Ličnost godine – Olja Bećković

Svako razuman treba da ga se plaši 2

Svako razuman treba da ga se plaši

Intervju koji je sa Oljom Bećković vođen dan nakon martovskih izbora 2014. ("Vreme", br.1211) završio se pričom o umoru od neizvesnosti i stalnoj zebnji od naslovnih strana. Rekla je tom prilikom da "postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu osećaš se kao u horor filmu". Ova tegobna slika pokazala se kao proročanska, jer je samo tri meseca kasnije vodila svoju poslednju emisiju na TV B92. Iako se "Utisak nedelje" emitovao od 1991. i ugostio, između ostalih, mnoge protivnike Miloševićevog režima, a kasnije i oponente svih potonjih vlasti, niko se do prošle godine nije dosetio da ga potpuno ukine. Kao mesto na kojem su se ukrštala različita viđenja naših života, "Utisak" je bio svojevrsni simbol civilizovanog dela Srbije, a način na koji je posle skoro četvrt veka uklonjen s ekrana postao je paradigma onoga u šta se Srbija ubrzanim tempom pretvara. Proglašavajući Olju Bećković za Ličnost godine, urednički kolegijum "Vremena" saopštio je da je autorka "Utiska nedelje" odigrala ključnu ulogu u odbrani slobode javnog govora, novinarske profesionalnosti i ljudske pristojnosti. O tome su, uostalom, svedočile i brojne nagrade koje je za svoj rad dobila – između ostalih, bila je prva dobitnica nagrade "Osvajanje slobode", a baš 2014. primila je nagradu "Vitez profesije", kao i najuglednije novinarsko priznanje, nagradu "Jug Grizelj". Koliko god impresivna bila, zvanična biografija Olje Bećković ipak ne otkriva koliko je bio dug i ponekad mučan put do "Utiska" kakvog smo ga znali, i do Olje kakvu poznajemo. U njoj se ne pominju limene papilotne i kombinezoni, učenje kako da se rukuje i veridba plastičnim prstenom, a ne objašnjava se ni kako jedan telefonski poziv ili jedna reč u komadu Tenesija Vilijamsa može sudbinski da utiče na nečiji život. Zvanična biografija takođe ne beleži kako se oseća majka čiji se sin – samo zbog njenog posla – nađe na naslovnim stranama tabloida, ali ni šta sve može da podrazumeva jedan poziv u Jajince. Upravo o tim temama – na prvi pogled nepovezanim sa zvaničnom biografijom – pričali smo s Oljom Bećković u poslednjim danima decembra.

LJUDMILA i OLJA U 24 KVADRATA: Pre nego što smo se rodile Ljudmila i ja, mama (Vera) i tata (Matija) živeli su u iznajmljenoj sobi u Vasinoj ulici. Gazdarica im je rekla da se pakuju napolje čim se rodi dete. Pritom, niko ni sanjao nije da neće da se rodi dete, već deca. Bili su tu i oni filozofi koji su govorili "kakva lepa trudnica", "kakva ravna kičma", "sigurno će biti sin". U to da će biti sin nije bilo nikakve sumnje.

Mamin termin bio je 25. maj, ali je ona htela da za Prvi maj ide kod nekih rođaka u Obrenovac. Tata nije hteo ni da čuje za to. Dan pred praznike pričali su o tome dok su šetali Knez Mihailovom i zbog toga su se tu na ulici i posvađali. Mama je otišla u sobicu u Vasinoj, a tata svojim putem. Kada se vratio te noći, gazdarica mu je rekla da je krenuo porođaj i da je mama otišla. Stigao je u Višegradsku, rekao ime i prezime i žena na šalteru mu je saopštila da je dobio ćerku. Ali, to je u njegovoj glavi bila greška, jer je očekivao sina. Okrenuo se i pošao napolje. Čim se okrenuo, žena je viknula: oprostite, gospodine, i njemu se odjednom sve uklopilo – jer, znao je i sam da je greška.

Umesto da mu kaže da je sin, rekla mu je: "Ne ćerka. Dve ćerke." Bio je zapanjen. Iz govornice ispred bolnice pozvao je Miodraga Bulatovića, a ovaj mu je, kad je čuo da je Vera rodila dve ćerke, rekao: "Takve stvari nisu za zezanje."

To je, dakle, bila situacija. Imamo dvoje dece i na ulici smo. Sve je rešeno tako što je tata slučajno nabasao na kolegu iz Udruženja književnika, koje je imalo nekakve stanove na lageru – sticajem okolnosti, to je tada bio stan od 24 kvadrata u Ulici 27. marta. Uzeo je ključeve i s njima u ruci odmah otišao do porodilišta.

"Imamo stan!", vikao je ispod prozora.

"Koliko košta? Koliko košta?", dovikivala mu je mama.

"Ne košta! Naš je, naš!"

Nekoliko dana kasnije, u taj su stan uneli dve pletene korpe u kojima smo bile nas dve i jedan veliki dušek. Stalno su prepričavali tu scenu i kako su tada govorili: "Vidi što nam je lepo." Posle tih korpi imale smo dva spojena kreveca. Kad god bi neko dolazio u goste – a tada se išlo u goste, i kuća nam je stalno bila puna – preko rešetki na krevecima stavljali su ćebence da ne možemo da vidimo. Nije bilo nikakve pobune, to je za nas bilo laku noć. Ipak, sećam se kako smo prstićima pokušavale da pomerimo to ćebence, da malo snimimo šta to oni tako fantastično rade.

U tom stanu živele smo do prvog razreda osnovne, kada smo se preselile na Konjarnik i dobile svoju sobu.

VERENA ZA DUŠKA: Svako veče je kod nas neko bio. Dolazili su Duško Radović, Steva Raičković, Borislav Mihajlović Mihiz, Aca Antić, Milovan Đilas, Zdravko Šotra, razni svet se okupljao. Kao mala, nisam imala osećaj da su oni nešto posebno, da su neke face, ali sam htela da se udam za Duška Radovića. Mislila sam da je to najlepši čovek svih vremena. Imala sam ideju da kad si mali, jednom porasteš, a da onaj što je porastao, stalno ostaje porastao; da baba zauvek ostaje baba. Tako sam i zaključila: super, samo ja da porastem, a Duško će da ostane isti kakav je i sad. Tu se već videla razlika između mene i Ljudmile, pošto sam ja mislila da je Duško najlepši na svetu, a ona je isto to mislila za Šotru. Pritom, Duško je imao one bore i spuštene obraze, i delovao je nekako topao, i nežan, i mek, a Šotra je bio pravi lep čovek, čovek sa stilom.

Pošto je znao šta osećam, Duško mi je čak na pijaci kupio i nekakav "verenički prsten", ogroman, plastični, i ja sam to sa oduševljenjem nosila. Bila sam "verena" i ta naša "romansa" trajala je godinama. Kad otputujemo kod babe u Kolašin, on nam je plaćao kad bismo ga sanjale. Javiš mu da si ga sanjala i on ti pošalje pare – stodinarku selotejpom zalepljenu za razglednicu.

ZA LEPOTU MORA DA SE TRPI: Ljudmila i ja smo i inače bile potpuno različite. Ja sam bila žensko hiljadu na sat, a ona je bila muškarača. Njoj su kupovali pištolje na kapisle i fenomenalno se igrala klikerima, a moje želje bile su one kičerske – recimo, da mi mama kupi lutku u venčanici, mlâdu. Baš u vreme kada sam bila "verena", a imala sam četiri godine, insistirala sam da spavam u kombinezonu. Nikom nije bilo jasno otkud to, gde sam to čula, gde sam videla taj uzor, ali to je moralo da se trpi, da mi se uveče obuče kombinezončić i da mi se stave one limene papilotne. To je bio jedini uslov da uopšte odem na spavanje. Mama mi je objašnjavala da će to da me boli, ali ja sam verovala u onu mudrost da za lepotu mora da se trpi.

To me je jako dugo držalo, celu osnovnu školu, uprkos tome što je mama bila užasnuta i bespomoćna i što je sve pokušala ne bi li me nekako prizvala svesti. U osnovnoj školi izgledala sam kao ona filmska Žuta, to je bio moj stil: nosila sam štikle i raskopčane košulje, imala iščupane obrve i umesto njih neke linijice nad očima. Stalno sam nešto žurila da odrastem.

Tada je postojao onaj uređaj "figaro" za uvijanje kose, i nisam odlazila u školu dok njime ne uvijem šiške na spolja. Ali, pošto sam to radila rano ujutro, tako sanjiva uvek bih se opekla i redovno sam imala trag vrelog "figara" na čelu.

Onda sam negde u novinama pročitala da je, ako hoćeš da ti sijaju oči, dovoljno da u njih kapneš nekoliko kapi limuna. Radila sam to skoro nedelju dana, sve dok me mama nije uhvatila. Te bolove ne mogu ni da opišem. Kad kapneš kap limuna, par minuta ti sve bruji i moraš da se držiš za glavu da bi ti bilo lakše. Ali, kao što sam sa četiri mislila da za lepotu treba trpeti, tako sam mislila i sa dvanaest. I naravno da sam imala sjaj u očima, ko ga ne bi imao…

Imala sam i neke druge ideje o ženstvenosti. Osim stila odevanja, bilo je tu i afektiranje bez kraja i konca. Mamu je i to užasavalo. Kad god bih krenula negde u grad, ona bi mi s vrata dovikivala: "Molim te samo da ne afektiraš."

Htela sam uvek da budem u centru pažnje. Na putu ka samoposluzi zamišljala sam da me snimaju kamere. A kad te snimaju kamere, hodaš na poseban način i ne opuštaš se nijednog trenutka.

DRAMA: Jedan od vrhunaca ženstvenosti bio mi je da si stalno u nekoj drami i da si stalno nešto tužna, stalno si neka tragična dramska ličnost. Recimo, stalno sam bila zaljubljena, a moj način da dođem do svog predmeta obožavanja svodio se na to da sednem u neki ćošak i da onda dam sve od sebe da na neku foru isteram suzu. Sve s idejom da taj dečko priđe i pita: "Šta ti je?"

A ja da mu kažem: "Ništa."

Naravno, ta mi se želja nikada nije ostvarila. I tako su se svi provodili, a ja sam jedina sedela sa strane i trudila se da zaplačem. Sve žurke su mi tako propale.

Nažalost, to sa dramom meni je i uspelo. Kada imaš u vidu šta se meni sve u životu desilo, čini se da sam na kraju, kada više nisam želela da budem tragična ličnost, to ipak postala. Međutim, tada sam navukla svoj osmeh i zadržala ga zauvek. Sve nekako obrnuto.

Kad nisam imala nikakav problem u životu, htela sam da plačem. Kada su krenuli da se ređaju, bila sam u fazonu "nije mi ništa". I gluma mi je dosta pomogla u tom ozdravljenju. Oni te na tom fakultetu zdrobe i na kraju te vrate na ono što si u suštini ti.

ĐIDO I PALČEVI: Milovan Đilas me je naučio da se rukujem. Kada je jednom došao kod nas, pružio mi je ruku, a ja nisam znala kako da mu odgovorim, pošto za rukovanjem do tada nisam imala potrebu. Pružila sam mu ruku onako, "mrtva riba" fazon. Na šta mi je on rekao da to tako ne ide i naučio me da palac mora da "uđe u palac".

Sećam se jedne Evrovizije i da su pobedili Ambasadori i Ismeta Krvavac. Ona mi se užasno dopadala, a zbog naočara za sunce koje je nosila prvi put sam poželela da ih imam i ja: bile su to naočare kao današnje "rej ban", sa plavim staklima, a u optici u Knez Mihailovoj koštale su 26 hiljada. To je za mamu i tatu bila nezamisliva suma.

Baš kada je Đido bio kod nas, ispričala sam im o tim naočarima. On mi je odmah zakazao sastanak za sutradan u podne na Studentskom trgu i kupio mi te naočare.

Kad smo bile drugi razred, on i njegova žena su nam, recimo, doneli knjigu o tome kako nastaju bebe. Ne sećam se da nam je iko pre o tome govorio i bilo je stvarno hrabro s njegove strane da se umeša u to.

ZNAM ŠTA GOVORIM: Posle trećeg razreda gimnazije, zaključila sam da mi je toga dosta, da treba da se ode na fakultet i da je gluma najbolja ideja, jer tamo je to bilo moguće. Ako položiš prijemni, imaš diferencijalne ispite i kraj. To sam i uradila. Položila sam iz prve i postala studentkinja.

Za mog tatu, upis na Akademiju bio je jedna od najšokantnijih odluka u mom životu. Ipak, prihvatili su to kao "sve je u redu". To je inače bio jedan od sistema vaspitanja, da se ne "pecaju" i da to ne shvataju ozbiljno – ako se oni ne upecaju, i ti ćeš zaboraviti tu idiotsku ideju.

Pošto je nisam zaboravila, prešli su na sledeći korak. Mama je fenomenalno kuvala i redovno su se pravili nedeljni ručkovi, na koje je uvek neko dolazio. Sećam se da su tada pozvali Miru Miočinović, ženu Danila Kiša, pošto je predavala istoriju jugoslovenske drame, a znali su i da je volim. Ona je bila zadužena da mi objasni da je to potpuno pogrešan izbor i da to ne bi trebalo da uradim. Ja sam sve mudro slušala, baš kao što sam slušala i kada mi je tata čitao Andrićeve citate i razgovore sa Gojom, gde se on ruga pozorištu. Pažljivo sam pratila, svemu tome se divila i spremala prijemni.

A prijemni je takođe bio deo tog mog paćeničkog pristupa životu. Izabrala sam da recitujem Desanku Maksimović i pesmu Po rastanku. Sa 17 godina recitovala sam "Nekad sam bila dobra i mlada, i poverljiva i puna nada, nekada pre…". Ništa bolje nije bilo ni sa monologom. Tu sam izabrala jedan Stelin monolog iz Tramvaja zvanog želja Tenesija Vilijamsa. Ona tu sedi i silno drami, svađa se sa sestrom i kaže joj nešto u stilu "ti si se dobro provodila, dok sam ja sahranjivala majku…". E sad, u tekstu koji sam imala bila je i jedna štamparska greška, koju nisam primetila pošto je u pitanju bila reč koju retko ko koristi. Pisalo je: "A onda si ti razgoračila oči." I ja sam to tako izgovorila. Profesor Predrag Bajčetić me je zaustavio i pitao: "Šta je uradila?" Pošto mi je već tada bilo jasno da je moj najozbiljniji problem dikcija, pomislila sam da sam tu nešto pogrešila. Vratila sam se, ponovila i dodatno nagazila, još jasnije i razgovetnije izgovarajući to "razgoračila".

Bajčetić me je opet zaustavio i pitao: "Da nije razrogačila?"

"Ne. Znam šta govorim", odgovorila sam, na šta je publika krenula da jeca od smeha, sa sve članovima ispitne komisije.

U stvari, primljena sam direktno. Nisam ja na prijemnom mogla da prikažem nikakav dar, sve što sam spremila bilo je pogrešno izabrano, ali sam u tom trenutku verovatno pokazala ludost i šarm, snalažljivost da se izvučem iz nečega. Prošla sam na foru.

ČEKAJUĆI OTVARANJE: Ne znam zašto sam mislila da treba da budem baš glumica. Išla sam u dramsku sekciju u "Krsmanac", volela sam, ali zašto sam toliko zapela, nije mi jasno. Međutim, kada sam već bila tu, odlučila sam da je to jedino što želim u životu, jedino što umem i jedino što me može usrećiti.

Na Akademiji sam se prilično mučila, ali bih sve to ponovila iz početka. To je za mene bilo dragoceno iskustvo, kao neka psihoterapija. Ti tu prolaziš kroz sebe i nema ništa od onoga što si očekivao. Ideja da će sada neko da te tapše po ramenu, da te veliča i govori kako si veličanstven, potpuno je pogrešna. Baš naprotiv. Svi će da ti kažu da ne valja ništa, da uopšte nisi veličanstven, da ne znaš da govoriš, da ne znaš da hodaš, da glupo izgledaš. Osećala sam se užasno. Ako sam do tada i imala neku sigurnost, na Akademiji sam je skroz izgubila. Postala sam totalno nesigurna i stalno mi se činilo da smetam ozbiljnim, talentovanim glumcima.

Užasno sam se stidela i mislila sam da sam im ja prepreka da svoj posao urade najbolje moguće. Baš se nisam osećala dobro. A suština je da nisam imala dara za to, da nisam darovita glumica.

Retko ko to sebi prizna. Kroz Akademiju prođe milion ljudi, a osim sebe ne znam nikog ko je rekao "ja nisam talentovan za ovo". Grad je i dan-danas pun ljudi koji čekaju uloge, koji sede i veruju u priču "nikad ne znaš kada će to da se desi". To su nam tamo i govorili – samo ti radi na sebi, prihvataj male uloge, pa će neko da te vidi.

Nisam se, dakle, osećala dobro, ali imala sam nadu da će se desiti nešto i da ću se "otvoriti". Bilo mi je jasno da se nisam otvorila i da nisam u stanju da se pustim. Ja sam na sceni sebi bila dodatna publika. Sve vreme čujem sebe, sve vreme sebe kontrolišem, sve vreme pratim svaki pokret i uopšte nisam mogla da izađem iz uloge posmatrača. Ali, mislila sam, ako ti uleti prava uloga, pravi reditelj koji ume da te "raspakuje", to bi moglo da se desi.

ZORAN R.: Profesor Milenko Maričić režirao je Propast carstva srpkog u Ateljeu. Zoran Radmilović igrao je cara Dušana, a jedan kolega sa klase i ja dobili smo šansu i priliku da nas vide. Moj kolega bio je probač hrane za Dušana, i pošto je proba, odmah umire. Bio je malo razočaran tom "velikom šansom", i sećam se da mu je Maričić objašnjavao kako je smrt na sceni san svih glumaca na svetu, šansa koja se ne propušta.

Ja sam igrala vlastelina Nikolu Altomanovića, trebalo je da dođem do cara i da mu prenesem poruku svog naroda sa Rudnika. Ceo tekst je glasio: "Dragi naš care, hrabri narod Rudnika…", i onda se kao zbunim, pa se kao vratim i ponovim "Rudnika, Rudnika…", a Zoran treba da kaže "Hvala, Nikola, nemoj da se mučiš".

Ipak, od Zoranovog raspoloženja je zavisilo kako će da izgleda ta scena. I tako, ja dođem, kažem "Rudnika, Rudnika…", a on ćuti. Pošto ne mogu da odem dok on ne kaže "Hvala, Nikola", ostavljao me je ponekad i po jedanaest minuta da čekam tu njegovu repliku. Kao, hajde da vidimo kako Olja na sve načine može da ponovi tu rečenicu. Gleda te dok ponavljaš to "Rudnika, Rudnika…" i umire, smeju mu se brkovi, ali čeka da vidi šta ćeš sad. Istina, bila je i druga verzija, kada se ja pojavim i kažem "Dragi naš…", a on me prekine, zahvali mi i ja moram da odem sa scene. To je bila bolja varijanta, ali opet, mislila sam, eto, sad nisam mogla da se dokažem.

Zoran me je voleo i stalno mi je govorio: "Beži mala odavde." Bilo mu je jasno da ja nisam za to.

UČESNICI SOPSTVENOG ŽIVOTA: Kad sam napunila osamnaest, odselila sam se. U kući je vladala potpuna demokratija i bilo je nejasno gde se to meni žuri. A meni se strašno žurilo…

Od te osamnaeste, od roditelja više nisam uzela ni dinar. Jesam im priređivala šokove, ali sam uvek preuzimala kompletnu odgovornost. Zahvaljujući tome, nekako sam uspela da ih na kraju ubedim da zaslužujem poštovanje. Koliko god moje želje i postupci delovali ludački, i van svake normalne varijante, nekako se ispostavilo da znam šta radim.

Sa svojim malim i bednim glumačkim angažmanima, mogla sam sebi da plaćam stan i da živim najnormalnije. To je tada bilo moguće…

A onda se desio Deveti mart 1991. i meni je preko noći to postala najvažnija stvar u životu. Pre toga, ne sećam se da me politika uopšte zanimala, ali u toj situaciji odjednom sam se osetila kao užasno važan i bitan učesnik u sopstvenom životu i životu svoje zemlje. Nisam bila na Trgu. To sam gledala od kuće, ali kada su krenuli vodeni topovi, izašli smo, misleći: "E, pa, neće ovo moći." Tog jutra nisam to kapirala kao moju stvar. Ali, kada su oni demonstrirali silu, sve se promenilo. Bilo je mnogo onih koji su kao ja živeli neke svoje beogradske živote, a odjednom se okupljali po ćoškovima – neki svet za koji i ne sanjaš da je stvarno spreman da bude gladan, da mu bude hladno i da nešto viče.

Svako razuman treba da ga se plaši 3

Kada smo obavili taj posao i vratili se kućama, počela su ona višednevna zasedanja Skupštine, zasedanja nekih odbora, i ja sam počela da živim po tom ritmu. Budim se u devet, uzimam papir i olovku i hvatam beleške – pratila sam polemike, diskutovala. Kada je pauza, trčim da kupim hleba i da skuvam ručak. Bila sam na tom "radnom mestu" mesec dana.

ŽIVIM ZA SKUPŠTINU: Baš u to vreme, na Studiju B gledala sam neku emisiju u kojoj su Lila, Kojadin i Ostoja (Lila Radonjić, Dragan Kojadinović i Zoran Ostojić, urednici i novinari STB – prim. T.S.), pričali kako tu rade štapom i kanapom i kako im trebaju mladi ljudi. Ko god hoće da radi, dobro je došao. Pomislila sam: "Ovo je fenomenalno. Hajde da ovo što inače radim o svom trošku, odsad radim kod njih. Da im kažem da ja to volim najviše na svetu."

Sutradan ujutro okrenula sam broj 544-044, koji će kasnije postati i broj za javljanje u "Utisak nedelje". Pošto sam se predstavila i tražila Lilu, sekretarica mi je rekla: "Upravo je izašla, ali mislim da je još kod lifta. Sačekajte da je pozovem." Pokušala sam da je sprečim, ali ona je već bila otrčala.

Ni dan-danas mi nije jasno zašto je sekretarica to uradila, i to zbog neke nepoznate osobe. Ne samo da sam bila nepoznata, nego sam još i mucala, bilo mi je neprijatno, pogubila se, nisam uopšte zvučala kao neko bitan. Ozbiljno sam razmišljala da spustim slušalicu, ali sprečilo me je jedino to što sam se predstavila. Bilo bi glupo, pošto sam već rekla ime. Šta sad? Da se žena vrati, a na drugoj strani ništa…

U svakom slučaju, Lila je rekla da dođem sutradan da vidimo šta ćemo. Došla sam. "Imate li nekog iskustva?"

"Nemam."

"Jeste li nekada nešto pisali?"

"Nisam."

"Jeste li radili nešto za televiziju?"

"Nisam."

Dala sam joj sve "poželjne odgovore". Ali, rekla sam joj da bih to jako volela jer, eto, živim za skupštinu.

Mnogo kasnije, Aleksandar Tijanić je pitao: "Čačanko jedna, kako si je osetila? Vidi je kako izgleda, ne zna da govori! Da je kod mene došla, ne bih je nikada primio, nema šanse!"

NJIMA JE SUPER AKO TI ODUSTANEŠ: Pošto je u Studiju B već bilo ljudi koji su pratili skupštinu, a ja inače čitala i pratila sve, Lila je predložila da za početak napravimo prilog za nedeljne vesti – pošto se tim danom nikad ništa ne dešava, da ja dobijem pet minuta u vestima i da se to zove "Tragom izjave". Trebalo je da nađem neku zanimljivu izjavu, da odem kod osobe koja je to rekla i pitam je šta je time zapravo htela da kaže.

Pošto nikoga nisam znala, u početku sam grešila u izboru sagovornika. Mislila sam: ko god da je u novinama, mora da je normalan. A to nije bilo tako.

U redakciji svi su imali svoje sektore: tačno se znalo ko prati koju stranku i bili su užasnuti dolaskom nekoga sa strane. S druge strane, bilo je jasno da je meni lakše da dođem do Mićuna ili do Pekića nego drugima. Desilo se jednom da koleginica koja je pratila DS nije mogla da dođe do nečega, pa je meni Lila rekla da pokušam. Ja sam to dobila, što je izazvalo očajanje u redakciji. Na kraju radnog dana kolege su me pozvale na piće u "Arilje". Žena koja je pratila DS plakala je, jer sam joj ja, kao, uzela sam sektor. Znaju oni da ja "ništa nisam kriva, ali eto Lila je tako odlučila, a to nije humano i ljudski, nije lepo", govorili su mi. Svima njima sam bila "jako slatka", ali su mi preporučili da se posvetim nekim temama koje oni od silnih dnevnih aktivnosti ne mogu da pokriju, a pritom su užasno važne. Predložili su mi tada da uđem, recimo, u temu masona.

To me je užasno pogodilo i odlučila sam da odustanem. Nije mi odgovaralo da nekom oduzimam status, da neko plače.

Ali, onda se umešao tata, koji je novinarstvo inače tretirao kao moje konačno "ozdravljenje". On me je ubedio da su to njihovi trikovi na koje ne smem da se primam, jer će svuda biti tako i svuda će da me stavljaju na takve ispite.

"Njima je super ako ti odmah odustaneš", rekao je.

I nisam odustala.

ĆEVAPI SA SLOBOM: Tokom proslave 20. oktobra u Skupštini grada, startovala sam Slobu Miloševića. Pružila mu ruku, predstavila se, on se predstavio. Umesto da ga odmah pitam to što sam htela, gubila sam vreme. Na kraju, uspela sam da ga pitam samo: "Da li biste bili raspoloženi da date izjavu za Studio B?", na šta mi je on odgovorio: "Da, ali nekom drugom prilikom."

Šta sam htela da ga pitam? Nosili su oko nas poslužavnike s ćevapima i ja sam mislila da ću da ga "razvalim" ako ga pitam: "A šta mislite, da li i narod u Kninu sada jede ćevape?"

U svakom slučaju, vratila sam se, saopštila Lili da imam ekskluzivnu izjavu Slobodana Miloševića, svi su se spremili da to bude udarna vest, da bi se u montaži utvrdilo kako se snimatelj toliko uplašio da je zaboravio da pritisne dugme za snimanje.

Ipak, to je bio razlog što su mi ponudili da se zaposlim za stalno. Tu sam se pokazala. Vrlo brzo Lila mi je rekla da imam šansu da dobijem autorsku emisiju, da je takvo raspoloženje kolegijuma.

Bio je petak, a do ponedeljka je trebalo da kažem šta bih želela da radim. Moj muž i ja smo to smislili za petnaest minuta – koncept, ime, sve. Fazon je bio u tome da se radi nešto što inače radimo u svom privatnom životu. "Jesi li čuo ono?", "Šta je onaj rekao?", "Jel’ moguće da ovo izgleda ovako?"…

Pitanje je bilo i kako će se to zvati. Bilo je važno da se eskivira da ti tu nešto sudiš – jeste ili nije, glupo ili pametno, dobro ili loše.

Koja je ta neutralna reč? Utisak.

Svako ima pravo na utisak – moj utisak je da je ovako, a možda i nije tako. Nisi ništa klevetao. Ne kažeš "ja znam". Kažeš "moj utisak je…".

VELIKA LILA: Lila je bila fenomenalan urednik. Od toga da te prepozna, preko toga da ti da šansu i da te na kraju maksimalno štiti. Možeš misliti kako je izgledao svaki ponedeljak posle "Utiska", ko je sve tamo telefonirao i ko je bio ljut. Lila je sve to preuzimala i nije dopuštala da bilo šta ide na mene. Kao glavni i odgovorni urednik, Kojadin saopšti svoje primedbe, kaže ko je zvao i zašto je zvao, a ona ga upozori da će "Olja da radi tako ili neće da radi".

U prvoj emisiji gosti su mi bili Mirjana Bobić Mojsilović, Branimir Dimitrijević Tucko i Srđan Vejvoda, brat Ivana Vejvode koji je živeo u Americi i slučajno se zatekao u Beogradu. Telefon je stajao na stolu, kao kod kuće, nema nikakvog filtera. "Dobro veče, ovo je ‘Utisak nedelje’", bilo je jedino što bih ja uspela da kažem kad bi zazvonio telefon. Mira Bobić je u to vreme radila "Umijeće življenja" u Sarajevu i zbog toga su u direktnom prenosu krenule najgore psovke i uvrede. "Kurvo Tuđmanova", "Alijino đubre", "sram vas bilo", "đubradi", "svinjo".

Od te prve psovke pa do kraja ja sam sedela s osmehom na licu. "Hvala, doviđenja!", ponavljala sam. U nekom trenutku, okrenem se i shvatim da Mira plače. U momentu mi je prošlo kroz glavu: "Žena celog života nastupa i sada plače! Ja izgleda ovo uopšte nisam razumela, nisam razumela da je drama." Tek sam posle emisije plakala dva sata.

Bilo je jasno da je to neka nameštaljka. Nije bilo drugog objašnjenja – nisam bila rekla ni o čemu se radi, zašto bi se istog sekunda javilo petsto ljudi koji će da reaguju?

Sutra ujutro, Lila kaže: "Samo napred, ništa se nije desilo, ne zanima te to šta je bilo. Prvi mačići se u vodu bacaju. Samo guraj dalje!"

KOJADIN I VISIBABE: Kojadin uopšte nije bio srećan zbog "Utiska". Nije bio zadovoljan ni mojom pojavom ni emisijom. Što se njega tiče, to bi odmah bilo skinuto. Da mi ne bi rekao šta stvarno ima protiv mene i emisije, on me sačeka ispred lifta ponedeljkom ujutro i kaže da je to nepodnošljivo, da to više ne može da se trpi… "Ne može da se kaže da je telefon"pet četri-četri-nula-četri-četri", već mora jasno da se izgovori "četiri".

Ja kažem: "Važi, kako da ne."

Sledećeg ponedeljka, on me opet sačekuje ispred lifta: "Pa, jel’ ti to mene zajebavaš? To ti meni namerno radiš. Rekao sam ti da je četiri." To je, eto, bio jedan od najvećih Kojadinovih problema.

Jednom mi je rekao da mora nešto da se promeni, jer svi ljudi unapred znaju šta će biti utisci, da mora da bude nešto neočekivano – recimo, procvetala visibaba.

Bilo je to vreme mobilizacije i, špartajući Dušanovom, zapazila sam baš nešto takvo, neobično. Na ulazu jedne zgrade izbezumljeni predsednik kućnog saveta objavio je poternicu: naložio je da mu se javi svako ko u zgradi uoči nepoznatog muškarca sposobnog za vojsku koji tu dolazi da prespava. U to vreme nije se znalo ko je gde spavao i taj savesni građanin odlučio je da toj pojavi stane na put. Mi smo to slikali, pozvali telefonom, snimili razgovor s njim i pustili u emisiji. Em neočekivano, em fenomenalno.

Dolazim sutradan, sva srećna i ponosna, a Kojadin me pita: "A visibabe?"

POMOZI MI REĆ’: Na RTS-u je u to vreme, ponedeljkom od osam do devet uveče, išao Vitasov "Razgovor s povodom". Obožavala sam tu emisiju! Dešava se 1992. i Vidovdanski sabor, a ko bi bio idealniji sagovornik za Vitasa nego Nada Obrić? U "domu kod Nade Obrić", ona se neviđeno iščuđavala svemu što se dešavalo, i to u stilskim foteljama, crnom čipkanom kombinezonu, dekoltirana, a on s njom razgovara kao s Marijom Kalas. Od toga su mogla da se naprave 32 utiska, ali meni je bilo najgenijalnije kada Nada kaže: "Ne mogu da vjerujem, pomozi mi reć’, pomozi mi reć’… kako se zove onaj akademik, onaj Bećković, da on kaže da je Milošević peder…" To je bilo fenomenalno i ja sam to kandidovala za utisak, koji je na kraju i pobedio.

Dođem ujutro, a ono strahota. Hitno se saziva sastanak kod Kojadina, drama neopevana. Šta se desilo? Dragiša Kovačević, urednik sportske redakcije, vodio je neki karavan folk-pevača STB, a muž Nade Obrić je za taj karavan davao ozvučenje. Pošto je Nada poludela, ja sam dovela u opasnost opstanak kuće – jer, ako ovaj povuče ozvučenje, gotovi smo.

U svakom slučaju, zamalo sam pala na Nadi Obrić. Ne na Miloševiću, nego pred Nadom.

DEČKO: Aleksandar Vučić je prvi put gostovao u "Utisku" 1992, u vreme svojih početaka. Delovao mi je tada kao dečko koji sve to mnogo želi. I on je to danas stvarno pokazao.

Niko se nije toliko potrudio. Tu je bilo ono da "cilj opravdava sredstva", a pritom su njegova sredstva čak postala opšteprihvatljiva i politički korektna. Važi, šutnuću Šešelja. Važi, postaću evropejac. Važi, naučiću trista svetskih jezika. Važi, citiraću Vebera. Treba da postanem žena? Nije problem! Ne može ovako da se to postigne, nije ovo način? Naći ćemo neki drugi način. Spremni smo na sve. On je uložio život u to.

On je smislio to – prošlost me ne zanima. Ali, prošlost nas ne zanima isključivo u njegovom slučaju. On će stalno da govori o prošlosti demokrata, a on sam – prošlost nema. On postoji od juče.

U jednoj fazi svojih emisija imala sam tezu da je više dosadno da ga svakog dana podsećamo gde je bio i šta je govorio ‘92. Kao, svi to znamo. Navukli smo se na to da gledamo šta radi sada. Delovalo je da mu se vraćaš u prošlost pošto nemaš argumenta. Bili smo zavedeni i time što, kao, nećemo da budemo primitivni. A sve to je bila užasna greška!

Taj čovek ima ozbiljnu prošlost, a i ovo što danas radi može postati njegova prošlost, samo kad ukapira da mu se to ne isplati. Kakva je to kredibilnost? Mi smo tu kao žena koja se udaje za tipa razvedenog šest puta, ubeđena da je ona nešto drugo i da nju ostaviti neće.

VEOMA RAZOČARAN: Svakog ponedeljka, ili barem svakog marta – kada se produžavao ugovor – očekivala sam da me skinu. Stalno su mi govorili: "Ma, tebe ne sme", a ja sam znala da je to pitanja dana. Pitanje je trenutka koliko on još može da izdrži. On je veoma razočaran u mene, jer je tim kao prijateljskim, privatnim pozivima ulagao u mene, u to da ja shvatim. Pretpostavljam da je duboko razočaran što ja nisam shvatila. A zapravo sam shvatila.

Šta je bila kap u čaši? Ne verujem da je to bila poslednja emisija, sa Bebom Popovićem. Bilo je jasno da mene više ne može biti i da se samo čekao prirodni momenat – recimo, taj letnji raspust, i da nikako ne sme da se čeka taj mart, da nemaju toliko vremena da se igraju sa mnom.

Zašto? Zbog ovoga što danas gledamo. Njemu je jasno šta sve treba da izvede i koje sve zadatke treba da ispuni, a da to ne može da ispuni sa bilo kakvom kritičkom javnošću. U tom smislu, potpuno ga razumem. Da bi prodao sve što mora da proda, to može samo sa opštom saglasnošću i uz slogan "Svaka čast, Vučiću!". On je to sebi morao da obezbedi, te nekakve "zimske gume".

Nije moglo da se podnosi do koje mere ja ne shvatam koliko je njemu potrebna podrška. Mediji bi, po toj filozofiji, trebalo da budu partneri: šta god da si drugačije rekao ili pomislio, ti si gad, đubre, Miškovićev plaćenik, ološ. Uslov da si normalan jeste da se zna da je Vučić genije. Mislim da on stvarno ne misli da guši ljude, već da samo insistira na objektivnosti medija. A objektivan medij zna da takvog genija nije bilo.

NEKI RAZNI JAJINCI: Pre dve godine, bila sam na moru i Vučić me zove telefonom. Pričali smo o Nebojši Krstiću kojeg je tada dovodio, pitao me kad se vraćam, i kad sam rekla da dolazim za nedelju dana, kazao je: "E, pa dobro, onda bismo mogli da se čujemo i konačno bi mogla da dođeš kod mene u Jajince."

Bila sam zbunjena i u fazonu "Aha, važi, hajde čujemo se".

Kada smo završili razgovor, pozvala sam tatu, rekla mu da imam ozbiljnu situaciju i prepričala mu to za Jajince. "Moram da mu kažem da je on nešto pogrešno ukapirao, da misli da sam ja išla u neke razne Jajince i kod Tadića i kod Koštunice, da on uopšte ne shvata da nisam imala tu vrstu privatne relacije s bilo kojim političarem. Moram to da mu kažem. Da možemo da se nađemo na Trgu Republike, da popijemo kafu, ali da Jajinci ne dolaze u obzir."

Ćale na to kaže: "Preozbiljna si, nema potrebe za dramatičnim objašnjenjima. Polako, smislićemo nešto."

Posle pet minuta stiže mi SMS: "Ovako ćeš mu reći: U Jajince niko dosad nije išao dobrovoljno, pa neću ni ja." Vučić mi se više nije javio s tom ponudom. Moguće da su njegove službe to već pročitale.

ŽELJKO M.: Željko Mitrović me je prvi put zvao 6. oktobra 2000. Javila se njegova sekretarica i rekla da on želi da se vidimo to popodne i da dođem u Pink. Nije, naravno, dolazilo u obzir, ali bila sam radoznala u vezi s tim brzim prešaltavanjem. Pristala sam, ali sam rekla da neću da dođem u Pink, nego u "Beoizlog" na Trgu Republike – transparentno, da se sve vidi. Muž mi je odmah rekao da nema teorije da on dođe tamo.

Ipak, sekretarica na taj moj predlog kaže: "Dobro, proveriću."

Zove opet: "Može jedan?"

"Može."

Ja dolazim u jedan. U 1.15 javlja se sekretarica i kaže kako je Željku "ispala velika gužva", ali da me na Trgu Republike čeka auto da me doveze u Pink. Zahvalila sam se i pozdravila.

Genijalna taktika, posle sam shvatila. On je već 10. oktobra uspostavio informativni program i trebalo je da ja budem legitimacija za to. Možda čak ni legitimacija, nego samo da se pojavi informacija da sam ušla u Pink i da sam spremna na tu varijantu. A da se on onda predomisli.

To isto se desilo i sada. Istog dana kada počinje gužva na B92, stiže SMS od Željka, sa sve ciframa. Puna uređivačka sloboda, ovo-ono. Meni ne pada na pamet ni da odgovaram. Posle bukvalno 16 sekundi, zove "Informer" da me pita da li me je zvao. Onda opet Željko: "Ako ti je malo, možemo da se dogovorimo." Kakvi su oni umetnici! Kako čekaju samo sekund tvoje dekoncentrisanosti! Bilo bi dovoljno da sam odgovorila na taj SMS. Pazi šta su genijalci smislili: jer, da Vučić stoji iza svega toga, ne bi bilo moguće da te njegova televizija zove da dođeš kod njih; a ti, samim pristankom na taj razgovor, pokazuješ da si samo alava na lovu i da te ništa drugo ne zanima. Onda oni objave sve te cifre i kažu: "Nažalost, Željko se predomislio."

MOJ SIN LUKA: Sećam se kada su mi ga doneli, u porodilištu, rekla sam: "Zdravo, moj najbolji druže." To je bilo jedino što je silazilo s mojih usana. Danas, ja se ponosim Lukom.

On je optužen od dana kada se rodio. Rođen je sa krivicom što je moj sin. Svi koji nemaju petlje da se obračunaju sa mnom, koriste njega.

Imao je šest godina kada je ostao bez oca. Tada, u sekundi, jako je osetio tu dvostruku stvar: da hitno želi da postane muškarac i da neće biti mamin sin ni po jednom osnovu – ni mamin sin uopšteno, da smo najanonimniji na svetu, ali ni da je sin Olje Bećković. Izabrao je najteži put za tu borbu, ali mislim da je na određeni način uteran u to.

Dečko s petnaest godina doživi da ga "Kurir" proglasi za narko-dilera, i to isključivo zbog mene, a pet godina kasnije ne oprašta mu se što je preživeo. Naslove i tekstove objavljene posle saobraćajne nesreće i pogibije njegovih drugova, ja nikako drugačije nisam mogla da pročitam, izuzev tako – da je kriv što je preživeo.

Mogu samo da mu se izvinim, jer bi njegov život izgledao drugačije da ne nosi to prezime. Ali, to su takve sudbine. Moj otac je ostao bez oca sa šest godina i nosio to prezime. Onda sam to ja, pa sada Luka. Šta da mi zameri? Šta da ja zamerim svom ocu? Ili on svom ocu? Ako je išta loše uradio, sve je uradio sebi, nikom drugom. Ja samo navijam za njega, da bude tako jak kao što je sad. Nikada nije tražio nikakve olakšice niti bilo kakve oproštaje. On preuzima odgovornost za svoj način da poraste. Taj način je prilično težak i prilično su mu to navalili na vrat. On se s tim junački bori, ali ne znam ni šta bi bio lakši način.

"KURIR", 2009.: U junu 2009. prvi put sam ostavila Luku i krenula u Novi Pazar da držim neka predavanja. U kombiju sam, putujem, i zove me "Kurir" s pričom o tome da mi je dete privedeno zato što je pušio marihuanu. Pritom, to privođenje se dogodilo dva meseca ranije i ja zapravo ne znam šta se dešava. Moja prva reakcija je: "Sram vas bilo! Slobodno objavite šta hoćete." Prvih pet minuta sam u tom stanju, a posle mislim o Lukinoj porodici s očeve strane – o dedi, tetki, koji će kupiti novine i biće "eto kako se ja brinem o detetu, a on narkoman". Pomislila sam: "Daj da se ja ipak ne junačim. Pišite o meni šta god hoćete, samo njega pustite na miru."

U poslednjoj emisiji u kojoj je gostovao, Vučić me pita: "Pa, i vi ste me zvali da urgiram u vezi s ‘Kurirom’?" On ne shvata šta priča. Zvala sam ga zato što je on i tada, kada je bio opozicija, kontrolisao "Kurir". I naravno da sam ga zvala, koga bih zvala? Zvala sam i Dačića koji je tada bio u Kini. Ipak, bilo je kasno – broj je već otišao u štampu i objavljeno je najpre kako je Luka priveden zbog marihuane, a zatim i da diluje drogu.

U deset uveče zove me Krle (Nebojša Krstić – prim. T.S.) da mi kaže odakle je stigla ta priča.

Ja plačem na ulici u Novom Pazaru, a Luka mi je sam u Beogradu.

Sutradan ujutro postao je junak naslovnih strana. Posle toga, stvarno si u fazonu: šta to dete plaća?

I ŠTA ĆEMO SAD?: Nemam pojma. Ja sam ušla u status državnog neprijatelja i mislim da sada ne smeju da me zaposle ni u samoposluzi. To je za mene potpuno nova situacija. Ne znam…

Mogla bih da radim emisiju na Jutjubu, ali ko će meni da dođe? Bilo ko od predstavnika vlasti? Neće niko. Sve da bi te stavili u taj koš – ti si društvenopolitički radnik i sada si opozicija. Meni se to ne dopada. To neću, politički angažman me ne zanima. Ako sam novinar, onda zaista hoću da razgovaram sa dve strane. Ne želim da radim "Peščanik", a oni me uteruju u to.

Razmišljam li da odem odavde? A gde? S kojom lovom? I ko te gde čeka? To ima samo po anketama na ulicama, kada ljudi demonstrativno kažu: "A sad, posle ovoga, idem." Gde ideš, majke ti? Nemaš love ni do kuće da odeš.

Iza ovoga stoji cela Evropska unija. Oni su mu dali zeleni karton za ovo. Završi zadatak koji smo ti postavili, a ti znaš da to ne možeš da završiš s otvorenom javnošću u svojoj zemlji. Prema tome, slobodno "podavi te piliće", obavi to, daj nama to Kosovo i sve ostalo što tvrdiš da ne daš. Za godinu-dve, oni će opet da se pojave i da kažu: "A, diktator!", pa će onda i da ga sruše. A ovo sada oni, kao, ne vide, ne znaju, nisu primetili.

S druge strane, on toliko misli sam o sebi, toliko govori o sebi i toliko je ušao sebi u glavu da je stvarno višak da i mi sada govorimo samo o njemu, da mislimo samo o njemu, i da uđemo u tu zarazu, da i nama uđe u glavu.

Ipak, ja se njega stvarno plašim. I mislim da svako razuman treba da ga se plaši.

Iz istog broja

VREME WEB TV – ZUMIRANJE 2

Teško do sporazuma sa MMF-om

R.V

Hronika društvenog života – elitna prostitucija

Oro i Sup

Ivana Milanović Hrašovec

Portret savremenika – Kapetan Dragan Vasiljković (Daniel Snedden)

Poslednji knindža i njegov slučaj

Miloš Vasić

Pregovaranje o notarima

Red optimizma i red neizvesnosti

Tatjana Tagirov

Početak "Zumiranja"

Čestitost u današnjem vremenu

M. Rudić

Lokalni izbori u Mionici

Nedelja posle

Dragan Todorović

Umesto odgovora Aleksandru Vučiću

Goli kralj

Đorđe Vukadinović

Kolubarska bitka za 21. vek

Ispumpavanje kopa i budžeta

Aleksandar Đorđević, BIRN Srbija

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu