Smrt Elizabete II

Teret nasleđa 2

NASLEDNI RED: Elizabeta II, Čarls III i princ Vilijam

Foto: AP

Teret nasleđa

O čemu treba da brine Čarls III? Kao prvo, Englezi bi rekli da treba da obuje cipele koje su isuviše velike za njega. Trag koji je u 70 godina vladavine ostavila Elizabeta II je toliko dubok i širok da ni sedamdesetak godina pripreme ne mogu nikog živog da u potpunosti spreme za takav domaći zadatak. Kraljica je iskreno živela u srcima većine svojih podanika i skoro da im nikada nije dala povoda da za tu svoju odanost i ljubav zažale. Sa Čarlsom, stvari stoje već drukčije

Sedamdeset godina na tronu stavlja Elizabetu II (Elizabeta Aleksandra Meri Vindzor) na drugo mesto po dugovečnosti “vladavine” u svetu. “Vladavine” pod navodnicima jer se toliko toga promenilo od XVII i XVIII veka kada je šampion na tronu, francuski kralj Luj XIV (72 godine i 112 dana) kao monarh zaista bio suveren u vladavini, dok je Elizabeta II bila kraljica u vreme kada je Velika Britanija kao ustavna monarhija ulogu šefa države svela na protokol, tradiciju i simbol jedinstva zemlje. Uzgred, svoju slavnu praprabaku, kraljicu Viktoriju, Elizabeta II je po stažu na tronu pretekla još 2015. godine.

Ustavna monarhija – šta to zapravo znači u državi u kojoj ne postoji pisani Ustav kakav je poznat u skoro svim zemljama sveta? U deset godina koliko sam živeo u Britaniji, stotinu puta sam se pitao kako je uopšte moguće da se svako malo, u parlamentu, u medijima ili na ulici raspravlja o “ustavnim pitanjima”, kada Britanci zapravo nemaju ukoričeni ustav? Pisanih tragova o tome kako država treba da bude uređena, koja su prava i ograničenja Parlamenta, monarha, šta je zajamčeno a šta proizvoljno ima koliko vam duša želi, ali raštrkano na sve strane. Jedan je deo u odlukama Parlamenta, a drugi – teško shvatljiv nama koji živimo u području gde je pravni sistem zasnovan na rimskom pravu a ne anglosaksonskom pravu presedana – nalazi se u raznim sudskim presudama koje ukazuju na to kako sistem treba da funkcioniše kao i u “opšteprihvaćenom” razumevanju kako taj sistem dejstvuje (ustavne konvencije).

POLITIČKI PROTOKOL: Elizabeta II je savršeno razumela kako taj sistem treba da funkcioniše i poštovala ga je iznad svega. U Britaniji monarh nema pravo glasa (nema ni vozačku dozvolu a sme da vozi), niti sme da se oglašava po bilo kom političkom pitanju. Uzmimo za primer jedan davni i jedan skorašnji politički događaj jače magnitude. Kada je stupila na presto već je započeo konačan raspad britanske imperije, “carstva u kojem sunce nikada ne zalazi”. Kao neko kome je veoma stalo do tradicije i očuvanja stečenog, nema dileme da je to za nju bio bolan proces, ali ni slova nije zucnula. Isto je bilo i 2014. prilikom referenduma o nezavisnosti u Škotskoj ili nekoliko godina kasnije na referendumu o izlasku Ujedinjenog kraljevstva iz EU.

Njen politički angažman se zapravo svodi na redovne susrete sa premijerom/kom, jednom sedmično, po pravilu u Bakingemskoj palati kada je šef vlade obaveštava o tome šta se događa u državi i svetu a ona premijera “savetuje”, šta god da ta reč u ovom kontekstu znači. Ono što je sigurno, to je da nijedan njen savet ni po čemu ne obavezuje ni premijera/ku niti Parlament. Relativno je malo poznato da monarh zapravo ima delimično pravo veta jer neki zakoni koji se izglasaju u britanskom parlamentu podležu “kraljevskoj saglasnosti”. List “Gardijan” je pre desetak godina uspeo da dođe do tajnih arhiva u kojem se navode neki primeri ali nijedan od njih ne utiče bitnije na kurs kojim se zemlja kreće niti šta vlada želi da sprovede.

TRADICIJA, ALI NE PO SVAKU CENU: Kao monarh čije raznorazne loze sežu unazad hiljadu godina, Elizabeta II je bila izuzetno privržena tradiciji, ali je imala poprilično sluha da oseti šta sadašnjica zahteva i da se tome prilagodi. Možda ne uvek i odmah – recimo, nije dobro procenila ljubav nacije prema tragično nastradaloj princezi Dajani i sa zakašnjenjem je naredila da se zastave na palati spuste na pola koplja – ali je znala. Tako je, 1992. dobrovoljno počela da plaća porez na prihod. Doduše, taj dobrovoljni porez je obuhvatio samo deo njenih ukupnih prihoda i bogatstva čiju tačnu procenu malo ko zna jer jedan deo njene imovine visi u pravnom vakumu. Recimo, krunski dragulji su njeni samo delimično, sme da nosi taj nakit, ali ne sme da ga otuđi što važi i za neke od njenih nekretnina. Iako nije bila preterani ljubitelj televizije, 1957. je postala prvi britanski monarh koji je naciji uputio božićnu čestitku putem malog ekrana.

U tradiciju svakako spada i osećanje obaveze da je – čak i kao suveren – ona zapravo sluga nacije i iz tog osećanja dužnosti pretpostavljam da je proizišla i njena odlučnost da do poslednjeg dana obavlja sve dužnosti. Samo nekoliko dana pred smrt, primila je Liz Tras i formalno je ozakonila kao premijerku. Već nekoliko decenija se čuju glasovi da bi, kada je stigla u poprilično zrele godine, mogla i da abdicira i prepusti tron sinu Čarlsu. Nemam dokaza, ali sam duboko uveren da nije bila u pitanju sebičnost ili zaljubljenost u presto koliko poštovanje osećanja obaveze koju kao monarh ima prema svom narodu.

U vreme kada je tek bila prestolonaslednica, tokom drugog svetskog rata uzela je na sebe onoliko tereta koliko je mogla da ponese i kao četrnaestogodišnja devojčica se preko radija obratila deci koja su zbog bombardovanja Londona i drugih velikih gradova razdvojena od porodica i smeštena po malim mestima. Čim je napunila 18 godina, pridružila se ženskom korpusu britanske armije i savladala zanat automehaničara i navodno je i popravljala neke vojne kamione. Lako je skepticima da sve to pripišu formi i PR kampanji, ali kada je Elizabeta II u pitanju, zaista verujem da je bilo iz srca i osećanja dužnosti.

SIMBOL JEDINSTVA ZEMLJE?: Iako se tokom njene vladavina zemlja smanjila od imperije na jedno ostrvo i komad susednog ostrva koji se i dalje koprca i čiji bi deo stanovnika i dan danas rado da se odvoji, Elizabeta II jeste bila i ostala neko ko je mnogo više od lika na novčanicama i kovanicama ili poštanskim markama. Čak i oni sa izrazitim republikanskim osećanjima u nekom trenutku priznaju da je Elizabeta, s obzirom na to ko je i kakva je bila, simbol kontinuiteta i jedinstva koju bi teško mogao da zameni izabrani predsednik. Bila je simbol ne samo za Veliku Britaniju, već i za 56 država Komonvelta, osmišljenog kao neke vrste labave zajednice kada se Britanija opraštala od svojih kolonija, a nastojala da u njima zadrži što veći i jači uticaj. Reč je o skoro dve i po milijarde ljudi na planeti koji žive u državama Komonvelta a u 16 zemalja (među kojima su Kanada i Australija) Elizabeta II je bila i formalni šef države.

KUDA DALJE: Sumnjam da u vascelom dunjaluku postoji neko ko se toliko dugo pripremao za svoje buduće radno mesto kao što je to Čarls Filip Artur Džordž, do skora Princ od Velsa a od pre neki dan kralj Čarls III. Od rođenja predodređen da jednog lepog dana bude krunisan, za posao se spremao još od kolevke, pune 73 godine. Koliko je to čekanje bilo frustrirajuće, to samo on zna. Neke od država Komonvelta su maltene odmah po smrti kraljice najavile da će krenuti ka punoj suverenosti i da ga neće priznati za šefa države, no rekao bih da će Komonvelt – koliko god i njegovom srcu bio drag, a jeste – kralju Čarlsu III biti jedan od manje bitnih problema. Krunu nasleđuje usred ekonomske krize i inflacije kakva se ne pamti još od sedamdesetih godina prošlog veka i mnogi predviđaju burnu zimu pa i građanske proteste u vreme kada se narod žali da će morati da bira da li će se smrzavati ili gladovati, jer para i za jedno i za drugo neće imati.

Što je još gore, zemlja je polarizovana kao nikada u skorijoj istoriji i pritom nije reč samo o tome da Škoti već nekoliko godina ozbiljno prizivaju još jedan referendum o nezavisnosti a da se, zahvaljujući ne baš mudrom sukobu Borisa Džonsona (a po svemu sudeći i njegove naslednice, premijerke Tras) sa Evropskom Unijom oko protokola o Severnoj Irskoj, u Alsteru ponovo sve glasnije čuje želja za razvodom od Britanije i venčanjem sa Irskom republikom.

Polarizacija se još i više oseća između onih koji imaju i onih koji nemaju kao i na liniji razdvajanja između različitih političkih stranaka. Smrt kraljice Elizabete će sigurno smiriti sve ove tenzije na neko vreme, ali zima samo što nije a računi su sve veći. Uprkos tvrdnjama Bregzitovaca da će zemlji procvetati ruže čim izađe iz nikada ljubljenog zagrljaja EU, sve se više i sve jasnije te tvrdnje pokazuju kao ono što su uvek bile – najobičnije laži. Pune posledice će se tek osetiti ako Trasova ostane pri tvrdom stavu po pitanju Severne Irske, moglo bi čak doći i do trgovinskog rata sa EU što bi obe strane koštalo, ali Britaniju mnogo više. Tim pre što do željenog ekonomskog zagrljaja sa zapadne strane Atlantika još nije došlo, a da li će uopšte – ne se znae.

No, to su već brige premijerke i vlade, a o čemu treba da brine Čarls III? Kao prvo, Englezi bi rekli da treba da obuje cipele koje su isuviše velike za njega. Trag koji je u 70 godina vladavine ostavila Elizabeta II je toliko dubok i širok da ni sedamdesetak godina pripreme ne mogu nikog živog da u potpunosti spreme za takav domaći zadatak. Kraljica je iskreno živela u srcima većine svojih podanika i skoro da im nikada nije dala povoda da za tu svoju odanost i ljubav zažale. Sa Čarlsom, stvari stoje već drukčije.

DUH LEDI DI: Ne može se precizno odvagati, ali po svemu sudeći, princeza Dajana je u XX veku bila najomiljeniji lik iz šarenog repertoara kojeg je porodica Mauntbaten-Vindzor iznedrila. Tokom vladavine Elizabete II, sem nje i najmlađeg sina, princa Edvarda, redom su se razveli njena sestra Margareta, ćerka En i sinovi Čarls i Endrju. Nijedan od tih razvoda nije izazvao neku veću buru niti uzdrmao presto kao razvod princa Čarlsa i Dajane Spenser. Srce nacije nije bilo uz prestolonaslednika, već uz Ledi Di koju nacija nakon njene tragične pogibije samo što nije kanonizovala. Doživljena je kao prelepa, topla i velikodušna zena koja je pala u kandže okrutnoj i hladnoj porodici i koja se udala za čoveka čije je srce i tada kao i danas pripadalo nekoj drugoj, Kamili Parker Bouls, sada Kraljici supruzi.

Dok je nacija bila spremna da u potpunosti prihvati princa Filipa, uprkos brojnim glasinama o njegovim neverstvima i ne uvek baš doličnom ponašanju, to nije i teško da će ikada biti slučaj sa Kamilom mada ona čini sve što može da je nacija prihvati. Sam Čarls nikada nije bio predmet skandala poput svog brata Endrjua, ozloglašenog po raznim aferama sa ženama i koji je delimično još uvek pod istragom u SAD zbog bliskog prijateljstva sa pokojnim Džefrijem Epstinom kojem je suđeno za podvođenje maloletnica i seksualno nasilje. Postoje, naime, tvrdnje i optužbe da je i Endrju bio jedan od Epstinovih “klijenata” koji je voleo da provodi vreme sa maloletnicama. Takve se afere nikada nisu vezivale za princa, sada kralja Čarlsa III. Ali u sećanju je još da je sve vreme braka sa Dajanom bio u vezi sa Kamilom Parker Bouls, a britanski tabloidi su došli i do snimka telefonskog razgovora u kojem Čarls Kamili kaže da bi želeo da bude čak i njen “tampon, samo da je blizu nje”. Od svog bremena kojeg će nositi na ramenima, senka Ledi Di će verovatno biti najteža.

BRANILAC VERE: Postavlja se i pitanje kojoj veri pripada novi kralj? Formalno, on je ne samo pripadnik Anglikanske crkve, već nakon majčine smrti i njen vrhovni poglavar kao i “branilac vere”. Reč je o anahronoj tituli koju je svojevremeno rimski papa dodelio Henriju VIII u vreme kada je ovaj još štitio Englesku od protestantizma. Nakon što mu je papa uskratio dozvolu da se razvede od kraljice Katarine od Aragona, Henri je brže bolje prigrlio protestantizam i osnovao Anglikansku crkvu ali je zadržao titulu “branilac vere”.

Po ocu, Čarls je pola Grk a pola Danac. Poznato je njegovo poštovanje prema Pravoslavnoj crkvi kao i da redovno posećuje Svetu goru, što već dugo podstiče glasine da je krišom prešao u pravoslavlje. Sumnjam u ovu teoriju, ali njome će se britanska javnost baviti, a posebno tabloidi koji su prema samoj kraljici Elizabeti još i gajili poprilično poštovanje, ali prema Čarlsu skoro nikakvo. Imaće naravno neki “grejs” period u kojem će biti pošteđen, ali će on biti jako kratak.

Po britansku javnost a i politički sistem, problematični su i stavovi koje već decenijama Čarls otvoreno iznosi o majci prirodi, ekologiji, poljoprivredi, arhitekturi… Sve su to odavno i te kako politizovane teme a britanski monarh nema pravo da se o politici izjašnjava. Doduše, Čarls III je još pre nekoliko godina u jednom intervjuu rekao da takve stavove iznosi kao Princ od Velsa a da će, kada sedne na tron, suzbiti svoje porive da javno iznosi svoje mišljenje. Dugo godina su mu se tabloidi podsmevali što “priča sa biljkama” ali kod mene, koji takođe divanim sa svojim voćkama, to mu se piše kao plus. Biljke reaguju na nežnost, pažnju, zalivanje, orezivanje… pa što ne bi i na neku toplu reč?

Problem će mu, paradoksalno, biti i stariji sin, princ Vilijam koji je upravo nasledio titulu Princa od Velsa i prestolonaslednika. Naime, on uživa veću popularnost od svog oca i već se godinama čuju zahtevi da Čarls presto ustupi sinu. To se očigledno nije dogodilo i nije ni čudo, nakon sedamdesetak godina pripreme, ko bi tek tako predao tron? Ali ne bi me iznenadilo da u nekom trenutku, recimo za svoj osamdeseti rođendan Čarls učini ono što njegova majka nije i abdicira u korist sina. Naravno, pod uslovom da Vilijam ostane miljenik nacije i dobro pazi da se ne razvede od Kejt, princeze od Velsa, koja nije i teško da će ikada dostići popularnost princeze Dajane, ali koja je nesumnjivo već sakupila velike simpatije naroda. ¶

Na rođendanu kod kraljice

Bejah i ja jednom kod kraljice Elizabete II u gostima! I to u prekrasnim vrtovima Bakingemske palate. Pa još za njen rođendan. No, da odmah pojasnim. Nisam bio jedan od oko tri hiljade pozvanih gostiju, već samo jedan od petoro novinara BBC-ja koji su dobili propusnice da izveštavaju sa jedne od nekoliko prolećnih žurki koje kraljica priređuje. Za tu priliku, iznajmio sam sivo “pingvin” odelo i pazio da što diskretnije rukujem kasetofonom i mikrofonom. Bašte su bile predivne, dva pleh orkestra i izbor muzike podnošljivi, ali što se keteringa tiče, bio sam razočaran. Ne baš najsvežiji sendviči sa listićem šunke koji je jedva pokrio polovinu hleba, razvodnjen sirup od narandže ili limuna, sladoled na kraju osrednji… Ali bilo mi je lepo i osećao sam se privilegovanim.

Iz istog broja

Deca izbeglice na Balkanskoj ruti

Nasilje kao sudbina

Tatjana Ristić

Intervju – Ivica Mladenović, sociolog, predavač na Sorboni

Vučićeva politika je suprotnost shvatanju dostojanstva

Nikola Lazić

Organizovani kriminal

Sačekuša u Istanbulu i posledice

Filip Mirilović

Intervju – Danica Popović

Prodavac magle i njegove bubašvabe

Zabrana Europrajda 2022

Huliganska država

Jovana Gligorijević

Crkveni ordeni za Vojislava Šešelja i ekipu

Šamar dostojanstvu i humanizmu

Nedim Sejdinović

Kraljevska kuća Vindzor

Vrline javne, testamenti tajni

M. M. i Dokumentacioni centar “Vremena”

O budućnosti monarhije

Moderacija mimo glasačke kutije

Ijan Bankroft

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu