Veliki investicioni projekti Srbije – autoput, gasovod i Bor

9. 4. 2008. / 16.01

Tri i po milijarde rupa bez dna

Igra stranih investitora na akutnu, nikad veću slabost vlade Srbije može se trenutno tumačiti "i ovako i onako", ali se ona ne može shvatiti drugačije već kao najava moguće još gorih, ucenjivačkih zahteva stranih investitora prema Srbiji u vremenima koja dolaze

Tri i po milijarde rupa bez dna 1
ČEKAJUĆI KUPCA: Zaposleni u RTB Bor

Poslednje dve sedmice takozvana tehnička vlada Srbije uglavnom se bavi svađama o strukturnim ili političkim manama krupnih investicionih poslova koji su, sa manje ili više znanja ili sreće, ranije bili uglavljeni, a sada se urušavaju jedan za drugim. Zbog toga su praktično odložene odluke o konačnoj sudbini koncesije za izgradnju autoputa Horgoš–Požega (31. marta) i o slanju energetskog aranžmana Srbije i Rusije na ratifikaciju u Skupštinu Srbije (4. aprila), a nesiguran je i ugovor o privatizaciji Rudarsko topioničarskog basena Bor (o čemu će se Vlada konačno izjasniti najverovatnije 10. aprila). Navodno je reč o poslovima koji su ukupno teški oko 3,5 milijardi evra – ali pri tome odmah treba naglasiti da bi Srbija od te zlatne kiše tek u jednom dugom budućem razdoblju mogla zahvatiti izvesne ekonomske koristi, moguće daleko manje od onih koje se proklamuju i očekuju.

Ako je išta, osim krupnih finansijskih dimenzija, zajedničko ovim markantnim slučajevima – to je da su potencijalni strani investitori, uz značajnu domaću kolaboraciju, pokušali da neke svoje vrline, mane ili trenutne teškoće iskoriste da jednoj predizborno podeljenoj i zavađenoj vladi nametnu neke svoje kratkoročne interese ili da tu vladu nateraju da im mimo ranije potpisanih ugovora i sporazuma odobri neke dodatne benefite ili ustupke. Ta igra stranih investitora na akutnu, nikad veću slabost vlade Srbije može se trenutno tumačiti "i ovako i onako", ali se ona ne može shvatiti drugačije već kao najava moguće još gorih, ucenjivačkih zahteva stranih investitora prema Srbiji u vremenima koja dolaze, naročito ako na izborima pobede snage kojima će svaki posao sa svetom davati dodatnu snagu da istraju na pitanju Kosova, pa makar takvi poslovi gazili državno dostojanstvo Srbije i više od Haškog tribunala i Euleksa zajedno.

FORMULA VEĆINE: Naime, ti zahtevi stranih investitora, pojednostavljeno rečeno, već izazivaju svađe unutar tehničke vlade najviše zbog toga što su premijeru Koštunici i njegovom stranačkom bloku (DSS–NS) spomenuti ekonomski poslovi politički veoma bitni za predstojeće izbore – da stvore utisak da posle 11. maja Srbija neće biti ekonomski i finansijski izolovana. Na drugoj strani, njima suprotstavljeni ministri (iz DS-a i G17 plus), koji u Vladi imaju većinu, upravo to neće da dozvole, pa sada (a mogli su to učiniti i ranije) ukazuju ne samo na protivpravni karakter urgentno ispostavljenih zahteva jednoj vladi sa ograničenim ovlašćenjima nego stidljivo pokreću i mnogo ozbiljnija pitanja o suštinskim propustima koji vire iz tih ranije zaključenih velikih projekata. Kažemo stidljivo – jer ni oni nisu voljni da uoči izbora na njih padne politička šteta od potpunog raskrinkavanja "ekonomskih bajki" u čijoj su prethodnoj preteranoj kolorizaciji i sami učestvovali. Otuda formula većine u Tehničkoj vladi i nije: zaustavljaj ono što je štetno – nego odlaži velike poslove za vreme kada će današnja većina u Vladi, posle 11. maja, možda upravljati i skupštinskom većinom. Tada će, možda, mane spomenutih poslova izgledati manje.

Pre nego što pokušamo da samo registrujemo bar one najkrupnije mane spomenutih "megaprojekata Srbije" skrenućemo pažnju na još jednu hipotetičku "zajedničku" karakteristiku akutnih problema Vlade Srbije sa potencijalnim stranim investitorima u budući autoput, budući gasovod, NIS i RTB Bor. Zanimljivo je, na primer, postaviti hipotezu da iza svega stoje (naravno različiti) interesi finansijskog kapitala iz Nemačke i Rusije. Na šta bi se mogla osloniti ova hipoteza? Na okolnost da i koncesionira za gradnju autoputa Horgoš–Požega, špansko-austrijski konzorcijom Alpina i Por, i potencijalnog kupca RTB-a Bor, austrijsku kompaniju Atek, muči problem garancija i kredita sa istom bankom, to jest Dojče bankom, dok se iza leđa velikog verižnog energetskog projekta Srbije i Rusije – po kome će ruski Gasprom (odnosno njegova firma Gaspromnjeft) dobiti kontrolni paket akcija u svim ovdašnjim poslovima sa naftom i gasom – na srpsko tržište tiho ubacuje Moskovska banka (licencu je već praktično dobila, pa je već uplatila i osnivački kapital svoje beogradske "banke sestre" od 15 miliona evra). Svaka simplifikacija ove hipoteze bila bi besmislena – jer bi se, po teoriji zavere, morala razviti dalje: da je Dojče banka jedan od veoma važnih partnera i same Moskovske banke, a da i sama Dojče banka zavisi od njujorških bankara – pa bi tim putem brzo došli do Amerike kao glavnog svetskog đavola koji je Srbiju opkolio sa dve strane.

BERZE I IZJAVE: I u takvoj ludoj priči može se naći zrno soli, jer to je zapravo priča o globalnim finansijskim međuzavisnostima u današnjem svetu. Kako tim svetom sada hara kriza likvidnosti (zbog sloma tržišta nekretnina), ispada da problemi sa garancijama i kreditima za Srbiju, jedne inače moćne Dojče banke, nisu u vezi sa političkim rizicima u Srbiji i njenim eventualnim planom da sačeka da vidi hoće li u Beogradu u narednim godinama zasesti neka "proevropska vlada" ili neka "nesvrstana proruska vlada", nego da je i ta nemačka finansijska kuća u prozaičnim problemima oskudice likvidnog kapitala. Pa je oprezna u srpskim improvizovanim investicijama.

Na ovoj dijagnozi, na primer, insistira "tehnički ministar trgovine" Predrag Bubalo. On naime tvrdi (u intervjuu koji je dao "Biznisu", od 7. aprila) da je objavljivanje vesti da su akcije potencijalnih koncesionara za šumadijski autoput (Alpine i Pora) pale za 45,81 odsto u proteklih godinu dana "maliciozno i neznalačko", "zato što su akcije na svim svetskim berzama pale zbog globalne bankarske krize", te da je reč o "lančanoj reakciji" koja najviše ugrožava nosioce dugoročnih projekata, koji zavise od kredita, a baš su takvi Alpina i Por. U svemu tome ima nešto istine, ali je smešno od Bubala da jednom listu zamera što istinite podatke objavljuje "baš sada" kada sa tim firmama koje su, dakle, ipak u krizi, Srbija treba da uđe u posao. Bubalo se u spomenutom intervjuu sa još manje sreće osvrnuo i na energetski aranžman Srbije i Rusije, jer je, opsednut geostrateškim značajem gasovoda Južni tok, rekao: "Kad imaš gasovod preko cele zemlje, to vam je kao NATO pakt. Ne treba ti NATO kad imaš gasovod." Naime, kad se bolje pogleda, neko bi ovu njegovu rečenicu mogao razumeti i ovako: kad imaš Varšavski pakt, ne treba ti NATO. Nije ovde, naravno, reč samo o Bubalovoj nespretnosti, nego o nečemu mnogo gorem.

U tom kontekstu lako je razumeti što je jedan gotovo izmišljeni spor oko ratifikacije rusko-srpskog energetskog aranžmana, koji je potpisan 21. januara u Moskvi, sada toliko ispolitiziran u predizborne svrhe, pa vođa srpskih radikala Tomislav Nikolić čak najavljuje da će sazvati Narodnu skupštinu Srbije, uprkos odbijanju njenog predsednika da to učini bez zahteva Vlade, da bi se ovaj aranžman ratifikovao po epistolarnom zahtevu ruskog ministra energetike Hristenka – pre 11. maja. Nikolić kao da pokušava da stalnom "zveckanju" Demokratske stranke sa eventualnim "jednostranim potpisivanjem" Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom suprotstavi ovaj "sporazum o pridruživanju" Srbije Gaspromu, računajući da njegova priča može privući više majskih glasača (pri tome se stalno drži gasnog dela tog posla, dok o "rasprodaji" NIS-a za tepsiju ribe mudro ćuti).

Zahtev ministra Hristenka da se na energetski aranžman još pre izbora udari i "sedmi pečat" u našoj Vladi i Skupštini, a koji je oberučke prihvatio naš premijer u ostavci Vojislav Koštunica, veoma je nezgodno pao Đeliću, Dinkiću i njihovoj stranačkoj družini u Vladi Srbije, ali su ga oni ipak odbili. Zašto nezgodno? Ne samo zato što je taj aranžman u gasnom delu ipak od velikog geostrateškog značaja za Srbiju (jer je ne zaobilazi jedan od rusko-evropskih ekonomskih koridora) već i zbog toga što je za verižno pakovanje prodaje NIS-a uz bajkoviti gasovod, čini se, u velikoj meri "zaslužan" i jedan od interesnih lobija unutar Demokratske stranke, bar se takvi glasovi uporno šire po "energetskoj čaršiji" (vidi okvir "Ko je smislio energetski boršč").

ČIJI JE NIS: Ove živopisne glasine spominjemo samo zbog toga da pokažemo ono što je već očigledno, da ni zasluge ni mane energetskog aranžmana nisu jasno stranački podeljene između narodnjaka, demokrata i radikala – već da tu rade i neki prozaičniji transstranački motivi – što se obično završi na štetu javnog interesa. Na ovu tezu logično se nadovezuje i prošlonedeljna "senzacija", da je ministar energetike Aleksandar Popović (kadar DSS-a) na Televiziji Avala (3. aprila) izjavio da je cena od 400 miliona evra za NIS dobra, s obzirom na to da rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, kao i NIS-Petrolove benzinske pumpe nisu imovina NIS-a, već su u vlasništvu države, te da je ta imovina NIS-u data samo na korišćenje.

Ministar Popović je ovom izjavom zapravo objasnio zašto se u Protokolu o prodaji 51 odsto NIS-a Gaspromnjeftu govori da će se o konačnom ugovoru o ovoj transakciji pregovarati do 31. decembra ove godine. Jer, očigledno je da prvo treba da se precizno odredi "predmet prodaje" koji je makar koliko naizgled sveobuhvatno, ipak sasvim ovlaš ("imovina NIS-a") opisan u januarskim dokumentima koji su potpisani na najvišem nivou. Teško je poverovati da će Rusi baš sasvim tačno razumeti sve finese našeg "prava korišćenja" (i pravne razlike između "javnog preduzeća u državnoj svojini" i "akcionarskog društva sa državom koja poseduje sve akcije"), ali je tvrda pravna činjenica da su gore spomenuti objekti vlasnički "upisani" kod Direkcije za imovinu Republike Srbije kao državno vlasništvo, dok AD NIS od imovine ima "upisane" samo zgrade (toliko o značaju "upisane ratifikacije"). Što se tiče naftnih polja u Vojvodini, sa kojih se godišnje "ubere" oko pet miliona barela sirove nafte, čuje se da ih NIS koristi suprotno novom Zakonu o rudarstvu, koji izričito traži da se svako koncesiono iskorišćavanje mora datumski oročiti i da se mora odrediti cena tog korišćenja za konkretno razdoblje.

Možda i RTB Bor neovlašćeno koristi rudu bakra? No, u slučaju njegove privatizacije taj problem još nije stigao na dnevni red, već je muka što vlasnici Ateka ne mogu da dotegnu novac do pogođene cene, mada su prilično blizu cilja. Jer, oni su od potrebnih 466 miliona dolara već uplatili 150 miliona, a pet minuta pre isteka roka za uplatu cele cene (u protekli petak, pet minuta pre ponoći) ponudili su da odmah uplate još 230 miliona dolara i da izdaju garanciju za dobro izvršenje posla na 60 miliona dolara. U ovoj dodatnoj ponudi Atek predlaže da preostalu razliku od 86 miliona dolara uplate do 7. maja ove godine i da povećaju tendersku garanciju sa deset na ukupno 15 miliona dolara.

U saopštenju koje je kompanija Atek objavila na Bečkoj berzi izrečeno je ono što najviše treba da zabrine Srbiju – da je konzorcijum banaka koji prati ovaj posao, sa Dojče bankom na čelu, doneo odluku da zbog svetske krize i političke nestabilnosti u Srbiji obustavi finansiranje svih projekata u našoj zemlji do kraja godine. Znači, pretnja (samo)izolacije nije prazna predizborna fraza.

Ko je smislio energetski boršč

Teza da su pravnim i ekonomskim manama naših velikih investicionih projekata kumovali privatni interesi naših ministara, savetnika naših lidera i mnogobrojni lobisti i dobrovoljni lovci na provizije širi se ne samo u kuloarskim tračevima nego se probija i u našu štampu.

Na primer, beogradski "Blic" je nedavno (9. marta) objavio jednu priču iz neimenovanog izvora "bliskog Vladi Srbije", pod naslovom "NIS je prodat po dogovoru kumova". U tom napisu se navodi da je izvesni Rade Vojvodić, "kum sina Sergeja Ivanova, zamenika ruskog premijera i nekadašnjeg ministra inostranih poslova Rusije" (što je već besmisleno i konfuzno), skuvao rusku energetsku čorbu za Srbiju – preko te svoje veze, u saradnji sa arhitektom Dejanom Mihajlovim, koji živi u Moskvi, a, navodno, uz kasnije pregovaračke usluge Srđana Bošnjakovića, sada predsednika UO-a AD NIS i Biserke Jevtimijević-Drinjaković, savetnice predsednika Tadića za ekonomska pitanja itd.

Zanimljivo je da je "Blic" u svojoj priči preskočio Aleksandra Ćirilovića, mada po neimenovanim izvorima iz drugog lobističkog tabora i on spada u ovo društvo, kao jedna od ključnih ličnosti. Ćirilović se, inače, ranije obraćao javnosti kao predsednik Energetskog odbora Demokratske stranke, mada je prethodno spominjan u mutnoj aferi sa neuspelom prodajom nekih izraubovanih lokomotiva i cisterni Rafineriji nafte u Novom Sadu, a poznato je da je bio i kompanjon vlasniku posredničke naftne firme Trizon (taj vlasnik, g. Trifunović, junak je bizarnog bekstva sa nekog saslušanja u Novosadskom sudu, navodno u Irsku), koja je glavni akter u aferi neovlašćenog rasparčavanja derivata iz RNS-a pod hipotekom Hypo banke.

Zašto je još zanimljiv Aleksandar Ćirilović? Zato što je aktivan i kao energetski savetnik premijera Milorada Dodika, a poznato je da je Republika Srpska za sitne pare već prodala svoju rafineriju državnoj kompaniji Rusije. Uzgred, njegovo ime često je poslednjih meseci iz neimenovanih izvora lansirano i povodom najsvežijih visokih imenovanja u NIS-u, pa je priča o njegovom uticaju na energetske poslove sa Rusijom dobila krila, mada nikada nije ni dokumentovana, ni demantovana.


Koncesija za autoput od Horgoša do Požege

Tri i po milijarde rupa bez dna 2

Vrednost 1,4 milijarde evra

Predstavnici vlade i konzorcijuma FCC-Alpina potpisali su 30. marta 2006. godine ugovor o davanju dvadesetpetogodišnje koncesije za izgradnju, korišćenje i održavanje autoputa od Horgoša do Požege, sa rokom izgradnje od pet godina.

Koncesijom je predviđena izgradnja leve trake autoputa od Horgoša do Novog Sada duge 106 kilometara, održavanje 68 kilometara autoputa od Novog Sada do Beograda, i projektovanje i izgradnja autoputa Beograd–Požega, dužine 148 kilometara. Za početak radova određen je krajnji rok – 1. april ove godine. U početku je ugovor proglašen tajnom. Posle višemesečnog natezanja ipak je stavljen na uvid javnosti, ali ne i četiri amandmana kojima se, između ostalog, precizira finansiranje.

Sredinom septembra 2007. godine, FCC je zatražio odobrenje od Vlade Srbije da ustupi polovinu koncesionih prava drugoplasiranom na tenderu, kompaniji Por, u većinskom vlasništvu Austrije, kojoj je u jednom drugom tenderu poverena izgradnja mosta kod Beške. Vlada Srbije je ovu izmenu odobrila.

Sudeći prema pisanju beogradskih medija, glavni finansijer izgradnje autoputa Horgoš–Požega, Dojče banka, već je dostavila Vladi Srbije listu zahteva za izmenu ugovora kako bi koncesionaru izdala garanciju za realizaciju kompletnog projekta.

Rok od 90 dana, prema odluci Vlade Srbije, iskoristiće se za pregovore koncedenta, koncesionara i Dojče banke, koja će kao glavni finansijer dati ponudu – uzmi ili ostavi.


Ugovor o gradnji gasovoda Južni tok

Tri i po milijarde rupa bez dna 3

VREDNOST POSLA: Projekcije ukazuju na to da bi samo gradnja gasovoda i podzemnog skladišta donela investiciju od 1,5 milijardi evra.

Gasno-naftni međudržavni sporazum Srbije i Rusije potpisan 25. januara, predviđa gradnju magistralnog gasovoda preko teritorije Srbije, kao i prodaju 51 odsto akcija Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu za 400 miliona evra. Ovaj dokument predviđa i da kompletna modernizacija NIS-a bude završena do 2012. godine.

Sporazumom sa Gaspromom predviđeno je da se zajednička mešovita srpsko-ruska firma za gradnju Južnog toka oformi najkasnije do 25. maja. Uslov da do osnivanja ove firme dođe jeste to da sporazum bude ratifikovan u Narodnoj skupštini.

Imovina NIS-a je ogromna: dve rafinerije, 497 benzinskih pumpi, oko 60 odsto tržišta, proizvodnja sirove nafte od oko 700.000 tona godišnje, 43 odsto akcija lista "Politika", 49 odsto Sportskog centra "Pinki", ali i 38 odsto hotela Hajat, kao i 11 hotela i odmarališta i kompleks Hajat–Jelen na Crnom vrhu…

Tehnička vlada Srbije nije skupštini uputila na ratifikaciju gasno-naftni sporazum sa Rusijom, pošto su na predlog Vojislava Koštunice da se to stavi na dnevni red ministri iz DS-a ostali uzdržani. Njihove kolege iz G17 plus nisu ni došle na sednicu vlade "iz protesta", dok su ministri iz DSS-a i Nove Srbije ostali u manjini. Tako da je ratifikacije energetskog sporazuma s Rusijom odložena za posle izbora, dok se ne oformi nova vlada.


Tender za prodaju Rudarsko-topioničarskog basena Bor

Tri i po milijarde rupa bez dna 4

Vrednost imovine RTB je procenjena na 266.650.000 dolara.

Prvi tender za RTB raspisan je 1. septembar 2006, a ponuda od 400 miliona dolara rumunskog Kuproma proglašena je 22. decembar 2006. za prvorangiranu i počinju pregovori. Iduće godine (25. april 2007) Rumuni nemaju garancije pa je raskinut ugovor i Kupromu uzeto tri miliona dolara , a 31. avgusta 2007. raspisan je drugi tender za RTB. Krajem godine (3. decembra 2007) Atekova ponuda od 466 miliona dolara proglašena je za prvorangiranu i počeli su pregovori sa Atekom, da bi 7. februara 2008. s njim bio potpisan ugovor. Austrijanci su 29. februar 2008. uplatili 150 miliona dolara, ali do 4. aprila 2008. Atek nije uplatio ostatak od 316 miliona dolara. Prvo odustaje, a kasnije traži da odmah plati 230 miliona i 87 miliona dolara do 7. maja. Austrijski Atek je kao jedan od razloga za odustajanje naveo sudsku tužbu grčkog Mitilineosa protiv RTB-a za iznos od 65 miliona dolara. Mitilineos je na osnovu poslovnog aranžmana podneo tužbu protiv Republike Srbije još 2005. godine. Naznačeno je da je RTB ostao dužan Grcima 16 miliona dolara i 4000 tona bakra.

Tokom proteklog vikenda Agencija za privatizaciju je nenadano i naknadno zatražila da se o privatizaciji Rudarsko-topioničarskog basena Bor izjasni Vlada Srbije.

U novoj ponudi Atek je predložio da odmah uplati dodatnih 230 miliona dolara, što sa ranije uplaćenih 150 miliona dolara iznosi 380 miliona dolara. Predloženo je i povećanje licitacione garancije za dodatnih pet miliona dolara, tako da bi ona iznosila 15 miliona dolara i bila bi naplaćena u slučaju da Atek ni u dodatnom roku ne isplati cenu. Ostatak od 86 miliona Atek bi platio 7. maja.

Ako Atek u roku ne plati 365 miliona dolara – uslediće raskid ugovora i pregovori sa ruskim SMR-om, a državi ostaje uplaćenih 160 miliona dolara.

Dokumentacioni centar "Vreme"

Iz istog broja

Dragan Đilas, ministar za NIP

Tri mosta i druga čuda

Vera Didanović

Intervju – Željko Ožegović, predsednik opštine Novi Beograd

Grad u gradu

Momir Turudić

Vreme uspeha

Biznis

Momir Turudić

Mediji

Vedete i mlađe snage

T. Skrozza

Portret savremenika – Ivica Todorić

Dete cveća

Ivica Đikić

Intervju – Olivera Gordić, direktorka Apoteke "Beograd"

Kutak za lečenje

Jasmina Lazić

Kragujevac

Bitka za knjižaru

Jovana Gligorijević

Ratni zločini

U ime zakona Leke Dukađina

Dejan Anastasijević

Izborna kampanja

Kao kockarska partija

Milan Milošević

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu