Nesreće i propisi

Tragične posledice nebrige 2

ŽRTVE PROPUSTA I ZAOBILAŽENJA MERA OBEZBEĐENJA: Subotica,...

Tragične posledice nebrige

Dijanu i Radomira usmrtio je autobus sa liniji 77 u Beogradu dok su sedeli na klupi u parkiću ispred studenskog doma; Goran i Atila poginuli su u centru Subotice dok su snimali reklamni spot; Nikola, Dušan, Vladimir i Milan skončali su u Zemunu zatrpani zemljom dok su radili na sanaciji klizišta... Ovi događaji su samo tri iz mnoštva koji, pored tragičnog ishoda, imaju još jedan zajednički imenitelj – najverovatnije se ne bi ni dogodili da su poštovani propisi

Piše: Zoran Majdin

Propisi nisu puka preporuka tipa "ko se čuva i Bog ga čuva", već su obligacija – moraju da se primenjuju, a ako ne, onda slede kazne. Međutim, u dobro uređenom društvu, kazne za nepoštovanje propisa su preventiva, a ne odmazda, mada se odmazda može shvatiti kao preventiva, ali samo pod uslovom da je brza i pravedna i ako posledice snosi baš onaj koji je kriv, a ne (samo) onaj za koga se podrazumeva da je kriv.

ZA PLAKANJE: Te kobne večeri Dijana Đorđević, Radomir Vučković i Dijanina mlađa sestra Tijana večerali su hamburgere kupljene u obližnjem kiosku i ćaskali, sa autobuskog stajališta čuo se tihi žamor i uobičajeni brum autobusa na okretnici. Sekundu kasnije, uobičajeni brum se naglo pojačao, začula se lomljava grana, vrisak prisutnih… Autobus je, pre nego što se zaustavio udarivši u drvo, "pokupio" Dijanu i Radomira i na mestu ih ubio. U poslednjem trenutku života, Dijana je u magnovenju odgurnula svoju sestru u stranu i tako joj spasla život.

Tog kobnog dana Goran Nimčević i Atila Kiralj su bili u korpi dizalice preduzeća "Selma", koja u ovom gradu vodi računa o saobraćajnoj signalizaciji. Snimali su reklamni spot za tu istu firmu. Uobičajeni ulični žamor i takođe uobičajeni brum saobraćaja prekinut je treskom, škripom kočnica i vriskom: kamion sa prikolicom, koji je prolazio kroz raskrsnicu, zakačio je korpu u kojoj su bili Goran i Atila koji su, odbačeni udarcem, pali na karoseriju kamiona i potom pali između kamiona i prikolice. U petnaest metara, koliko ih je kamion vukao dok se nije zaustavio, bukvalno su samleveni.

I onog dana, pre nešto više od mesec dana, bilo je sve uobičajeno: ulica je brujala kao svakog dana, građevinske mašine su brektale, a Nikola Knežević, Dušan Kadrijević, Vladimir Vasić i Milan Brajonović radili su isto što i prethodnog dana, isto što bi radili i sledećeg da se nije dogodilo to što se dogodilo: u toku sanacije klizišta na Kalvariji u Zemunu, "pukla" je zemlja, odronila se i zatrpala ih.

Još u toku uviđaja, vozač je uhapšen: određena mu je mera "policijskog zadržavanja od 48 sati", koja je po isteku tog roka prevedena u istražni zatvor "do 30 dana".

Takođe, još u toku uviđaja u Subotici, vozaču kamiona, inače mađarskom državljaninu, određena je mera "zadržavanja", s tim da nije smešten u zatvor već u bolnicu, zbog posledica teškog stresa koji je preživeo.

I u slučaju Kalvarija, brzopotezno su uhapšeni vlasnik firme "Grading", izvođača radova, vlasnik "Tehnomenadžera", podizvođača, i poslovođa gradilišta. I njima je policijsko zadržavanje preraslo u istražni zatvor.

MEĐUTIM: Vozač autobusa-ubice zaustavio se na izlaznom stajalištu da putnici izađu, potom krenuo na ulazno. U trenutku kad se nalazio u temenu okretnice, na mestu kad se uobičajeno oduzima gas, broj obrtaja motora naglo je porastao, umesto da usporava autobus je ubrzavao, neumoljivi zakoni fizike su ga "svukli" sa kolovoza među drveće. Šta se dešavalo u tih nekoliko sekundi, zna samo on: tek, zaustavio se stotinak metara dalje, prethodno usmrtivši Dijanu i Radomira. Izvesno, nije se snašao. Treba to razumeti: nagla promena u inače rutinskom poslu, drveće koje s leva i zdesna udara u autobus, svetlo-mrak, svetlo-mrak… Malo ko bi se snašao. Nije, naime, svaki vozač autobusa pilot borbenog aviona, pa da sačuva hladnokrvnost, ako je sačuva, kad ga pogodi protivnički projektil. Sa druge strane, nema tu mnogo šta da se snalazi: prva reakcija svakog vozača kad izgubi kontrolu nad vozilom je kočenje…

Prema propisima svako vozilo koje učestvuje u javnom transportu, svejedno da li u putničkom ili teretnom, svakog dana pre izlaska iz garaže mora da prođe "mali" tehnički pregled: da li je upravljiv, da li koči kad se stisne pedala, da li svetli, da li mu se otvaraju/zatvaraju vrata, da li prima/vraća gas. Pre nego što autobus preuzme, vozač potpisom na propisanom formularu potvrđuje da ga je preuzeo u ispravnom stanju. Kada autobus dolazi u garažu, takođe se popunjava formular o ispravnosti, pa ako je sve u redu onda ništa, a ako nešto nije ispravno zapisuje se, a onaj koji vozilo prima potpisom potvrđuje da je kvar "primio k znanju": ako kvarova nema, autobus ide na pranje, a ako ih ima ide "na kanal".

Tako u propisima piše, ali se propisi baš i ne primenjuju: istina, kvarovi se otklanjaju, ali samo oni koji su nužni, oni bez čijeg otklanjanja autobus ne može "na liniju": ako "ne vuče", ako "curi", ako ne staje. Ovo poslednje, koje je uz upravljivost najvažnije, podložno je improvizacijama: po zakonu, autobusi imaju tri kočione komande – radnu, ručnu i parkirnu, kočioni sistem je pneumatski, s tim da se radna kočnica aktivira dodavanjem pritiska u instalaciju, a ručna i parkirna obrnuto – ispuštanjem vazduha. Tako, radna kočnica može da otkaže usled nekog udara – pukne crevo i gotovo, ali kad kočioni sistem ostane bez vazduha, zadnji točkovi autobusa se automatski blokiraju. Naravno, ako sistem nije "premošćen".

Kod vozača, naročito profesionalaca, kočenje nije voljna, već refleksna radnja, tako da, pored toga što je gas pobrljavio, a nesumnjivo jeste, moguće je da ni kočnice nisu bile baš kako treba. Istina, autobus je poslat na veštačenje, ali rezultata još nema, iako je za ustanovljavanje (ne)ispravnosti kočionog sistema potrebno manje od sata. Uzrok "pobrljavljenja" gasa je već teži slučaj. Kako god, sa autobusom nešto sigurno nije bilo kako treba, jer zašto bi naglo ubrzao. Teško da se vozač "igrao Fanđa" na okretnici, ama sve i da je hteo ne bi mu za rukom pošlo. Ipak, samo on je fasovao pritvor. Takva je vozačka sudbina: šta god da se loše dogodi, on je prvi na listi krivaca.

Po istoj rutini uhapšen je i vozač kamiona koji je učestvovao u udesu u Subotici, mada je uviđajem ustanovljeno da dizalica sa korpom u kojoj su bili Goran i Atila nije bila propisno obeležena, nije čak imala ni rotaciono svetlo, o propisanoj prugastoj narandžasto-beloj zapreci, uobičajenoj kad se nešto na kolovozu radi, ni govora. Ni snimanje, kako propisi nalažu, nije bilo prijavljeno.

Najgore od svega je činjenica da je reč o dizalici koja je svakog dana negde na subotičkim ulicama, jer vlasništvo je firme koja održava gradsku saobraćajnu signalizaciju, a nema rotaciono svetlo. Uprkos svemu tome, niko iz te firme, vlasnik ili tehnički direktor, nisu pozvani na odgovornost.

Takođe, na toj raskrsnici, budući da je vrlo prometna i da je u centru grada, morao bi da stoji i saobraćajni policajac. Ako jeste, ne bi bilo zgoreg da ga se pita da li je reagovao na očigledno kršenje propisa, a ako nije bio na raskrsnici, valjalo bi pitati njegovog nadređenog zašto nije bio.

RUTINA: Ništa drugačije nije ni sa onom tragedijom na Kalvariji: to što su uhapšeni vlasnici izvođačke i podizvođačke firme, kao i šef gradilišta, logično je: nisu se pridržavali propisanih procedura koje moraju da se primene – umesto da se iskopava po nekoliko metara potencijalnog klizišta i da se tako – nekoliko metara po nekoliko osigurava, hteli su da zbrze, da uštede na radu mašina pa su potkopali celo klizište, pa se dogodilo to što se dogodilo.

Nije, međutim, logično da su samo oni odgovorni. Biće da u tome ima još poneko da se priupita šta nije uradio, a trebalo je. Na primer, kad se ono, pre neku godinu, urušila temeljna jama u Dubljanskoj ulici, iza brave su se našli svi po vertikali – od šefa gradilišta do investitora, baš kako propisi nalažu.

Investitor radova na sanaciji klizišta o kojem je reč je gradski Sekretarijat za dečiju zaštitu, a za nadzor je određen Saobraćajnom institutu CIP, ali niko da ih pita – investitora i nadzornog organa, kako to da su na gradilištu za koje su oni odgovorni propisi tako grubo prekršeni i nikom ništa. Nije, naime, klizište potkopano u jednom danu – jedan od vlasnika kuće koja samo što se nije našla u podnožju, ukazivao je izvođaču radova da se događa "nešto loše", da kuća u kojoj živi "krcka i pucka". To je mogao da ustanovi i nadzorni organ, samo da je svakodnevno, kako propisi nalažu, obilazio gradilište.

JEDNOSTAVNO: Evo još jednog, banalnog primera: "pauk" podiže automobil parkiran suprotno propisima, dotrčava vlasnik i pokušava da odnošenje spreči, u tome ne uspeva pa pre nego što je automobil odvojen od tla ulazi u njega, pali motor i pokušava da se otme iz kandži, pritom oštećuje svoj automobil, ali i "pauka". Sve ovo neko je snimio mobilnim telefonom i postavio na "net": skoro da nema televizije koja ovaj snimak nije reemitovala uz komentar o bahatosti tog vozača.

Nema dileme, bahat je, jer parkirao je tamo gde se ne sme, ali posebnu bahatost su iskazali i rukovaoci "pauka" što su insistirali da auto mora biti odnesen. Naime, propisima je nedvosmisleno određeno u kom slučaju se odnošenje prekida. Štaviše, prekidanje postupka ima i svoj cenovnik: ako automobil nije odvojen od tla, vozač plaća samo kaznu za pogrešno parkiranje koja mu sleduje u svakom slučaju, ako je već podignut, spuštanje ima svoju cenu nižu od one kada je automobil prenesen.

Štaviše, propisi izričito zabranjuju da se podiže vozilo u kome nekoga ima, takvo vozilo ne sme ni da se transportuje, ali "pauk-majstori" moguće je to ne znaju, ili odbijaju da znaju, što je "mogućije". Svemu tome prisustvovao je i policajac, ama ni on nije reagovao: da li zato što nije znao šta da čini, ili je znao ali nije hteo, nije teško ustanoviti – samo ga/ih treba pitati šta je bilo, iz toga izvesti zaključak i shodno zaključenom primeniti propise. Pa sad, ako "pauk-majstori" nisu znali kako se postupa u toj situaciji, odgovornost je na onome ko im je poverio taj odgovoran posao, ako pak nisu hteli, morali bi da snose što disciplinske, što zakonske posledice, jer ugrozili su nečiji život. Isto važi i za policajca.

Eto srži problema: da li će onaj ko treba malo time da se pozabavi i ume li uopšte da odgovori na ovo, više nego jednostavno pitanje – ko je (zaista) odgovoran?

Iz istog broja

Predizborna kampanja na internetu

Politički život i smrt u društvenoj mreži

Marija Vidić

Odnos prema antifašizmu u regionu

Partizani pred sudom

Tatjana Tagirov

Istraživanje

Trgovina sa đavolom

Dejan Anastasijević

Na licu mesta – Banja Koviljača

Panika u parku azilanata

Marko Jovanović, Mirko Rudić

Intervju – Jože Mencinger, slovenački ekonomista

Evropa kao bivša Jugoslavija

Ana Radić

Konferencija o posledicama krize evrozone na Centralnu i Jugoistočnu Evropu

Kako do fiskalne konsolidacije

M. Rudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu