Stečajna mafija

19. 4. 2006. / 15.18

Teorija zavere i druge zavere

Zašto je nekima sumnjivo hapšenje sumnjivih lica, ko je s kim povezan, ko se kome sveti, na koga se vrši pritisak, kako je jedan pobegao i da li će drugi ostati u zatvoru

Teorija zavere i druge zavere 1

Ako je u pravu ministar finansija Mlađan Dinkić kad, govoreći o prošlonedeljnom privođenju devetočlane grupe osumnjičene za zločinačko udruživanje, kaže da je reč o obračunu sa vrhom korupcije i stečajne mafije u Srbiji, problem je što u tu dobru vest neće verovati mnogi, a ne samo Danica Drašković i Čedomir Jovanović, najbrži kritičari Dinkićeve teorije o obračunu s kriminalom. Spisak različitih tumačenja najnovije policijske akcije, izrečen u prvim danima nakon njenog obznanjivanja, naime, zabrinjavajuće je dugačak: pominju se pritisak na Specijalni sud u procesu za ubistvo premijera Zorana Đinđića, politička kampanja, pokušaj obezbeđivanja monopola tajkunima bliskim sadašnjoj vlasti, pokušaj uspostavljanja kontrole nad Trgovinskim sudom, osveta zbog afere "Kofer"…

Ako su, s druge strane, u pravu direktorka "Srpske reči" i lider Liberalno demokratske partije, kada tvrde da hapšenja Gorana Kljajevića, predsednika Trgovinskog suda (označen kao jedan od organizatora "zločinačkog udruženja"), ima za cilj pritisak na predsedavajućeg sudskog veća u procesu za ubistvo premijera Đinđića, Kljajevićevog rođenog brata Marka, onda je problem što tim upozorenjima mnogi neće verovati. I ta grupa skeptika ima obiman spisak argumenata za svoje sumnje – od onih koji se odnose na minuli rad lica koja upozoravaju na opasnost od zloupotrebe procesa protiv "zločinačkog udruženja", do onih koji se odnose na dostignuća članova trenutno aktuelnog "zločinačkog udruženja", među kojima su najpoznatiji Kljajević i Slobodan Radulović, dugogodišnji direktor C marketa.

A ako su u pravu i jedni i drugi (devetoro osumnjičenih jesu zaslužili hapšenje, i to još odavno, ali akcija je sprovedena sa ciljem koji nema nikakve veze sa uvođenjem finansijskog reda u državi i ne najavljuje uspostavljanje pravila koje će važiti i u drugim slučajevima), problem je što se deo javnosti čije bi mišljenje time bilo potvrđeno, toj potvrdi nikako ne može obradovati. Reč je, naime, o nezadovoljnicima koji su do sada već dobili dovoljno potvrda za uverenje da se, od petooktobarskih promena naovamo, nije dogodilo ozbiljno preispitivanje odgovornosti za brojna finansijska i druga nedela. I da nema naznaka da bi se to u skorijoj budućnosti moglo desiti.

ŠTA SMO IMALI OVOG PUTA: Posle, prema nezvaničnim informacijama, osam meseci policijske istrage, policija je privela devetoro osumnjičenih za učešće u organizovanom finansijskom kriminalu. Kao organizatori "zločinačke grupe", osim Kljajevića i Radulovića, označeni su i Mirko Brašnjović, suvlasnik Eko-produkta i direktor u Tabaku, čiji je formalni vlasnik njegova supruga Snežana Pantović, i Nemanja Jolović, suvlasnik i pomoćnik direktora u Eko-produktu. Kao članovi zločinačke grupe označeni su Delinka Đurđević, sudija Trgovinskog suda, Sekula Pijevčević, direktor Kreditno-eksportne banke, Milinko Brašnjović, direktor Eko-produkta, Jasmina Kojić, advokat, Jelica Živković, generalni direktor Poštanske štedionice, i Dejan Ivezić, policijski službenik Generalnog inspektorata MUP-a Srbije.

Svi se terete da su tokom višemesečnog delovanja oštetili državu a obradovali sebe višemilionskim novčanim iznosom (u evrima). Sve zahvaljujući davanju i primanju mita, zloupotrebi položaja i odavanju službene tajne, a kroz stečajne postupke preduzeća BEKO, BIM Slavija, Ineks, Rad, C market i Jugoeksport. Mediji su odmah najavili dalja hapšenja, a pominjani su i tragovi koji vode do "Crne Gore, uticajne supruge nekih od koalicionih partnera iz sadašnje vlade, bivši advokati i sadašnje sudije", pa čak i jedan član aktulene srpske vlade – imenom i prezimenom Velimir Ilić, najuspešniji ministar po oceni premijera Vojislava Koštunice.

Osvanuli su i novinski tekstovi koji se detaljno bave delatnostima grupe osumnjičenih i njihovih ujaka, tetki, braće i ostale najbliže rodbine. Kroz šumu podataka, vidi se, međutim, jednostavna šema o kojoj se u javnosti odavno govori, i zbog koje je problem Trgovinskog suda često pominjao Savet za borbu protiv korupcije, ali i evropski predstavnici, kroz prošle godine napokon odobrenu Studiju izvodljivosti: Trgovinski sud bi proglasio stečaj nad nekim preduzećem, povezani biznismeni bi, potom, preko Poštanske štedionice obezbedili jeftin kredit za njegovu kupovinu, a sud bi sve to odobrio.

SEKULA I NJEGOVE ULOGE: Iako su u nevinost uhapšenih zaklinju samo njihovi plaćeni advokati, policijska akcija kojom kao da nije rukovodio nadležni ministar Dragan Jočić, već ministar finansija Mlađan Dinkić, naišla je na podozrenje, prouzrokovano različitim razlozima. Najupečatljivije su bile ocene Danice Drašković i Čedomira Jovanovića o pokušaju pritiska na Specijalni sud, odnosno Marka Kljajevića (koji se nije oglasio) sve sa ciljem sprečavanja donošenja presude protiv osumnjičenih za ubistvo premijera Đinđića, ali se cela priča nije tu zaustavila. Mnogima je, naime, bilo čudno da je Slobodan Radulović nekako na vreme doznao šta mu se sprema pa je pobegao iz zemlje (pušten da pobegne?). Sumnju je podstakla i činjenica da su podaci iz istrage ali i fotografije hapšenja nekako dospeli u odabrane medije (što nije bio slučaj sa, recimo, hapšenjem viceguvernera Dejana Simića), ali i činjenica da se u kriminalističkoj priči ponovo pojavljuje ime Sekule Pijevčevića, koje je bilo vrlo bitno, ali sa drugačijim predznakom, i u prethodnoj, neslavno završenoj aferi "Kofer".

Sada osumnjičeni Pijevčević u dotičnom slučaju je, naime, imao ulogu pomagača snagama reda u lovu na finansijsku mafiju. Iako tada osumnjičenog viceguvernera Simića, u čijem je stanu, sveže očišćenom od prisustva Ivice Dačića, koalicionog partnera aktuelne vlade, pronađen kofer pun obeleženog novca, ministar Dinkić nije svrstavao u mafiju, pompezna policijska akcija proizvela je mnoštvo teških medijskih optužbi na račun drugog čoveka NBS-a. Mediji su javili i o volšebnoj provali u neobjašnjivo skupoceni stan mladog funkcionera NBS-a i podsećali na njegovu ulogu u kupovini famozne vile guvernera Radovana Jelašića, da bi se, posle mesec dana, sve izduvalo. Simić je pušten zbog nedostatka dokaza, a potom i vraćen u NBS, doduše na mesto savetnika guvernera, a cela priča dovela je deo javnosti, skeptičan prema namerama aktuelne vlasti, do zaključka da je akcija protiv "stečajne mafije" zapravo izvedena na motoru Dinkićeve želje za osvetom zbog prethodnog "napada na instituciju" blisku G17 plus. U takve teorije baš zgodno se uklopila i tvrdnja advokata Bože Prelevića da je Pijevčević baš na dan hapšenja trebalo da dâ iskaz kao svedok u postupku koji se vodi zbog afere "Kofer".

Gde je jedna teorija zavere, tu je odmah i druga – a prema njoj upravo je afera "Kofer" iskonstruisana da bi se skrenula pažnja sa istrage protiv "stečajne mafije", započete pre lova na viceguvernera, čija lepljivost prstiju, u čaršiji i medijima detaljno opisivana, nije i zvanično dokazana. Ta teorija obuhvata i tvrdnje o povezanosti Čedomira Jovanovića i Pijevčeviča. Jovanović se etiketira kao čovek koji je, u vreme vladavine DOS-a, lično postavio Kljajevića na mesto predsednika Trgovinskog suda (što on demantuje, tvrdeći da je to bila zajednička odluka višestranačke kadrovske komisije tadašnje vladajuće koalicije). Teza da je Pijevčević Jovanovićev finansijer (što obojica demantuju) potkrepljuje se fotografijom objavljenom u istim medijima ispred čijih vrata su iz nepoznatog vozila ispale fotografije hapšenja Kljajevića (Jovanović tvrdi da je fotografija na kojoj su on i Pijevčević ukradena iz njegovog stana, stara šest godina, pa još i izmontirana, time što su isečeni ostali likovi, čime je istaknuta navodna povezanost preostale dvojice).

PUT U ŠPANIJU: Da li u nekoj od sve brojnijih optužbi i kontraoptužbi ima istine, verovatno dobro zna čovek koji zna i mnoge druge škakljive podatke iz novije istorije, s obzirom na to da je u poslednjih desetak godina uvek bio blizu vlasti – kako pretpetooktobarske tako i postpetooktobarske. Problem je jedino što je Slobodan Radulović, a o njemu je reč, sva svoja dragocena znanja odneo u Španiju, a odatle možda već i na neku drugu lokaciju. I što se, osim u slučaju da se još jednom pokaže da za ozbiljnu optužnicu nema dokaza, Radulovićev povratak u zemlju može očekivati istim avionom kad i povratak Bogoljuba Karića – čoveka o čijim se sumnjivim poslovima takođe godinama sve znalo, ali je akcija nadležnih organa pokrenuta tek kad je to naložio "viši" politički razlog. I kome, takođe, istraga za teška zlodela nije onemogućila odlazak iz zemlje.

Kao i Karić, Radulović je godinama umeo da bude "začin C" gde god treba: diplomirani ekonomista, rođen 10. januara 1943, sa radnim iskustvom u Beogradskoj klanici, RZ HIP-u Plast iz Pančeva (direktor), Gradskom sekretarijatu za privredu, Direkciji za robne rezerve (direktor), Centropromu, a potom i C marketu (direktor od 1990), kao kadar Nove demokratije, ušao je u vladu Mirka Marjanovića i postao njen potpredsednik. Koštalo ga je to uvršćivanja na spisak lica bliskih Miloševiću kojima je bio zabranjen ulazak u zemlje EU-a, što mu, međutim, posle pada Miloševića nije bio minus. I dalje je, kao poslanik ND-a i poslovni partner Dušana Mihajlovića, bio "in": opet je bio poslanik skupštinske većine, pa čak i predsednik Odbora za ekonomske odnose sa inostranstvom u Skupštini Srbije. A kada je, krajem 2005, došlo vreme za privatizaciju C marketa, iako je policijska istraga uveliko bila u toku, zajedno sa Miroslavom Miškovićem i Milanom Bekom, tajkunima za sva vremena, lepo ga je primio premijer Koštunica. Uz premijerovo posredovanje postignut je dogovor da Mišković i Beko kupe veliku trgovinsku mrežu, i to uz pomoć komplikovanog pravnog mehanizma, uz posredstvo firme Primer C, čiji je osnivač bio upravo Radulović. Nikakav problem nije predstavljala činjenica da se grupa akcionara C marketa prethodno žalila Savetu za borbu protiv korupcije da im dugogodišnji direktor preti da će dobiti otkaze ako njemu ne prodaju akcije; valjda mu je kao plus zabeležena "patriotska" kampanja protiv pokušaja Merkatora da kupi taj trgovinski lanac.

A kada je, početkom godine, odlikovan ordenom svetog Save zbog doprinosa izgradnji hrama na Vračaru (novcem kompanije koju je ojadio), izgledalo je da Raduloviću i dalje cvetaju ruže. Nevolja je nastala samo nekoliko dana kasnije, kad su Mišković i Beko ustanovili prave razmere propasti kompanije koju su upravo kupili. Pokazalo se da dobro obavešteni Radulović nije znao da nove gazde ne vole kad im neko napravi dug od sedam miliona evra: od otkaza ga ni Kljajević nije mogao spasti. Nije, ipak, reč o totalnoj katastrofi: ni u jednoj verziji o stanju na Radulovićevom računu u španskoj banci Kaiha de Katalunja, ne pominje se manje od šest nula.

KARIĆEV ANĐEO: I dok se Radulović obezbedio finansijski i geografski, za uhapšenog Kljajevića deo javnosti veruje da se, osim finansijski, obezbedio pravno i informativno (posedovanjem raznih informacija o raznim ljudima), zahvaljujući čemu bi se istražni organi mogli još jednom suočiti sa "nedostatkom dokaza" za opštepoznata nedela. A spisak sumnjivih Kljajevićevih odluka (mnoge je potvrdio i Vrhovni sud, ali se o njemu sada ćuti) dugačak je i bezbroj puta preštampavan u novinama. Njegovu smenu još 2001. tražio je Vladan Batić, Dinkić ga javno ganja od 2003, 2004. bio je nakratko suspendovan (zbog sumnji na nezakonito postupanje u predmetu "Ineks intereksport"), ali se odlukom Vrhovog suda vratio na funkciju. Mediji su očajnički tvrdili: "Kljajević neuništiv!"

Rođen 1. oktobra 1959. godine u Bijelom Polju, Goran Kljajević je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1982. godine, a poslovnu karijeru je kao sudija pripravnik počeo u tadašnjem Privrednom sudu. Javnosti je postao poznat kao vođa pobune protiv Milene Arežine, zloglasne Miloševićeve predsednice Privrednog suda, koja je kasnije tvrdila da su 6. oktobra 2000. braća Kljajević, sa Miletom Lukovićem, članom Zemunskog klana, upala u njenu kancelariju zahtevajući da podnese ostavku na tu funkciju. Kljajević, koji je sve navode o povezanosti sa Zemunskim klanom demantovao, na mesto v.d. predsednika Trgovinskog suda postavljen je 9. oktobra 2000, da bi u julu 2002. bio izabran za predsednika Suda. Zbog izveštaja o pomoći Bogoljubu Kariću da 1995. preuzme profitabilnu kompaniju Bel padžet od Zorana Markovića, te da je lično 1997. upisao većinsko vlasništvo BK trejda u Mobtelu, u javnosti je pominjan kao "Karićev anđeo čuvar". Novinarski esnaf ga, međutim, pamti još od ranije, zahvaljujući činjenici da je u decembru 1994. pripomogao Miloševiću da preuzme jedini dnevnik koji nije bio pod njegovom kontrolom u prvoj polovini devedesetih – Borbu (u čijem je upravnom odboru bio i Slobodan Radulović). Tvrdilo se i da je upravo on registrovao preduzeće Košava Marije Milošević i firmu Tref Vlade Kovačevića. Pominjane su i njegove navodne veze sa Zoranom Janjuševićem, koje su datirale još iz devedesetih godina, i zajedničko osnivanje fantomskih firmi, koje su kasnije kupovale preduzeća po Srbiji.

Iako na meti optužbi Mlađana Dinkića, sa kojim se sukobio zbog Astra banke i Poštanske štedionice, nije bio neosetljiv ni prema potrebama aktuelnog režima – što se videlo na primerima C marketa i "Večernjih novosti". Ipak, odluke koje se tiču u aktuelnoj istrazi pomenutih stečajnih postupaka preduzeća BEKO, BIM Slavija, Ineks, Rad, C market i Jugoeksport, ali i u medijima pominjanim firmama kao što su Brodogradilište Beograd, Štampa i Ateks, mogle bi ga, iz stana u Ulici Strahinjića bana koji je dobio od države i trajnije preseliti u znatno neudobniju zatvorsku ćeliju. Ukoliko se ne pokažu tačnim tvrdnje da se predsednik važne sudske institucije, kome je ionako sledio reizbor u junu, na vreme obezbedio – pravno, informativno i finansijski. U međuvremenu, uprkos hapšenju, sa funkcije nije smenjen, a privremeno ga zamenjuje Ivanka Kojić, ne tako davno sumnjičena da je primala mito od Bogoljuba Karića.

Iz istog broja

Egzotične istine i zablude o poreskom raju

Ostrvo s pronađenim blagom

Intervju – Vlastimir Vuković, zamenik generalnog direktora Vojvođanske banke

Stvaramo imidž univerzalne banke

Ac-broker a. d. – o berzi

Teška nedelja

Brend – dečja obuća Pollino

Evropa u cipelicama sa znakom pileta

Zoja Jovanov

Intervju – Vesna Mijatović, HR direktor Link Consultants International

Ljudi u senci borbe za profit

N. Markov

Vreme uspeha

Biznis

N. Markov

Slovenačko a naše – i obrnuto

Ko su braća Rodić

Dimitrije Boarov

Srbija među poplavama

Drugo poluvreme

Zoran Majdin

Bez raspleta

Šta ono bi…

Marija Vidić

Šest teških komada

Dokumentacioni centar "Vreme"

Politika i afere

Začin C

D. Žarković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu