Sumrak dinastije Karić

Koliko je kapitala od trenutka uvođenja „administracije“ u Astra banku (16. oktobra) do njene likvidacije (16. novembra) Mlađan Dinkić, guverner NBJ-a, doista uspeo da „repatrira“ sa inostranih računa od braće Karić, vlasnika ove banke – nije potpuno jasno, ali se čini da je reč o sumi između 25 i 30 miliona nemačkih maraka. Prema saopštenju Astra banke, Karići su vratili u zemlju oko 30 miliona nemačkih maraka, od čega, navodno, dva miliona maraka u kešu. Na drugoj strani, prema Dinkićevim izjavama i drugim informacijama, može se identifikovati „povratak“ oko 25 miliona nemačkih maraka. U momentu kad su kontrolori „zakatančili“ Astra banku, u njenom trezoru je nađeno još 9,7 miliona dinara, 460.000 maraka i 15.000 dolara efektive – dakle, oko 0,8 miliona nemačkih maraka. U obaveznom depozitu Astra banke po osnovu nove devizne štednje kod NBJ-a ostalo je oko 10,5 miliona nemačkih maraka. Od nerealizovanih akceptnih naloga dužnika u Astra banci najveći deo predstavljaju nalozi Mobtela, gde Karići navodno imaju polovinu vlasništva, u iznosu od 88 miliona dinara.

U svakom slučaju, naravno, sve je to daleko od pokrića razrezanog poreza na ekstraprofit Astra banke od ukupno 68,7 miliona nemačkih maraka i obaveza Astra banke prema kriterijumima Narodne banke Jugoslavije za nastavak bankarskog poslovanja – a koje se mogu ovlaš proceniti na oko 100 miliona nemačkih maraka (peglanje „negativnog kapitala“ od oko 35 miliona dolara, obezbeđenje cenzusa za poslovanje od pet miliona dolara i doplata u fond obavezne rezerve od oko pet miliona dolara).

CRNI PETAK: Ako se, dakle, uporede obaveze Karićeve banke prema onome što im je razrezano po zakonu o ekstraprofitu i po odlukama NBJ – od blizu 170 miliona nemačkih maraka, sa tih 30 miliona nemačkih maraka, koje su Karići uglavnom obezbedili sa svojih računa u AKA banci u Moskvi – uočljiva je znatna razlika, zbog koje se sada nameće nekoliko pitanja.

Prvo je pitanje da li je Dinkić u igri sa Karićima mogao postići više, pre nego što se odlučio da likvidira njihovu banku? Stiče se utisak da su Karići upravo računali na tu kartu – da će im „budžetski motivi“, da se od njih izvabi što više od nedostižno visoke obaveze, omogućiti da dobiju u vremenu i porade još energičnije kod vrhova ovdašnje vlasti da se nađe „ekonomsko rešenje“ (kako su u saopštenjima Astra banke sami nazvali ovu opciju). U tom smislu oni su možda bili „zatečeni“ rešenjem o likvidaciji Astra banke, koje im je uručeno u „crni petak“, spomenutog 16. novembra, nešto posle 15 časova, kada su oni, navodno, već negde posle 13 časova istog dana „tražili mogućnost“ da uplate i preostalih 168 miliona dinara, od ukupno 17,4 miliona nemačkih maraka poreske obaveze u prvoj rundi (5,2 miliona maraka već su ranije dali Fondu za razvoj Srbije, pa im je za toliko umanjena prva rata poreza na ekstraprofit od 22,6 miliona maraka). No, cela ova gužva oko „presečene uplate“ prve rate Astrinog poreza na ekstraprofit („po dogovoru“, 24 časa posle isteka roka obaveze) može se smestiti i u drugačiji kontekst.

Ni izgubljeni ulog od oko 30 miliona nemačkih maraka u ovom „farblu“ Karićeve grupe sa Dinkićevom ekipom, naime, nikako se ne može okarakterisati kao sasvim jeftin, pogotovu što je još pre mesec dana bilo jasno da se on baca u suviše dubok bunar. No, pošto su se Karići prema državi zvanično „ogrešili“ za mnogo više, ni cena njihovog pukog opstanka u Beogradu, pogotovu posle „sklanjanja porodice“ u inostranstvo, polovinom oktobra, nije mogla biti sasvim mala ili nikakva. Tek sa ovom relativno pristojnom „bačenom sumom“, po logici hipoteze koju ovde razvijamo, oni stiču izvesno pravo da se razglase kao žrtve jednog „agresivnog guvernera“ i, što je još važnije, da sa koliko-toliko zasnovanim žalbama i tužbama (sudovima, parlamentima i javnosti) steknu izgovor za obustavljanje daljeg „unosa“ novca iz inostranstva.

ZAŠTO BAŠ SAD: Ukoliko je Kariće moguće razumeti i na ovaj način – pokušajmo da dokučimo i Dinkićeve razloge što se odlučio da stavi tačku na manevre Astra banka stotinak minuta pre nego što su Karići, moguće, mogli izmiriti najhitnije obaveze prema Republičkoj upravi javnih prihoda – te tako „uhvatiti vazduh“ do 15. januara iduće godine, kada bi im dospevala druga rata poreza na ekstraprofit. Zašto je, dakle, guverner Dinkić, formalno-pravno bez ikakve veze sa Astrinim zakašnjenjem u plaćanju poreske obaveze, u protekli petak poslao ljude iz Agencije za sanaciju i restrukturaciju banaka, sa Zoranom Dedijerom na čelu, da stave pod kontrolu kasu ove banke i otpuste njenih oko 400 stalno i oko 500 honorarno zaposlenih činovnika?

Prvi mogući odgovor, da je to morao da učini baš tog dana, po sili zakona, nije dovoljno uverljiv, tim pre što je guverner izjavio da je Astra banka bila zrela za likvidaciju još u oktobru jer nije ispunjavala sedam od deset kriterijuma NBJ-a, a da joj je naknadni rad pod „prinudnom upravom“ dozvoljen da bi se proverilo je li u stanju da naplati „rizične plasmane“ koje su ranije pokupili sami njeni vlasnici – Karići.

Drugi odgovor bi se mogao pronaći u Dinkićevom utisku da njegova „administracija“ nad Astra bankom nije perfektna i da je po domaći državni interes opasno dalje održavati fasadu ove banke u lancu njenih „bratskih“ banaka ili filijala u inostranstvu – što i te jedinice održava u prividu normalne pozicije. Dinkić je u tom smeru izjavio da su Karići njegove administratore „pravili ludim“, isplaćivali iza njihovih leđa i naloge veće od 10.000 dolara, lagali da na računima u inostranstvu imaju 18 miliona dolara (u Nikoziji 9,7 miliona, a u Moskvi 7,9 miliona) da bi se samo nekoliko dana kasnije utvrdilo da imaju samo 3,4 miliona (u Nikoziji 1,3 miliona, a u Moskvi 2,1 miliona), te da su na NBJ stalno vršili neposredni pritisak ili su to činili indirektno, preko slatkorečivih saopštenja na programu BK televizije. (Pad visine Astrinog pologa u AKA banku u Moskvi za 5,8 miliona dolara zgodno se uklapa u glasinu da je Marko Milošević, sin Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika SRJ, prilikom odlaska u emigraciju tamo pokupio upravo oko pet miliona maraka).

U gornju grupu razloga za energičnu akciju u Astra banci mogla bi se ubrojiti i vest da je ona već pokazala sklonost da prodaje svoje udele u svojim spoljnim firmama ispod cene – što je, prema Dinkićevim rečima, pokazala i „volšebnom“ prodajom svoga udela (opet) u AKA banci u Moskvi, gde je tom transakcijom navodno izgubila 3,2 miliona dolara. Ova operacija možda je Dinkićeve ljude navela na zaključak da ulaskom u samu Astra banku ne dobijaju ni periskop za osmatranje situacije u drugim Karićevim kompanijama, pošto su zavese prema njima već spuštene. Svi ovi razlozi i spomenute okolnosti idu u pravcu zaključka da je trebalo zaustaviti dalje „šibicarenje“ navodno žive banke, a u stvari banke koja nema izgleda da izađe na zelenu granu.

GDE SU PARE: U treću grupu razloga za brzu akciju mogla bi se ubrojiti Dinkićeva tvrdnja da je u periodu od 16. oktobra i 16. novembra Astra banka bila 28 dana u blokadi, a samo dva dana u mizernom plusu (od 17.000 dinara i manje), što jednostavno znači da nije više imao razloga da očekuje da će ova banka povratiti likvidnost. Jednostavnije rečeno, to znači da je Dinkićeva ekipa procenila da Karići posle 16. novembra u državu više neće uneti ni filera, a da će ga naredna dva meseca, sa pozicije navodno „urednih“ a nepravedno natovarenih poreskih obveznika stalno optuživati da ometa Astra banku u poslovanju, jer plaši lojalne i odane poslovne partnere koji hoće da pomognu kad je najteže (ako dobro interpretiramo nekoliko Karićevih saopštenja koje je prenela BK televizija), a što sve zajedno čini neizvesnim uplatu druge rate, itd.

Najmanje se zna o moguće četvrtoj grupi razloga koji su Dinkića naveli na munjevitu zabranu rada Astra banke – a koji spadaju u domen političkih pritisaka „trećih faktora“ na NBJ i RUJP da „ublaže“ čitavu operaciju prema Karićima.

Guverner, istina, nikad javno nije rekao da je bilo koji politički centar najavio neku akciju „spasavanja“ Karića i njihove banke, ali je, možda, po učestalim žaokama upućenim njegovoj nevladinoj G-17 plus ekspertskoj organizaciji, koja ne krije i neke političke ambicije (preciznije rečeno, u kojoj neki ljudi ne kriju da se zalažu da se ona pripremi i za učešće u nekim budućim političkim izborima), mogao steći utisak da i na tom planu Karići ne sede skrštenih ruku – pa se odlučio da po modelu „svršenog čina“ natera te eventualne njihove zaštitnike da izađu na čistinu i jasno se izjasne u ovoj stvari. Kada su Karići lansirali zahtev da o celom slučaju Astra banke raspravljaju i srpski i jugoslovenski parlament, međutim, vodeće stranke nisu za taj zahtev pokazale suviše interesa. Goran Vesić, funkcioner DS-a, jednostavno je uputio Kariće na sudove, a ne na parlament – što na izvestan način obeshrabruje njihove napore da republičkom premijeru Zoranu Đinđiću (Vesićevom stranačkom šefu) upute što više znakova simpatije i istovremeno ga, preko njima naklonjenih novina, podsete na neke ranije Dinkićeve „bezobrazluke“ prema njemu („Laki je malo nervozan“).

„SRPSKI BIZNISMENI„: Ako je politika u pitanju, Dinkić je izabrao zgodan trenutak da počne finalnu fazu obračuna sa Karićima, pošto je zabrana rada Astra banke pala upravo u danu kada su iz Pariza počele da dopiru vesti da je tamošnji Klub država poverilaca rešio da Beogradu dâ novu trogodišnju šansu i da čitav jugoslovenski bankarski sistem rastereti dve trećine obaveza – što praktično aktivira neki od planova za njegovu sanaciju. U takvom trenutku, Dinkić je, špekulišu neki, rešio da izbaci iz igre banku koja bi odjednom dobila opciju „udomljavanja“ u okrilje neke inostrane banke iz velike galerije banaka koje se bankarskim poslovima u svetu bave na sličan način kao naši Karići. Na toj liniji je i glavna poruka lista „ID“ (broj 25) da se „srpskim biznismenima ne piše dobro dok se ne okončaju prvi tenderi i stranim firmama ne omogući kupovina onog što trenutno jedino funkcioniše, zapošljava ljude i donosi profit“. Ova ocena, koja kao da je istrgnuta iz usta frontmena BK grupe Bogoljuba Karića, istovremeno skreće pažnju i na pitanja o sudbini Mobtela, iz čije bi se imovine mogle naplatiti obaveze Astra banke prema ekstraprofitu, koje se u suštini i ne gase likvidacjom banke – s obzirom na zakonske odredbe o odgovornosti „povezanih lica“, dakako najpre vlasnika banke. No, zasad ništa ne znamo o tome, hoće li se i portfelj Karićevih akcija u Mobtelu staviti na doboš, to jest na tender, da bi se namirile njihove obaveze prema državi – i da li je već neki stranac „viđen“ za taj posao.

Iako je spomenuta zvučna ocena revije „ID“, sa naglašenim nacionalnim patosom, izašla „ispod pera“ jednog novinara, ona je verovatno oslonjena na autentične priče koje se mogu čuti u Karićevom „kružoku biznismena“ koji su imali velike, pre svega posredničke planove u predstojećoj srpskoj privatizaciji, poučeni lepim iskustvima iz vremena Miloševićevih „reformskih pokušaja“.

Okreni-obrni, Dinkićeva akcija u Astra banci, kojoj je početkom ove sedmice sekundirao i guverner centralne banke na Kipru, koji je zatvorio Astrinu tamošnju filijalu, ne samo da je ugasila zvezdu našeg starog privatnog biznisa u miloševićevskom socijalističkom okruženju, nego je označila i sumrak svih onih legendarnih „umiljatih mačora“ diktatorskog dvora i njegovog dirigovanog tržišta. U „neprijateljskom okruženju“ začetaka surove pravne države – gde je rok rok, monetarna vlast vlast, a likvidacioni upravnik službenik s imperativnim državnim mandatom, gde ne važi pravilo „može da bidne, al ne mora da znači“, i gde „para ne vrti, gde burgija neće“ – neke od legendi našeg biznisa moraće učiti zanat poslovnog preživljavanja od početka. Utisak je da i Bogoljub Karić i njegova ekipa nikako nisu uspeli da se snađu u vremenu posle 5. oktobra, kao što se ni najbolji dribleri po našim dvorištima često ne snalaze u velikim klubovima i na velikim utakmicama. I to je možda znak da se Srbija ipak promenila.