Na licu mesta – Hrtkovci

Teče život uprkos četničkom vojvodi 2

SELO I ČOVEK PONOVO U ŽIŽI JAVNOSTI: Hrtkovci...

foto: slobodan georgijev

Teče život uprkos četničkom vojvodi

Uprkos izjavi ministra unutrašnjih poslova da će sprečiti okupljanje u selu Hrtkovci na Đurđevdan, događaja će svakako biti, ali to ne zavisi od radikalskog vođe i osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja ili onih koji se protive njegovo ponovnom dolasku u selo: taj dan je seoska slava i građani će ga obeležiti onako kako to uvek čine

Da li se može govoriti o Hrtkovcima, a da se ne bavimo onim što je uradio Vojislav Šešelj u maju 1992. godine i onim što su njegovi saradnici činili posle u nameri da ovo mesto isprazne od građana hrvatske nacionalnosti, i kako je moguće živeti u naselju koje je u poslednjih 100 godina nekoliko puta promenilo svoju "etničku strukturu", a da se ne govori o tome kako se i zbog čega to dogodilo?

O ovome razmišljamo na ulazu u naselje putem iz pravca Rume kojoj ovo selo administrativno pripada pored table na kojoj piše Hrtkovci – na latinici i ćirilici, kako propisi nalažu. Odmah s desne strane je neka vrsta spomenika. To je krst, veličine tri metra, postavljen na postament na kome stoji i natpis ko je, kad i zbog čega podigao ovaj znamen. Uglavnom, razapeti Isus stoji na ulazu u Hrtkovce na mestu gde je 2014. godine "stala Sava", kao podsećanje na velike poplave iz proleća, iz maja kada se reka toliko izlila da je malo nedostajalo da potopi naselje. Čim se voda povukla u leto 2014. godine, "verni narod parohije Srbislavačke u Hrtkovcima" podigao je taj Zavetni krst u znak zahvalnosti "Bogu i Svetom Jovanu Rusu" jer se veruje da su oni pomogli da voda ne odnese i imanja i kuće. Ova tabla na postamentu jedino je mesto gde se pominju Srbislavci, naziv ovog mesta u periodu od 1992. do 1995. godine.

Inače, Sveti Jovan Ruski je grčki svetac sa ostrva Evija čiji je dan u pravoslavnom kalendaru 9. jun, dan kada je 1999. potpisan Kumanovski sporazum kojim je zaustavljen rat u ovom delu Evrope. Ikona ovog sveca obučenog u uniformu srpske vojske iz rata na Kosovu čuva se u manastiru Sveti Pantelejmon u blizini Vranja. Prema legendi, svetac je svoje svetačko odelo zamenio za uniformu srpske vojske da bi pomogao pravoslavnoj braći dok je NATO bombardovao Srbiju.

Teče život uprkos četničkom vojvodi 3
…i V. Šešeljfoto: marija janković

Vera i ratnici… Čini se da nema boljeg simbola za ulazak u ovo selo koje je postalo svetski poznato po delovanju Vojislava Šešelja i njegovih radikala / četnika u drugoj godini rata u nekadašnjoj Jugoslaviji. Međutim, i ovde je život umešao prste – odmah iza krsta pored puta na ulazu nalazi se zgrada na kojoj stoji velika reklama za jednu osiguravajuću kuću: ko veruje može da se uzda u boga i svece, a ovi drugi mogu da uplate premiju osiguranja i da čekaju naknadu u slučaju nepogoda.

Dalje – dok niz glavni put tutnje brojni kamioni, zbog kojih ne izgleda da smo u nekom selu ili naselju nego kao da smo u traci nekog auto-puta – skretanje je ka reci Savi i delu naselja koje zovu Republika. To je jedan šor dužine otprilike kilometar, od glavnog puta do reke. U Republici je kao u Austriji: sve pod konac, kuće su sređene, ograde doterane, travnjaci pokošeni kao na promenadi u beogradskoj Savamali. Neki klinci igraju fudbal, neki domaćini kose električnim kosilicima. Na kraju puta, blizu reke, pred surduk, mašine i kamioni rade na ojačavanju utvrda.

ĐURĐEVDAN GODINE 1992: Radnici lokalnog komunalnog preduzeća sede u hladu i piju žuti sok. Pitamo ih kako je dole u centru, s kim bismo mogli da razgovaramo povodom "ove situacije", a oni nas upućuju na neke lokalce koji bi trebalo da budu ili oko glavne raskrsnice ili u kafani kod Cicvare.

"Potražite Nikolu, videćete, on prodaje pasulj i rakiju, on zna, on će vam reći", govori nam Dragan, jedan od radnika, uz komentar da je ovih dana selo puno novinara.

I zaista, pokrenuti presudom u Hagu Vojislavu Šešelju sredinom aprila 2018. godine, mediji su oživeli priču o sremskom selu Hrtkovci, tom simbolu ili paradigmi Šešeljeve politike uz prećutno odobravanje tadašnje "države".

"U maju 1992, Vojislav Šešelj je došao u Vojvodinu i susreo se sa svojim saradnicima iz SRS-a. Vojislav Šešelj je naložio svojim saradnicima da se obratite nesrbima te im prete smrću ukoliko ne napuste to područje. Dana 6. maja 1992. Vojislav Šešelj je održao govor u selu Hrtkovci, u Vojvodini, pozivajući na proterivanje Hrvata sa tog područja i čitao spisak pojedinih hrvatskih stanovnika koji bi trebalo da odu u Hrvatsku. Kao rezultat ovog govora, brojni hrvatski stanovnici odlučili su da napuste Hrtkovce. Nakon ovog govora, pristalice i saradnici optuženog, uključujući članove SRS-a i SČP-a (Srpska radikalna stranka i Srpski četnički pokret), započeli su kampanju etničkog čišćenja usmerenu na nesrbe, posebno Hrvate u Hrtkovcima. Tokom naredna tri meseca, mnogi nesrbi su bili zlostavljani, pretilo im se smrću i zastrašivalo, prisiljavajući ih da napuste to područje. Domovi Hrvata su opljačkani i okupirani od strane Srba. Srpske porodice koje su raseljene iz drugih delova bivše Jugoslavije često su zauzimale domove onih koji su bili prisiljeni da ih napuste", pisalo je u optužnici koja je teretila "četničkog vojvodu".

Činjenica je da je Šešelj održao "zapaljivi govor" na Đurđevdan 1992. godine u ovom selu, posle čega je došlo do iseljavanja Hrvata koji su u velikoj meri napustili Hrtkovce plašeći se odmazde paravojnih jedinica: prema aneksima optužnice protiv Šešelja, njegov govor i ono što je usledilo doveli su do odlaska preko 700 osoba.

Na tom po zlu čuvenom mitingu u selu Šešelj je čitao imena onih za koje je "imao podatke" da su učestvovali u ratnim operacijama na strani tada novoformirane Hrvatske vojske. Teza je bila da bi oni morali da se isele, da za njih više nema mesta u Srbiji, i statistički podaci pokazuju da je veći deo razumeo poruke sa tog skupa.

Pre rata 1991. godine Hrvati su činili preko 40 odsto stanovnika u Hrtkovcima, a danas ih je oko 7,5 odsto. Selo, prema popisu iz 2011. godine, ima nešto preko 3000 stanovnika. Ulice nose imena ličnosti iz knjige 100 najznamenitijih Srba, što dosta govori o tome kakva je danas etnička struktura i kako se gleda na drugog. Škola je Miloš Crnjanski, glavna ulica Karađorđeva, okolo su se smestili vojvode Mišić i Putnik, Vuk Karadžić i Nikola Tesla.

Kako danas žive Hrtkovčani pokušali smo da saznamo obilazeći mesta i razgovarajući sa građanima koje smo mogli da privolimo za takvu vrstu razgovora.

Na prvi pogled sve izgleda veoma dobro. Naselje je kao što je gore pomenuto "u dobrom stanju": kuće i domaćinstva su uredni, ulice i šorovi su čisti, travnjaci ispred kuća pokošeni a stabla dunja, jabuka i lipa obrezana kako treba.

Pošto kroz selo prolazi regionalni put Ruma–Šabac neprestano prolaze brojna vozila, a žitelji su iskoristili širinu šora da postave tezge na kojima se uvek nešto nađe za prodaju. Sada je tu uglavnom rasadno povrće, ali već od maja, kada stignu prve jagode po kojima je selo poznato, tih tezgi će biti više i ponuda će biti veća. Kako sezona odmiče, stiže povrće iz lokalnih plastenika i sa lokalnih njiva, a vrhunac je sezona lubenica tokom jula, kada se čini da celo selo bere bostan i prodaje ga ili tu ili ga tera dalje.

Sa puta se to ne vidi, ali je ipak najveća zarada od uzgajanja duvana i mnogi svedoče da su u naselju najimućniji oni koji su "prešli" na duvan jer fabrike u Mitrovici i Senti sve otkupljuju, po dobroj ceni – jedini je problem obezbediti radnu snagu.

Žitelji Hrtkovaca manje-više imaju posao: bilo da se bave poljoprivredom ili zanatstvom na svom imanju bilo da rade u fabrikama u okolini: Ruma, Pećinci, Nikinci poznati su po mnogim pogonima koji su otvoreni poslednjih godina i brojni Hrtkovčani su tamo našli uhlebljenje. Zbog toga vlasnici većih plantaža zavise od "uvozne radne snage", koja u najvećoj meri dolazi sa istoka, iz Rumunije.

"Rumuni imaju svog ‘hodžu’", priča jedan meštanin, "koji dođe i sve dogovori za celu grupu, onda oni tu rade dok traje sezona, od jula do novembra ponekad."

Selo ima školu, poštu, pravoslavnu i stariju katoličku crkvu, veliku zgradu mesne zajednice, dom kulture, vatrogasni dom.

RATOVI I ŽRTVE: Drugi spomenik na koji nailazimo u Hrtkovcima je upravo na ulazu u Dom kulture "Sveti Sava" na kome je postavljena ploča sa uklesanim imenima i fotografijama onih koji su nastradali u ratovima od 1991. do 1999. Tu je 15 osoba podeljenih u dve grupe: borci rata i žrtve terora.

Na toj ploči je ime Igora Trlaića, poginulog 1995. godine, čijeg oca Zdravka, lokalnog stolara (opet biblijska simbolika), srećemo na glavnoj raskrsnici u selu, preko puta katoličke crkve gde sa komšijama raspreda o nekim lokalnim temama. On prihvata razgovor sa novinarima, veseo je i blagonaklon i predlaže da pređemo kod njega kući, da ne stojimo na suncu i da će nam on "sve objasniti".

Trlaići su iz sela Kula iz Slavonske Požege, prebegli u Srbiju 1992. godine, nakon što im je "pristupio" jedan od stanovnika Hrtkovaca koji je odlučio da posle Šešeljevog govora napusti Srbiju što pre. Oni su tamo starosedeoci, stari Slavonci, i od 1991. godine našli su se na udaru hrvatskih ekstremista. Napustivši sve što su imali, njihov dolazak u Srbiju 1992. izgledalo je kao jedini način da sačuvaju živu glavu.

"Mi Slavonci smo slični ljudima u Sremu, to je u stvari isti narod", kaže Zdravko dok nas nudi svojom, domaćom rakijom.

Njegova familija je jedna od 70-ak koje su razmenile imovinu te 1992. godine, u nadi da će se tako skloniti od mržnje i rata, te da će svojoj deci moći da omoguće neku perspektivu. Međutim, počeci u Hrtkovcima nisu bili jednostavni jer ni u Srbiji nisu bili dočekani "otvorenih ruku".

"Neki su nas proglašavali i za ustaše i za izdajnike – mi smo kao pobegli, a trebalo je nešto da branimo. Zbog takvih mi je i sin 1995. kod Bihaća poginuo, zbog takve politike", kaže Zdravko.

On kaže da se ipak nekako prilagodio: uspeo je da sredi kuću, iskoristi to malo imanje koje mu je pripalo uz kuću, da pokrene stolarsku radionicu i nekako preživi. Danas, kaže on, ljudi lakše žive u Hrtkovcima, niko nikog ne pita šta je i ko je, mladi se međusobno druže i žene, gledaju da nađu dobar posao.

Posmatrano unazad, za ovog čoveka to Šešeljevo ponašanje jeste izazvalo da se ljudi isele iz Hrtkovaca, ali je on, Zdravko, možda sačuvao živu glavu zbog toga što se preselio iz Hrvatske u Srbiju.

Kaže da njegova kuća u Kuli postoji i dalje, ali da ju je prodao čovek sa kojim se menjao. Zdravko je aktivan i u lokalnoj zajednici, sa dugim penzionerima okupljenim u lokalnom Udruženju pokušava da pokrene neke akcije koje bi popravile stanje u selu.

"Najviše nam smeta ovaj saobraćaj, jer je toliko kamiona opasno i za odrasle i za decu koja se igraju i voze bicikle. To je ono čime se bavimo, a za te druge stvari za koje me pitaš, za taj miting i ostalo, reći ću ti da to ne treba da bude jer ljudi žive kako žive, a to je prošlost", završava Zdravko.

Od njega smo krenuli dalje po selu da potražimo još neke sagovornike. Ljude koje usput sretnemo ne zanima mnogo da govore sa novinarima. Slično je i u lokalnoj kafani, gde zatičemo samo kelnera. On kaže da su novinari mnogo toga i napravili i da on ne želi da razgovara s nama jer nema šta posebno da kaže. Treba pustiti da život teče jer sada Šešelj nije važan, to je prošlo i treba gledati u ono što se sada dešava.

Ispostavlja se da je između dva i četiri po podne skoro nemoguće nekoga naći u Hrtkovcima, čini se da svi rade, što u polju što u tim fabrikama. Tu i tamo neko promakne na biciklu ili zamakne za neki ugao, žureći da nam se pogledi ne susretnu.

U selu postoji pilana koja dobro radi, a postoji i lokalna zadruga koju "drži Hrvat" starosedelac i za koga svi kažu da je jedan od najuglednijih ljudi u Hrtkovcima.

RASPRAVA O RAKIJI UMESTO O "SITUACIJI": Idući dalje naiđemo na Nikolinu kuću, rekli su nam da bi on mogao sa nama da razgovara o tome šta za selo znači ova "nova popularnost" i kako se uopšte živi. Nikola ima prizemnu kuću na glavnoj ulici, ograđenu kako treba i sa dvorištem na kome bi mu mnogi pozavideli. Kada naiđemo, on dođe do kapije i odmah mu je jasno ko smo, ali odbija da razgovaramo "na temu" jer "jednostavno neće o tome" i poziva da sednemo kod njega u letnju baštu i popijemo piće.

Nikola, koji izgleda kao da je u kasnim pedesetim, prodaje razne rakije i pasulj i kaže da od toga živi. Šljiva je 500 dinara za litar, a dunja 800. Pitam ga da li je dunja prava ili je mešana sa jabukom, a on kaže da je mešana sa jabukom, ali da ima i oko 30 litara "čiste" i da je ona skuplja. Ovaj pokušaj da se "uđe u razgovor" ne ide dalje od priče o rakiji, Nikola je odlučan da nema komentar na "dešavanja".

Odlazeći od njega idemo ka katoličkoj crkvi u nadi da ćemo naći velečasnog Ivicu Živkovića, koji je prethodnih nedelja bio raspoložen da razgovara sa novinarima, ali ga ne nalazimo tamo jer, kako nam kažu, obilazi druga sela.

Na drugom kraju sela, blizu izlaza ka Rumi, stoji Crkva Svetog Đorđa, zaštitnika sela, čiji će praznik selo proslavljati i ove godine, kolektivno. I zato, kada se kaže da skupova neće biti, to ne zvuči verovatno jer je seoska slava uvek masovni događaj kome prisustvuje većina meštana, pa je moguće zamisliti da se u to umuva i Šešelj – čisto da bi sebi povećao medijsko prisustvo.

Lokalni paroh nas dočekuje i pokazuje crkvu koja je iznutra u potpunosti oslikana i "završena", ali ni on ne može da govori za novine jer za to nema blagoslov svog pretpostavljenog. Kaže da je crkva napravljena od priloga meštana koji su verujući i poštuju crkvu.

"Za Uskrs nije bilo mesta ne samo u crkvi nego je i porta bila prepuna ljudi", kaže paroh dok se opraštamo na kapiji.

Tako će verovatno biti i naredne nedelje, kada se selo sakupi da slavi svoju slavu. Da obeleži tu neku, stariju tradiciju, stariju od 1992. godine i perioda kada se sve loše dešavalo i kada je i selo menjalo ime.

Iz istog broja

Prvomajski dvobroj

Naredni broj – 10. maja

Seksualno i reproduktivno zdravlje

Nema mesta za stid

Biljana Vasić

Intervju – Irina Subotić, istoričarka umetnosti

Beograd nije zaslužio da ga pretvore u Las Vegas

Sonja Ćirić

Portret savremenika – Nikola Jokić

Nova zvezda na košarkaškom nebu

Aleksandar Aleksić

Intervju – Džudi Dempsi, Karnegi fondacija

Gubitnici u igrama moći

Radoslav Ćebić

Valjevo – Poduhvati ministarke Zorane

Obišla »radove« koji će, možda, početi 2019.

Dragan Todorović

Hrišćanstvo – Istorija i legende

Isus i književnici

Ivan Ivanji

Srpska pravoslavna crkva

Gde god da krenem…

Jelena Jorgačević

Intervju – Vuk Jeremić

Šta su se sve dogovorili Vučić i Tači

Ivana Milanović Hrašovec

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu