabiru kompetentnih i lojalnih saradnika, te postizanju i deobi blagostanja sa svojim podanicima. U ovih dvanaest godina turski premijer je u velikoj meri uspeo i u jednom i u drugom. Da sreća prati hrabre, slikovito govori i njegov primer. Apsolutističke tendencije njegove vladavine u poslednjih nekoliko meseci, koje bi ga svakako u negativnom svetlu eksponirale u zapadnom svetu kome Turska kroz članstvo u NATO savezu pripada od 1952. godine, ostale su u senci ukrajinske krize i obnovljenog sučeljavanja Zapada i Rusije. Poslanici Erdoganove partije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope su prošle nedelje redom glasali u korist Putinove Rusije.

Dušan Spasojević, bivši ambasador Srbije u Turskoj (2010–2013)

Tehnolog vlasti

Treba simbolično skinuti šešir pred političarem koji nakon četvorogodišnjeg mandata, sa katastrofalnim rezultatima, uspeva da ponovi "podvig" u formi dvotrećinske većine. Viktoru Orbanu je to uspelo

Sve je počelo osamdesetih godina u studentskom domu u Budimpešti, gde je grupa đaka iz provincije skovala velike planove. Da nisu bili amateri svedoči činjenica da trojica od njih sada zauzimaju najistaknutija mesta u državi: Orban premijer, Laslo Kever predsednik parlamenta i Janoš Ader predsednik države (redosled je ovde dat ne prema formalnoj, nego po stvarnoj važnosti funkcija). Iza njih je stajao i dan-danas stoji čovek u senci, koji vodi finansije: Lajoš Šimička.

Tada su još bili radikalni liberali (to je bilo u modi), antikomunisti. Nakon pada prve konzervativne vlade, Orban i njegovi su shvatili da više nemaju šta da traže na levoj/liberalnoj strani i glatko su postali konzervativni. Kao takvi, već 1998. su osvojili vlast, da bi je izgubili četiri godine kasnije. Tada se, do sada jedini put, Orbanu zaljuljala liderska pozicija u stranci. Izvukao je pouku: nije bio dovoljno oštar u vršenju vlasti i to se više na sme ponoviti. Permanentno je opstruisao vlast socijalista i liberala tokom osam godina samoće u opoziciji. Rezultat: dvotrećinska većina 2010. godine. Pre toga je uspostavio apsolutnu vlast u stranci, gde su disciplina i vernost osnovne vrline.

Od 2010. uvodi istu takvu disciplinu i u zemlji: supersoničnom brzinom uklanja sve nedisciplinovane poluge vlasti. Ustavni sud je pretvoren u rezervnog igrača, bez prava da se meša u sopstvene poslove, a kamoli u Orbanove. Uspostavio je skoro potpunu kontrolu nad medijima (nezavisni mediji dopiru samo do 10 odsto stanovništva), koji su postali propagandno sredstvo vlade. Na rukovodećim mestima svih javnih preduzeća i ustanova su isključivo njegovi verni partijski činovnici. Neortodoksnom ekonomskom politikom nije smanjio spoljni dug države, ali je uzastopnim državnim merama smanjivao režijske troškove stanovništva i time je inflacija drastično pala. Međutim, zbog takve nepredvidljive politike i ekstraporeza protiv multinacionalnih kompanija i banaka, nema stranih investicija. Funkcioniše samo automobilska industrija (Mercedes u Kečkemetu, Audi u Đeru, Suzuki u Estergomu), čije temelje su postavile socliberalne vlade.

Novi ustav (Osnovni zakon) poslužio je i za prekrajanje istorije, jer u preambuli piše da suverenitet Mađarske prestaje 19. marta 1944. godine, kada su savezničke trupe nacističke Nemačke ušle u zemlju. Time se pokušava skinuti odgovornost Mađara za transport u smrt oko 450.000 mađarskih Jevreja. Rehabilitacija režima Mikloša Hortija, poslednjeg Hitlerovog saveznika, svesna je strategija osvajanja glasača na ekstremnoj desnici, gde se sve masovnije okupljaju.

I na kraju, novi izborni zakon, koji je omogućio Fidesu da osvajanjem 44 odsto glasova (27 odsto od ukupnog glasačkog tela) ponovi uspeh, tj. dvotrećinsku većinu, samim tim i apsolutnu vlast. Računica nije besprekorna jer je ekstremna desnica (Jobik) ojačala, što je protivno Orbanovim namerama, ali je bar levica u rasulu.

To što takav način vladavine izaziva prezir, ali samo mlako reagovanje na Zapadu (Merkel čestitala Orbanu sa četiri dana zakašnjenja, dok se na Obamu još čeka), ne izaziva nervozu u Fidesu. Oni su odavno proglasili oslobodilačku borbu protiv Brisela i okrenuli su se istoku, odnosno Vladimiru Putinu.

Gabor Bodiš

Iz istog broja

Supsidijarna zaštita u Srbiji

Godine idu, a nisam sa svojima

Mirko Rudić

Istraživanje o porodici

Ljubav i muke po roditelju

Ivana Milanović Hrašovec

Sagorevanje na poslu

Za minimalac do poslednjeg daha

Jasmina Lazić

Slučaj Radulović i C market

Povratak odbeglog direktora

Radmilo Marković i Dokumentacioni centar "Vremena"

Podsećanje

Odlazak Vlajka Stojiljkovića

Miloš Vasić

Vlada na pomolu

Mandatar i njegov kadrovski špil

Zora Drčelić

Ukrajina

Uspešan početak građanskog rata

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu