Iskaz Ljubiše Buhe, zvanog Čume

14. 1. 2004. / 16.46

Svedok saradnik, u nedostatku boljeg

Da nisu dobili Čumeta, šta bi postigli? Nešto bi svakako uradili, jer su "Uskok" i UBPOK već bili na tragu Zemuncima, a i Legija je izazivao nezdravo zanimanje MUP-a i delova BIA-e. Bilo je tu još uglova: heroinski kanali, putevi i krajnja odredišta profita, ulozi dovoljno veliki da se ostane bez glave za tren oka – što se i događalo. Ali, iz nekog razloga, dobili su samo Ljubišu Buhu Čumeta kao prvi prodor unutra. Kakav-takav, Čume je bio jedini u tom trenutku

Piše: Miloš Vasić

"Jeste se Čume bavio kriminalom, ali on nije bio zločinac kao što su Spasojević i Luković Legija."
Đura Mutavi

Svedok saradnik, u nedostatku boljeg 1

Merila kojih se Miladin Đura Mutavi Suvajdžić držao dajući gornju ocenu sigurno su drugačija od normalnih, ali su precizna u njegovom sistemu vrednosti. Bavio se Čume svačim, detalji su u Beloj knjizi MUP-a Srbije iz 2001; izgradio je Čume sebi svoj mali i udobni feudalni posed u Surčinu, investirao je usluge i novce da stekne zaštitu Javne i Državne bezbednosti, konsolidovao se i zaokružio tržišta. Onda je počeo da se pomera ka legalnim poslovima: prvo "registracija automobila u Belom Manastiru"; tada je to iz nekog razloga bilo "legalno", a Čume je imao načina da kod Gorana Hadžića automobile ukradene u Evropi "opere" i legalizuje. Kaže da je uzalud nudio taj "legalni" posao Dući Spasojeviću i Kumu Lukoviću dok su još bili niko i ništa, sitni kriminalci "dva-tri grama, znaći, batice" (heroina na ulici). Duća i Kum, kao što će se videti, imali su veće ambicije. Čume je kasnije prešao u građevince i taman kad ga je krenulo to s asfaltiranjem puteva, počeli su poznati problemi.

TRKA SA VREMENOM: Čume dan-danas tvrdi da pojma nema zašto se razišao s Dućom, Kumom i Zemuncima, mada o tome ima raznih teorija u koje nećemo sada ulaziti. Sigurno je samo da njihove ambicije delio nije: on je čovek oprezan, u trenutku razlaza (negde 2002) on je situiran, neko i nešto barem u Surčinu i Zemunu, za razliku od njih, pohlepnih i gladnih skorojevića s juga. Prema izveštaju Koraćeve komisije (koja je ispitivala sistem obezbeđenja Zorana Đinđića), tokom oružane pobune JSO-a, u novembru 2001, "JSO dobija posrednu podršku dela vrha savezne države i nekih medija koji su organizovani od strane Dušana Spasojevića i Ljubiše Buhe" (str. 24), što znači da je Čume pazio na kojoj će strani biti u to vreme. Uprkos tome, Duća, njegov najbolji drug Legija i Kum imali su nešto mnogo protiv Čumeta: dovoljno za dva pokušaja ubistva i uništavanje Čumetovih građevinskih mašina eksplozivom. Prvo su probali da ga otruju, pa je preživeo; kaže zahvaljujući generalu Nebojši Pavkoviću, novostečenom prijatelju. Gen. Pavković počeo je posle 5. oktobra da zalazi u Surčin kod izvesnih Surčinaca s još nekim političarima iz DOS-a koji su voleli konje i provod. Onda su u leto 2002. Legija lično i njegov čovek Sretko Kalinić otišli u Zemun Polje da ubiju Čumeta, koji je tog jutra išao na teren svoje firme Difens. Poneli su automatske puške sistema Kalašnjikov (M-70) s prigušivačima, ali nisu bili svesni da su u JSO-u dobili i odgovarajuću municiju za njih, takozvanu podzvučnu. Taj metak ima smanjeno barutno punjenje (i odgovarajuću čauru, s debljim zidovima i smanjenom zapreminom) i ne može da repetira zatvarač kalašnjikova, pa se on mora repetirati rukom za svaki hitac. Legija, čiji je posao bio da ubije Čumeta, zbunio se, misleći da mu se puška zaglavila; Sretko je postupio logično, repetirao pušku rukom i pucajući ubio Ivicu Nikolića, Čumetovog telohranitelja. Čume je pobegao. Toliko o "stručnosti i profesionalnosti ‘crvenih beretki’".

Čume je shvatio da je situacija postala veoma nehigijenska i, kako kaže, početkom avgusta 2002, diskretno se udaljio u pravcu "Male Azije", gde se dobro prikrio. Koristio je razne mobilne telefone, sve u romingu, s nemačkim pozivnim brojem ili bez identifikacije polaznog poziva, i javljao se često raznima, uključujući i kolegu Jovana Dulovića iz "Vremena" kome je dao i intervju. Ispostaviće se međutim, da se javljao i u MUP Srbije. Živi i nedostupni Čume iz nekog razloga jako je brinuo Duću i Legiju, pa su se veoma trudili da ga lociraju i ubiju. Ispostaviće se opet da su za to imali veoma jake razloge: Čume, suočen s okolnostima, nema više šta da izgubi. Žena Ljilja u raznim novinama objavljuje pisma koja diktiraju Duća i Legija, a formuliše Slobodan Resimić, "Sloba Talijan", inače Čumetov snabdevač kradenih italijanskih kola, kako tvrdi Đura Mutavi; građevinske mašine su mu momci iz JSO-a (Nenad Škene Šare, između ostalih) digli u vazduh; pre ili kasnije će ga Duća i Legija pronaći, jer imaju i državne resurse na svojoj strani. Osim toga, u njegovom glavnom stanu u Surčinu, tržnom centru Kotobanja pronađen je neki heroin i automatske puške poreklom iz 6. Stanice milicije, Stari grad, odnete 5. oktobra (može se rekonstruisati ko je sve zauzimao tu stanicu milicije tog popodneva i to bi bilo veoma zanimljivo). To je za Čumeta postala trka s vremenom: ili će on da potkaže Duću i Legiju – ili će oni da ga u tome spreče na način definitivan. U to vreme, u novembru 2002, potmule napetosti dramatično rastu u Beogradu: istovremeno ubistvo Nenada Batočanina iz savezne policije i trgovca drogom Željka Škrbe, dok razgovaraju u policijskom službenom autu, uverljiva je ilustracija šta će se dogoditi onima koji pričaju s policijom u nadi da će postati svedoci saradnici. Već tada u novosadskoj policiji postoje osnove za sumnju da je Škrbin kontakt Čoda Nišavić važan segment novosadsko-futoškog ogranka heroinskog puta (koji za račun Duće Spasojevića drži Đura Mutavi), ali se po tome iz nekog razloga ne postupa; neki misle da je to zato što su ti heroinski profiti skretani u pravcu Republike Srpske; drugi misle da su to jednostavno prevelike pare da bi se taj kanal presekao samo zbog jednog mrtvog policajca.

KONTAKTI: MUP Srbije, svestan razvoja događaja, obradovao se ponudi Ljubiše Buhe Čumeta da sarađuje. Kako je ta stvar bila urađena s te strane, ne zna se; zna se – iz izveštaja Koraćeve komisije – da je "procena MUP-a bila da će on biti otvoreniji u razgovoru sa čovekom koji je zadužen za kontakte s medijima, nego sa nekim pripadnikom MUP-a", pa je "po sugestiji vrha MUP-a Republike Srbije tadašnji sekretar Biroa za informisanje Republike Srbije Vladimir Popović stupio u kontakt s Ljubišom Buhom… Popović se s Buhom sreo desetak puta i o tim kontaktima redovno obaveštavao rukovodioce MUP-a Srbije, posebno zamenika ministra Nenada Milića. Ti kontakti su ostvareni krajem 2002. godine. Vladimir Popović je kontakte prekinuo po sugestiji MUP-a. Kako je izjavio članovima Komisije, Vladimir Popović je utvrdio da je Milorad Bracanović (tada zamenik direktora BIA; M.V.) obavestio zamenika ministra unutrašnjih poslova Nenada Milića o telefonskom razgovoru Vladimira Popovića i Ljubiše Buhe, u trenutku kada, po izjavi Vladimira Popovića, on više nikakve kontakte sa Buhom nije imao. Komisija nije bila u prilici da do kraja rasvetli ovaj događaj, s obzirom na to da ne postoji pisana beleška o ovom kontaktu, ali on predstavlja indiciju da je u procesu nadzora i praćenja koje je RDB (sic!) sprovodio nad pripadnicima zemunskog i surčinskog klana bilo lažnih informacija. Jedino bi eventualna unutrašnja istraga u BIA mogla da odgovori na pitanje da li je ova indicija opravdana, ako je bilo izmene podataka, ko ih je vršio i na koji način." (str. 32. Izveštaja) Ništa bez Bracanovića u ovom i u drugim slučajevima, a on na slobodi; još nije ni svedok saradnik…

Kontakt sa Čumetom – osim što je dokaz neslućenih diplomatskih talenata Bebe Popovića – prozveo je akciju Svedok: 30. januara 2003. formirana je veoma diskretna radna grupa pod tim kodnim imenom od ljudi iz UBPOK-a, Uprava kriminalističke policije Srbije i Beograda i BIA. Rukovodilac je bio Boro Banjac, a zamenik Mile Novaković; grupa je radila van prostorija MUP-a i BIA, u najstrožoj tajnosti. Operativni deo posla vodili su Kriminalistička policija i UBPOK, a BIA je pružala tehničku podršku, uglavnom prisluškujući telefone.

Čume je došao u zemlju krišom i pod teškom zaštitom vlasti. U stvari je čudo da su uspeli da ga sačuvaju do 12. marta… Čume je dao najmanje dva iscrpna iskaza, od kojih se u javnosti pojavio jedan, dat 18. novembra 2003. pred istražnim sudijom, zamenikom specijalnog tužioca i braniocima. Taj iskaz je – za razliku od iskaza Zvezdana Jovanovića – prepis sa snimka, pa je u tom smislu, a s obzirom na Čumetov poznati način izražavanja, "prilično nesuvisao", kako se ograđuje redakcija "Balkana", lista koji ga prvi objavljuje u celini. Inače, Čume se prvi put javlja u javnosti preko Radija B92, početkom 2003, i senzacionalnom izjavom da su Zemunci – između ostalog – ubili i zakopali u planini Ivana Stambolića (pogrešio je samo u imenu planine: rekao je Avala).

SLUČAJ LAINOVIĆ: Problem sa ovim, objavljenim, iskazom Ljubiše Buhe Čumeta nije u "nesuvislosti" (dâ se razumeti šta on hoće da kaže), već u tome što je najveći broj Čumetovih saznanja o zemunskom klanu i njegovim poslovima posredan. Čumetu je pričao ovaj i onaj ovo i ono o onome i ostalom. To znači da će Čumetovo svedočenje na sudu morati da bude potkrepljivano i poređeno s poznatim materijalnim činjenicama i izjavama drugih svedoka. Jedino što je Čume svojim očima video jesu dva umetnika u "fantomkama" koji pucaju na njega i promašuju ga u leto 2002. u krugu firme Difens i koje ne bi mogao pozitivno da identifikuje. Ima još jedna epizoda, ali oko nje postoji neslaganje: ubistvo Branislava Lainovića "Dugog". Čume tvrdi da je 20. marta 2000. slučajno pokupio autom Miloša Simovića i odvezao ga do Ustaničke, do hotela "Srbija", da "nešto svrši"; Simović se onda vratio u auto i rekao Čumetu da je ubio Dugog, na šta se Čume zaprepastio i jako naljutio, kaže. Kako tvrdi NIN u broju od 25. decembra, u prvobitnoj optužnici protiv Čumeta (pre nego što će postati svedok-saradnik, valjda), međutim, stoji da je on u autu predao Milošu Simoviću revolver kalibra .38 specijal, da je iz tog revolvera Simović ubio Lainovića s dva hica u glavu i da su zajedno pobegli s lica mesta. Taj će se problem svakako pojaviti tokom svedočenja Ljubiše Buhe na suđenju za ubistvo Đinđića. Veći deo onoga što Čume u svom iskazu inače tvrdi dâ se potkrepiti iskazima ostalih svedoka i optuženih; sve to sklapa se u relativno konzistentnu verziju događaja, koju će biti potrebno odbraniti od izvesno žestokih napada advokata optuženih.

HAJKA: Najmanji problem biće dokazati da je Čume zaista bio ugrožen; malo veći problem biće objasniti zašto. Svi dosad poznati iskazi pominju Čumeta kao metu Dućine i Legijine bande: nameštali su Čumetu dezinformaciju da mu gen. Aco Tomić radi o glavi i pokušavali da mu sugerišu da Tomića valja ubiti; raspisivali nagradu za informaciju gde se Čume skriva; pritiskali Bracanovića da ga pronađe koristeći resurse BIA; olajavali ga po svojim pitomim medijima kao najvećeg zlikovca, a Legija u svom čuvenom pismu Srpstvu Vaskolikom od 28. januara 2003. kuka nad državom kojoj Čume treba da pomogne. Vojislav Šešelj, već u nervozi i strahu hoće li se na vreme dokopati Haga, pre nego što ovi ludaci učine ono što su namerili, kaže u intervjuu NIN-u (6. februar 2003): "I Đinđiću i Amerikancima smeta cela ta jedinica ‘crvenih beretki’. Oni sada prepariraju Ljubišu Buhu Čumeta, da bi na osnovu njegovog iskaza jedinicu proglasili za zločinačku organizaciju i da je potpuno unište." Na pitanje: "Mislite li da je uz pomoć gospodina Buhe pripremljen niz optužnica?" Šešelj precizira: "Prvo se traži da Buha svedoči protiv Miloševića. To sam iz američkih diplomatskih izvora saznao." Pa onda priča kako "u martu mesecu protiv Legije stiže optužnica" (iz Haga, naravno), da on tamo svedoči protiv Miloševića, "a Đinđić bi hteo da se Legija pre toga likvidira". Sada je jasnije zašto je dr Šešelj navrat-nanos zapalio u Hag, lažući da je kartu rezervisao mnogo ranije; rezervisana je tek dan pred odlazak, kako "Vreme" saznaje. Ali, to je stvar istrage o ulozi Šešelja u zaveri za atentat na Đinđića.

Neće biti lako Čumetu kao svedoku saradniku na glavnom pretresu po ubistvu Zorana Đinđića. Advokati odbrane insistiraće na aspektu "rekla-kazala": čuo od ovoga i od onoga ovo i ono; prikazivaće njegov moralni lik na razne očekivane načine; osporavaće njegov status svedoka saradnika zbog vodeće uloge u surčinskom klanu i sumnje da je podstrekač i saučesnik najmanje u ubistvu Dugog Lainovića, ako ne i u nekim drugim akcijama.

Ali Čume je jedino što je vlast imala pre 12. marta i pitanje je šta bi svršila bez tog početnog prodora u inače dobro zadihtovanu strukturu Dućine i Legijine organizacije. Zoran Vukojević Vuk, bivši policajac zemunskog i gročanskog OUP-a i jedan od optuženih, lepo kaže da nije smeo da prijavi pripreme za atentat na Đinđića jer nije imao kome, pošto su policija i Državna bezbednost probušene; isto kaže i Saša Pejaković Pele iz JSO-a: "Da sam počeo da se raspitujem o tome, ne bih više bio živ."

Iz istog broja

Dokumenti - Iskaz Radomira Markovića

„Stambolića treba ukloniti“

Jovan Dulović

Nuklearni institut "Vinča"

Cepanje atomskog parka

Dejan Anastasijević

Šta čeka novu vladu

Reforme i bes

Miša Brkić

Velika iščekivanja

Srpska vlada – uputstvo za početnike

Milan Milošević

Podsećanje - radikali na vlasti

Oni se nisu promenili

Tamara Skrozza

Demokratska stranka Srbije

Oročena manjinska vlada

Vera Didanović

Lista SPS-a

A sad adio

N.LJ.S

Demokratska stranka

Izborio se

Nenad Lj. Stefanović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu