Uoči zakona o amnestiji

Taktička ili tehnička mera 2

PRAZNA SAMO ZA SLIKANJE: Ćelija u beogradskom Centralnom zatvoru / foto: a. anđić

Taktička ili tehnička mera

Neplaćanje izdržavanja, lake "saobraćajke", lake telesne povrede, nasilnička ponašanja, takvih optuženika je najveći broj i takvim ljudima su zatrpani zatvori

Dok čeka na usvajanje po hitnom postupku, Predlog zakona o amnestiji koji je Vlada usvojila i koji je Skupštini dostavljen 5. oktobra, i dalje izaziva niz nedoumica. Da li je reč samo o milosrđu motivisanom političkim dodvoravanjem i nove vlade i šta iza toga zapravo stoji, ili je razlog krajnje racionalan kako bi se prenatrpani zatvori rasteretili i smanjili troškovi državnog budžeta? I šta je jače, gole, matematičke činjenice ili pitanje morala jednog društva ogrezlog u kriminalu u kome smanjenje kazni i oslobađanje zatvorenika zvuči u najmanju ruku paradoksalno?

Zato, osnovno pitanje koje se provlači glasi: a ko će sve biti amnestiran? Predlog zakona o amnestiji u svom prvom, ključnom stavu navodi: smanjenje izvršenja 25 odsto izrečene kazne zatvora osuđenicima za krivična dela; automatsko puštanje na slobodu svih onih koji su prvi put osuđeni na kaznu zatvora do tri meseca; prepolovljenje kazne zatvora za sva lica koja su prvi put osuđena na tri do šest meseci. Dalje se u stavovima kaže, amnestiji ne podležu: osuđeni na kaznu zatvora od 30 do 40 godina; osuđeni za krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom; zatim, za krivična dela protiv polne slobode; ne podležu osuđeni za nasilje u porodici; za neovlašćenu proizvodnju i stavljanje u promet opojnih droga; osuđeni za krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije; i za krivično delo primanja i davanja mita. Amnestiji ne podležu ni lica koja do stupanja na snagu ovog zakona budu više od tri puta pravosnažno osuđena na bezuslovnu kaznu zatvora.

TESNA KOŽA: Suma summarum, ako se danas u zatvorima nalazi oko 11.200 zatvorenika, amnestijom će biti obuhvaćeno njih oko 3600, od kojih će se trećina odmah naći na slobodi. Amnestija, prema procenama, donosi uštedu od 800 miliona dinara u državnoj kasi. Nije zgoreg naglasiti i to da je zakon jednokratan, pa svi oni, niko im ne bio u koži, koji budu osuđeni samo dan posle stupanja zakona na snagu, naravno, odležaće u zatvoru baš kao da amnestije nikad i nije bilo.

Međutim, vratimo se na broj zatvorenika od oko 11.200 koji trenutno u Srbiji izdržavaju kazne. Kapaciteti naših zatvora su takvi da mogu da prime oko 7000 zatvorenika, iz čega proizlazi jasna slika kako izgleda teskoban život u tako natrpanim prostorijama. I "Vreme" je u nekoliko navrata pisalo o ponižavajućim uslovima zatvorenika, o higijeni u prostorijama ispod podnošljivosti, o ruiniranosti prostorija, vlazi i prenaseljenosti, gde čak i u samice idu po tri zatvorenika.

Prenaseljenost zatvorskih ustanova je, da se razumemo, globalan trend koji je u poslednjih desetak godina zahvatio i Srbiju. I amnestija je takođe svetski trend, i to iz istih razloga, prenatrpanosti zatvora. Recimo da se do 2003. broj zatvorenika u Srbiji kretao uglavnom između pet i šest hiljada, a od tada godišnja stopa rasta zatvorske populacije iznosi preko 10 odsto, pa tako danas povećanje u odnosu na pomenutu godinu iznosi i više od 60 odsto.

Čini se opravdano, jer u celom svetu se radilo na tome da se suzbije kriminalitet, da se krivci uhapse, pa su onda i sudovi počeli da šalju više ljudi u zatvor i to iz nekoliko razloga. Kao prvo, javnost najviše voli kažnjavanje zatvorom, zatim zakoni za krivična dela su stroži, dodaju se uvek nova i nova krivična dela… Sud je valjda trebalo naterati da izriče veće kazne za neka krivična dela, pa je pooštrena i kaznena politika.

Za nepropisno nošenje oružja, kao na primer lovačke puške, optuženom se ne može izreći kazna ispod šest meseci. Paradoksalno, ali po zatvorima izgleda da nije ni mali broj baš tih s lovačkom puškom koji su uhvaćeni jer su je nepropisno nosili, recimo od majstora do nekog drugog lica (nerasklopljenu, bez dozvole…), ljudi koji izdržavaju svoju zatvorsku kaznu a da veze s kriminalom nemaju.

HITNA POMOĆ: Strateško rešenje u ovakvoj situaciji, kada je skoro dupliran broj zatvorenika u odnosu na postojeće kapacitete, jeste napraviti još zatvora. Profesionalci u ovoj oblasti kažu da je potrebno izgraditi još tri zatvora za po 500 ljudi, ali da je pre svega neophodno napraviti nov okružni zatvor u Beogradu. Njegova popunjenost sada izjednačava se sa brojem zatvorenih još iz vremena, od pojedinih, onoliko osporavane Sablje. Međutim, za izgradnju zatvora nije potrebna ni velika politička volja niti je važno koja je stranka na vlasti, naprosto potreban je ogroman novac koji država sada nema.

Najnoviji zatvor koji je kod nas izgrađen, u Padinskoj Skeli, za 450 zatvorenika, rađen je po vrhunskim standardima a za minimalne pare (po evropskim uslovima), koje iznose oko 10 miliona evra. U trenutku kada se država panično vrti oko svoje ose gledajući koju pre rupu da zakrpi, izdvajanje nekih 15 miliona evra za gradnju zatvora deluje gotovo apsurdno. Država se zato setila ne da uloži u zatvore, nego da iz njih malo prištedi, a amnestija deluje kao jedna od poželjnih mera u tom smislu.

Zapravo, na Predlog zakona o amnestiji i treba gledati kao na čisto tehničku, interventnu meru države kako bi se situacija koliko-toliko rasteretila. Neka relaksacija u smislu zatvorske gustine naseljenosti, smanjenja tenzija s obzirom na prevelik broj ljudi i ugrožavanje elementarnih ljudskih prava, bila je neophodna. Pogotovo što se išlo na to da se ljudi osuđeni na tri i šest meseci jednostavno amnestiraju, a oni nisu ni kriminalci niti prave kakav veliki problem društvu u celini.

Ono što može biti predmet najveće kritike jeste što će ovom amnestijom biti obuhvaćena i neka zvučna imena iz sveta podzemlja. Na primer, amnestijom Sretenu Jociću (Joca Amsterdam), koji je dobio 15 godina zatvora za podstrekavanje na ubistvo, smanjiće se kazna za četvrtinu. Javnost opterećuje i to da li je iz amnestije trebalo isključiti pojedina imena kao što su Andrija Drašković, kome je suđeno 11 godina pa presuđeno devet i koji će se naći na slobodi odmah po stupanju zakona na snagu. Da li je trebalo izuzeti iz zakona Uroša Mišića, ubice Brisa Tatona, Luku Bojovića i još neka imena sa naslovnica i poternica, koji će amnestijom svakako biti mnogo bliže slobodi.

Javnost je sa svoje, moralne, strane zasigurno u pravu, međutim ako se amnestija posmatra kao pravni institut koji jednako deluje prema svima, tačnije prema grupama ljudi, onda se ona bavi samo određenim kategorijama ljudi, a ne pojedincima. Filigranski rad u detaljima zakona svakako je neophodan, mada i pored toga nema sumnje da će "kolateralnih šteta" u amnestiji biti, i da će se o njima naveliko pričati.

Svede li se cela ova priča na moralnu dimenziju, da li društvo treba da oprašta izvršiocima krivičnih dela, odgovor je naravno da ne treba. Ali, ako se uzmu sve okolnosti u obzir, pre svega prenaseljenost zatvora, pa onda ko se sve nalazi u njima, pa ušteda državne kase, onda amnestija kao tehnička mera više liči na posledicu mogućnosti da se od dva zla izabere ono manje.

SKUPO I SUVIŠNO: Druga je priča ko se nalazi u našim zatvorima, da li uopšte treba tu da bude, te koliko je ceo sudski postupak kroz koji je prošao koštao državu. Ruku na srce, nisu svi ni u istom riziku da budu zatvoreni, a po pravilu u najvećem su oni iz najnižih slojeva.

Sagovornica "Vremena" na ovu temu, Gordana Čolić, javna tužiteljka u Višem javnom tužilaštvu u Pančevu, govori o ogromnim sredstvima državnog budžeta koja se izdvajaju za suđenja za krivična dela. Suđenja kod nas, poznato je, traju dugo, događaju se opstrukcije i od odbrane i od okrivljenog, česte su promene Krivičnog zakonika.

"Sistem ne podržava ni tužioce ni sudije", kaže Čolić, "da ubrzamo suđenja. Kada toliko dugo traje postupak, kada znamo da u 90 odsto slučajeva sudimo ljudima koji su nižeg staleža, za koje znamo u startu da ne mogu da plate troškove krivičnog postupka a da ne ugroze svoju egzistenciju i egzistenciju svoje porodice, onda su to ogromni troškovi. U pojedinim slučajevima iznose oko 10.000 evra, pa još kad se dodaju troškovi boravka u zatvoru i mnogo više od toga. Znam da država ne sme da vodi računa o tome, jer je to društveno opasno delo i mora da se spreči, mora da se sankcioniše, mora da se utiče na ostale da ne vrše krivična dela, ali jedna ovako siromašna država to veoma teško podnosi."

U tom smislu, amnestija je po njenom mišljenju pozitivna mera koja će sprečiti dalje trošenje novca jer je već ogroman novac potrošen u krivičnim postupcima. A u tim postupcima najveći je broj sitnih kriminalaca ili onih koji nisu društveno opasni. Tako na Višem sudu, kada je reč o krivičnom delu trgovina drogom, u 80 odsto slučajeva se sudi sitnim dilerima. Dalje, prema podacima tužiteljke Čolić, na osnovnom nivou, skoro 80 odsto predmeta se radi po skraćenom postupku, a skraćeni postupak se vodi za krivično delo gde je zaprećena kazna do pet godina zatvora. Sam skraćeni postupak, sama zaprećena kazna govori da su to društveno manje opasna dela. Samo u 20 odsto krivičnih dela se podiže optužnica, znači da je zaprećena kazna preko osam godina zatvora.

"To govori kakvim predmetima su zatrpani naši sudovi: neplaćanje izdržavanja, lake ‘saobraćajke’, lake telesne povrede, nasilnička ponašanja, to je sve tri, pet, najviše osam godina zaprećene kazne. U najvećem broju slučajeva se izriču uslovne osude a kod povratnika se izriču kazne do godinu dana zatvora. U svakom slučaju, takvih optuženika je najveći broj i takvim ljudima su zatrpani zatvori."

Zatvorski pritvori su posebna priča. Prepuni su osuđenih lica, prvostepeno osuđenih lica koja čekaju na drugostepenu konačnu odluku. A ta drugostepena odluka se čeka i po dve i tri godine. Ni upravnici zatvora više ne znaju šta će sa tolikim "pritvorenicima".

Otvaraju se tu i drugi problemi, na primer policijske krivične prijave. Nekad su one bez materijalnih dokaza, svedočenja, pa ih tužilaštva iz neznanja procesuiraju pred sudom, pa ih sud iz neznanja preuzima kada se završi istraga, pa su na kraju česte oslobađajuće presude te optuženi traži naknadu štete za ležanje u pritvoru, duševni bol, a troškovi krivičnog postupka padaju na teret suda, odnosno državnog budžeta. Sve u svemu, po mišljenju tužiteljke Čolić, prisutna je ovde i nestručnost i ogroman strah da se odustane od celog postupka, ako nema dela i nema dokaza, a državu to mnogo košta. I to je jedan začarani krug iz koga skoro niko nema petlju da izađe, kaže ona. "Zato preferiram, što više radite nagodbe, jer je nesvrsishodno goniti sve te ljude."

Nije težak zatvor, već zatvorenici

"Kad sam prvi put otišla u pančevački CZ", kaže Gordana Čolić, "pitala sam da li razdvajaju zatvorenike po težini izvršenog krivičnog dela, i dobila odgovor: ‘Pa mi ne možemo da odvojimo ni maloletnike od punoletnih ubica i silovatelja, a kamoli sve te ubice od izvršilaca lakših i težih ‘saobraćajki’."

Iz istog broja

Lični stav – Bankarstvo u Srbiji

Ko je zaustavio internet

Slobodan Marković

Portret savremenika – Ugo Čaves, predsednik Venecuele

Dok je nafte, biće socijalizma

Biljana Vasić

Anatomija jedne namere

Crnjenje belog šengena

Miodrag Kreculj

Kadrovska politika (najava)

Oni dolaze – estradizacija umesto departizacije

Jovana Gligorijević

Kadrovska politika

Oni dolaze – estradizacija umesto departizacije

Jovana Gligorijević

Političari protiv pravosuđa

Princip je isti, sve ostalo – nijanse

Tatjana Tagirov

Srbija i Evropska unija (najava)

Nervoza u Nemanjinoj 11

Zora Drčelić

Srbija i Evropska unija

Nervoza u Nemanjinoj 11

Zora Drčelić

Nobelova nagrada za mir Evropskoj uniji

Norveški rijaliti šou

Momir Turudić

Koliko košta vozačka dozvola

Dugo putovanje u krug

Zoran Majdin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu